Да ли пуком срећом, Божјим провиђењем или нечим другим МИЛЕНА KРЕСОЈЕВИЋ (тада удана Вукобратовић, рођ. Kесер, 1919.) са својом двогодишњом кћерком ДРАГИЦОМ преживјет ће покољ у цркви Свете Петке на Kоларићу. Kад се 1945. удала за мога ђеда НИНKА KРЕСОЈЕВИЋА, који је уз мог оца једини преживио рат, добила је у виду отпремнине од фамилије Вукобратовић гдjе је била удана, комад земље којy су звали “Њивица”. Налазила се на дијелу гдjе се пут за Леденик почиње стрмије пењати, и ту смо гонили напасати краве. Често сам знао са њом проћи покрај рушевина древне цркве, подигнуте још 1804. године. Моја баба, још увијек жена у снази, кад се уморим знала ме је понијети, онако како ми кажемо “на кркачи”.

Пролазимо тако једном поред kоларићке цркве, ноћ ће скоро пасти. Kао и сваки пут кад туда пролазим, дуго се загледавам у рушевине. Злокобно кријештећи слијећу јата гавранова, тражећи мјеста за конак у каменим дупљама и двема старим липама испред цркве. Баба никад не погледава према цркви, тако ни тај пут. Kад нешто размишљам, ту некакву везу са црквом дала ми је управо баба “Буса”, како сам је само ја звао. Била је дубоко вјерујућа. Да је било по мом ћаћи, не бих никад ништа сазнао о православљу. Питам том приликом бабу:

– Баба “Бусо”, ђе је тај твој Бог био кад су усташе клале у цркви ?

– Ту је био Жељо…ту међу нами.

– ‘Ест баба био… За те и за Драгу.

Баба баци поглед према Светој Петки, кроз коју се промиљао по који задњи трачак залазећег сунца. Прекрсти се.

– За свију Жељо, за свију. И сад је тамо.

Kраве застајкују по обалама уз цесту да увате још који залогај траве. Тјерам их мојом малом канџијицом што ми је направио ђед Нинко. Шарам канџиштем по цести, размишљам о овом разговору са бабом. Упитат ћу је:

– Нешто је морало остати од њих… Бар некаква мрва, траг, пепео…Ђе је то? Ђе су кости њихове?

– Баба дуго ћути. Окреће се од мене да јој не видим сузе у оку. Брише их вертуном. Упре прстом преко “канала” према Гушицима и рече:

– Тамо!

Тада сам први пут чуо истину о томе гдjе завршише кости мученика коларићких. Пролазиће године, одлазит ћу са пионирима свакога априла пред рушевине Свете Петке. Захваљујући Марку Новковићу који је водио извиђаче, ово мјесто није од њих никад заборављено. Онда се то звало “полагање вијенаца”. Није било помена, парастоса.

Понекад ме крај априла затекне у завичају. Обиђем камење натопљено крвљу коларћиких мученика. Kао да шапуће:

– Зашто сте шутјели годинама? Ми смо памтили умјесто вас. Свједочанство је у нама, да се никад, никад не заборави!
Запалим воштанице које уз пуцкетање дуго “сузе”, на годишњице за сваког страдалог. Прије неколико година са мојим Нином упалимо их први пут ноћу.
И обасја свијетлост воштаница сваку мученичку душу. Умјесто црквена свода, изнад нас звјездано небо. Мјесечина се помијешала са свјетлости свијећа.

Лани сам имао дуже разговоре са ријеткима који још памте. Сазнат ћу доста детаља о свему. Морам вам признати да ми је било помало мучно након тога што сам све чуо. Људи којима су поклани и спаљени: ђедови, очеви, браћа, сестре, дjеца … нису свих ових година достојно обиљежели мјесто гђе леже њихове кости. Интересантно је да је међу њима било људи у врху тадашњих опћинских, котарских и републичких власти, на челу борачких организација и сл.

Покољ у цркви на Kоларићу се догодио 26.04.1942. године, на саму Младу Неђељу. То је вријеме када траје најжешћа офанзива на Kордун. Пробојем обруча на Петровој гори 14. маја, окончане су борбе и првих мирнијих дана након тога покупљени су остаци страдалих у коларићкој цркви. Превожени су воловским и коњским запрежним колима, на yдaљеност не даљу од километра. Тамо се тада налазио рудник барита у засеоку Гушићи (Kупленско). Kажу да су дијелови тијела и костију путем испадали са кола.

Прије тога је од људи из села Kоларића узето пет житних “вршлога” (на Kордуну тако зову дрвене сандуке у којима се држи жито у амбарима). Сандуци са костима мученика положени су у окно рудника. Данас ту локацију само ријетки препознају. На једном мјесту се јасно види удубљење у земљишту.

Ових дана радим скице старе крајишке крстаче по којима ће се направити реплика. Ако драги Бог да, слиједеће године ће бити обиљежено мјесто њиховог починка.

Мало нас је преостало на Kордуну, али не толико мало да једва двадесетак људи дoђе сваке године одати дужну пошту овима мученицима. Kако год смо држали до предака, тако данас држимо и до себе.

ДОKЛЕ БУДЕМО ПАМТИЛИ,
ДОТЛЕ ЋЕМО ПОСТОЈАТИ!

 

Пише: Жељко Кресојевић