Страдање народа Прњаворског краја (4) Злочин над Србима из Лужана (Кремна) код Прњавора током 1941. и 1942. године

Злочин над Србима из Лужана (Кремна) код Прњавора током 1941. и 1942. године

Послије погибије устаничког вође Милоша Вујаковића и уништења устаничке групе у Штрпцима, хрватска војска и фолксдојчери организују акцију чишћења терена од српских устаника и нападају их 7. новембра 1941. на Челињаку, на падинама планине Љубић.

Акцијом је координисао командант њемачког фолксдојчерског батаљона потпуковник Вили Келер. Било је ангажовано поред усташких формација и шест фолксдојчерских и два домобранска вода под командом поручника Феликса Наглића. У том саставу били су и украјински легионари. Нешто раније, у октобру 1941. године је у Прњавор стигла и једна домобранска сатнија као појачање. Њен заповједник је био Дејан Церанић. Снага ових јединица је бројала преко 500 добро наоружаних војника.

Акција против српских устаника је кренула наступањем од Хартмановог млина на Вијаци према Вучијаку у јутро 7. новембра 1941. oко 10 часова, а потом је дошло до жестоке борбе са устаницима на падинама Љубића, на локацији познатој као Челињак.

Непријатељске формације су биле бројно надмоћније, као и у броју и снази наоружања. Устаници су са мало муниције пуцали само на отворене мете, штедећи сваки метак. У помоћ устаницима на Челињаку стигла је и група устаника из Вијачана, која је бројала двадесет бораца под командом Јеленка Кусића. Саво Черековић је истовремено са својом групом устаника напао и усташе у Драгаловцима. Број српских устаника у окршају на Челињаку је био око 40, а били су наоружани само лаким наоружањем и обичним војничким карабинима. У току борбе, устаници су у јуришу успјели заробити један тешки митраљез са неколико сандука муниције.  Након тог јуриша, непријатељ изненађен почиње да се повлачи ка Прњавору и Штрпцима.

Приликом повлачења према Прњавору, усташе и домобрани пљачкају Кремну и Лужане и злостављају становништво. На мети су биле углавном куће које су се налазиле близу цесте. Премлаћују и хапсе Србе, те их одводе пут Прњавора у затвор који је формиран нешто раније у украјинском православном манастиру. Том приликом је одведено преко тридесет Срба из Кремне и Лужана од којих су касније неки поклани на локацији гробнице коју смо именовали као „Манастир 1941“, док се другима изгубио сваки траг, те се са сигурношћу не зна на којој локацији су побијени. Од Срба из Лужана који су тада одведени и побијени на локацији „Манастир 1941“ данас знамо за ова имена: Којо Кршић, Душан К. Кршић, Милан К. Кршић, Душан Кесер, Татаревић Ђурађ, Татаревић Светко, Татаревић Живко и други.

Поменута битка са непријатељем на Челињаку је до тада била највећа битка 3. вода, а тај исти вод је 16. децембра 1941, након стравичног покоља у Кремни заузео и Вучијак, који ће остати слободан до завршетка рата. Мађарско и дио украјинског становништва, бојећи се освете након злочина у Кремни, пуштено да се исели у Прњавор и код Нијемаца у Глоговац и тамо су остали све до априла мјесеца 1942.

Тада је помјерена и линија раздвајања, а устанички положаји су се налазили на раскрсници на крижању путева према Вијачанима и Штрпцима, док су непријатељски били на Вијаци на Хартмановом имању те даље у правцу силоса. Та линија раздвајања ће остати све до ослобођења Прњавора.

Сљедеће страдање Срба из Лужана десило се крајем јануара 1942. године.

Хрватске формације су 31. јануара 1942. године са имања локалног газде фолксдојчера Михаила Хартмана одвели групу Срба у прњаворски затвор, одакле су их дан касније повезане жицом два по два, повели у правцу Дервенте и побили у Вијачком лугу неколико стотина метара од кућа породица Шикарац.

Срби из Лужана које су усташе похапсиле на Хартмановом имању, налазили су се својеврсној ‘заштити’ код газде Михаила и неко вријеме становали код њега, а заузврат су израбљивани радећи на пилани и циглани без плате и хране.

Остали Срби који су тада похватани били су из села Штрпци, а тај дан случајно су се нашли на Хартмановом имању, јер су дошли преузети цријеп за Рајка Брковића који је организиовао људе и неколико упрегнутих санки са запрегом за превоз цријепа. Били су то: Петар Брковић, Рајко Брковић, Љубо Брковић, Љубо Гајанић и Владимир Бјегојевић.

По пријави домобрана Јуре Декета, који је дојавио усташама у Прњавор да су Срби из Штрбаца дошли код Хартмана “да возе цријеп за четнике”, усташе су брзом акцијом опколили Хартманово имање и похапсили све присутне Србе. Након исљеђивања и саслушавања иза Хартмановог млина, усташе су све мушкарце отјерали у затвор. У затвору су ови Срби затекли Војку Врањешевића, Ристу Паликућу и Неду Бајића, који су од раније били затворени због агитовања становништва и ширења “револуционарних идеја” на простору Штрбаца. Војко Врањешевић био је биљежник у Општини Штрпци све до окупације, а ухапшен је јер је савјетовао штрбачке Србе да никако не предају наоружање које су имали јер ће им убрзо требати, те да оружје и муницију сакривају гдје стигну. Иако су њемачке и хрватске окупационе власти издале проглас којим се пријетило смрћу свима онима који не предају наоружање, многи штрбачки Срби су послушали Војку Врањешевића. Један од таквих био је и Недо Бајић, који је сакрио оружје и нешто муниције које је средином јануара 1942. године предао устаницима. Сазнавши некако за то, штрбачки Фолксдојчери су одмах Неду Бајића ухапсили и затворили у затвор у Глоговцу. Њемачки предсједник општине Глоговац Хајнрих Ван је осумњичио и Врањешевића да је у вези са Недом Бајићем и да заједно шире “револуционарне идеје”, па га је ухапсио и све ухапшене предао усташама у Прњавор.

Срби који су се тог 31. јануара нашли у прњаворском затвору, преноћили су у њему ту ноћ, а сутрадан су поведени у правцу Дервенте и побијени у Вијачком лугу.   Иако без икаквих изгледа да преживе, са овог стратишта су успјели побјећи и спасити се: Теодор Стојнић, Љубо Брковић, Љубо Гајанић, Мирко Брковић и Недо Татаревић, који су касније оставили своја свједочења о овом догађају и своје исказе дали Среској комисији за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача 17. јуна 1945. године.

Они које су преживјели и породице побијених оптужиле као одговорне за овај злочин, а чија се имена налазе у списима Среске комисије за утврђивање злочина су: Фрањо Хорват, Марко Крезић, Едуард Кршуљ, Славко Орешић, Алија Шипрагић, Ханзи Фелбер, лугар Џемал, Јозо Марћинек, домобран из Лужана, Јуре Декет, домобран из Вучијака и још неке непознате усташе. Михајло Хартман, његова жена Мицика и синови Ђури и Михи, подједнако се оптужују за овај злочин од стране Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача.

Спомен плоча на мјесту страдања поред магистралног пута Прњавор – Дервента

Захваљујући записницима Комисије која је прикупила свједочења од породица страдалих и преживјелих са овог стратишта, данас смо у могућности донекле реконструисати догађаје од 1. фебруара 1942. године. Нажалост, многа документа су уништена а успјело се пронаћи само неколико свједочења која наводимо у продужетку.

Татаревић Софија (32) из Лужана о овом злочину свједочи:

„Концем 1941. године одвеле су усташе шест људи из нашег села Лужана у затвор, а дан касније ја сам отишла у град да видим шта се десило са тим људима пошто други нису смјели отићи и били су сви разбјегнути. У затвору нашла сам од те групе само двоје дјеце, а осталих није било. Дјеца су ми рекла да су њима обећали да ће их пустити кући. По повратку из затвора ја сам навратила код Хартмана да му кажем да оних људи нема и тражила да избави барем ту дјецу, и он ми је то обећао да ће ићи гледати шта је то било. Други дан по томе Хартман је послао свога момка по нашем селу да покупи остатак људи Срба којима је пријетила опасност, под његову заштиту али да живе у његовој кући. Сељани су повјеровали њему и склонили се код њега, гдје су остали мјесец дана радећи у корист Хартмана не добивши од њега зато ни хране ни плате. Почетком фебруара дошао је један радник који је код њега био запослен и који је имао неку потражњу цријепа од њега. Овај исти се звао Владо Бјегојевић из Штрбаца. На стражи је стајао Јуре Декет из Вучијака који је обавијестио усташе да је овај дошао из Штрбаца да вози цријеп за четнике. Затим су се окупиле усташе и покупили те све људе и отјерали у затвор у Прњавор … Тај исти дан увече дођу усташе и покупе све људе које је Хартман узео у заштиту а међу њима и мог мужа Лазу Татаревића … у тој групи није случајно био Теодор Шикарац, по њега је кући дошао Јозо Марћинек који је био у служби Гестапо-а и потпуни њихов сарадник и одвео Теодора до те групе која је отјерана у затвор у Прњавор. Тај момент Михаил Хартман није ни изашао из куће а камоли да се заузео за те људе

Татаревић Јована (49) из Штрбаца о овом злочину свједочи:

„Почетком године 1942. ја сам се склонила са својим покојним мужем Ристом и још неким сељанима у кућу Михаила Хартмана ради опасности од усташа, која је пријетила свима. Ту сам се задржала око шест дана, остали су се задржали и даље. Почетком фебруара одвели су их у затвор гдје су били једну ноћ, а другу ноћ су их повели за Дервенту и у Вијачком лугу све пострељали. За вријеме нашег боравка код Хартмана исти је долазио једно јутро те нам рекао да се склонимо негдје у други срез као нпр. Тешањ, међутим, његова жена Мицика нас је одвраћала с тим да ће нас она већ заштитити. Стога сумњам да је она морала знати шта ће се догодити. Исти дан је мој малодобни син Мирослав пошао својим послом са воловским колима, уто га је срео Хилко Хемун из Лужана и натјерао га да вози сијено за њега у Прњавор, јер је он био побјегао из Лужана. Сијено је било власништво Петра Сегића из Штрбаца, који је био избјегао на партизанску територију у Брестово. Хилко Хемун као сарадник усташки наредио је превоз без мог знања и одобрења…“

Татаревић Недо (40) из Лужана, један од преживјелих, свједочи:

Почетком 1942. године сам се био склонио са осталим мјештанима православне вјере у кућу Михаила Хартмана, испред усташа, мислећи да ћемо тако бити заштићени, јер нам је он то обећавао. За вријеме нашег боравка радили смо за Хартмана а да за то нисмо добијали нити плате нити хране. Почетком фебруара дошле су усташе и одвеле нас у затвор у Прњавор гдје смо остали једну ноћ и један дан, а затим су нас без икаквог саслушања потјерали према Дервенти. Када смо дошли у Луг постројили су нас у тројне редове, а ја сам се налазио при крају у трећем реду. Када су запуцали видио сам гдје падају мртви и рањени, а ја сам случајно остао неповријеђен. У тај час сам скочио у јарак и примирио се као да сам мртав али сам ипак проматрао шта се догађа. Видио сам да су неки од мојих другова успјели побјећи. Девет усташа су отишли у потјеру за одбјеглима, а четири су остала код мртвих и рањених. Видио сам једног између њих како пуца у оне што леже, а други пробада са бајонетом. Када су мене спазили, нису прилазили него су са удаљености око 2 метра испалили у мене метак али ме нису погодили. На то је други рекао: мртав је! и тако су ме напустили. Када сам видио да су се удаљили побјегао сам у правцу ријеке Вијаке. Пошто је ријека била смрзнута бјежао сам ледом око 6 км док сам изашао у Штрпце у партизанску позадину...“

Брковић Мирко (34) из Лужана, један од преживјелих, свједочи:

„Почетком године 1942. био сам се склонио са осталим мјештанима православне вјере у кућу Михала Хартмана од усташа јер нам је исти обећао сигурност… Радили смо за Хартмана а за то нисмо добијали нити храну нити плату… Почетком мјесеца фебруара дошле су усташе и отјерале нас у затвор у Прњавор гдје смо остали дан и ноћ, а затим су нас без икаквог саслушавања потјерали према Дервенти. Када смо дошли у Луг, постројили су нас у тројне редове, а ја сам се налазио у другом реду. Када су запуцали, видио сам како падају мртви и рањени другови, а ја сам тада прескочио преко мртваца и наставио бјежати око два и по километра. Кад сам стигао до шумице, туј сам се одморио и видећи да је опасност минула, пребацио сам се на ослобођену партизанску територију… За наше одвођење као и убиства окривљујем Мицику Хартман, која је била у служби Гестапо, Ђури Хартмана, Џемала ?, и тадашњег домобрана Јуру Декета из Вучијака…

Свједок Хусеин Делић, стар 45 година, вјере исламске свједочи:

“У години 1941. био сам кључар затвора у Среском начелству у Прњавору. У затвор по ноћи долазили су Алија Шипрагић, водник усташке бојне, Мирко Крезић, пристав (чиновник среске полиције) са неким непознатим усташама који су били доведени са стране, те су их злостављали на разне начине. Код самог одвођења везивали су руке уназад два по два човјека. Што се тиче горе поменутих Срба из Лужана, једне ноћи дошао је Алија Шипрагић држећи у руци неки папир, те их је све редом пописао говорећи да иду за Градишку и да се не боје ништа. Усташе које су их везивале, могло их је бити око 12. У јутро сам сазнао од чиновника Пореске управе Ханеке да су побијени у Лугу неки Срби, који су по ноћи били одведени из затвора. Тада ми је било јасно о коме се ради. Нисам примијетио да је Михаил Хартман или ма ко од Хартманове фамилије долазио интервенисати код усташких власти нити су посјећивали затворенике. Уједно ми је познато да је судјеловао у томе поручник Домобранске сатније командир Феликс Наглић из Госпића. Исти се истицао у прогоњењу Срба. У вријеме тога хапшења, срески предстојник био је Фрањо Хорват. Марко Крезић, његов замјеник, командант усташке сатније Едуард Кршуљ, замјеник Славко Орешић, водник Алија Шипрагић…

У Вијачком лугу су 1. фебруара 1942. године побијени: Татаревић Лазо, Татаревић Ристо, Шикарац Теодор, Шикарац Спасоје, Шикарац Ђурађ, Шикарац Раде, Брковић Петар, Брковић Рајко, Бјегојевић Владимир, Бајић Недо и Врањешевић Војко.

______________________________

Дјелимичан и непотпун списак страдалих из Лужана 1941-1945:

Будак (Филип) Стеван, рођен 1900, Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору
Будак (Стеван) Божо, рођен 1925, Србин, погинуо 1943. у НОБу, Црни врх
Дуроњић (Јово) Рајко, рођен 1916, Србин, убијен од усташа 1942. у логору Јасеновац
Игњатић (Митар) Петар, рођен 1894, Србин, убијен од усташа 1941. у директном терору
Kесер Душан, рођен 1898, Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору
Kршић (Дамјан) Kоста, рођен 1900, Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору
Kршић (Kоста) Душан, рођен 1925, Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору
Kршић (Kоста) Милан, рођен 1927, Србин, убијен од усташа 1942. удиректном терору
Марушић (Марко) Славко, рођен 1923, Хрват, погинуо 1944. у НОБу, Фрушка гора
Шикарац (Лазо) Раде, рођен 1918, Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору, Лужани
Шикарац (Лазо) Спасоје, рођен 1914, Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору, Лужани
Шикарац (Стеван) Ђурађ, рођен 1906, Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору
Шикарац (Стеван) Теодор, рођен 1902, Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору, Лужани
Татаревић (Јово) Ристо, рођен 1883, Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору
Татаревић (Лазо) Божо, рођен 1922, Србин, погинуо 1942. у НОБу, Дервента
Татаревић (Неда) Смиља, рођена 1925, Српкиња, убијена од усташа 1941. у директном терору, Штрпци
Татаревић (Теодор) Лазо, рођен 1894, Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору, Лужани

Бојан Милијашевић
Удружење “Јастребарско 1942”
Удружење дјеце логораша, њихових потомака и поштовалаца

________________________________________________

Везани чланци:

Страдање народа Прњаворског краја (1) НАРОДНИ ХЕРОЈ МИЛОШ ВУЈАКОВИЋ И СТРАДАЊА СРБА У ШТРПЦИМА ТОКОМ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА (списак страдалих)

Страдање народа Прњаворског краја (2) Масовни злочин над женама и дјецом у селу Кремна 16. децембра 1941.

http://genocid.info/%d1%81%d1%82%d1%80%d0%b0%d0%b4%d0%b0%d1%9a%d0%b5-%d0%bd%d0%b0%d1%80%d0%be%d0%b4%d0%b0-%d0%bf%d1%80%d1%9a%d0%b0%d0%b2%d0%be%d1%80%d1%81%d0%ba%d0%be%d0%b3-%d0%ba%d1%80%d0%b0%d1%98%d0%b0-3-%d0%b7%d0%bb/