У ослобађању Србије од ње саме, у јесен 1944, учествовале су и дојучерашње Павелићеве усташе, припадници 369. „вражје“ усташке пуковније, коју је Црвена армија 1943. поразила код Стаљинграда. Годину дана касније, Совјети су им, уз Титову сагласност, предложили да се покају што су с Немцима јуришали на њихову земљу, а да им Стаљин и Тито заузврат омогуће да учествују у завршним операцијама у Југославији. Тито је Вељку Влаховићу, једном од својих московских изасланика, наредио да им преда ратну заставу, којом ће „увеличати славу Народноослободилачке војске Југославије“.

И у немачком походу на Стаљинград и у Стаљиновом и Титовом ослобађању и освајању Србије овом јединицом командовао је исти човек, витез Марко Месић, официр предратне југословенске војске, који се 1941. прикључио Павелићевим усташама. Понудио се Немцима да за њихов рачун ратује на Источном фронту, па је после завршене обуке већ крајем те 1941. учествовао у борбама за Бесарабију и Украјину. Од октобра 1942. борио се за Стаљинград, а непуна три месеца касније, 14. јануара 1943, постављен је за команданта 369. пуковније, али су га Совјети заробили већ после две недеље.

Приликом опкољавања код Стаљинграда, својим борцима је говорио:

– У вас су упрте очи наше домовине, будите свјесни да овде изграђујемо темеље своје домовине. Ако дође час да овдје морамо пасти, паднимо храбро, као јунаци – као Хрвати – увијек за Поглавника и за дом спремни.

Слично је говорио и дан-два касније, кад су његови рањени борци извлачени из стаљинградског гротла и авионом враћани у НДХ:

– Поздравите домовину и кажите да је (369) легија извршила своју дужност према Поглавнику, Фиреру и према Хрватској.

Годину дана пре него што га је Тито промовисао у ослободиоца Србије, Месића је Хитлер одликовао два, а Павелић три пута. Хитлер Жељезним крстом другог степена и Жељезним крстом првог степена, а Павелић Војничким редом жељезног тролиста четвртог степена, Војничким редом жељезног тролиста другог ступња са правом на назив Витез и Великим витезом хрватског жељеног крста, чиме је аутоматски стекао право да титула „витез“ постане саставни део његовог имена и презимена.

По повратку из Москве у Румунију, Тито је Месићу у Крајови приредио и ручак, а само десетак дана пошто је Месићева војска почела да „ослобађа“ Србију, испоставило се да у Месићевој 369. усташкој пуковнији, преименованој у Прву југословенску бригаду, „има много усташких елемената“.

Тек три месеца касније, 1. децембра 1944, Одељење заштите народа, Озна, припремила је строго поверљиви досије, у коме се помиње и загребачки „Хрватски народ“ од 27. јуна 1943, где су објављени најважнији биографски подаци о „Месић Витез Марку“.

О Месићевом усташлуку и Павелићевим орденима којима га је окитио, сасвим сигурно је, бар, преко „Хрватског народа“, био добро упознат и Иван Крајачић, главни Титов и Стаљинов обавештајац у Загребу.

Титова власт дозволила је Месићевој „вражјој“ пуковнији да мирно напусти Србију, а њени борци су се у НДХ прикључили Немцима, с којима су крајем јануара 1945. заузели Метковић, Чапљину и Габелу.

Почетком новембра 1944. Тито је својим изасланицима у Србији дозволио да са „политички добро обрађеним делегатима“ последњи у Југославији организују своју пропартизанску Антифашистичку скупштину народног ослобођења Србије, АСНОС. На четвородневном заседању у Коларчевој задужбини у Београду Титово излагање, које је трајало само пет минута, делегати су дванаест пута прекидали клицањем и бурним и дуготрајним аплаузима.

Комунистима Хрватске обећано је да ће Србија „уложити све своје снаге за ослобођење свих хрватских крајева, исто онако као и Хрватска“.

Златиборски прота Милан Смиљанић тврдио је да „нема никакве опреке између црвене звезде петокраке и његовог црквеног крста“, већ, „напротив, да та звезда петокрака са земље на небо диже његов крст, диже га од српског Светосавља до Јеванђелског свехришћанства“!

Једна неписмена сељанка из Топлице изјавила је да јој је код Краљева, баш кад је кренула на АСНОС, погинуо син, али да се она „није вратила са свога пута да му свећу запали“:

– Запалио му је свећу трговац Првуловић од Прокупља, велику свећу од 100 динара, и хвала му на томе.

Чачански студент Добривоје Видић, који ће пред крај Титовог живота догурати и до председника Србије, опростио је усташама геноцид над Србима из Хрватске, Босне и Херцеговине и источног Срема:

– Шест стотина педесет хиљада стрељаних Срба у Босни и Херцеговини, то је дуг који је српски народ платио за злочиначку политику београдских властодржаца!

Хрватску је у Коларцу заступао Титов стари партијски друг Андрија Хебранг, за кога геноцид над Србима, у коме су усташе убиле готово сваког петог Србина у Хрватској и Босни и Херцеговини, није представљао никакав посебан проблем:

– Спријечили смо усташке планове о покољу Срба!

Месец дана пре доласка на АСНОС Тито је на Кардељев предлог Андрију Хебранга сменио с функције секретара ЦК КП Хрватске због „националистичког застрањивања према Србима“.

Није се дао ни делегат из Трстеника, кога ће тридесетак година касније српски националисти прогласити „оцем нације“:

– Ово је свакако најважнији датум у нашој историји!

Представи којом је рециклирана целокупна новија историја Србије, оверио је Едвард Кардељ, а један професор Београдског универзитета, препоручујући се новим властима, рекао је:

– Србија је главни стуб реакције на Балкану и у читавој Европи!

Печат овом скупу дао је један од најближих Титових сарадника, Сретен Жујовић:

– Ми први пут у историји стварамо своју рођену, вољену земљу!

– Никад Србија није била Србија српског народа као што је данас!

– Србија је дошла на власт тек кад је и Србин посумњао у српско име!

На скупу на коме је усташама опроштен геноцид над Србима, и на коме је Србија први пут постала „рођена, вољена земља“ српског народа тек кад су српски комунисти „посумњали у српско име“, Косово и Метохија и Санџак нису ни поменути.

ЛАЖНО САОПШТЕЊЕ О ЈАСЕНОВЦУ

Више од шест месеци после ослобађања Београда, 2. маја 1945, Титови борци су ушли у Јасеновац. Још већу сенку на однос Титовог режима према највећој ратној гробници Срба баца чињеница да су његови борци ушли у Јасеновац тек пошто су га усташе мирно напустиле. И тек пошто су десетак дана систематски затирали трагове свог великог злочина: откопавали посмртне остатке логораша и спаљивали их на ломачама, уништавали архиву логора, рушили зграде, постројења и мучилишта на којима су убијали хиљаде и хиљаде својих никад избројаних жртава, међу којима је највише било Срба, али и мноштво Јевреја, Рома и хрватских антифашиста.

Један од ретких преживелих логораша, инж. Ристо Стјепановић, два месеца по изласку из Јасеновца, пред Земаљском комисијом за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Босни и Херцеговини је изјавио:

– Сви ми у логору смо жељно чекали да на напад партизана на логор и били донекле и припремљени за то, али до тог очекиваног напада никад није дошло.

Велику мрљу над Јасеновцем још више је појачао Титов генералштаб, који је 4. маја 1945, два дана по уласку његових снага у већ напуштени и потпуно девастирани Јасеновац, домаћој и иностраној јавности обзнанио да су његове трупе „брзим продором на запад заузеле и ослободиле Јасеновац“.

Аутор: Перо Симић

Извор: НОВОСТИ