Простор на коме је живео српски народ у Хрватској већ у лето 1943. и током 1944. године исказивао је највиши степен економске исцрпљености. Мали посед доминантан у Лици, Кордуну, Банији, Горском Котару, славонском делу некадашње Војне крајине, са екстензивном пољопривредом, старим алатима (доминира рало и мотика) и непродуктивним биљним културама и пасминама стоке и у родним мирнодопским годинама једва да је успевао да задовољи минимум економских и животних потреба становништва које је на њему живело.

У ратним годинама које су донеле додатно економско затирање и људско страдање, мали посед у областима насељеним српским становништвом није више био у могућности да прехрани своје житеље. Присуство партизанских јединица на том простору (септембра 1943. – 35.000 бораца; децембра 1944. – око 60.000 бораца; марта 1944. преко 78.000 бораца), произвело је додатну економску исцрпљеност и глад. При том треба рећи да је сточни фонд у тим областима износио око 20 одсто некадашњег. Број становника ангажованих у пољопривреди је преполовљен. На том простору гладује око 40.000 људи. Епидемијом пегавог тифуса било је захваћено и оболело преко 30.000, а умрло 5.110 особа. Било је готово уништено око 300 села у којима су живели Срби, а више стотина делимично разорено. Из тих разлога опоравак је био спор и мучан. Дошло је до демографског пражњења крајева у којима су Срби живели. Улагања у индустрију Хрватске, која су у годинама 1947-1949. досезала и до 32 одсто националног дохотка, заобишла су аграрни простор на коме су живели Срби. Становништво села, коме је 1953. припадало 75,5 одсто укупне популације српског народа у Хрватској, није осетио промене које су донела улагања у индустријализацију у првој деценији после Другог светског рата. Податак да је само 8 одсто националног дохотка инвестирано у пољопривреду то додатно потврђује.

Срби су се током година социјализма бројно тањили. По попису из 1948. на простору НР Хрватске је живело преко 543.000 Срба (14,5 одсто укупног становништва Хрватске и 8,3 одсто укупног српског становништва Југославије). Тада их је било мање у односу на попис из 1931. За 11,5 одсто. У наредним годинама број Срба се увећао тако да је 1971. износио преко 626.700.

Тај демографски раст је био мањи од губитка у рату. У наредној деценији, под различитим видовима притисака, број српског становништва у Хрватској је убрзано опадао и по попису из 1981. био је мањи него 1948. – износио је око 531.500 (11,5 одсто укупног становништва Хрватске). Истраживања демографа показују да се у периоду од 1948. до 1981. становништво Хрватске увећало за 22,4 одсто, а број Срба умањио за 2,3 одсто. Уочљиво је да се број Срба у деценији после Маспока (1971-1981) умањио за 15,2 одсто (готово сваки шести становник српске националности). На тај процес утицала је и политика Хрватске. Статистички подаци показују да је од укупног броја Срба настањених на простору Хрватске 1948. чак 93,3 одсто ту било и рођено. У деценијама које су следиле од укупно 639.000 Срба рођених у Хрватској ту је републику напустило преко 127.000 или 19,9 одсто (сваки пети Србин се иселио). У исто време стопа исељавања осталог становништва износила је 2,5 одсто. То су само неки показатљи демографских промена. Прави егзодуст наступио је после 1990. године.

Година 1989. наговестила је тројаки слом југословенске државе (слом друштвено-политичког система, међунационалних односа и Југославије као државе) и историјски пораз једне велике европске интеграције. Дезинтеграција Југославије била је, суштински, део истог историјског процеса са падом Берлинског зида, крајем Хладног рата, демократским променама у источној Европи, распадом Совјетског Савеза, уједињењем Немачке, рађањем нове Европе, нестанком биполарног света и његове структуре моћи, успостављањем „новог светског поретка”. Распад политичког система најдиректније је водио гашењу идеје заједничког живота и коначном растурању државе. Свест о заједничкој прошлости, етничкој блискости и солидарности више није постојала. Уместо ње инсистирало се на разликама, националним посебностима, државним традицијама, идентификовању географског и етничког простора који ексклузивно припада сопственом народу. Интегративни процеси уступили су место сукобима, свађама, општој дезинтеграцији на свим нивоима.

Размере промена које су настале у Европи падом Берлинског зида мало је ко од старих партијских и државних структура у Југославији разумео. То је додатно допринело сукобима на унутрашњем плану, и а међународном заједницом. Решавање виталних питања очувања и опстанка земље употребом војне силе било је у супротности са прокламованим „стандардима” новог светског поретка. Тврдокорно опстајање уз преживелу идеологију директно је укидало будућност. Исти учинак имала је и необавештеност и неупућеност у светске процесе, искривљена перспектива реалности, политика насиља, мржње, рата. Илузије и социјалистички митови о југословенском „зајдништву”, „хармонији живота”, „просперитету”, „југословенском самоуправном чуду”, „успешности”, „значају у светској заједници и политици”, „братству и јединству” дефинитивно су били мртви. Некадашњи „државни интелектуалци”, марксистички критичари режима са левице, грађански националисти са деснице, почели су да личе једни на друге и у Београду и у Загребу, да говоре „истим језиком”, да подржавају и подстичу „авантуру” која је у себи садржала „територијалне поделе”, „размену становништва”, „националне интеграције”, оружане сукобе. „Невидљива алхемија” захватила је војну елиту формирану у духу ортодоксног комунизма и идеологије „братства и јединства” и у једној је ноћи претворила у подједнако горљиве заштитнике сопствене нације. Њено „помирење” са национализмом није значило само напуштање некадашњих идеала већ и промену вредносног система у коме је, и даље, било места за стварне и измишљене непријатеље и издајнике.

„Новом национализму”, са подједнаким жаром, прикључили су се и фрустрирани, разочарани, заборављени некадашњи револуционари са анахроним и догматским погледима на свет. Од утицаја је била и тежња некадашњих комунистичких конзервативаца да задрже власт у друштвеном окружењу које се убрзано мењало. Убеђени националисти и клерикалци су били убеђени да је наступио тренутак у коме се могу наплатити стари историјски рачуни. Антикомунисти су такође рачунали са „исправљањем неправди”. На свим странама су исцртаване нове националне, верске, политичке, државне границе. Подједнако ригидни били су и мундијалисти (некадашњи интернационалисти) убеђени да су једини у праву и без спремности да „посумњају” у сопствене истине. Људи „сумњивог заната” са оне стране закона препознали су своју шансу да од у друштву маргинализованих и проскрибованих јунака црних хроника постану национални хероји и учесници у великим националним пројектима. Закаснели национални романтизам, анахрона реторика, употреба симбола из Другог светског рата, подјариванје најнижих емоција, национална мобилизација, примитивизам имали су исходиште у бројним митовима и стереотипима које је распад заједничке државе изнова оживео.

Мешање неисторијског и историјског у историјској свести Срба и Хрвата осећало се и 1918. и 1945. и 1989. у свакодневном тумачењу прошлости, садашњости и будућности. Исказивало се кроз представе о прошлости створене без или са делимичним ослонцем на знање, сучељавање емоција и разума, наметање устаљених клишеа, „модернизовање” прошлости, апсолутизовање националног, политичког и идеолошког интереса, сударе легендарног и историјског, митског и критичког, ваннаучног и научног, тврдње и знања. Перманентни страх за егзистенцију, дубоко усађен у човека изниклог у несигурном аграрном друштву балкана, томе је додатно и на крају XX века доприносио. Више од тога и потреба елита које су изнедрили велики политички и друштвени ломови да се ослањају на сумњиву историографију и подједнако таквог „историчара”- пропагандисту.

Распад југословенске државе у ратовима 90-тих година XX века неминовно је отворио питања која се тичу оправданости њеног деценијског постојања, разлога њеног нестанка, мотива оних који су учествовали у њеном разбијању, смислу положених жртава, одговорности политичких и интелектуалних елита. Изгледало је као да је Југославија „крива свима” и „крива за све” иако су полазишта њених острашћених критичара, како код Срба тако и код Хрвата, била потпуно супротстављена.

Данас, две деценије касније, може се размишљати о „реалности краја” заједничког живота и заједничке државе. Ако се сагледа историјско и политичко искуство XX века које је познавало судбинску, просторну, етничку, верску, економску, идеолошку, менталитетску и многу другу предодређеност за тежак заједнички живот, историчари се налазе пред задатком да понуде рационалан одговор на питања која отвара неуспех југословенске интеграције.

Извор: Љубодраг Димић; Недељник

Преузето са: http://banija.rs/novosti/drustvo/15500-kako-su-sistematski-unistavani-srbi-u-hrvatskoj.html