Још по ноћи село је опкољено. У шест сати људи из Зубића стјерани су у школу у Кометнику, одакле смо сви заједно око подне истога дана проведени у Воћин у зграду општине. Од Кометника до Воћина гоњен сам у првој групи. Путем смо вређани, ударани кундацима, тјерали су нас да лијежемо у снијег и устајемо. Први који смо дошли сатјерани смо у подрум. Било нас је доста у малој просторији. Други су потрпани у магације и сличне објекте у близини. Како би нас што више стрпали први који су улазили морали су лећи на под а онда ми остали смо морали лијегати по њима или стајати преко њих. Ту нас је било око 150 у просторији од највише двадесетак квадрата!!! Бар нас у подруму нису могли тући јер је било уско и тијесно. Али зато је ту ноћ од загушљивости умрло преко 50 људи. Ујутро су отворили врата и нас преживјеле како је ко излазио ударали су пушкама и кундацима. Пришао ми је један усташа, извео из подрума и смјестио у сусједну зграду – кућу Косте Вудрага. Ту сам се нашао са двадесетак жена и дјеце. Ту сам преноћио, а сутрадан ујутро дошао је тај усташа и рекао ми је да идем кући. Нисам отишао ни двадесетак метара од куће у којој сам ноћио, а чули су се пуцњеви и јауци људи. То је био почетак стрељања мојих 320 комшија. Стрељали су и много млађе од мене. Један је стријељан од тринаест година. Мојег годишта су четворица стрељана. Прича је ово Саве Бојчића старине и јединог данас живућег из усташког масакра над Србима Кометника, Добрића и Зубића у општини Воћин почињеног 13 и 14 јануара 1942. године. У масакру је имао свега 16 година!

 

Усташка одмазда због гостопримства партизанима


Била је то усташка одмазда због чињенице да су Срби Кометника указали уточиште партизанској чети Николе Миљановића-Карауле која се из Лисичина требала пребацити на Папук и постати дјелом веће партизанске јединице. Да су партизани прешли ријечицу Воћинку у ноћи између 11 и 12. јануара 1942 усташама у Воћину дојавио је млинар поред чије суводенице прошли. Тридесетак усташа је партизане затекло на одмору у кући Милоша и Јове Станојевића. Међутим, партизани, њих тридесетак, колико је бројала и усташка формација, снашли су се и прихватили су борбу. Током два сата окршаја убијена су два партизана, те петорица усташа. Током окршаја усташе су одмах убиле неколико мјештана у чијим кућама су биваковали партизани. Усташе се повлаче у Воћин, а по окончању боја под окриљем ноћи 12. јануара Караулина јединица се повлачи за Папук. Усташе сутрадан добивају појачање из Слатине, Вировитице, Валпова и Осијека, те њих око четири стотине креће у крвави пир над недужним цивилима. Свирепо је убијено 320 Срба. Њихова тијела су ексумирана и сахрањена 1954 године, а 1985 на мјесту страдања подигнут је споменик са уклесаним именима страдалих. У плану је осим споменика био и спомен парк који би, према тадашњим замислима, био вјечити подсјетник на страдања и времена у којима се глава губила само зато што припадаш другој вјери и нацији. У спомен комплексу, треба ли рећи никад до краја завршеном, као симболика данас стоји 320 степеница за 320 уморених душа!

 

Двојицa браће држе трећег док на њих не дође ред за усташку каму


Њима у омаж и знак пијетета на дан страдања 14. јануара ове године служен је парастос код споменика у центру Кометника. Парастос је са више свештеника служио Владика Пакрачко-Славонски Јован, а присуствовало му је педесетак мјештана и представника српских институција Вировитичко-подравске жупаније и других дијелова Хрватске. Међу њима и делегација СДСС-а предвођена потпредсједником Југославом Весићем, као и антифашисти Вуковара, Слатине, Вировитице. Осим у Кометнику венци су положени и свијеће су запаљене и на самом мјесту стратишта у данашњем центру Воћина односно пред самим подрумом у којем су несрећни Срби били затворени. Служена је и литургија у воћинској цркви Светих Отаца. Иако са 92 године на плећима (рођен је 1926) парастосу је присуствовао и Саво Бојчић – данас једини живући од укупно деветорице Срба Кометника и околних засеока који су преживјели масакр. Кућа у којој су били затворени данас је у више него дерутном стању и пријети јој урушавање, а тиме и губитак врло битног материјалног доказа о страдању недужних људи. Кућа која памти језу, страву, ужас, сузе…“Давили смо се без зрака јер је простор био мал,и а на једина два прозорчића на подруму кроз које је могао допирати зрак усташе су навукле ђубар! Тако да зрака нисмо имали. Када су усташе ујутро отвориле врата да би почели крваи пир из подрума је сукљала „сапа“ као најгушћа магла. Убијали су редом. Оног који није могао стајати морали су држати други, често најближа родбина док на њих не би дошао ред за смрт“, уз остало записано је у брошури „Четрнаести јануар“ који је као један од материјалних доказа трајног сјећања 2011. године јавности представило Вијеће српске националне мањине опћине Воћин. А да је заиста било тако свједочи за „Српско Коло“ данас актуелни замјеник жупана Вировитичко-подравске жупаније Игор Павковић чији је прађед заклан у овом погрому. Према рjечима преживелих, а које Павковић памти и трајно ће памтити, његовог прађеда су морала држати двојица рођених браће док су га усташе клале!

Вјечна памјат Новомученицима Кометничким!

Више фотографија ОВДЈЕ

Боро РКМАН

Preuzeto sa: http://ssr.org.rs/sluzen-parastos-za-320-srba-iz-kometnika-kod-vocina-ubijenim-od-ustasa-14-januara-1942-godine/