Не случајно, око заједничке историје Срба и Хрвата у 20. веку сусрећу се лаичка и стручна свест, што је одлика времена у коме све још увек подрхтва, све се преиспитује, постоји осећај личног искуства, привид “видљивости” последица. Да ли се целокупни заједнички живот може свести на квалификације попут – “трагична заблуда”, “највећа грешка”, “девијација у историји”, “изгубљено време” или “идеално решење”, “једина могућност”… Негативног историјског искуства има на претек – ратова, злочина, геноцида, мимикрије, патологије, примитивизама, искључивости, ксенофобија. Године заједничког живота биле су време перманентне друштвене кризе али и деценије економског друштвеног напретка читавог простора и народа који на њему живе. Све је то историјско искуство које треба нужно критички преиспитати. Његовим потискивањем, брисањем, одбацивањем и некритичким поступцима можемо опет доћи у ситуацију да нам историја “експлодира у лице”. У стручном погледу потребно је тражити далеко комплексније одговоре од оних који циркулишу у дневној политици и свакодневном животу. У питању је сложени проблем са својим државноправним, међународним и унутрашњеполитичким аспектом али и са економском, етничком, верском, територијалном, културном, језичком, идеолошком и многом другом димензијом. „Одвајање” од емотивних погледа на прошлост и рационално сагледавање времена проведеног у зајденичкој држави у функцији је досезања будућности.

Знаменити амерички писац Чарлс Дикенс започео је давне 1859. “Причу о два града” следећом констатацијом: “Било је то најбоље доба, било је то најгоре доба; доба мудрости и доба лудости, епоха веровања и епоха неверице, време светлости и време мрака, пролеће нада и зима очаја”. Те нам речи падају на памет када, запитани над судбином југословенске државе и односом два њена народа – Срба и Хрвата, покушавамо да сагледамо страшни, крвави, кратки XX век. Срби и Хрвати су данас, после 73 године заједничког живота проведеног у југословенској држави, удаљенији једни од других него што су то били почетком XX века. Зашто је то тако?

Историја југословенске државе и српског и хрватског народа испуњена је историјским дисконтинуитетима. Догађаји које симболично означавају године 1914-1918, 1941-1945, 1989-1991. само су најважније од мноштва преломница у историји Југославије. Истовремено, у питању су датуми који обележавају догађаје глобалних размера, до те мере важних да су пресудно утицали на промену епохалне свести становника целе планете. Њиховом утицају није могла избећи ни историографија. Па ни мит. Да би се промене разумеле неопходно је било потребно сагледати кључне процесе и идејно-политичка струјања која карактеришу свако време, средину и друштво.

Према проценама Беча из средине 1918. готово 100 одсто Далматинаца и 60 одсто Хрвата и Словенаца желело је заједничку државу. Ипак, треба рећи, да их југословенском уједињењу није приводила само жеља за заједничким животом већ и страх од германске и италијанске “опасности”, социјалних немира, анархије, као и убеђење да једино српска војска и дипломатија могу сачувати просторе Словеније и Хрватске од комадања намењеног губитницима у рату

Основа залагања за заједнички живот и југословенску државу, као могуће решење проблема са којима су се суочавали југословенски народи пред Први светски рат и током њега, није била масовна, али ни сасвим маргинална. Самим тим се ни неуспех „југословенског експеримента” не може објашљавати чињеницом да је то била идеја коју је подржавао мали број људи, претежно интелектуалци. Бројне манифестације југословенства организоване у Београду и Загребу окупљале су знатан број политичара, интелектуалаца, студената, омладине и биле знак убрзаног интегрисања југословенске интелигенције. Пратило их је формирање и јачање патриотских организација међусобно повезаних на целом југословенском простору чије је чланство бројало неколико стотина хиљада чланова. Загледаност у Србију, њене ослободилачке напоре да реши српско питање, супротстављање Аустроугарској, војно и економско јачање, формирање институција, опште модернизовање и демократизовање, била је са сваком новом годином 20. века све већа. Захваљујући наведеном југословенски национализам је у том периоду од елитног прерастао у масовни. Томе је допринела и појава мноштва дневних новина, часописа, књига које су подупирале и снажиле остале научне, културне, националне и интелектуалне активности. Био је то својеврсни “ветар живота” који је народима који су измешани живели на европском југоистоку, како је писао Скерлић, помогао да се после векова ропства “исправе”. У исто време југословенски писци су солидарно истицали да су баш они, а не политичари, “позвани да ударе темеље духовном јединству”. У ту сврху српски писци су били спремни да се одрекну ћириличког писма, а хрватски да прихвате екавско наречје. Уједињење у писму и наречју сматрано је највишим интересом југословенског уједињења. У основи идеје о политичком, националном, културном и језичком јединству, која је опседала писце, био је страх од германизације и асимилаторских утицаја са стране, верских и националних раскола, традиционализма и заосталости, скучености својствене малим, свету непознатих, затворених балканских националних култура. Писци су тако били први који су наговестили и заложили се за југословенско уједињење.

Са развијањем парламентарног поретка, неговањем демократских институција, постојањем категорије слободног сељаштва као власника земље, војним успесима у ратовима са Турском (1912) и Бугарском (1913), Србија је и посредно подстицала бујање југословенског покрета. После краће паузе, изазване Анексионом кризом (1908), ослобођење Старе Србије подстакло је политичке елите у Београду да изнова размишљају о “крупним задацима” националног уједињења Срба, проширењу националног програма, уобличавању националне политике, ослобођењу и уједињењу као “светом задатку” једне генерације, неминовном судару “српско-хрватског национализма” и “аустро-угарске освајачке политике”. Пожељним је сматрано да након разбијања Хабзбуршке монархије, све покрајине у којима живе Срби буду прикључене Србији. Одатле до југословенског уједињења није било далеко. Такве мисли биле су блиске политичкој, економској, научној, војној елити. То значи није била само жеља раздробљеног српства и подчињеног словенства да се уједини, тежња младог грађанства да обезбеди тржиште и опстане, настојање српских политичких елита да њихова држава прерасте границе “затвореног балканског котла” у коме се нашла 1878, сан југословенских интелектуалаца, идеалиста, маштара који су неговали свест о југословенском духовном јединству. У питању је била егзистенцијална нужност за српски, али и остале југословенске народе, процена (како је говорио Н. Пашић) да “мале државе” не могу да издрже политичку и економску борбу са великим силама, уверење да ток догађаја захтева груписање малих држава, свест да претња пропашћу једино може бити избегнута уједињењем, убеђење да будућност имају само велике и јаке државе. За њене заговорнике, сваким даном све бројније, југословенска идеја је изгледала као историјска реалност и нужност, спој демократије и национализма, а будућа држава као равноправна заједница свих народа који би били окупљени унутар њених граница. Заговорници тезе о “штетности југословенске политике” били су у мањини.

Југословенско уједињење, како показују истраживања историчара, није било “случајност историје” већ плод историјског развоја дужег од једног века и тежње да се сви Срби нађу под заједничким државним кровом. Од раздобља националног препорода, језичких реформи и интеграције, изграђивања политичког идентитета, промена у социјалној структури традиционалног друштва, изградње националних установа и формирања елите на европским узорима, до стварања заједничке државе, пређен је дуг пут. Национални покрети, засновани на идејама филозофије рационализма и на убеђењу да језик чини основу нације, одредили су правце политичког ангажмана. Са две самосталне државе – Србијом и Црном Гором српски народ је, иако раздробљен у више држава, био у предности над осталим јужнословенским народима и тако готово преодређен да око своје матице и у складу са својим политичким традицијама, изврши “сабирање српских и хрватских земаља”. Идеја југословенског уједињења имала је основ у заједничком јужнословенском идентитету и језичкој блискости Срба и Хрвата. На етничко-језичкој блискости изграђена је и својеврсна политичка идеологија југословенства мада, у стварности, јединствена нација (“троплемени народ”; “троимени народ”…) није постојала. По својој природи изразито интегративна југословенска идеја је била модерна политичка и државна идеја која је неговањем свести о етничкој блискости, заједничком језику, територијама, интересима, посебностима настојала да превазиђе постојеће реалности настале историјом. Претпоставка за њено успешно интегративно дејство биле су модерно друштво и свесни и просвећени грађанин, а баш тога на југословенском простору није било или га је било сасвим мало. Модерности југословенске идеје супротстављала се парикуларна свест аграрног друштва и у њој укорењене националне идеологије, по својој природи клерикалне, конзервативне, аутархичне. Разноликост историјских искустава изобличавала је суштину идеје. Блискости су веома брзо устукнуле пред разликама – конфесионалним, националним, политичким, регионалним, културним, језичким и дијалектским, искуственим, стеченим дугим животом у оквиру туђих држава. Историјско тло на коме су живели Срби и Хрвати и на коме је изникла југословенска држава подједнако као и друштва уоквирена њеним границама, одредили су стварност живота у југословенској заједници. У политички и друштвени живот унели су “инерцију историје”, многа ограничења, на моменте и пресудно утицали на споро и мукотрпно „разбијање” географских детерминизама (повезивање), прекорачења граница продуктивности (промена начина производње), одбацивање духовних стега (обичаји).

Чињеница да су страхоте рата осетили сви грађани Србије и да је у армијама Двојне монархије било ангажовано око 500.000 војника (14 одсто укупног војног састава) са простора који су 1918. ушли у састав Краљевине СХС, говори о степену неповерења који је оптерећивао заједнички живот

Аустроугарско-српски сукоб (1903, 1906, 1908, 1914) довео је до Великог рата (1914-1918) током кога је уобличен програм југословенског уједињења. Између више могућности о окупљању Срба, Хрвата и Словенаца у оквиру тријалистички уређене монархије, организовању српске државе у оквирима проширене Србије (тзв. “мало решење”), стварању југословенске државе са Србијом као Пијемонтом и под покровитељством великих сила, превагу је однела последња. Већ децембра 1914. Народна скупштина Србије је у Нишу донела декларацију у којој је , као циљ рата, прокламовано “ослобођење и уједињење” Срба, Хрвата и Словенаца. Тиме су дефинитивно југословенско питање и југословенски простор постали чињеница сложене политичке стварности Првог светског рата. Наведеним чином српски чинилац је југословенском програму уједињења дала предност у односу на решавање српског питања. То је истовремено значило и разрешење дилеме Загреб или Београд као средиште окупљања. Историјски процес је учинио да Србија постане носилац идеје југословенског програма и да печат процесу уједињења. На крају рата Србија је у нову државу уложила државност и традиције, жртвовала готово трећину целокупног становништва, дефинисала и дипломатски изнела програм југословенског уједињења, војно сачувала југословенски простор од комадања, према свом искуству и својим традицијама обликовала будућу државу. Према проценама Беча из средине 1918. готово 100 одсто Далматинаца и 60 одсто Хрвата и Словенаца желело је заједничку државу. Ипак, треба рећи, да их југословенском уједињењу није приводила само жеља за заједничким животом већ и страх од германске и италијанске “опасности”, социјалних немира, анархије, као и убеђење да једино српска војска и дипломатија могу сачувати просторе Словеније и Хрватске од комадања намењеног губитницима у рату. То је била завршна етапа у процесу ослобођења и уједињења. Идеолошку основу програму уједињења давало је схватање о троименом народу, национализам који је имао пропагандну функцију у рату а након њега почео да оптерећује заједнички живот Срба и Хрвата.

Рат у коме је Аустро-Угарска монархија “гурнула” словенске народе на Србију неминовно је посејао мржњу и додатно неповерење. Злочини које је војска Хабзбуршке монархије, сачињена добрим делом и од Хрвата и Срба, починила у Србији нису могли бити брзо заборављени. Још мање је било могуће заборавити око 1,2 милиона Срба погинулих у Првом светском рату. Године 1918. између Срба и Хрвата су се испречили они бројни догађаји везани за фронт на Дрини, Сави, Колубари, Мачви као места сећања на злочине. Економски губитци које је рат проузроковао (пљачка и затирање свели су национално богатство Србије на 2/5 некадашњег) дуго су подсећали на рат у коме су југословенски народи били супротстављени а српски народ жртва. Колективно памћење није допуштало брзи заборав и опрост. Дубоке трагове на свест народа који су 1918. отпочели заједнички живот у југословенској држави оставила је и пропаганда. Прогон ћирилице из школа и штампе на простору Хабзбуршке монархије најдиректније је утицао да су српски писци, после 1918, одбацивали могућност да у име југословенске будућности пригрле латинично писмо и одрекну се тог “графичког симбола српског страдања” у Првом светском рату. Верској нетрпељивости православних и католика доприносили су захтеви Ватикана, изрицани током ратних година, да се војним средствима “одстрани српска болест”. Забране јавног исказивања националних осећања српског народа, велеиздајнички процеси, постојање затвора и логора за Србе такође су представљали део тешког наслеђа са којим је отпочео заједнички живот. Чињеница да су страхоте рата осетили сви грађани Србије и да је у армијама Двојне монархије било ангажовано око 500.000 војника (14 одсто укупног војног састава) са простора који су 1918. ушли у састав Краљевине СХС, говори о степену неповерења који је оптерећивао заједнички живот. Рат је имао религиозни и братоубилачки карактер. Националне, верске, економске, културне разлике које су делиле Србе и Хрвате додатно су биле заоштрене ратом. Карактер рата додатно је одредио природу уједињења.

Уједињење је представљало значајну прекретницу како у животу српског тако и у животу хрватског народа. Њихово окупљање у границама исте државе значило је судар различитих историјских свести, традиција, менталитета и друштвених навика, суочавање више сасвим супротних правних, монетарних, пореских, саобраћајних, просветних система, спајање друштава која су се умногоме разликовала. Заједничка југословенска држава је била земља помирења. У име будућности трауматичне чињенице из прошлости су потискиване и прећуткиване. У томе су предњачили династија, српски политичари, српско становништво које је сматрало да је исход рата – формирање југословенске државе под чијим је кровом окупљен највећи део Срба, био вредан положених жртава.

Извор: Љубодраг Димић; Недељник

Преузето са: http://banija.rs/novosti/drustvo/15463-srbi-i-hrvati-u-jugoslaviji-iskustvo-zajednickog-zivota.html