Каиновића млин на ријеци Укрини у Штрпцима, мјесто погибије Милоша Вујаковића и Остоје Тепића и мјесто стријељања српских цивила у знак одмазде 10 за 1.

 

НАРОДНИ ХЕРОЈ МИЛОШ ВУЈАКОВИЋ И СТРАДАЊА СРБА У ШТРПЦИМА ТОКОМ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА (списак страдалих)

Пише: Бојан Милијашевић

За вријеме Другог свјетског рата, мјеста Прњаворског котара су знатно мање пострадала од других крајева Независне Државе Хрватске, гдје су злочини њемачког окупатора и нове хрватске државе прерасли у тотални геноцид. Међутим, ратне страхоте, злочини и страдања нису заобишли ни територију Прњавора.

Током Другог свјетског рата на овом простору десило се неколико страшних масовних злочина, од којих су остали упамћени покољи жена и дјеце у Кремни и Штрпцима, стријељања цивила у знак одмазде, као и затварања и депортације прњаворских Срба у хрватске логоре смрти, али и нацистичке логоре Трећег Рајха. Прњаворчани су оставили своје животе по логорима Прњавора, Дервенте, Старе Градишке, Јасеновца, Бањице па све до Нарвика на крајњем сјеверу Норвешке. Велики број је пострадао на кућним праговима као жртва хрватских оружаних формација, међутим, Прњаворчани су највише страдали као активни учесници Народноослободилачке борбе. Спискови страдалих које ћемо својевремено објавити, плод су дугогодишњег рада на сакупљању података о страдању српског и других народа нашег краја, те никако нису коначни. Спискови се константно допуњују новим информацијама и именима.

На самом почетку ћемо се присјетити неких заборављених догађаја из времена самог почетка рата у нашем крају, када је и било најмасовније страдање цивилног становништва, крајем 1941. и у првој половини 1942. године.

У селу Штрпци, као једном од историјских устаничких мјеста, Други свјетски рат је прошао без већих братоубилачких сукоба, али је остао упамћен по неколико везаних злочина који су се десили у атару овог села као и по укупном броју страдалог становништва током рата.

Присјетићемо се једног заборављеног српског устаника и првоборца, који је са својом групом на самом почетку рата изазвао немир и узнемирио хрватске усташке власти, те дао велики допринос у дизању Срба на устанак и пружања отпора новој хрватској усташкој држави. Планина Љубић је од љета 1941. године важила као устанички центар, јер је са Љубића и околине одлазило много устаника у мањим групицама и организовало устаничке јединице у разним крајевима Прњаворског среза. Међу прњаворским устаницима већ у августу 1941. године се појавио и Милош Вујаковић, родом из Бањалуке.

Mилош је до 1937. године радио као ковач у Кремни код Душана Миланковића, те је, захваљујући послу којим се бавио, изузетно добро познавао терен и људе у околини Прњавора. Из тог времена познавао је и Спасоја и Тривуна Бојановића из Штрбаца, те се прво повезао са њима и придружио им се у устаничкој бази на Љубићу.

Милошеве прве активности на подизању устанка биле су у рејону Подљубића и Штрбаца, гдје организује састанке са мањим или већим групама мјештана, и гдје је често помињао устанике и народну војску храбрећи и потичући народ на устанак. Убрзо је Милош успио да сакупи мању групу устаника која је бројала око 20-так људи. Та група је имала широко подручје кретања: од Штрбаца, па преко Палачковаца, Смртића, Детлака, Календероваца, Дријена, Церана, Осиње, па све до Брестова. Милош је важио као храбар и неустрашив устаник. На састанке је ишао углавном сам, водећи са собом само једног наоружаног устаника који му је чувао стражу. У свим селима куда је пролазила његова група, окупљао је народ и позивао на устанак, а сусједна села преко ријеке Укрине су била сигурнија, управо захваљујући устаницима које је предводио Милош Вујаковић. Појавом ове устаничке групе, хрватски притисак на Србе да се поримокатоличе са десну страну Укрине, нарочито у селу Календеровци, је смањиван. Једном приликом, устаници су се задесили у школи у Календеровцима, када је Милош позвао Саву Докића и Мирка Ножицу да их испита за учитеља Божу Раткића[1] за кога је сумњао да је усташа и шпијун у селу. Када су ова двојица стигла, Милош их је упитао: Какав вам је овај учитељ? Добар. Није вам учинио ништа нажао? Није. Знам ја то, рече Милош, зато учитељ може мирно да спава. Након тога је престао притисак на Србе да се превјере, а у тој пропаганди су било нарочито активни Перо Барбарић, Анђелко Херцег и Перо Милетић.

Чести упади и активности Милошевих устаника на подручју дервентских села и чести сукоби са хрватским усташама и домобранима на том подручју, узнемиривали су власти НДХ, па 31.октобра 1941. године, Велики жупан жупе Посавје доставља из Брода извјештај Министарству унутрашњих послова НДХ гдје између осталог наводи: „…да устаничке групе упадају у села котара Дервента, да буне и дижу народ на устанак, те да сакупљају оружје и муницију по селима: Осиња, Церани, Појезна, Дријен и Доњи Календеровци, да устаници у ова села долазе из сусједног котара Прњавор и да је њихов вођа Милош Вујаковић.“[2]

Једне прилике у селу Кремни, на Вучијаку, Милош је окупио заједно Србе из Кремне и Штрбаца и Мађаре са Вучијака. Састанак је заказао у гостионици познатог усташе Звонимира Жнидаршића, који се склонио у Прњавор код усташа чувши да Милош долази на Вучијак. Било је то негдје у мјесецу септембру 1941, неколико дана прије Милошевог одласка Михаилу Хартману на циглану на Вијаци. Милош је том приликом позвао Мађаре са Вучијака да се прикључе народној устаничкој војсци, при чему је рекао: „Шта ви мислите када из шуме нагрне 10.000 војника, Прњавор ће за пет минута бити слободан од усташке гамади.“

Милош је и на овај састанак дошао само са једним устаником који је чувао стражу, иако су сви Мађари на Вучијаку одавно већ били наоружани. Нико се није усудио ништа да покуша, јер је Милош својом појавом остављао тако снажан утисак да нико није ни помишљао на неки несмотрен потез. Крајем септембра, Милош поново са само једним устаником одлази на Вијаку на имање велепосједника фолксдојчера Михаила Хартмана, покушавајући спасити Србе који су тих дана ухваћени и затворени у прњаворски логор од стране усташа. Они Срби који су се тога дана затекли као радници на Хартмановом имању, свједоче како је газда Михаил наредио свим радницима да се окупе јер му је јављено да долази ‘Милош Вујаковић – вођа народне војске’. Милош се, по сјећању партизана Ђорђа Сегића, појавио у тамној униформи са реденицима муниције преко груди, а на капи је носио овалну кокарду са тробојком. За појасом су му биле двије бомбе ‘крагујевке’ и ‘пиштољ на црвеном гајтану’.

Прилазећи Михаилу Хартману, Милош му је рекао: ‘Погледај оне храстове у шуми[3], за сваким петим стоји мој војник. Ако ми се нешто деси, имање ће ти планути као шибица а и ти с њим’.

Милош је тада захтијевао од Хартмана да он као угледан и утицајан човјек међу Нијемцима интервенише код усташа да се пусте затворени Срби из затвора. Неке од радника је газда Хартман послао да мотре на могуће усташе патроле из правца вароши. Ђорђу Сегића и Теодора Стојнића је послао у правцу Бабовца, а након 20-так минута осматрања су се њих двојица вратили, те су са вијачког моста видјели како усташе опкољавају имање јер им је неко већ био дојавио за Милоша. Милош је тада већ био умакао кроз густу шуму на Вијачком лугу.

Милош се кретао куда је желио и куда би наумио. У рејону Штрбаца, његова група се кретала истим тереном куда су патролирали и глоговачки Нијемци, који су даном крстарили селом, а ноћу се повлачили у базу у Глоговцу.

У Штрпцима је непријатељ имао скоро све наоружане локалне фолксдојчере. То није нимало страшило Милоша, већ је упркос томе, 21. октобра 1941, послао ултиматум штрбачким Нијемцима да положе и предају наоружање, наглашавајући какве посљедице може имати било какво подузимање акције против устаника и српског становништва. Представници њемачке општинске власти из Штрбаца су одмах истог дана одговорили Милошу писменим путем, одбијајући ултиматум, а о овом догађају обавијестили су своју претпостављену команду у Осијеку и Котарску област у Прњавору. Милоша су у одговору Нијемци позвали да дође сам у Глоговац и без оружја, али он наравно није насјео на ову понуду, већ је настојао да своју устаничку групу ојача и знатно наоружа, а потом је планирао да заузме њемачко упориште у Глоговцу.

Крајем мјесеца октобра, устаници са базе у Љубићу силазе у село Штрпце ради прикупљања нових устаника и наоружања. Устаници се ту окупљају и дијеле у двије групе, једна са Милошем на челу, друга са Тривуном Бојановићем, те договарају дјеловање на ширем терену.

Милош прелази Укрину и са својом групом крстари кроз Церане, Појезну, Осињу и Дријен и у наредна два дана прикупљају оружје и муницију, и разоружавају појединце којима је усташка власт дала оружје. Сеоским кнезовима је Милош тада забранио да прикупљају порез властима НДХ и наредиио да сав новац предају устаницима. У Милошевој групи су се тада налазили: Бошко Гатарић, Жарко Брковић, Обрад Димитрић, Пејо Дујаковић, Мирко Дуроњић, Обрад Ђурђевић, Недељко Кострешевић, Ратко Милијаш, Милан Наградић, Вељко Панић, Душан Панзал, Боро Станић и Остоја Тепић.

Из дервентских села Милошева група се пребацује у рејон Палачковаца и Смртића, негдје око 28. октобра 1941. Милош на састанак у Палачковцима позива Неду Аксентића, Илију Амиџића, Бору Бојановића, Драгутина Милутиновића и Мирка Малинића. Кад су сви стигли на договорено мјесто, Милош их оставља и сам одлази у гостионицу Мује Панџе по цигарете и дуван, иако је знао да тамо има увијек наоружаних жандара и усташа. Ушао је у гостионицу, узео и платио робу и удаљио се док су  усташке присталице остали затечени и запрепаштени, и нико ни ријеч није проговорио. Кад се вратио из гостионице, подијелио је дуван саборцима и кренуо са групом у прикупљање оружја и војне опреме од проусташки настројених појединаца. Ове активности на одузимању оружја су забиљежене и у заповједништву 3. Оружничке пуковније. Одузимајући оружје и опрему од усташких присталица, дошли су и до куће Мате Скоке, усташког таборника од кога је Милош одузео карабин и двоцијевку. Када га је усташа Скоко упитао да ли може знати коме предаје оружје, Милош му је одговорио: „Милошу Вујаковићу – вођи народне војске и додао:„Иди Мато, мирно спавај.“

Дана 30.октобра 1941. је Милошева група кренула у Календеровце гдје Милош позива народ на прикупљање оружја и на устанак, а нешто касније се група сукобљава са усташком патролом којој је дојављено о овим устаничким активностима. Милошева група је 1. новембра поново у Смртићима гдје долази до борбе са усташама, након чега се повлаче ка Тромеђи и успут заробљавају двојицу усташа. Ту вече је Милошева група устаника порушила и телефонске бандере и дрвени мост на Јадовици. Дошло је затим до поновног сукоба са усташама и домобранима те вечери,  а Милош је лакше рањен у уво. Устаници се тада повлаче у Дријен и Детлак, а у Детлаку се наново сукобљавају са усташама. У Календеровцима долази до борби са усташама и домобранима нешто касније, 4. новембра. Измучени овим борбама, устаници прелазе у Штрпце и рејон Каиновић млина, гдје су и заноћили код Васкрсије Милијаша.

Изрод и издајник каквих је мало било међу Србима на нашим просторима, Бошко Чавић[4], одлази исто вече Нијемцима у Глоговац и обавјештава њемачку команду о устаницима Милоша Вујаковића и локацији гдје се налазе. Нијемци исто вече хитно организују акцију и запосједају мост на ријеци Укрини набујалој од даноноћних киша и полако опкољавају објекте у којима су устаници заноћили. У акцији је учествовало неколико стотина њемачких војника и фолксдојчера.

У само јутро 5. новембра 1941.године, њемачка војска отпочиње напад и почиње да стеже обруч око устаника и да пуцају по околним кућама. Првим пуцњима је одговорио Милош из куће Васкрсије Милијаша. У изненадном сусрету са њемачким војником испалили су оба по три метка један на другога али нико није био погођен.

Владо Брковић о тим догађајима свједочи: …Видимо, Нијемац бјежи од куће, а Милош, гологлав, у војничкој униформи искаче на другу страну, држећи пушку за ојачани дио, и полако пролази кроз групу Шваба из Глоговца. Због сличности Милошеве униформе са њиховом јер су и они носили стару југословенску униформу, ниједан није на њега обратио пажњу. Милош је ушао у млин, стао уз прозорчић и почео да туче. Нијемци су тада усредсредили ватру на млин из свег оружја. Милош узвраћа пушчаном паљбом и понеком бомбом. Полази му за руком да убије њемачког војника, фолксдојчера Ханса Вана, синовца Хајнриха Вана, предсједника Општине Глоговац. Борио се до задњег метка а затим се рањен бацио у таласе ријеке Укрине у намјери да преплива ријеку. Али таласи су били јачи од рањеног Милоша. Њемачки војници су га мртвог извукли из воде и бацили пред кућу Неде Каиновића….“[5]

У том окршају са Нијемцима, заједно са Милошем је погинуо и Остоја Тепић из Церана. Стеван Милутиновић[6] и Бошко Гатарић су препливали Укрину са оружјем у рукама и спасили се. Недељко Кострешевић се такође спасио сакривши се у хрпу кукуруза, али је сутрадан набасао на кућу издајника Бошка Чавића и замолио домаћина да му покаже пут ка Љубићу и устаницима, јер Недељко није познавао терен Штрбаца пошто је био родом из Шњеготине. Бошко га је заробио и предао Нијемцима у Глоговцу. Недељко је нешто касније успио да се спасе, јер је побјегао Нијемцима на Љубићу приликом акције чишћења терена, односно приликом битке на Челињаку када су га Нијемци повели као таоца да им показује терен. Ратко Миливојац[7] се пробио из обруча и сакрио код своје куће. Владимир Бојановић[8] је остао рањен под једном магазом и Нијемци га нису нашли. Жарко Брковић[9] се преобукао у женску одјећу и сакрио у кући међу женама. Обрад Димитрић-Прибињац из Церана је ухваћен жив као и Драгутин Вејић, Пејо Дујаковић и Ратко Милијаш, које су ухватили током дана. Они су отјерани према Глоговцу са још неколико других таоца и тамо затворени.

По завршетку борбе код Каиновић млина и ликвидације устаничке групе под командом Милоша Вујаковића, Нијемци у знак одмазде дотјерују мјештане из породица Каиновића, Милијаша и Брковића гдје издвајају десет мушкараца које су постројили поред куће Недељка Каиновића, те стријељали у знак одмазде за погинулог фолксдојчера Ханса Вана.

То су били: Душан, Мирко, Петар и Владо Брковић, затим Недељко Недо Каиновић, Мирко, Радомир и Васкрсија Милијаш, Стјепан Томић и Микан Чавић[10].

Један од тих десет стријељаних Срба је преживио двапут стријељање, а то је био Владо Брковић[11] који о самом догађају између осталог свједочи:

„… Борба је почела јењавати. Нијемци и домаће Швабе су купили људе из кућа и доводили их на обалу Укрине код Каиновић млина. Крај мртвог Милошевог тијела стајало је нас 26 мушкараца. Један њемачки официр добацио нам је на чистом српском језику: -Ето вам ваш вођа!

Даље од нас уз ограду Каиновића лежао је мртав Ханс Ван. Његов стриц Хајнрих, плачући повика: Петар Брковић! -Ја! Одговори мој отац. Дођи овамо.Кад отац изађе између нас двадесет шесторице, Ван подиже карабин да га убије вичући: Има да погинеш за моја Ханс!

Њемачки официр тад прискочи и одгурну га. Одмах затим њих двојица кренуше у кућу Каиновића. Убрзо, једва да је прошло двадесетак минута, изађоше из куће и стадоше пред нас. Њемачки официр је држао у руци комадић папира, ишчупан из нотеса, и почео да прозива: Петар Брковић, Владо Брковић, Душан Брковић, Васкрсија Милијаш, Мирко Брковић, Недо Каиновић, Радомир Милијаш, Мирко Милијаш, Микан Чавић, Стјепан Томић.

Прозвао је нас десет и наредио да изађемо улијево од групе. Кад смо изашли распоредише нас на растојању од два три метра једног од другог, на самој обали ријеке. Тада је њемачки официр на њемачком језику рекао нешто војницима и они су почели да се гурају и отимају ко ће да изађе пред линију на којој смо ми стајали. Требало је да изађе десет џелата, а њих је изашло четрнаест. Одбацио је четворицу а затим стао између нас и војника. Погледао је улијево гдје је стајала група од шеснаест људи и опет на нашем језику повика:- Вас шеснаест у Глоговац!

Тада се обрати нама и на нашем језику нам изрече смртну казну рекавши:

„Шта ви Срби мислите! Бандо комунистичка! Мислите да се са десет зарђалих пушака борите против њемачке силе. Ви сте у овој борби убили једног њемачког војника, једног нашег хероја, кога ће читава Њемачка да жали. За овакав случај ми смо на другим мјестима стријељали стотину Срба, а овдје ћемо стријељати вас десет, за које сматрамо да сте најкривљи за устанак. На лицу мјеста вам изричем смртну казну стријељањем. Јесте ли разумјели!“

Ћутали смо.

„Руке у вис! Изнад глава!“ – повикао је официр. Претресите их! – опет се обрати војницима на нашем језику, да бисмо и ми разумјели шта жели.

Војници приђоше и док смо држали руке нагоре, повадише нам све из џепова. Биле су то ситне ствари: духанске кутије, шибице, кључеви и чакије. Кад нам то покупише, мој стриц Душан поче помагајисати и молити. Служио је аустријску војску и познавао њихове чинове. Колико се сјећам, почео је овако: Господине вакмајсторе, ја нисам ништа крив. Синоћ сам стигао из Лупљанице и снашло ме ово зло. Пустите ме нисам ништа крив. Официр га погледа и повика: Ћути, ђубре српско!

Душан и дање кука и моли, а официр извади пиштољ марке Валтер и приђе му. Прислони цијев на груди и окиде. Пиштољ не опали али се зачу удар игле. Официр повуче пиштољ, окрену га десно лијево и стави у футролу. Затим се окрену и чврстим војничким кораком изађе на лијево крило. Поново нам нареди на нашем језику да се окренемо према ријеци како би нас тукли у затиљак. Пет их се окрену а нас пет остадосмо како смо стајали. Швабу то наљути и он командова: По један пали!

Војници на два метра од нас, подигоше пушке и почеше вадити метке са жутим месинганим чахурама. Извадише први, други,трећи…ставише их у џепове, а из фишеклија повадише оквире са по пет метака чије су чахуре биле црне боје. Гледам у свог џелата. Не знам ни да се бојим. Он се смјешка и полако ставља метке у пушку. Помислих шта им сада требају овакви меци кад су нас могли побити и онаквим мецима који су већ били у пушци. Хтјели су да нас муче, да нас постепено убијају и у томе су уживали. Гледали смо отворе пушчаних цијеви. Учинила ми се цијев тада далеко већа него што јест. Гледао сам цијеви свјестан да ће кроз њих проћи зрно и одузети нам младе животе. Гледао сам метке који ће бити испаљени. Плану прва пушка.

Мирко Милијаш тресну о земљу као да су га бацили са пет метара висине. Мртво тијело скотрља се у воду. На реду је би његов брат Радомир, а до Радомира мој отац Петар. Коракнух ногом напријед да још једном видим оца. Он стоји непомичан као стијена. Мирко умире а ми стојимо. Њемачки војници уживају и натенане убијају. Радомиров џелат мрдну пушком. Трзај кундака га помјери, а Радомир паде на леђа раширених руку. Сад је ред на оца. Покушавам да га зовнем, али грло не може. Нешто ме стегло у грлу, као да је у њега угурана цијела јабука. Отац стоји и гледа право у шљем свога убице, низ који је текла вода јесенске кише, која је непрестано сипила и слијевала се на његове раменице. Швабо помјера цијев и мучи оца, а он гледа, главу никуд не помиче…не окреће се. Мирно гледа смрти у очи. Пушка плану. Душмански га метак удари тачно испод носа и одби му лобању. Ни јавио се није…

Ја сам девети на реду а тек су три убијена. Још петорица испред мене. Секунде су вјечност, тако ми се бар чинило. Груну пушка, једна, друга. Сад је ред на мог ујака Мирка. Стоји мирно и гледа у свог џелата и наједном повика: Пуцајте мајку вам вашу. Можете нас неколико побити али све никад нећете. Ми се вас гадови, не плашимо и ваше неће бити… Окренуо се и још није успио да искорачи, леђима је био окренут џелату, пушка плану и метак га удари у кичму, изваливши му стомак и цријева. Затетура, паде и јаукну: Ооооо, мајко моја. Још стојимо ја и Недо Каиновић. Недо виче колико га грло може да служи: Господине Ван, господине Ван… Вана нигдје нема. Док Недо виче један од њемачких војника га туче врхом цијеви пушкомитраљеза. То Недо и не осјећа, он види оно што је горе, види џелата с упереном пушком. Само чека док убију мене и он је на реду. Док Недо виче ја погледах у свог џелата и мрдну главом. Плану пушка и ја се инстиктивно бацих на земљу, лицем окренутим ка земљи.

Гледајући како људи који су убијени умиру, трзнуо сам једном или двапут ногом и ућутао се. На десно ухо нисам ништа чуо. Бубњић ми је био тешко оштећен од пуцња из непосредне близине. Још чујем Неду како виче, као да су њега најдуже задржали. Пуцањ прекиде његово викање. Чух како се скотрља у ријеку, у уста жлијеба кроз који је текла вода и окретала велики точак млина. Опалише још неколико метака у њега и његов се леш заглави у жлијебу и заустави воду. Велики точак млина стаде. Осјећам мирис ракије. Натакају своје чутурице у магази Неђе Каиновића. Лупају по радњи. Пљачкају. Очекујем кад ће отићи. Прогони ме зла слутња да се не врате и почну поново пуцати у своје жртве да би били сигурни у свој злочиначки чин. Та се моја слутња оствари. Поред нас прође војник. Запуца пиштољ. Чујем како корача и застаје. Пуцњи одјекују. Ућутао сам се и размишљам: остадох жив први пут, али сад нећу. Опали у Мирка и чујем како прилази мени. Заустави се ниже мојих ногу и пуцањ одјекну. Блато које зрно избаци, залијепи ми ухо. Више не чујем ништа. Очима сам још увијек окренут земљи. Отворих очи као да желим да провјерим јесам ли жив. Па жив сам кад знам да мислим. Не дишем на уста. Увлачим ваздух непримјетно кроз нос. Поново зашкљоцаше фотоапарати. Фотографишу своје жртве. То су чинили и прије нашег стријељања, кад смо држали руке подигнуте изнад глава. Шта им то треба? Хоће да покажу како су побили побуњенике са њиховим командантом на челу. Одоше! Ја и даље лежим непомичан и размишљам: зар остадох жив од два стријељања?[12]

Споменик убијеним устаницима и стријељаним Штрбачанима код Каиновић млина на ријеци Укрини у Штрпцима. Када је споменик обновљен, ранији постављени симболи нису оскрнављени и уклоњени.

Одмах након овог догађаја код Каиновић Млина, усташе и штрбачки Нијемци почињу поново да хапсе Србе по селу. Тог новембра 1941. из Штрбаца и других прњаворских села су одведени у затвор многи Срби. Мирко Малинић, Боро Бојановић, Драгутин Милутиновић, Драгутин Вејић, Дујаковић Пејо као и многи Штрбачани су заробљени и затворени. Нијемци су једном другом приликом покупили преко педесет Срба из Штрбаца и затворили их у Глоговцу. Били су предвођени глоговачким фолксдојчером Хајнрихом Ваном, а највећи терор и премлаћивања дојучерашњих добрих комшија Срба су вршили Хајнрих Фаул и Густав Шрант. Неке Србе су пуштали кућама, а неке додатно хапсили. Пуштени су касније Војко Врањешевић и Миланко Дудић. Храну су затвореницима доносили Ђурађ, Ђорђо, Мирко и Љубо Гатарић који су пуштени из притвора под условом да остану код куће као таоци и под пријетњом да ако се било шта деси биће ухапшени. Дана 8.новембра 1941, у школу у Глоговцу је дотјерано још неколико Срба, међу којима и Ђурађ Лепир. Увече те заробљене Србе тјерају низ брдо на цесту према Дервенти и код Кнешовог имања им придружују Станка Васића и још неколико Срба из села Кремна. Ту вече је шездесет Срба пребачено камионима у Дервенту у злогласну творницу штапова познатију као „Штапара“. Предани су дервентским усташама које су одмах почеле са злостављањем и премлаћивањем. Ђурађу Лепиру су одбили једно ухо и цијело лице унаказили. Симо Јовичић о догађајима у Штапари свједочи:

“…Једне прилике је издвојено 15 Срба из наше групе, Бобар из Палачковаца, Раде Брковић, Обрад Димитрић-Прибињац из Церана, Павле и Пејо Дујаковић, Нинко Ковачевић, Перо Ковачевић, Ђурађ Лепир, Рајко Милијаш, Вид Миливојац, Јово Станић, Урош Станић, Јово Тривичевић, Станко Васић, Драгутин Вејић и још један човјек из Кремне. Они се никада нису вратили својим кућама. Негдје су их поубијали…“[13]

Неки Срби су пуштени из Дервентског затвора да би потом били поново хапшени, осуђивани на смрт и убијани у Прњаворском логору или слани у Јасеновац. Доста људи је отјерано и предано усташама да би били мучени у дервентској Штапари, одакле је већина завршила на јасеновачким стратиштима. Неки од ових заробљених су пуштени кућама након чега су поново ухваћени и убијени у Прњавору као што су Боро Бојановић, Драгутин Милутиновић, Љубо Милијаш и други.  Током новембра 1941.године, Нијемци и хрватске усташе су отјерале у дервентску Штапару још дванаест Срба из Штрбаца који су тамо мучени и ликвидирани по неким информацијама вјероватно у Јасеновцу.  Убијени су: Станко Васић, Драгутин Вејић, Павао Дујаковић, Пејо Дујаковић, Нинко Ковачевић, Перо Ковачевић, Ђурађ Лепир, Вид Миливојац, Рајко Милијаш, Јово Станић, Урош Станић, Јово Тривичевић.

У децембру су штрбачки Нијемци убили још четворицу Срба у потоку у Глоговцу. Убијени су: Душан Чавић, Недо Чавић, Мирко Станић и Теодор Миливојац. Задњих дана децембра 1941, одведени су и убијени, а породице никада нису сазнале гдје и како, још три Штрбачана: Раде Д. Брковић, Станко Милијаш и његов син Војислав. Занимљиво је напоменути да су скоро сви настрадали Срби током новембра и децембра 1941, имали њиве и имања у сусједству њемачких колониста, па је и то вјероватно био један од разлога њиховог страдања.

Током изненадних упада хрватских усташа и Нијемаца у Кремну и Штрпце 1941. и 1942.године, не рачунајући покоље извршене у једном дану а који су описани посебно, побијени су још: Будак Стеван, Дуроњић Рајко, Домуз Јанко, Домуз Роса, Домуз Велимир, Гајић Петар, Игњатић Петар, Илић Остоја, Кршић Коста, Кршић Милан, Кршић Душан, Кесер Душан, Мијатовић Василија, Марковић Душан, Новарлић Марица, Остојић Глиго, Прелић Игњо, Станић Гајо, Шарчевић Спасоја, Шарчевић Сименун, Татаревић Светозар, Татаревић Живко, Татаревић Смиља, Татаревић Ђурађ, Васић Станко, Заболотни Јаков, Живковић Милан. Побијени су још из Штрбаца а воде се као нестали и Мусић Ђорђо, Чавић Славко, Гатарић Митар и Јовичић Благоје – Шишка.

Стари споменик подигнут од стране породица Димитрић и Брковић тројици страдалих Срба.

Узгред ћемо напоменути да је у селу Штрпци током 1941-1945 погинуло преко 100 партизанских од укупно 435 бораца, и 23 од укупно 35 четника, погинулих у рату или одмах по завршетку, а око 30 Срба је провело у заробљеништву у Њемачкој по четири године. У списак који није дефинитивне природе су унесени сви Срби и неколико жртава из реда осталих народа, који су били на страни антифашиста или неутрални.

Списак жртава рата села Штрпци 1941-1945[14]

Бабић (Вељко) Драгица, рођена 1918. Српкиња, убијена 1943. у директном терору

Бабић (Вељко) Миленко, рођен 1937. Србин, убијен од усташа 1943. у директном терору

Бајић Недо, убијен од стране усташа у Вијачком лугу, 1942.

Башић (Јово) Станко, рођен 1913. Србин, погинуо 1944. у НОБу, Прњавор

Бијелић (Лексо) Душан, четник, убијен од партизана, Штрпци

Бијелић (Теодора) Миливоје, четник, убијен од партизана, Штрпци

Бојановић (Никола) Бошко, рођен 1923. Србин, погинуо 1944. у НОБу, Штрпци

Бојановић (Никола) Петар, рођен 1925. Србин, погинуо 1944. у НОБу, Прњавор     Бојановић Владимир, рођен 1922, погинуо у НОБу 1942.

Бојановић Тривун, рођен 1908, погинуо у НОБу 1942.

Божић (Вида) Вид-Вићо, четник, убијен од партизана, Штрпци

Божић Рајко, рођен 1925, погинуо у НОБу 1944.

Бобар (Дујак) Остоја, четник, убијен од партизана, Штрпци

Брковић (Благоје) Мирко, рођен 1910. Србин, стријељан, убијен од Нијемаца 1941. код Каиновић млина, Штрпци

Брковић (Душан) Раде, рођен 1924. Србин, Штапара, убијен од усташа 1941. у логору Стара Градишка/Јасеновац

Брковић (Симеун) Петар, рођен 1893. Србин, стријељан, убијен од Нијемаца 1941. код Каиновић млина, Штрпци

Брковић Петар, Србин, убијен од стране усташа у Вијачком лугу, 1942.

Брковић Рајко, Србин, убијен од стране усташа у Вијачком лугу, 1942.

Брковић (Тодор) Душан, рођен 1898. Србин, стријељан, убијен од Нијемаца 1941. код Каиновић млина, Штрпци

Брковић (Петар) Жарко, четник, убијен од партизана, Штрпци

Брковић Ц. Недељко, рођен 1925, погинуо у НОБу 1943.

Брковић П. Саво, убијен од стране усташа на непознатој локацији

Бишћанин Михал, рођен 1925, убијен од четника 1943. у директном терору, Штрпци

Бјегојевић (Јово) Љубо, рођен 1920. Србин, убијен од усташа 1943. у НОБу, Kулаши

Бјегојевић (Ристо) Ђурађ, рођен 1911. Србин, убијен од усташа 1942. у НОБу, Тузла

Бјегојевић (Ристо) Владимир, рођен 1913. Србин, убијен од стране усташа у Вијачком лугу, 1942.

Бурић (Филип) Вељко, рођен 1914. Србин, убијен од усташа 1945. у НОБу, Добој

Бурић Спасенија, Српкиња, убијена од стране Черкеза

Васић Станко, Србин, Штапара, убијен од усташа 1941. у логору СтараГрадишка/Јасеновац

Васић (Станко) Велибор, рођен 1925. Србин, убијен од усташа 1943. у НОБу, Црна Гора

Васић (Теодор) Ранко, четник, убијен од партизана, Штрпци

Васић П. Саво, рођен 1910, погинуо у НОБу 1944.

Вејић (Михајло) Драгутин, рођен 1914. Србин, Штапара, убијен од усташа 1941. у логору Стара Градишка/Јасеновац

Влајић (Благоје) Бранко, рођен 1928. Србин, убијен од усташа 1943. у НОБу, Сутјеска

Волаш (Вид) Љубо, рођен 1920. Србин, убијен од усташа 1943. у НОБу, Сутјеска

Врањешевић Војко, Србин, убијен од стране усташа у Вијачком лугу, 1942.

Врховац Р. Божо, рођен 1921, погинуо у НОБу 1943.

Врховац (Јован) Живко, рођен 1924. Србин, убијен од усташа 1945. у НОБу, Жепче

Врховац Д. Петар, рођен 1925, погинуо у НОБу 1944.

Врховац (Васкрсије) Недељко, рођен 1914. Србин, убијен од усташа 1943. у НОБу, Сутјеска

Вујаковић Милош, рођен у Бањој Луци, убијен у борби код Каиновић млина 5.11.1941. Ту је и сахрањен.

Вукајловић (Игњатин) Славко, рођен 1908. Србин, погинуо 1944. у НОБу, Шипраге

Гатарић (Ђорђе) Бранко, рођен 1915. Србин, погинуо 1944. у НОБу, Поповићи

Гатарић (Kоста) Бранко, рођен 1909. Србин, убијен од усташа 1945. у НОБу, Жепче

Гатарић (Светозар) Милутин, рођен 1907. Србин, убијен од усташа 1944. у НОБу, Бања Лука

Гатарић Митар, убијен од стране усташа на непознатој локацији

Гатарић Н. Станко, рођен 1922, погинуо у НОБу 1943.

Гашић (Глиго) Савка, рођена 1921. Српкиња, убијена од усташа 1942. у масовном покољу жена и дјеце, Штрпци

Гашић (Недо) Марица, рођена 1941. Српкиња, убијена од усташа 1942. у масовном покољу жена и дјеце, Штрпци

Давидовић (Давида) Томо, четник, убијен од партизана, Штрпци

Девић (Илија) Милан, рођен 1922. Србин, убијен од усташа 1944. у НОБу, Прњавор

Девић (Илија) Рајко, рођен 1913. Србин, убијен од усташа 1944. у НОБу, Бања Лука

Девић (Остоја) Михајло, рођен 1909. Србин, убијен од усташа 1943. у НОБу, Бања Лука

Домуз (Kоста) Владимир, рођен 1931. Србин, убијен од усташа 1944. непознато, Оџак

Домуз (Никола) Живко, рођен 1922. Србин, погинуо 1944. у НОБу, Kотор Варош

Дарадан (Ристо) Миливоје, рођен 1918. Србин, убијен од усташа 1941. у НОБу

Дарадан (Ристо) Радивоје, рођен 1927. Србин, убијен од усташа 1943. у НОБу

Дарадан (Симеун) Спасенија, рођен 1926. Србин, убијен од усташа 1943. у НОБу, Kотор Варош

Дарадан (Василије) Станко, рођен 1925. Србин, погинуо 1943. у НОБу, Сутјеска

Дуроњић Рајко, Србин, убијен од стране Черкеза

Ђекић (Дујак) Бранко, рођен 1920. Србин, погинуо 1942. у НОБу, Сутјеска

Ђекић (Дујак) Станко, рођен 1924. Србин, убијен од четника 1944. у НОБу, Шипраге

Дујаковић (Јевта) Ђука, рођена 1909. Српкиња, убијена од усташа 1942. у масовном покољу жена и дјеце, Штрпци

Дујаковић (Мико) Стана, рођена 1921. Српкиња, убијена од усташа 1942. у масовном покољу жена и дјеце, Штрпци

Дујаковић (Милош) Јока, рођена 1887. Српкиња, убијена од усташа 1942. у масовном покољу жена и дјеце, Штрпци

Дујаковић (Момир) Угљеша, рођен 1941, три мјесеца, Србин, убијен од усташа 1942. у масовном покољу жена и дјеце, Штрпци

Дујаковић (Стево) Боро, рођен 1928. Србин, убијен од усташа 1943. у НОБу, Сутјеска

Дујаковић (Тривун) Павле, рођен 1905. Србин, Штапара, убијен од усташа 1941. у логору Стара Градишка/Јасеновац

Дујаковић (Тривун) Пејо, рођен 1901. Србин, Штапара, убијен од усташа 1941. у логору Стара Градишка/Јасеновац

Дујаковић (Тривун) Симеун, Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору, заклан у потоку Глоговац, Штрпци

Дујаковић (Вид) Гроздана, рођена 1935. Српкиња, убијена од усташа 1942. у масовном покољу жена и дјеце, Штрпци

Дујаковић (Вид) Љубица, рођена 1941, 3 мјесеца, Српкиња, убијена од усташа 1942. у масовном покољу, Штрпци

Дујаковић (Вид) Вида, рођена 1941, 11 мјесеци, Српкиња, убијена од усташа 1942. у масовном покољу жена и дјеце, Штрпци

Дујаковић Босиљка, рођена 1924, Српкиња, убијена од усташа 1942. у масовном покољу жена и дјеце, Штрпци

Димитрић Обрад – Прибињац, из села Церани, Србин, Штапара, убијен од усташа 1941. у логору Стара Градишка/Јасеновац

Ђураш (Марко) Љубомир, рођен 1929. Србин, погинуо 1943. у НОРу, Сутјеска

Жунић Милан, родом из Кремне, Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору, заклан у потоку Глоговац, Штрпци

Зец (Марко) Петар, рођен 1920. Србин, убијен од усташа 1944. у НОБу, Теслић

Зец (Ристо) Стојко, рођен 1906. Србин, убијен од четника 1944. У директном терору, Чавка

Илишковић (Јевросим) Гавро, рођен 1882. Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору, заклан у потоку Глоговац, Штрпци

Илишковић Миља, рођена 1883. Српкиња, убијена од усташа 1942. у масовном покољу жена и дјеце, Штрпци

Илишковић (Панто) Видосава, рођена 1914. Српкиња, убијена од усташа 1942. у масовном покољу жена и дјеце, Штрпци

Илишковић (Станко) Марица, рођена 1937. Српкиња, убијена од усташа 1942. у масовном покољу жена и дјеце, Штрпци

Илишковић (Станко) Нада, рођена 1940. Српкиња, убијена од усташа 1942. у масовном покољу жена и дјеце, Штрпци

Илишковић (Станко) Здравко, рођен 1936. Србин, убијен од усташа 1942. у масовном покољу жена и дјеце, Штрпци

Јакубец (Јозеф) Веронка, рођена 1914, Чехиња, убијена од устаника 1941. због величања усташке НДХ и клицања пропасти Југославије, непозната локација

Јовичић (Тривуна) Рајко, четник, убијен од партизана, Штрпци

Јовичић Благоје – Шишка, убијен на непознатој локацији

Јусуповић (Лазо) Спасоје, рођен 1915. Србин, погинуо 1944. У НОБу, Горажде

Јусуповић (Томо) Вељко, рођен 1925. Србин, погинуо 1944. У НОБу, Сремска Митровица

Kаиновић Ђурђија, рођена 1882. Српкиња, убијена од усташа 1942. у масовном покољу жена и дјеце, Штрпци

Kаиновић (Антоније) Недељко-Недо, рођен 1910. Србин, стријељан, убијен од Нијемаца 1941. код Каиновић млина, Штрпци

Каиновић (Милана) Симеун, четник, убијен од партизана, Штрпци

Kесер (Василије) Боро, рођен 1922. Србин, убијен од усташа 1944. у НОБу, Жепче
Кесер В. Петар, рођен 1921, погинуо у НОБу 1944.

Кесер Драгић, Србин, солунски добровољац, убијен од стране страних четника

Kоњовић (Стојан) Бранко, рођен 1911. Србин, погинуо 1944. у НОБу, Дрвар

Kовачевић (Илија) Михајло, рођен 1922. Србин, погинуо 1943. у НОБу, Сутјеска

Kовачевић (Јован) Перо, рођен 1910. Србин, Штапара, убијен од усташа 1941. у логору Стара Градишка/Јасеновац

Kовачевић (Спасоје) Милан, рођен 1920. Србин, убијен од усташа 1944. у НОБу, Добој

Kовачевић (Спасоје) Нинко, рођен 1904. Србин, Штапара, убијен од усташа 1941. у логору Стара Градишка/Јасеновац

Kоваљ (Иљко) Никола, рођен 1916. остало, убијен од четника 1944. у директном терору, Штрпци

Kоваљ (Иљо) Васиљ, рођен 1911. остало, убијен од четника 1943. У директном терору, Штрпци

Kовјанић (Милић) Драгутин, рођен 1921. Србин, погинуо 1944. у НОБу, Илиџа

Kовјанић (Милић) Лазар, рођен 1925. Србин, убијен од усташа 1945. у НОБу, Оџак

Kовјанић (Ристо) Недељко, рођен 1921. Србин, погинуо 1943. У НОБу, Црна Гора

Кондић (Миле) Милош, четник, убијен од партизана, Штрпци

Лепир (Ђурађ) Новак, рођен 1926. Србин, убијен од усташа 1944. у НОБу, Прњавор

Лепир (Станко) Стјепан, рођен 1923. Србин, убијен од усташа 1943. у НОБу, Србац

Лепир (Ђурађ) Ђорђо, рођен 1917, Србин, Штапара, убијен од усташа 1941. у логору Стара Градишка/Јасеновац

Малић Бранко, Србин, убијен од стране четника

Маринковић (Лазара) Петар, четник, убијен од партизана, Штрпци

Маринковић (Мило) Боро, рођен 1923. Србин, погинуо 1943. у НОБу, Сутјеска

Маринковић М. Божо, рођен 1923, погинуо у НОБу 1943.

Милијаш (Антоније) Недељко, рођен 1922. Србин, убијен од усташа 1945. у НОБу, Посавина

Мусић (Јелисије) Саво, рођен 1903. Србин, убијен од четника 1945. у НОБу, Прњавор

Мусић (Саве) Ђорђо, убијен на непознатој локацији

Малетић (Лексија) Милева, рођена 1921. Српкиња, убијена од усташа 1942. у масовном покољу жена и дјеце, Штрпци

Милић (Ристо) Жарко, рођен 1921. Србин, убијен од усташа 1942. у логору Јасеновац

Милић (Ристо) Жарко, рођен 1925. Србин, убијен од усташа 1942. у логору Јасеновац

Милијаш (Антоније) Недељко, рођен 1899. Србин, погинуо 1945. у НОБу, Штрпци

Милијаш (Нн) Рајко, рођен 1923. Србин, убијен од усташа 1941. у затвору, Дервента

Милијаш (Станило) Радомир, рођен 1921. Србин, стријељан, убијен од Нијемаца 1941. код Каиновић млина, Штрпци

Милијаш (Станко) Мирко, рођен 1919. Србин, стријељан, убијен од Нијемаца 1941. код Каиновић млина, Штрпци

Милијаш (Станко) Војислав, рођен 1925. Србин, погинуо 1942. у НОБу, Узломац

Милијаш (Тривун) Васкрсије, рођен 1910. Србин, стријељан, убијен од Нијемаца 1941. код Каиновић млина, Штрпци

Милијаш (Васкрсије) Рајко, рођен 1924. Србин, Штапара, убијен од усташа 1941. у логору Стара Градишка/Јасеновац

Милијаш (Станка) Војислав, четник, убијен од партизана у Јошавци

Миливојац (Благоје) Вид, рођен 1895. Србин, Штапара, убијен од усташа 1941. у логору Стара Градишка/Јасеновац

Миливојац (Петар) Теодор, рођен 1910. Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору, Глоговац

Миливојац (Вид) Жарко, рођен 1924. Србин, убијен од усташа 1944. у НОБу, Шипраге

Миливојац (Вид) Ратко, четник, убијен од партизана, Штрпци

Миловојац (Неде) Никола, четник, убијен од партизана, Штрпци

Милутин (Kоста) Војин, рођен 1924. Србин, погинуо 1944. у НОБу, Kотор Варош

Паликућа (Лазо) Бранко, рођен 1921. Србин, погинуо 1945. у НОБу, Оџак

Петрушић Илинка, рођен 1924, погинуо у НОБу 1943.

Попадић (Исајло) Слободан, рођен 1919. Србин, убијен од усташа 1943. у НОБу, Теслић

Попић (Лексе) Боро, четник, убијен од партизана, Штрпци

Прерадовић (Тедо) Љубо, рођен 1912. Србин, убијен од четника 1944. у НОБу, Дервента

Продановић (Васкрсије) Рајко, рођен 1916. Србин, погинуо 1945. у НОБу, Игман

Продановић (Марко) Бошко, четник, убијен од партизана, Штрпци

Продановић Васкрсије, осуђен као јатак четника без суда, стријељан пред народом 1947.

Радуловић (Алекса) Бошко, рођен 1919. Србин, убијен од усташа 1945. у НОБу, Штрпци

Радуловић (Алекса) Васкрсије, рођен 1909. Србин, убијен од усташа 1945. у НОБу, Оџак

Радуловић (Мико) Стојан, рођен 1919. Србин, погинуо 1944. у НОБу, Бања Лука

Ракић (Лука) Илија, рођен 1883. Србин, убијен од усташа 1941. непознато, Kулен Вакуф

Ракић (Никола) Лазо, рођен 1920. Србин, погинуо 1944. у НОБу, Kрбавица

Ракић (Нн) Ђорђо, рођен 1925. Србин, убијен од усташа 1944. у НОБу, Гусак

Ракић (Нн) Васкрсија, рођен 1923. Србин, убијен од четника 1944. у НОБу, код цркве

Савић (Илија) Богдан, рођен 1902. Србин, убијен од усташа 1943. У НОБу, Сарајево

Савковић (Илија) Лука, рођен 1908. Србин, погинуо 1944. у НОБу, Непознато

Савковић (Василије) Петар, четник, убијен од партизана, Штрпци

Сегић (Симеун) Момир, рођен 1921. Србин, убијен од усташа 1944. у НОБу, Загреб

Сегић (Живко) Станко, рођен 1920. Србин, убијен од усташа 1944. у НОБу, Жепче

Секулић (Јово) Ђурађ, рођен 1913. Србин, убијен од усташа 1944. у НОБу, Теслић

Секулић (Јово) Милан, рођен 1916. Србин, убијен од усташа 1945. у НОБу, Б. Грахово

Симеунчевић (Глиго) Милинко, рођен 1920. Србин, убијен од усташа 1943. у НОБу, Маглај

Сичановић (Коста) Душан, четник, убијен од партизана, Штрпци

Сичановић (Коста) Ђорђо, четник, убијен од партизана, Штрпци

Сичановић Т. Маринко, четник, убијен од партизана 1942, Појезна

Слатинац (Неђо) Ђорђо, рођен 1925. Србин, погинуо 1943. у НОБу, Непознато

Станић (Драгић) Петко, рођен 1918. Србин, погинуо 1944. у НОБу, Дервента
Станић Мирко, Србин, убијен од стране усташа, непозната локација

Станић (Јевта) Јово, рођен 1876. Србин, Штапара, убијен од усташа 1941. у логору Стара Градишка/Јасеновац

Станић (Јово) Урош, рођен 1920. Србин, Штапара, убијен од усташа 1941. у логору Стара Градишка/Јасеновац

Сопренић (Алекса) Зорка, рођена 1919. Српкиња, убијена од непознатих лица 1944, Штрпци

Станић (Илија) Бранко, рођен 1922. Србин, убијен од усташа 1943. у директном терору, Глоговац

Станић Ј. Борислав, рођен 1923, погинуо у НОБу 1945.

Станић (Лазар) Мирко, рођен 1907. Србин, убијен од усташа 1941. у директном терору, Глоговац

Стојковић (Стојан) Мирко, рођен 1919. Србин, убијен од четника 1945. у НОБу, Штрпци

Стокановић (Васкрсије) Љубо, рођен 1922. Србин, убијен од усташа 1945. у НОБу, Винковци

Стокановић Т. Лазар, рођен 1920, погинуо у НОБу 1944.

Татаревић Л. Божо, рођен 1924, погинуо у НОБу 1942.

Томаш (Милош) Велимир, рођен 1912. Србин, погинуо 1942. у НОБу, Прњавор

Тривичевић (Петар) Саво, рођен 1923. Србин, убијен од усташа 1941. у директном терору, Славонија

Томаш (Димитрије) Мирко, рођен 1930. Србин, убијен од усташа 1943. непознато

Томаш (Василије) Душан, рођен 1923. Србин, убијен од усташа 1943. у НОБу, Сутјеска

Томић (Мило) Стјепан, рођен 1905. Србин, стријељан, убијен од Нијемаца 1941. код Каиновић млина, Штрпци

Томић (Стјепан) Боро, рођен 1923. Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору, заклан у потоку Глоговац, Штрпци

Томинчић (Јован) Недељко, рођен 1925. Србин, убијен од усташа 1943. у НОБу, Сутјеска

Тривичевић (Јово) Недељко, рођен 1921. Србин, убијен од усташа 1943. у НОБу, Прњавор

Тривичевић (Јово) Видосав, рођен 1922. Србин, убијен од усташа 1943. у НОБу, Прњавор

Тривичевић (Михајло) Мирко, рођен 1924. Србин, убијен од усташа 1943. у НОБу, Сутјеска

Тривичевић (Петар) Саво, рођен 1922. Србин, убијен од усташа 1943. у НОБу, Словенија

Тривичевић (Стјепан) Јово, рођен 1906 Србин, Штапара, убијен од усташа 1941. у логору Стара Градишка/Јасеновац

Хранитељ (Мијо) Стеван, солунски добровољац, рођен 1879. остало, убијен од четника 1943. у директном терору, Штрпци

Чавић (Јово) Марко, рођен 1883. Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору, заклан у потоку Глоговац, Штрпци

Чавић Ј. Мирко, рођен 1919, погинуо у НОБу 1945.

Чавић В. Богдан, рођен 1919, погинуо у НОБу 1943.

Чавић М. Милић, рођен 1927, погинуо у НОБу 1945.

Чавић (Коста) Бошко, издајник и хрватско-њемачки сарадник, убијен од стране устаника због издаје, непозната локација

Чавић (Kоста) Душан, рођен 1909. Србин, одведен од стране штрбачких Нијемаца и предан усташама, убијен 1941, на непознатој локацији

Чавић (Kоста) Микан, рођен 1902. Србин, стријељан, убијен од Нијемаца 1941. код Каиновић млина, Штрпци

Чавић В. Ранко, рођен 1924, погинуо у НОБу 1945.

Чавић (Kоста) Недо, рођен 1918. Србин, одведен од стране штрбачких Нијемаца и предан усташама, убијен 1941, на непознатој локацији

Чавић (Митар) Станоје, рођен 1872. Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору, заклан у потоку Глоговац, Штрпци

Чавић (Симеун) Славка, рођена 1923. Српкиња, убијена од усташа 1941. при депортацији, Дервента

Чавић (Милинко) Ђурађ, четник, убијен од партизана, Штрпци

Чавић (Вид) Илија, четник, убијен од партизана, Штрпци

Чавић Славко, убијен на непознатој локацији

Чолић (Јевто) Момир, рођен 1921. Србин, погинуо 1944. у НОБу, Непознато

Чолић (Саво) Рајко, четник, убијен од партизана, Штрпци

Чолић Д. Бранко, рођен 1917, погинуо у НОБу 1944.

Чолић Б. Станко, рођен 1928, погинуо у НОБу 1943.

Шимуник (Алојз) Албин, рођен 1910. остало, убијен од четника 1942. у директном терору, Штрпци

Шушак (Остоја) Божо, рођен 1928. Србин, убијен од усташа 1943. у НОБу, Kотор Варош

Шелемба Васиљ, рођен 1922, погинуо у НОБу 1943.

Шимањек (Иван) Софија, рођена 1925. остало, погинула 1944. у НОБу, Штрпци

Шмуља (Јевто) Бранко, рођен 1923. Србин, убијен од усташа 1944. у НОБу, Ст.Ружичић

Шмуља (Јевто) Станко, рођен 1919. Србин, убијен од усташа 1942. у НОБу, Сутјеска

_____________________________________________________

[1] Учитељ Божо Раткић је био заклети усташа још од 1935. Сљедеће године када Милоша више није било, у јануару 1942. овај усташа је заробљен од стране устаника и предан у Појезни групи којом је командовао Љубо Радић-Геџо. Геџо га је уз интервенцију Срба из Детлака и Календероваца који су га познавали, пустио на слободу. Чим је пуштен, учитељ Раткић је побјегао у Дервенту гдје постаје усташки логорник. Ослобађањем Дервенте му се изгубио сваки траг. Након рата, устанички командант и првоборац Љубо Радић Геџо је завршио на Голом отоку невино оптужен од дојучерашњих сабораца и другова да је стаљиниста. Међу логорашима је био висок проценат Народних хероја, предратних комуниста, националиста и људи од угледа. По причи старијих наших суграђана који су добро познавали Љубу Геџу, он им је приповиједао да је тамо срео усташу кога је пустио 1942. године али као једног од логорских чувара на Голом отоку. Он му се тада обратио ријечима: Шта је Љубо, сад си ти код мене дошао? Овдје се највјероватније ради управо о усташи Раткићу из Дервенте.
Љубо Радић Геџо се вратио жив са Голог отока и убрзо је умро од посљедица мучења и тешких услова у овом комунистичком логору. Једна улица у Дервенти носи његово име.
[2] (Архив VII К 174, Д-9)
[3] Вијачки луг је у том времену био прекривен шумом и дебелим храстовима
[4] Издајник Бошко Чавић је имао још три брата. Два старија брата су прије рата, у једном сукобу у кафани у Глоговцу 1937.године, убили фолксдојчера из Глоговца (центар Штрбаца) Хајнриха Гаслера, те су за то били осуђени и одлежали казну. Када је почео рат и земља се нашла окупирана, штрбачки Нијемци-фолксдојчери су их обојицу убили. Штрбачани су увијек вјеровали да је брат Бошко имао удјела у њиховом убиству пошто је са браћом био у затегнутим односима. Када се формирала усташка власт Бошко је постао повјереник усташке општине у Глоговцу. Занимљиво је напоменути да је 5.новембра 1941, у стријељању цивила код Каиновић млина, међу стријељанима био и трећи Бошков брат Микан.
[5] Средња Босна у НОБ, сјећања, чланци и документи, Бања Лука 1980/81.
[6] Стево Милутиновић је касније постао замјеник Тривуна Бојановића, али га је у фебруару 1942. године мучки убио Митар Миланковић, који је касније као четник убио и Тривуна Бојановића.
[7] Ратко Миливојац се у четничком пучу прикључио четницима и погинуо као четник 1943.године.
[8] Владимир Бојановић се вратио на Љубић, а погинуо је 1942.године приликом напада устаника на хрватске усташе на Вијаци.
[9] Жарко Брковић је био у партизанским јединицама касније, али је и више пута пребјегао четницима, враћао се у партизане и поново бјежао у четничке формације. Стријељали су га партизани крајем 1943.године због дезертирања.
[10] Микан је трећи брат издајника Бошка Чавића, усташког повјереника општине Штрпци.
[11] Владо је након преживљеног стријељања побјегао из Штрбаца преко Укрине и кући се вратио тек на крају рата, кријући у околини Руданке. Усташе и фолксдојчери су га, када су сазнали да је преживио, преко сељана позивали да се врати у село и да ће добити гаранцију да му се ништа неће десити, али им Владо није вјеровао.
[12] Свједочење Владе Брковића, преживјелог са стријељања код Каиновић млина у Штрпцима, Средња Босна у НОБ, сјећања, чланци и документи, Бања Лука 1980/81.
[13] Средња Босна у НОБ, сјећања, чланци и документи, Бања Лука 1980/81.
[14] Списак није дефинитивне природе, по потреби се надопуњује и редигује. Становници села Штрпци који су пострадали на страни хрватских усташа, украјинске легије или њемачких формација нису побројани на овом списку.

 

Бојан Милијашевић
Удружење Јастребарско 1942
Удружење дјеце логораша, њихових потомака и поштовалаца