Свијеће у спомен на мученике креманске

Пише: Бојан Милијашевић

У ноћи 30. новембра 1941. године, хрватске усташе и неколико комшија Мађара са Вучијака, убили су из засједе устаника Бранка Петровића, недалеко од његове куће. Бранко се ту ноћ враћао из устаничке базе на Љубићу. Одмах потом, хрватске усташе предвођени Мађаром са Вучијака Пиштом Ердеком, долазе до кућа Бранкове браће, Лазе, Косте и Рајка Петровића, те их истјерују из кревета, вежу жицом и уз ударце и злостављања тјерају према мјесту гдје је Бранко убијен.

Бранков брат Коста Петровић свједочи: „Када су нас дотјерали до мјеста гдје је лежао Бранко мртав, Пишта нас упита: Ко је овај? Наш брат Бранко, рекосмо. Знамо да и они то знају. Онда Пишта нареди да нас одвежу и дадну нам бајонете с пушака. Стојимо и не знамо шта тај гад припрема. Кад нам одвезаше руке и дадоше бајонете Пишта повика: Бодите га!

Гледали смо један у другога потпуно нијеми, А Пишта је стално понављао: Бодите га или ћемо вас побити! Морали смо бости бајонетима рођеног брата. Стегнута срца замахнуо сам први, али рука ми склизну и расјекох длан о оштрицу бајонета. Нисам имао снаге да убодем мртво братово тијело. Пао сам по мртвом Бранку а онда су по мени прорадили пушчани кундаци и цијеви. Подигао сам се. Замахнули су бајонетима Лазо и Рајко, али ни они то нису могли да учине. Када су видјели да не можемо да бодемо мртвог брата, наредили су нам да се одмакнемо, а један од њих испуца из пушкомитраљеза цијели рафал у мртвог Бранка…

Пустили су нас и наредили да га што прије закопамо, али не по нашим обичајима, него без сандука и покрова…“[1]

Саобраћајно-туристичка сигнализација. Знак постављен поред главне цесте за Прњавор стајао је свега неколико мјесеци. Показивао је на гробно мјесто Креманских мученика, али је уништен од стране неколико локалних неупућених примитиваца.

Петнаест дана касније, 16. децембра 1941. године, хрватске усташе из Прњавора поново долазе на Вучијак и уз помоћ Мађара, који су тада насељавали Вучијак и ту држали положаје, почињу пљачку и злочине по селу Кремна које је удаљено неких 5 км од Прњавора.

Вучијачки вод устаника под командом Тривуна Бојановића је штитио народ села Кремне од упада усташа из Прњавора, Мађара из центра села и фолксдојчера из Глоговца. Устаници су били организовани у страже и држали положаје око Вучијака, према Глоговцу и Вијаци. Дању је осматрана линија од Ружеваца па све до засеока Пиплићи у Кремни, а ноћу се ишло све до Глоговца и према Вијаци. Устаници су се, по свједочењима самих устаника, у зору 16. децембра запутили на Љубић ради извршења неког задатка, а о томе је одмах неко обавијестио Звонимира Жнидаршића, трговца и велепосједника са Вучијака, а овај одмах хрватски гранизон и усташе у Прњавору, који су одмах са неколико камиона пристигли у незаштићено село.

Кренувши са Вучијака око 8 часова, усташе почињу да пуцају по кућама, да премлаћују људе и да их опкољавају и сакупљају. Већина народа је побјегла пут планине Љубић чим је чула пуцњаву, али сви који су се задесили у засеоку Петровићи су били опкољени. Оне Србе које нису убили на кућном прагу, хрватске усташе су спалили у два објекта, дрвеној згради и кући.

Међу предводницима прњаворских усташа били су Хрвати Брекало и Ћосић, комшије Украјинци, Иљко Хемун и Алекса Микитишин, као и неке комшије Мађари. Главни организатор овог покоља био је Звонимир Жнидаршић[2].

Стака Петровић, једна од преживјелих из покоља, о догађајима који су тада услиједили свједочи:

„… У том сатнику сам препознала Иљку Хемуна по његовим сребрним зубима, па му снажно довикнух: „Иља, брате, не дај нас!“ Није се хтио ни окренути… покоји пуцањ одјекне и нама се следи срце… У дворишту угледах снаху Милицу, најстарију јетрву, сву крваву. Крв јој је текла и на уста и на нос. Тек тада схватих да нам пријети права невоља. Пођошмо до куће мог свекра Антонија Петровића. Пред кућом је стајао наш комшија Алекса Микитишин. Ја му се обратих: „Немој Алекса да нам зграда изгори, то су боје за вуну цијелог села. Милица боји вуну и тако зарађује динар. Не дај нас Алекса, дјеце ти!“ Он ме крвнички погледа и повика: „Ма, сунце ти српско, зар се за боје бојиш? Знаш ли да ће вам и главе отићи?“ Тада замахну на онако крваву Милицу и удари је пушком иза врата, она паде а крв јој још више поче тећи на нос и уста. Погледа ме и издера се: „Марш кући и гледај своју копиладију! Доћи ће и на тебе ред!“[3]

У дворишту Антонија Петровића, старца од преко 80 година, усташе га премлаћују док он виче: „Куда ћете са нама и нашом дјецом? Ми ништа нисмо криви. Оставите нас код куће!“

Ударали су га свим и свачим, док је старац сав крвав понављао: „Оставите дјецу, ми нисмо ништа криви“.

Тада усташе сакупљају све које су опколили живе у Петровићима. Дотјерали су Антонијеву, Теодорову, Игњину, Лазину и Бранкову породицу до цесте Прњавор-Кулаши. Када су их дотјерали до цесте, усташа који је ту стражарио се обратио усташама који су их тјерали ријечима:

„Газда Звонимир је рекао да их не гоните у логор, већ у поток и да их поубијате маљем!“

Усташе тада, уз стално премлаћивање, поново враћају народ у Петровиће и утјерују их у зграду Антонијевог сина Лазе и кућу Теодора Петровића.

Старац Антоније није могао да хода, па су га усташе унијели у зграду и бацили на под посљедњег, а он је и даље запомагао да не дирају дјецу. Један усташа му је пришао, наслонио пушку на њега и смијући се опалио. Услиједила је општа вриска жена и дјеце и тада је почео масакр. Усташе су пуцале по народу и згради из пушака и митраљеза. Кад су жене и дјеца попадали мртви, донијели су кукурузовину да их спале.

Томо Петровић. Као бебу од неколико недјеља, мајка Стака га је зубима изнијела из запаљене зграде и спасила му живот.

О тим догађајима Стака даље свједочи: “…Било нас је ту десеторо. Наједном извана кроз брвна почеше тући из пушака и митраљеза, а у згради само повике: „Јоооој! Куку мајко! Не дај ме тата! Убише ме!“ Не знам у ком сам се положају нашла, кад чух глас: „Понесите шеварику!“ Нисам ни знала шта је шеварика, док нисам зачула шуштање, тек тад ми је било јасно да доносе кукурузовину. Почеше је бацати по нама. Осјетих смрад гаса. Полише зграду. Опет чух како неко повика: „Дај кресу!“

Шибица плану, а наша зграда букну у пламен! Осјети се мирис паљевине. Дим поче да гуши, а ја закуках и повиках: „Јооој, дјецо моја,погорјешмо живи!“

„Дијете јој јебем српско, ова је жива!“ повика један усташа и удари ме по глави сјекиром и ја падох у несвијест. (Стака је тада добила ударац сјекиром по глави од чега јој је глава била расјечена 14 центиметара – п.а.)

Стака Петровић. Фотографија из 1942.године, када је Стака била у партизанској болници на опоравку након преживљеног покоља. Стака је успјела извући своје двоје дјеце из пламена, Томислава и Милосаву. Лијева Стакина рука је била тешко повријеђена и кости смрскане тако да је само висила на мишићима. Остала је тешки инвалид до краја живота.

Поново сам дошла себи кад ме је почело пржити по ногама. Ватра је буктала. Сви смо тада били на ломачи. Покушах да отворим очи али ништа не видим. Дим гризе а ватра пече. Удари ме неко снажно по леђима и зачух кркљање. Неко је од наших умирао. Утом зачух дјечији глас како виче: „Тата, не дај ме!“ Не видим, али осјетим гдје се чује тај глас. Напипам ногице и привучем себи. Осјећам под руком да је дијете живо, али не може ни да се јави. Помислих: или је моје, или јетрве Милке. Напипах десном руком и свог малог Томислава. И он је жив. Покушавам да се снађем у пламену, али никако да нађем излаз. Глава ме боли и стално привлачи поду. Дрвена зграда гори као лучевина…. бацам око себе кукурузовину и одједном се у мени јави нека невиђена снага. Узех у зубе малог Томислава, а друго дијете не знајући које је и нађох се на вратима. Као да ме неко избацио, чини ми се да сам искочила далеко од зграде и пала поново у несвијест. Кад се прибрах, видим мали Томислав врти ногицама, а мало даље је моја мала Милосава, стара свега двије године. Погледах је и дах ми стаде. Сво лице јој је било у пликовима. Највећи су били на очима. Додирнух је и повиках: „Милосава, сине, јел’ видиш своју маму?“ „Видим,видим…“ Дијете говори, али не отвара очи. Ја јој отворим капке и угледам очи – биле су неоштећене. Пликови пуцају под мојим прстима, а мала Милосава лежи на хладној зимској земљи. Као да јој годи. Опекотине су тешке. Поново падох у несвијест…“[4]

Кад је дошла до свијести, Стака је узела зубима за кошуљицу малог Томислава који је имао само три недјеље, а у десну руку двогодишњу Милосаву и на кољенима отпузала до куће гдје су је тако затекли устаници и однијели у партизанску болницу на Љубић.

Преживјели су усташки масакр као дјеца.

Од народа који је ухваћен жив, у згради Лазе Петровића су убијени и запаљени:

  1. Антоније Петровић, 1852-1941, 89 година
  2. Милица Петровић, 1890-1941, 51 година
  3. Милка Петровић, 1917-1941, 24 године
  4. Боро Петровић, 1921-1941, 20 година
  5. Деса Петровић, 1898-1941, 43 године
  6. Новак Петровић, 1931-1941, 10 година
  7. Љепосава Петровић, 1934-1941, 7 година

Остале ухваћене Србе усташе су утјерали у кућу Теодора Петровића, већину масакрирали и спалили. Успјела се спасити само дјевојчица Душанка, кћи Бранка Петровића, кога су убили у Гачића потоку 15 дана раније. Бранковог сина, седмомјесечног Војислава, усташе су, по сјећању Драгутина Миланковића, набијали на бајонет и дизали у вис. Смијали су се говорећи да је то син „четника Бранка“. Драгутина, тада малог дјечака, усташе су успут ухватили при чему га је један натјерао да носи ранац са муницијом.

Драгутин о томе свједочи: „… Прво су убијени у шуми на имању Петар Миланковић и Ђурађ Марковић од стране једне групе усташа, док је друга пљачкала и дошла до наших кућа. Ја сам се направио хром и шепао на једну ногу, а један усташа виче: „Потјерај тог малог овамо са осталима!“ „Не може, боли га нога“ одговори други усташа.

„Што га не убијеш, мајку му српску јебем?“

„Треба ми да ми носи муницију“ рече усташа и даде ми ранац. Крећући се поред Лазине зграде (амбара), један усташа отвори врата, а унутра жене и дјеца на камари искасапљени. У чошку угледам малог Новака, глава размрскана и мозак исцурио. Стигли смо до куће Теодорове гдје су доносили кукурузовину неке усташе, а кад погледах унутра, све побијено и поклано. Убацише унутра кукурузовину, полише гасом и запалише. Ћерка Теодорова је била прикована на зиду. Стоја је била привезана за дрво и заклана…

Носио сам ранац и слушао приче усташа који су се окупили на мјесту доле поред Жунића млина. Одатле се распоредише и кренуше пут Прњавора. Негдје уз брдо на Бабовцу усташа ми рече: „Дај ми тај ранац и бјежи кући. За оно горе захвалите својим комшијама…“

Изнад гробова мученика креманских

У кући Теодора Петровића су тада убијени и спаљени:

  1. Даница Петровић
  2. Војислав Петровић, 7 мјесеци
  3. Стоја Петровић, 1909-1941, 32 године
  4. Драгиња Петровић, 1925-1941, 16 година
  5. Зорица Петровић
  6. Миленко Петровић, 1923-1941, 18 година
  7. Милан Петровић, 1922-1941, 19 година
  8. Момир Петровић
  9. Душанка Петровић
  10. Добривој Петровић, 1921-1941.
  11. Милена Петровић, 1935-1941.
  12. Василија Бијелић
  13. Глиго Остојић

На споменику су уписани и Мијатовић Василија, Брковић Саво и Лексија.

Када је до устаника стигла вијест о упаду усташа у село, одмах су се највећом могућом брзином запутили према Кремни, али усташе су се већ били повукли ка Вијаци и Прњавору.

Према свједочењу устаника Стојана Домуза, када су стигли у Петровиће наишли су на страшан призор у Теодоровој кући. Теодорова седамнаестогодишња кћи је била силована, а потом разапета и закуцана великим ексерима на зид. Руке су јој биле приковане, а ноге и прса угљенисани. Једва су успјели да је скину. Поред куће за дрво је била свезана Стоја Петровић, која је била силована а гркљан јој пререзан. Испод ње су се налазила два снопа кукурузовине, потпаљени са намјером да леш изгори. Стоја је била жена Бранка Петровића.

Мађари са Вучијака су у страху од одмазде већ сутрадан побјегли усташама у Прњавор, а одатле након неког времена иселили колективно у Мађарску. Алекса Микитишин из Штрбаца, са кућом на данашњем имању Веље Павловића, након рата је осуђен на 12 година затвора и живио је у Инђији код Руме. О Иљку Хемуну се ништа не зна, као ни о именима осталих усташа који су учествовали у покољу.

Воштаница у спомен на мученике

У непотпуном списку страдалих Срба из села Кремне, нису унесена имена оних који су страдали као припадници локалних четничких формација, као за село Штрпце, јер те податке у овом моменту не посједујемо.

 

Село Kремна/непотпуни списак страдалих 1941-1945

Бијелић (Симо) Љубо, рођен 1901. Србин, погинуо 1944. у НОБу, Прњавор

Бијелић (Тане) Мирко, рођен 1909. Србин, погинуо 1944. у НОБу, Прњавор

Бојановић (Благоје) Триво, рођен 1908. Србин, погинуо 1942. У НОБу, Прњавор

Брковић Лексија, Српкиња, убијена од усташа 1941. у масовном покољу, Кремна

Брковић Саво, Србин, убијен од усташа 1941. у масовном покољу, Кремна

Домуз (Душан) Велимир, рођен 1940. Србин, убијен од усташа 1943, Kремна

Домуз (Митар) Јанко, рођен 1920. Србин, погинуо 1943. Приликом борби, Kремна

Домуз (Митар) Станко, рођен 1920. Србин, погинуо 1945. у НОБу, Београд

Домуз (Станко) Роса, рођена 1939. Српкиња, убијена од усташа 1943. непознато, Kремна

Дуроњић (Триво) Митар, рођен 1919. Србин, погинуо 1943. у НОБу,Kремна

Дуроњић (Душан) Рајко, рођен 1931. Србин, погинуо 1945. Приликом борби, Сарајево

Гајић (Тед) Тешо, рођен 1926. Србин, погинуо 1944. у НОБу, Добој

Гајић (Триво) Петар, рођен 1895. Србин, убијен од усташа 1941. У директном терору, Kремна

Илић (Ђуро) Остоја, рођен 1902. Србин, убијен 1945. у директном терору, Kремна

Иселић (Митар) Игњо, рођен 1911. Србин, погинуо 1943. приликом борби, Kремна

Јовичић (Богдан) Остоја, рођен 1928. Србин, погинуо 1944. у НОБу, Kотор Варош

Марковић (Ђурађ) Теодор, рођен 1925. Србин, погинуо 1943. У НОБу, Друга крајишка

Марковић (Стеван) Ђурађ, рођен 1902. Србин, убијен од усташа 1941. у директном терору, Kремна

Михајловић (Неда) Петар, рођен 1892. Србин, погинуо 1944. у НОБу, Kремна

Мијатовић (Нн) Василија, рођена 1897. Српкиња, убијена од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна

Мијатовић (Павле) Станко, рођен 1923. Србин, погинуо 1943. У НОБу, Црни врх

Мијатовић (Стојан) Новак, рођен 1927. Србин, погинуо 1943. У НОБу, Прњавор

Миланковић (Гостимир) Божо, рођен 1942. Србин, погинуо 1945, Kремна

Миланковић (Гостимир) Петар, рођен 1940. Србин, погинуо 1945, Kремна

Миланковић (Гостимир) Жарко, рођен 1942. Србин, погинуо 1945, непознато, Kремна

Миланковић (Симеун) Гостимир, рођен 1914. Србин, убијен 1942. У директном терору, Kремна

Миланковић (Стојко) Петар, рођен 1897. Србин, убијен од усташа 1941. у директном терору, Kремна

Нунић (Остоја) Матија, рођен 1921. Србин, погинуо 1943. у НОБу, Kлашнице

Павловић (Јаков) Милинко, рођен 1921. Србин, погинуо 1945. у НОБу, Добој

Петровић (Бранко) Љепосава, рођена 1938. Српкиња, убијена од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна

Петровић (Бранко) Новак, рођен 1932. Србин, убијен од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна

Петровић (Бранко) Војислав, рођен 1939. Србин, убијен од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна

Петровић (Ђерман) Милица, рођена 1886. Српкиња, убијена од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна

Петровић (Лазо) Љепосава, рођена 1935. Српкиња, убијена од усташа 1941. у масовном покољу, Kулаши

Петровић (Лазо) Новак, рођен 1933. Србин, убијен од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна

Петровић (Милић) Бранко, рођен 1908. Србин, убијен од усташа 1941. у директном терору, Kремна

Петровић (Нн) Дева, рођена 1890. Српкиња, убијена од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна

Петровић (Нн) Милка, рођена 1919. Српкиња, убијена од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна

Петровић (Нн) Стоја, рођена 1910. Српкиња, убијена од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна

Петровић (Рајко) Милева, рођена 1939. Српкиња, убијена од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна

Петровић (НН) Милена, рођена 1935. Српкиња, убијена од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна

Петровић (Стоја) Војислав, рођен 1941. Србин, убијен од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна

Петровић (Стојко) Антоније, рођен 1864. Србин, убијен од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна

Петровић (Теодор) Боро, рођен 1937. Србин, убијен од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна

Петровић (Теодор) Драгиња, рођена 1924. Српкиња, убијена од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна

Петровић (Теодор) Маринко, рођен 1933. Србин, убијен од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна

Петровић (Теодор) Милан, рођен 1934. Србин, убијен од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна

Петровић (Теодор) Милинко, рођен 1936. Србин, убијен од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна

Петровић (Теодор) Момир, рођен 1935. Србин, убијен од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна

Петровић (НН) Добривоје, рођен 1921. Србин, убијен од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна

Рудоњић (Петар) Митар, рођен 1923. Србин, погинуо 1944. у НОБу, Прњавор

Шарчевић (Благоје) Угљеша, рођен 1914. Србин, погинуо 1944. У НОБу, Теслић

Шарчевић (Илија) Симеун, рођен 1899. Србин, убијен од усташа 1941. У директном терору, Kремна

Шарчевић (Јово) Спасоје, рођен 1888. Србин, убијен од усташа 1941. у директном терору, Kремна

Шарчевић (Михајло) Ђуро, рођен 1924. Србин, погинуо 1943. у НОБу, Зеленгора

Шарчевић (Спасоје) Петар, рођен 1924. Србин, убијен 1941. У директном терору, Kрема

Станић (Нико) Гајо, рођен 1876. Србин, убијен од четника 1944. у директном терору, Прњавор

Станић (Петар) Симеун, рођен 1917. Србин, погинуо 1943. у НОБу, Kоњиц

Станић (Стеван) Петко, рођен 1919. Србин, погинуо 1943. у НОБу, Kоњиц

Танасић (Лака) Саво, рођен 1923. Србин, погинуо 1943. у НОБу, Бања Лука

Татаревић (Ђурађ) Светозар, рођен 1905. Србин, убијен од усташа 1941. у директном терору, Лужани

Турудић (Лазо) Петар, рођен 1902. Србин, погинуо 1943. у НОБу, Прњавор

Васић (Невенка) Станко, рођен 1941. Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору, Kремна

Ветмић (Нн) Бранко, рођен 1900. Србин, погинуо 1944. у НОБу, Бања Лука

Живковић (Игња) Душан, рођен 1923. Србин, погинуо 1943. у НОБу, Бања Лука

Живковић (Недо) Милан, рођен 1911. Србин, убијен 1945. у директном терору, Kремна

Жунић (Јефта) Душан, рођен 1912. Србин, убијен од четника 1941. у директном терору, Kремна

Жунић (Јефта) Милан, рођен 1914. Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору, Глоговац

Жунић (Јефта) Живко, рођен 1916. Србин, погинуо 1943. у НОБу, Глоговац

_______________________________________________

[1] Средња Босна у НОБ, сјећања, чланци и документи, Бања Лука 1980/81.

[2] Истога дана када је извршен покољ у Кремни, Звонимир је побјегао у Прњавор, одатле у Војводину, а потом у Мађарску.

[3] Средња Босна у НОБ, сјећања, чланци и документи, Бања Лука 1980/81.

[4] Средња Босна у НОБ, сјећања, чланци и документи, Бања Лука 1980/81.

 

Спомен-плоче на мјесту гдје су сахрањени остаци спаљених српских жртава
Спомен-плоче на мјесту гдје су сахрањени остаци спаљених српских жртава

 

Везане вијести:

Страдање народа Прњаворског краја (1) НАРОДНИ ХЕРОЈ МИЛОШ ВУЈАКОВИЋ И СТРАДАЊА СРБА У ШТРПЦИМА ТОКОМ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА