Уместо предговора
У сваком послу тежак је почетак. Овде почетак је тужан, жалостан и врло потресан. Страдање Срба у Херцеговини за време злогласне Независне Државе Хрватске 1941. – 1945. године. Врло је тешко усташке злочине – скоро немогуће описати. Усташке хорде су уједињени римокатолици Хрвати и муслимани. Немогуће је описати усташке звери а не осврнути се на ранија прогањања српског живља. Срби су нападани и пре косовске битке 1389. Године, када је Турска напала српске земље 1389 године, а борбе српске и турске војске су се водиле Косову Пољу, на жалост Срби су поражени. Битка на Пољу Косову, опевана је у народним јуначким косовским песмама и другим записима. Срби у Херцеговини су организовано отишли на Поље Косово да помогну војсци кнезу Лазара у одбрани српског царства. Нису га одбранили. Отпор турском зулуму трајао је све док је трајала турска окупација. Народ српске Херцеговине, бранио се и одупирао турском надирању, бранећи Србе и територију. Успевао је да одржи слободну територију још 100 година од косовске битке. Тачније 92 године односно падом Новог 1481, данашњи Херцег Нови.
Отпор турском зулуму трајао је на свим окупираним српским земљама за читавао време окупације које су Турци освојили. На окупираним српским земљама, Турци су чинили стравичне злочине над Србима. Живе Србе на колац набијали, драли, везали коњима за репове, коњи су их вукли по камењарима, шикарама, и страшне су муке трпели, док своје душе не би испустили. Наравно Турци су коње терали под тим теренима. Разним мукама, који су Турци измишљали, Србе су мучили. Зими голе напољу држали. Лети под великим врућинама свезаним рукама на леђима, опет голе мазали разним мастима и медом, везали би их за побијене коце, кад најаче пригреје сунце, те би се на њих скупљали инсекти и у ројевима би их нападали а повезани Срби страшне муке подносили. Убијали би их, робили би их и у ропство гонили у ропству су најтеже послове радили, а служили би и као личне слуге – робови. Врло је тешко описати какве су зулуме над живим људима радили. Поред мучења и убијања, све би Србима опљачкали, остављали су их без игде ичега, стоку гонили, куће и штале палили. Свака нељудска чуда радили. Отимали су девојке и младе жене, држали су их у харемима, над њима се наизменично иживљавали, неморал чинили. Немогуће је описати, тугу, плач и доживљено душевно осећање кад су Турци узимали данак у крви -мушку децу. Ко је у стању описати родитељске осећаје и дечје потресе. Српску децу, која су по природи врло бистра и паметна су турчили, преваспитавали и кроз школовање образовали према турском плану и програму. Многи од њих постали су велики везири, везири, паше, бегови, аге и познате војсковође – турске личности – јањичари. Многе су Србе и одрасле потурчавали, неке силом, многи су се потурчили страхујући да их мукама не муче, друге давањем неких привилегија а неки су самовољно пристајали на потурчавање. Примењивали су Турци разне начине да потурче Србе и од њих направе јањичаре. Нажалост, јањичари су прогонили Србе, и над њима чинили злочине, позната је кованица „потурица гори од Турчина „.
Рекосмо напред, Срби су се злочинцима – зулумћарима супростављали појединачно, групно, удружено, хајдучким дружинама, организовани по четама, бунама, устанцима и на друге начине супротсатљали су се Турцима. Турци су крвожедно узвраћали и на страшне муке ухваћене Србе мећали. Срби и поред ових мука и мучења, нису одустајали од оптпора турским зулумћарима. Још ћу једанпут нагласити, Срби су се супростављали турским освајачима на свим окупираним српским земљама. Притисак Турака на Србе, растао је њиховим поразима на окупираним српским земљама. Међу првим поразима који су доживели је у Босанској Крајини. Потом су доживели турску погибију код Сиска и у знак одмазде спаљују мошти Светог Саве на Врачару у Београду. Први устанак српског народа у Херцеговини био је 1594. године у знак потреса против спаљивања моштију Светог Саве 1593. године. ( у докуменатацији се помињу три различите године спаљивања светитеља). Срби су се све више и више организовали и све чешће масовно супротстављали Турцима, нису им давали мира. Тако су херцеговачки устанци из 1858. и 1875. године Зубачки и Невеињски познат као и невесињска пушка. Оба устанка су била устанци српског народа који су се ослободили Турака. Ослобођене српске Херцеговачке територије присјединили су тада слободној српској држави Црној Гори.
После берлинског конгреса 1878. године Аустроугарска је окупирала Босну и Херцеговину. Врло брзо потом Аустроугарска почиње да мобилише српске младиће по Херцеговини, ради служења у Аустроугарској војсци. Срби се силно побунише против тога, да њихови синови бране туђу државу и Аустроугарског цара. Те на самом почетку 1882. године дигоше устанак против Аустрогарске. У устанку проред православних Срба учествовали су и муслимани.
Одох далеко. Тешко ми се одупрети догађајима којима су били изложени наши преци. Да се вратимо страдању Срба у Херцеговини за време злочиначке Независне Државе Хрватске 1941. – 1945. године. Напомена, Срби су свуда страдали у окупираној Краљевини Југославији и подељеној од нацистичко – фашистичких освајача. Страдње Срба у Херцеговини прикупио је и обрадио Данило Тунгуз Перовић и објавио 1959. године. Не смем трврдити да је бршура била забрањена за публиковање, али је изнад наслова брошуре рукописом написано забрањено.
Усташке организације чији су чланови били римокатолици Хрвати и муслимани, организовали су се у краљевини Југославији, још за време мира. Организације су постојале по градовима Херцеговине, општинама и селима. Злочиначке усташке хорде, имали су план састављен у миру како да ликвидирају Србе. Убиство Срба почели су пре капитулације Краљевине Југославије. Нападом нацистичко – фашистичких држава на челу са нацистичком Немачком на Краљевину Југославију. Нацистичко – фашистичке земље које су окупирале територију Херцеговине биле су Немачка и Италија. (оне су окупирале и друге делове Краљевине Југославије). Подржавали су поглавника Анту Павелића и министра унутрашњих послова Андрију Артуковића као и усташки покрет у целини. Заштићени извршиоци злочина, усташе вршили су стравичне злочине над Србима. Видеће се њихови злочини на наредним страницама, чије су жртве завршили у јамама, рупама, вировима, ракама, шикарама и ко зна где све. Злочини су чињени широм окупиране Краљевине Југославије. Овде су колико се могло приказана убиства Срба у Херцеговини. Утврђено је да нису обухваћена сва села као нпр. Зијемље из којих су усташе убили 44 човека – Србина. Злочини би били још масовнији, да се нису Срби самоорганизовали у одбрану над злочинаца. У одбрану да заштите Србе ступио је и Народно Ослободилачки Покрет

Јово Јоца Рачић

 

Поред страдања српског живља у ранијим вековима поновило се и у 20-ом веку 1914. године у граду Требињу обешена су 82 Србина од стране аустријанаца. Међи њима и један угледни свештеник у Требињу. В. Парежаним по имену, оптужен као издајник, био је јавно обешен на тргу. Овај старац ишао је целог пута из станице – затвора на губилиште певајући промуклим гласом српске народне песме, дозивајући српске краљеве ослободиоце српког народа. А када је стигао под вешала као задњу жељу казао је маси света наоколо: “Гледај те и памтите како Срби мру!“ и намакао је сам себи конопац на врат.

Требиње
Требиње је доживело још страшнију голготу 1941 године. Главни организатор усташа у Требињу и његовом срезу биле су усташе: Хакија Шаран, Никола Кисић, Мухамед Шарић, Ђорђо Стринчић, Лија Шуљак, жупан дон Маријан, Мехмед Тафро, Никола Мароти, Химлија Хабул, Чамовци и др. Када су усташе узеле власт у Требињу затворили су 200 Срба. На челу са протом Владимиром Поповићем без једне ноге. Док су Срби чекали клање,усташе су опљачкале њихова домаћинства, радње и тговине. Са девојака и жена су скидали златни и сребрни накит. Првог јула 1941. године освануле су требињске улице крваве.
Прве српске жтрве биле су: Душан Ногулић, Влајко Паликућа, Тошо Ковачевић, Васо Бабић, Васо Ђурић, Милан Брковић, Владо Поповић, Илија Кукурић, Трвко Бабић, Радован Лечић и др.Сутрадан пред придворичком јамом довезен је камион натоварен Србима везаних ланцем. Из камиона је извлачен један по један србин, ударан маљем у главу док му не прсне глава – лобања, потом би убијене носили у пећину, ређене као сарделе да би остало места за остале жртве. Тако су побили све затворене србе. Од Требиња до пећине успели су да побегну . Јевто Шкоро, Васо Поповчић и Јово Влачић. Бекством ове тројице Срба, усташе су се уплашиле и за кратко обуставиле убијање Срба. Многи су Срби страхујући за свој живот прешли у католичку веру који је покрштавап жупник дон Маријан.
Данило Тунгуз – Перовић наводи да је у Требињу било 26000 становника, од тога 19000 Срба, 6000 муслимана и 1000 римокатолика. Усташе су хтеле да Требиње претворе у католички град убијањем и покрштавањем Срба . Било је водећих муслимана и католика – Хрвата, који нису одобравали клање Срба и католичење. У такве спадају Адемага Ћеримагић са синовима и њима сличним.

Јама Бивоље Брдо

Силом и преваром усташе су ухватиле 27 угледних Срба из Брда, Беговића Куле и других места. Све су их повезали конопцем, стрпали у железнички фургон, ноћу довезли до Чапљине, одатле камином до јаме Бивоље Брдо и све их побили. Групу од 30 људи и жена су ухватиле усташе у Требињу и околини, повезали у ланце, стрпали у фургон ( вагон ) одвезли у логор Јасеновац или у планину Велебит. Од тада се нико од њих није јавио.

Јама Ржани До

Јама Ржани До налази се удаљена на око 10 километара од Љубина у правцу Попова Поља са десне стране пута. Од цесте удаљена око 12 метара приступ јами је лак. Јама је дубока неколико стотина метара. У целој Херцеговини тешко би се нашла подеснија јама за бацање живих и мртвих људи као што је Ржани До. Усташе су јаму видно обележили да би је лакше пронашли
Усташе су на превару похватали и одвели 20 Срба из Корјанића, а пред њима Јаков Милановић из Јазине и Михајло Андријашевић из Ластве. Везани, испребијани и измрцваљени довезли су их железничким фургоном до станице Равно, а одатле повезли камионима до Јаме Ржани До где су их изручили . Усташе су у овоме срезу побиле још много Срба, убијајући их појединачно по селима и путевима и другим местима.
Народ требињског среза бежао је на све стране да би се спасио усташког ножа и маља. Усташе су настојале да униште православље и православне, и у неколико су посавршавали своје послове у срезу требињском, па одлуче да то ураде и у срезу билећком. Срез билећки бројао је 20000 Срба и 2000 муслимана без иједног римокатолика. Да се Срби у овом срезу поубијају, побацају живе у јаму и опњачка њихова имовина, требао је имати поред усташа и регуларну војну силу Независне Државе Хрватске. Цивилне усташке власти одлуче да пошаљу у срез билећки регуларну војску са усташама да заједнички побију Србе и докусуре срез требињски.
Убијање, пљачкање и паљење Срба у срезу требињском и љубинском, одјекнуло је муњевито у срезу билећком као и у Бањанима, Опутној Рудини и другим местима дуж црногорске границе. Срби из ових места били су свесни, да они долазе на ред за клање и пљачкање. Почеше да се окупљају и договарају, шта да раде. Решише да се бране ако буду нападнути. Команданти усташки из Требиња и Билеће договоре се да заједно пођу са војском и побију Србе у срезу билећком. Усташке снаге крену из Требиња у јачини од 1000 усташа и војника. Усташа из Билеће било је око 300. Усташе су уједињено наступали цестом. Кад су уједињене усташе и војска из Требиња дошли на Моско били су изненађени нападом Срба, тако исто усташка војска од Билеће кад је дошла на Дракулицу. Војску на Моску дочекали су Срби из села: Два Врбана, Дубочана, Паника, Браног Дола, Влашке, Сјенице, Љубомира и других места. Овим селима придружили су се и црногорци. Усташку војску на Дракулици дочекао је нарог из села: Мируша, Чепелице, Мирловића и других места. Обадве усташке војске биле су од Срба разбијени и приморани да беже у Требиње и Билећу. Нарочито је пострадала Павелићева војска на Моску. Чим су српске пушке пукле на Кленку усташе су се дале у бекство. Поред многих погинилух, ту је погинуо и усташки командант војске. Заробљено је преко 400 војника усташке војске и официра. Многи су побегли у Требиње, без оружја које су бацали уз пут да би лакше и брже бежали. Код заробљеника приликом претреса ако би се нашла усташка легитимација, било би ликвидиран на лицу места. Иначе све заробљенике који нису имали усташке легитимације Срби су пустили да се врате у Требиње са целом својом ратном опремом. Пораз усташа на Моску и Дракулици учинио је прелом у поступању усташке власти како војне тако и цивилне, према Србима ових крајева. Дођоше до уверења, да онај који убија може бити убијен, онај који пали, може да буде спаљен и они који пљачкају може бити опљачкан. После ових догађаја и пораза усташа, многи Срби су се спасили усташког ножа, маља, чекића и пушке.
Осамнаестог јуна 1941 године усташе похватају и повежу у ланце и канапе преко 300 тежака Срба из Попова Поља и поведу у јаму Ржани До. Гонећи поповце пут јаме неке од њих свратиле су усташе у школу села Котеза. У школи су Србе пребијале и мучили разним мукама. Некима су пребијали ноге и ребра, вадили очи, секли уши, садирали табане, чупали бркове и косу, неке су сунетили, а Ристу Миљевића из Пољица ушкопили. Код јаме Ржани До усташе су се распоредили: неки су чували стражу по околним брдима да их Срби не би напали, неки су повезане Србе нагонили на јаму, неки су кочевима сужњевима пребијали ноге и ребра а некима маљевима разбијали лобање. Низови везаних Срба јама је прождирала. Изнад јаме стајао је усташа Бећир Шерак из села Миљановића, који је имао задатак да стоји на отвору јаме и трпе живе жртве у њу. Од овог језивог догађаја, који се одиграо 18. и 19. јуна 1941. године јама Ржани До предњачи по злу свим јамама у херцеговини. У њу су стално, највише ноћу, Србе бацали. На стсници Равно железнички вагони довозили су Србе, а празни камиони који су чекали натоварали су Србе покуљеним по разним варошима, селима и путевима, ноћу су довозили јами Србе цестом од Равног или Мостара преко Стоца. Све то српско месо живо или мртво, усташе су у јаму Ржани До побацали. Са мањим прекидима усташе су у јаму Ржани До бацали све док је трајала усташка држава. Колико је хилјада Срба бачено у ову јаму то нико незна. Неким чудом са јаме су побегли Перо Миста и Јово Поповић, тежаци из села Рињана.

Јама Капавица

Добило је име по селу Капавици.Јама је дубока и тесна са уским отвором а налази се идући из Горње Капавице према Љубињу. По капитулацији Југославије Равно је постало главни усташки центар за цео срез Љубиње. Главни усташки организатори из равног су : Јуре Бороје, Бошко Булић, Видоје Љевак , дон Звонко Иван и жупник Андрија Мајић, Мустафа Саломан, Мехо Козлић, Хамдија Сердаревић, Бурек и др. На тајном састанку донели су одлуку да се прво обрачунају са србима који живе у планинским местима, потом са србима који живе у вароши и равници. Први крвави поход кренуо је из Љубиња 6. Јуна 1941 године на села: Капавицу Горњу и Доњу, Влаховиће, Ранковац, Љубовце, Ћуковице, Убоско, Поцрње и дуга села. Опколили су наведена села под конандом Бурека. Похватане Србе, њих око 250 затворили су у Пецељеве куће, и осмог јуна из тих кућа изводили су два по два и везали жицом. Када су све Србе повезали, поведени су у јаму Капавицу. Пред повезаним Србима ишао је свештеник који је био везан Поцрнски Ставро Манастирлић.
У јаму Капавицу бачени су живи Срби из Капавице Милосав и Стеван Пецељ, Митар Бркљач, Милан, Марко и Максим Гордић, Јован и Милан Ћоровић, Вукан, Љубан, Ристо и Ђуро Климента, Данило Ђурић и други. Из Убоска : Ђорђо и Вељко Ђого, Бранко и Милутин Банђур, Илија и Владо Буквић, Анђелко Мичета, Јован, Спасо и Владо Јањић, Данило, Михо и др.
Из Ранковца Милош Јањић, Ристо Круљ, Ћетко, Светко Манојло Михић, Петко, Митар Милојевић и други.
Из Влаховића: Урош Домазет, Милан Павић, Васо, Гојко, Анђелко и Тајко Ћолић,Петар Ковач, Ринда Перишић, Данило Љубенко и други.
Из Поцра: Свеко, Бранко, Милош и Шћепо Милошевић и други
Из Ћуковца :Дојчило, Ммомчило, Владо и Павле Круљ и други.
Побеги са јаме и данас су живи из Влаховића: Васо Крунић и Гојко Крунић. Из Убоска: Никола Богдановић, Васо и Слободан Милошевић, Рајко Ћук и Славко Буквић. Из Капавице: Илија и Ристо Пецељ, Владо Ђурић и Јован Бркљач.

Јама Пaндурица

Јама Пaндурица налази се између Љубиња и Попова Поља. Усташке вође у Љубињу, затворили су све виђеније Србе, народне посланике, трговце, чиновнике, домаћине и друге. Затворених Срба било је 74. Поред ових доведено је још Срба из суседних срезова , па је било затворено око 150.
Опијени првим победама фашистичке немачке, усташе су пљачкале српске радње и станове. Том приликом усташка руља предвођена Адемом Берберовићем, оштетила је споменика Славка Ратковића. Исти Берберовић је раније био члан одбора за подизање споменика Ратковића. Усташе су сина проте Шћепе Шаренца стрпале у затвор и жива бацили у јаму. Иако је прота очеве усташа спасавао 1918. године да их непобију због почињених шуцкорски недела 1914. године. Било је и других добротвора који су помагали сиромашне без обзира на веру, као нпр Перо Ћоровић и други али су доживели судбину Шаренца.
Тринаестог јуна 1941 године усташе су камионима из затвора повели Србе. Довезавши их јами Пандурици, усташе су све Србе повезане живе бацили у јаму, па су отвор затворили плочама. Бачени живи Срби у јаму су : Јово Бјелобрк, Божо Шренац, Славко Ратковбић, Ђорђе Тилимбат, Никола Перушина, Петар Јањић, Обрен Јахура, Никола Милић, Ђорђо Тохољ, Марко Самарџић, Милан Шалварица, Гојко Козић, Саво Пешут, Душан Благоје, Хакија Шарић – муслиман добровољац са солунског фронта, Никола Зоковић – хрват који није одобравао усташама да у Стоцу убијају Србе и још мног других.

Рупе Мале Јаме

Налазе се у Поповом пољу. После догађаја који се одиграо на јами Ржани Дол, Пандурица и Капавици нико више од Срба није веровао усташама, Срби су бежали у планине да спасу голи живот. Напуштена имања су запоседнута, опљачкана и спаљена. Од свих села у том крају изузетак је чинило село Чаваш. Село је било измешано са становницима друге вере, економски је било добро стојеће. Усташе да би се домогли имања својих комшија Срба, заваравали су их давањем гаранцијем да им се ништа неће десити, ни нажао учинити, док су они живи. А саветовали су Србе да не беже у планине. Раније Срби су дали изјаве фратима да су готови да пређу у римокатолицизам.
Све ово док се преговарало, усташе су посатвиле јаке страже око села тако да од срба нико није могао побећи. Такође усташе су послале своје гласнике на све стране да им друге усташе дођу у помоћ, те да заједно нападну Србе у селу Чавашу. Три Српске куће нису све ово поверовале па су се ноћу крадом извукли из села – побегли и тако спасиле живе главе породица. Чим су усташе Чаваша добиле појачање од других усташа, они су Србе силом под батинама сатерали испред њихових кућа у поље и ту их све побили. Међу убијеним било је и дете од три дана живота Обрена Милетића, трудних жена, старица од 70-80 година. На броју 116 људи, жена и деце, прогутала је рупа звана Мала Јама. Успели су побећи Божидар Михић младић од 16 година и Вељко Милошевић да се спаси бежећи. Овај крвави догађај одиграо се око 10. августа 1941 године.
Готово на сличан начин усташе су поклале Србе у селу Дубљанима у Поповом Пољу. Са истребљењем Срба среза Љубинског од стране усташа ишло се извесним језуитским планом. Усташе су пошедили Србе Бајале и Бакотиће у селу Котезима, а исто тако Равно, центар усташке акције. Нису дирали ни србе Краље и Салате, бар у првим годинама своје власти.

Видово Поље

Видово Поље налази се јужно од вароши Стоца. Аустроугарска је на Видовом Пољу подигла малу капелу, око које је било војнићко поље. На малој узвишици, налазила се голгота Срба Сточана. Брзина усташких акција 1941. године, изазвала је велике пометње срба херцеговаца, који су дочекали те догађаје неорганизовани и поцепани – завађени. Срби нису могли замислити да ће их усташе физички и мучки напасти и масовно уништавати. Успоставом НДХ, одмах је успоставлјен усташки логор у Стоцу. Један од главних усташких руководиоца био је Марко Ћорић из Боке – село Доброте, његови сарадници .Смоле Фране, Ризванбеговић Амер, Крешић Стјепан, Пулић Божо, Михо Секо, др Иво Фабијанац, Рагуш Илија, дон Марко Зовко, дон Иван Рагуш, Пламента Виде, Херцег Мато и др. Чим су усташе узеле власт у Стоцу одмах су почели са шиканирањем српског народа и прогонима. Отимали су златни и сребрни накит, новац, бицикла, радио апарате и другу робу.
Усташки логор је пописао све србе нарочито мушкарце, Срби младићи били су у обавези да се два пута у току дана јављају усташким властима. Почела су одмах хапшења, неђу првима ухапшени су: Славко Михић, Драгутин Милошевић и Неђо Буквић. Хапшења су изврешена од 24. до 26. Јуна 1941. године. Похапшени сви срби из Стоца као и околних места Попрата, Ошанића, Доњи Поплата и других села. Затворени срби поведени су из затвора 27. јуна 1941 године на Видово Поље по наређењу и јаким притиском, ископали су рупе, потом су усташе маљевима многима разбили главе, затим су све мртве и неке живе побацали у рупе и затрпали земљом и камењем. Побијени су ови Срби. Станко Кокотовић, Благоје Милић, Лука Милић, Ђорђије Окука, Саво Јањић са породивцом и то: Шћепо Савин, Славко, Чедо, Деса и Тодора супруга Савина, Лука Перишић, Бранко Поповић, Симо Војиновић са супругом, Гојко Поповић са супругом Драгињом сином Ђорђем и још троје деце, Војо Адаловић, Сава Митриновић, Стјепан и син, Ђорђо Марушић, Драган Спајић, Ћетко Шеледа, Гојко Шеледа, Светозар Шеледа, Милан Перишић са сином Жарком, Драган Марић, Љубо Јањић, Чедо Хамовић, Сава Богдановић са сином Васом, Ристо Гига, Данило Биберџић, Жарко Дрекаловић, Јово Гига – солунац са сином Димитријем, Неђељко Кашиковић, Вуко и Мирко Врећа, Митар Богдановић са мајком од 90 година и сестром, Илија Курилиић са синовима Страхињом и Јефтом, Васо Милићевић са сином Чедом, Љубо Курилић са сином Николом, Славком, Милун и ћерком Макреном, Илија Поповић, Вељко Поповић, Бранко Радан са синовима Младеном , Тихомиром, ћерком Биљаном и мајком Љубом, Ристо Ћапин, Анђа Таминџић, Перо Топаловић, Емили Ружић, Саво Чавић Михић, Славко Чавић Михић, Видоје Бркић и син Марко, Михо Ружић са синовима Драганом и Сергијем, Ристо Поповић и жена му Јелка, Илија Скочајић, Миро Мићевић са супругом Босом, Перо Драпић са сином Бранком, Стево Зеленовић, Перо Хамовић, Милан Хамовић, Боро Шутовић, Лазо Гига, Перо Радовић и син Неђељко,Ристо Михајловић, Вељко Михић, Перо Биберџић, Ристо Биберџић, Гашо Крунић, Ђорђе Крунић, Милан Курилић, Перо Јовичевић, Перо Марковић, Анета Спајић, Мара Биберџић са петоро деце, Милка Перишић са две кћери, Љубица Поповић са кћерком, Ана Враћа, Љубица Јовичић, Роса Курилић, Анђа Милићевић, Боринка Биберџић са двоје деце, Спасоје Смилић са кћерком Љепосавом женом Станом боловала петнаест година, однели је на ћебету и живу у рупу бацили, Ђуро Миливојевић, Видоје Милићевић, Јово Ђурбабић са синовима Владтимиром и Добросавом,Ђорђо Кашиковић, Перо Бркић, Боро Лојпур и други.
Преко 200 српских душа старих, младих, нејаких, мушког и женског пола закопано је у рупе на Видовом Пољу. Међу осталим мртвима, који ту леже налази се Ђорђо Окука и Илија Поповић, који су убијени маљевима по глави од истих оних који су они спасили смрти 1918 године.У Стоцу, почев од Подграда до Беговине, није нико остао жив од старих српских породица. Све је поубијано. Нема нико жив од Ружића, Курилића, Поповића, Радана, Дрекаловића, Петровића, Хамовића, Ковачевића, Пецаја, Окука, Милића, Ђурића, Павића, Гојака и дугих. Усташе су оставиле живе само сакатог и неспособног Шешеља на Брегави.

Јама Бивоље Брдо

Ова јама налази се између села Пјешци и Домановића, у самом селу Бивоље Брдо. Приступ јами је лак, отвор је мали и подесан а дубина велика. Усташе су се одмах послужиле овом јамом, у њу су бацали несрећне србе и то већином живе или полуживе са разбијеном лобањом од маља и чекића. У њу су бачени Црногорчић Станко са Трусине, Шкрбе Гојко и Марко из Камењег Брда, Ђурђа Којо са сином Милом и кћерком Даницом и Миленом, Никола Трнинић са сином Нилицом, Милан Гачић са својим братанцима Јовом, Шћепом, Илијом, Савом, Михом, Тодором и Тришом из села Локве, Гојко Михић из села Локве са својим братанцима Чедом, Јовом, Бранком и Савом. Пјаца Драго, Тришо, Симо и Љубан, Благоје Стјепан, Новица Черовић, Војко Черовић, Миленко Херта сви из Драговиље, Божо Ђурић, Ђорђо Ђурић са осталим Ђурићима, Јован Јакшић са осталим Јакшићима сви из Попрата, Ринда Ружић са осталим Ружићима, Илија Михић, Марко Михић са још два брата из Доњих Попрата, тринаест Милутиновића и Вујиновића из Ошанића лежи у јами, Јованка Пецељ из Љубиња и други.
У самом селу Козицама уташе су ухватиле 77 срба већином од братства Шакота и Шотра, чим су их везани довели до камиона пребили су им ноге и руке, тако унакажене убацили једно преко другога. Поред њих ставили су тешке притиске да су од тежине кости пуцале да се не би чула њихова кукњава. Усташе су уз највеће весеље, певање и урликање одвезли их до јаме Бивоље Брдо и у њу све стрпали.
Јама Бивоље Брдо, Ржани До, Шурманци су костурница срба у Херцеговини, Јама Бивоље Брдо примила је доста срба и из других крајева. У њој се налази многи мостарски срби и срби пречани које су усташе хватали по путевима и железницама. Пуни камиони натоварених срба живих и мртвих, долазили би ноћу Јами Бивоље Брдо са железничке станице Чапљина и Мостар и истоварали у њу похватане.

Јама Пјешевица

У селу Пјешивац постоји јама која носи име сал. У ту јаму бачеани су срби из суседних села. Само Радоша ту је бачено девет, многе србе усташе нису хтеле одмах бацити у јаму, они су им предходно вадили очи, пребијали ноге и руке, забадали колац у груди, остављали тако унакажене да се поред јаме муче и кукају. Тек када су у највећим мукама и боловима испустали душе, били су побацани у јаму.

Бодирогина Јама

Бодирогина јама налази се у селу Горњем Поплату. Након бекства српског живља Горњег и Доњег Поплата у планину Снежницу остало је у Горњем Поплату око 100 чељади, стараца, жена и деце,живели су већином у заједници по богатим кућма. Око 30. Августа 1941. године напали су их преко ноћи усташе из Стоца. Опљачкали су куће Михића, затим отишли у кући старог Михића Перковић Пере, затекли су домаћина и Косу жену Милорада Михића са кћерком Јоком, повели су их у кућу Ристе Михића у којој је било на окупу закључано 17 чељади, усташе су разбили врата и ушли унутра. Одатле су зајмили – потерали окупљени српски живаљ и силом повели у правцу Горњег Поплата на место званом Топића Гомила. Јавно су силовали а затим убили Михић Милицу покојног Митра. Све остале српске несрећнике усташе су отерали на Јаму Бодирогину. Ту су их све побили маљевима и у јаму бацили, на послетку су у јаму бацили четворо живе деце, падајући у јаму деца су се зауставила на једној побочној истуреној стени, њихов плач се чуо из отвора јаме. Усташе су се вратиле у Столац са богатим опљачканим пленом.
Сутрадан чули су дечји плач из јаме неки срби сељани, везали су једнога за уже и спустили у јаму, из јаме су извађени живи Слободан и Митар Михић синови Милијини и Маре Михић и кћерка Душанова, ово троје деце и данас у животу. Четврто дете, Јока Михић кћерка Милорадова није се могла извадити јер се дубље стропоштала у јаму те је у њој остала са осталим србинама побацани у јаму.
Врло је тешко о злоделима усташких џелата писати. Људска осећања заустављају дах, стежу дах, груди и грло и очи засузе, па се не може писати о страшним мучењима срба, без обзира на доба, старост и пол.

Јама Гавраница

Налази се више села Удоре идући у Горње Храсно. Отвор је широк око 10, и дубок је око 50-60 метара. Председник општине Грга Вујиновић, општински деловођа Илија Марић и жупник Анте Бакула раније су организовали усташе у овом крају. Неколико дана пред видовдан, усташе су позвали србе са територије Бјелојевића и Горњег Храсна да дођу у општину на Дреновцу. Ипитивани су о броју чланова домачинства као и о имовном стању. Учитељ Драган Кокотовић видевши тешку ситуацију отишао је код тамошњег жупника, дон Анте Бакуле затражио заштиту и помоћ овим речима „ Величасни ви сте бог у овом крају, помозите србима у овој тешкој ситуацији “ . На том му је жупник Бакуле одговорио „ Наш поглавник доктор Анте Павелић, то је некрунисани хрватски краљ, а верујем да ће ускоро бити крунисан. Он је наредио усташама да све србе и жидове побију у његовој држави. Ви ме, учитљу добро разумете и сада можете ићи“.
У четвртак 26-ог јуна 1941. године јаче усташке патроле наоружане пушкама и бомбама састављене од неких мештана блокирали су села. Током ноћи 26. и 27. јуна патроле су појачане са групом наоружаних усташа који су дошли из Доњег Храста у Добрице. На петак 27. јуна наређено је свим србима, мушкарцима од 17 година па надаље да дођу у школу где је био учитељ Драгољуб Кокотовић. Приспели срби, смештени су у учионицу које су усташе затворили – закључали а учитељ Кококтовић био је у затворен у посебну собу. У току дана обишла је учитеља једна патрола, састављена искључиво до јучерашњих југословенских жандара а сада окорелих усташа. Затвореним србима у учионици обратио се бележник Илија Марић: „Ви Срби позвани сте ради реда, будите мирни и немојте покушавати да напустите зграду, сутра је ваш Видовдан, поћи ће те у Столац где ће вам сеодржати говор, а после тога бићете слободни да идете својим кућама“. Предвече, исти бележник Илија Марић тражио је жицу коју је био раније припремио да са њом веже србе, жицу је кришом узела жена србина Милана Ђоге и бацила у чатрњу. ,Када је Марић видео да нема жице, прикупио је конопе и у први сумрак 27. Јуна усташе су изводили по двојицу срба и везали два по два. У један конопац везали су по 16 срба у следеће групе такође су везали по 16 срба и тако је повезано свих 104 затворена србина. Све ово је посматрао учитељ Кокотовић из своје затворске собе. Учитеља су повезали у последњу партију повезаних срба. Са запаљеним фењерима повезаним срби спроведени су до јаме, чуо се глас везаног Стеве Ђоге „ Браћо, воде нас у јаму “. Прва партија када је стила на јаму обасута је пушчаним плотуном. Настављено је убијање срба који су падали мртви рањени око јаме. После испаљених плотуна чула се велика јека рањеника и весеље усташа. Учитељ Кокотовић са још 26 срба раскинули су конопе на рукама и побегли у мрак. Од повезаних 104 срба на јаму је дотерано, побијено и у јаму бачено 77 а 27 срба се спасило бекством. Међу 77 који су бачени у јаму Гавраница налазили су се ови срби : Глигорије, Спасоје и Илија Ђого, Владо, Милорад и Сава Жарковић, Миладин, Милорад и Јово Буквић, Милорад, Гојко, Славко и Спасоје Комад са три брата. Бекством са јаме спашени су; Драган Кокотовић учитељ, Милан ,Перо, Мирослав и Гојко Ђого, Ристо и Перо Комад, Милош и Милан Жарковић, Милан, Перо и Данило Буквић и других укупно 27. Сви наведени срби су из Рујева Дола засеока Горњег Храсна, Влаке, Елезовића Махале и Побрђа.
Срби у Херцеговини убијани су стално од усташа. Ипак од тога се издвајају два масовна покоља и то о Видовдану и Илиндану. Р ачуна се да у јами Гавраници лежи 180 срба. Село Берковићи права је касапница срба Дабрана.
Још за време Краљевине Југославије у Дабру, образована је усташка организација под водством Омана Ђулепе, наравно тајна усташка организација. Капитулацијом Краљеивине Југославије, усташе су у овом крају узеле власт у своје руке, И одмах установили усташки логор и отпочели рад. Да би србима дошле главе усташе су их три пута позивали, под лажним изговорима, први пут да им попишу мушке главе од 16-80 тодина и наравно су их оуштали кући да би придобили њихово поверење. Пред треће позивање срба Дабрана, усташе из Дабра позивају у помоћ сточанске усташе. Усташе из Стоца њих око 200, пођу 25-ог априла 1941. (претпостављам да је грешка и да треба да стоји 25 јуна 1941 године Ј.Р.) камионима у Дабар. Успут убију Шкрбу Михајла и Шкрбу Жарка . Усташе Дабра и Стоца по трећи пут позову србе да сви дођу , уз обећање да ће их све пустити кући чим прође видовдан. Осећајући се невиним срби су се одазвали позиву. Окупљене србе Дабране и њихове породице усташе побију у Берковићима на месту Поротак. Усташе су ту побиле преко 300 душа, мушко, женско, старо и нејако. Остатак срба рабежао се по потоцима, шумама, камењарима и где је ко стигао. Усташе све што стигоше, побише и под нож ставише. Ту леже Томо и Никола Радан са 11 чланова породице, Трипо Биберџић са 16 чланова породице, Тодор Радовић, Гојко Лалић, Марко Васковић са пет чланова породице, Јанко Бјелица, Милан Миливојевић, Илија Васковић са четири члана породице, Јово Медан парох, заклан је на прагу своје куће и у нужник бачен, Ђуро Мишковић, Милан Вуковић са женом, два сина и шуром, Душан Хајровић са четири члана породице. Тада је један усташа дете од 11 месеци бацио у вис и на бајонету од пушке дочекао. Лаза Кајевић са женом и сином Стеваном, жена Јове Којовића са ћерком и два унука, мајака, жена и дете Бранка Којовића, Гојко Радојевић, Бранко Дутина са мајком и троје деце, син Саре Бјелице од 5 година, Марко Пензер, Спасоје Ђурић са кћерком и други. Ове жтрве српске су у рупе затрпали.
Млађи људи су хтели да се дигну и ометну у шуму одакле би се бранили од усташа. Старији људи су их спречили мислећи да их неће бити, пљачкати и прогонити. Никад нико није могао да замислити да ће их усташе живе бацати у јаме, клати их, пребијати кољем ребра ноге, разбијати њихове главе чекићима и маљевима. Тако нису радили турци, аустро – маџари ни други народи у Херцеговини. Под турцима и другима било је појединачних злочина и зулума над србима али не ни масовних убијања као што је радила Независна Држава Хрватска – усташе. Нажалост стари херцеговци који су утицали на млађе да не дижу устанак а они их послушали су остали да труну по раштрканим херцеговачким јамама. Херцеговачки срби нису знали да је план од усташа о бацању живих срба у јаме пре тога неколико година био спреман. Има места у Херцеговини где су само мушки бацани у јаме а поштеђене жене, деца, старци па и старице. Али има много места где су сви без разлике пола и година живота побацани у јаме или окупљени у штале и куће те ту побијени и спаљени.

Јама Борев До

Kод Шћепан Крста, село Љубенице код Дабрице потпуно је уништено. Уњему су живела два јака српска братсва Вукосав и Геле, једни и други били су богати, имали су добре земље и доста стоке. У породичној задрузи Вукосав, било је 22 члана домаћинства од који је страдало 20 чланова, остала је у животу Славка од 9 година и Даница жена Јове Вукосава. Захваљујући Даници, која је побегла са јаме дошло се до ових података. Убијено је 11 мушкараца и 9 жена породичне задруге Геле, такође је бројала 22 члана домаћинства сви су страдали од усташа осим једне старе жене која је била од рода Ивеља са Ргуда. Мушкарци од оба братства бачени су у јаму Борев До, а жене, старци, старице и деца запаљени су ушталама. Исто тако и остали Дабрачани, који нису побегли бачени су јаму Борев До као: Рупари, Ђотуни, Малићи, Ремићи и други. Страшан погром доживели су срби села Пребиловац. Оно што је Равно било у љубинском срезу за време усташа била је Чапљина у столачком срезу. Ту је било : стожерника, таборника, логорника, побочника и других усташких функционера. По зверствима су познати: Перо Јукић, Фране и Данте Вего , дон Илија Томас и други. Села у којима су били измешани православци и римокатолици као што су Клепци, Тасовчићи, Габела и Драчево. По усташкој рачуници све православце је требало побити.

Јама Шурманци звана Голубинка

Довољно је рећи Шумарци и Пребиловци, па имати пред собом представку пред стравичним усташким злоделима. Оовим догађајима су писали историчари који су то колико су могли да дочарају, с обзиром на усташка зверства, тешко је све то описати. Ја из поштовања према жтрвама нисам могао јаму Шурманце звана Голубнка прескочити. Напомињем да је текст врло тежак за читање. Јама је дубока преко 100 метара а прилаз јој је врло тежак – неприступачан. Јама Голунка се налази у селу Шурманцима па је као и таква позната.
Сва околна српска села су од усташа страдала али Прибиловци су најгоре прошло. Село је пред други светски рат бројало 1200 душа, било је богато и напредно. Имали су основну школу и цркву у Клепцима. Око Прибиловаца су била римо – катаоличка села: Рњилиште, Лозница, Клепци, Тасовчићи, Хотањ, Дубраве и Кошћеле. Усташе су на превару ухватиле двојицу првака Прибиловаца Ристу Медића и Огњена Ждракаловића. Принудили су их да раде најпрљавије послове – чишћење нужника по Чапљини. На неки начин су јавили својим сусељанима да беже иначе ако их усташе похватају све ће их побити. Након примљене поруке Прибиловчани се окупе код школе, после већања донета је одлука да мушкарци беже у шуму. А жене старци и деца остану код кућа. Надајућжи се да их усташе неће дирати – преварили су се. Око 5000 усташа наоружаних до зуба 2-ог и 3-ег августа 1941. године блокирају село Шурманци, похватају око 700 српских душа жене, деце и стараца. Ухвате учитељицу српкињу Стану Арнаутовић, родом из села Глушац код Метковића. Дванаест усташа један за другим силују на очиглед 120 ђака када је изгубила свест, онда су је усташе распориле, поред ње поклали 120 њених ученика. Затим су довели најлепше девојке и над њима извршили силовање. Цигани доведени из Чапљине за то време ударали су у тамбуру. Похватани живаљ Пребиловаца, затворе у силос у Тасовчићима, па камионима повезу на железничку станицу у Чапљини. А одатле возом до станице Шурманци, одатле су их повели до места званог Вранац, ту их деле по групама и под јаком стражом и батинама додводе до јаме Шурманци – Голубанка. Прво је наређено мајкама да своју децу побацају у јаму под притиском усташа приморали су их да живи у јаму скачу. Какав је лелек и туга настала немогуће је описати. Усташе су у јаму бацали тешко камење те после овога усташа Иван Јовановић – црни бацио је у јаму три бомбе. Село је имало преко 300 срба момака, сви су побегли у шуму.
У селу Прибиловцима сви становници су били православни срби, сем муслиманских породица Мурата Шоше и браће Стиглић Ибре и Алије. По ликвидацији Срба села Прибиловаца усташе су населили римокатолике из Љубушког. Спашени Видоје Шарић оде у талијанску команду да јави покољ срба у Прибиловцима. Талијани после неколико дана дођу у Прибиловце, преко тумача питају Мурата Шошу једног од главних усташа, шта се десило у селу, оним све исприча све о уништењу Срба у Прибиловцима и насељавању усташа из Љубошкога.
Поред Прибиловаца, рђаво су прошли и друга српска села у том крају. Усташе су многе србе похватали из Тасовчића и Клепаца, повезали жицом и притегли кљештима. Стрпали у камионе одвезли и бацили живе у јаму Бивоље Брдо. Многи бачени са чапљинског моста у Неретву, многи побијени и заклани у пржини у Габели, многи су бачени у јаму Муминовачу више Тасовчића.
Све што су срби имали, усташе су опљачкали а имање између себе поделили. Из тога краја побијени су српски свешетеници Љубомир Хајдиновић из Чашљине, Ставро Мнастирлић из Капавице, Војислав Медан из Дабра, Душан Благоје из Стоца, Доситеј Вуковић, Макарије Пејак и Константин Вучуровић из манастира Житомислић са теолозима који су се у манастиру затекли.
Србе Стоца и столачких села нису мимоишле интернације. Српске жене и децу усташе су интернирали у логоре по Хрватској. Прво су их отерали камионима у Мостар, где су их измешали са другим српским женама и децом, које су заједно отерали у Цапраг а затим у друге логоре по Хрватској. У Сарајево су у те групе побегли Љубица Окука и њена сестсра Зора Кешељ. По логорима од глади и других мука од Сточана поумирали су: Бојка Митић, Роса Курилић, Љуба Курилић и њена деца Макрена и Милан, Драгиња Панић са децом Миленијом, Ангелином, Ђорђем и Душаном, Анђа Милићевић, Љуба Јовићевића, Тодор Јовићевић са децом Чедом и Десом, Биљана Радан, Анђа Таминџија, Цвијета Радовановић, Стана Топаловић, Јованка Вујиновић, Ристо Павић и жена му Јелка и још много других.
Од српског живља интернирано у Хрватску остало је живо само оно што је живо само оно што је ускрсу 1942. године пребачено у Београд. У септембру 1944. године усташе у друштву са немцима похватали су све српске жене и децу које су затекли у Стоцу, камионима одвезли у Мостар и прикључили транспорту српских жена и деце Мостара и остале Херцеговине из села Глушаца поред Метковића и одвели у логор Јасеновац. Ту су сви своје косте оставили. Укупан транспорт жена и деце износио је 323 душе. Од свих једино се спасила Кунић Милена из Стоца, која се сакрила у Босанском Броду приликом пребацивања преко реке Саве. Усташе су у Стоцу као и у читавој Херцеговини, понека у друштву са италијанима и немцима пљачкали, рушили, односили материјал порушених објеката за преправљење бункера, палили и зулум чинили. Варош Столац и околана сва српска села осетили су на себи усташки маљ, чекић, каму, бомбу, пушку и батину као и јаме, рупе, пећине и речна дна. Касно су се уверили да нема друге него да беже у шуму. Једни су побегли у планину Снежницу. Други у Ситницу. Тамо су се нашли са избеглицама из Невеиња и српским збеговима из среза Љубушког, Метковића са свештеником Василијом Ковачином и србима из других крајева Херцеговине.

Јама под Тополом

У близини Метковића налази се Опузен и у њему јама под Топлом. У Метковићу био је усташки логорник Бруно Томић и таборник фрат Бјелобрак. Јама под Топлом примила је у себе неколико стотина срба из Метковића, Доње Херцеговине и јужне Далмације. Са јаме успео је да побегне Душан Мандрапа србин из Габеле.

Убијање на Лашви

Крволочна недела усташка су примењивана на Лашви као и другим местима у Херцеговини. Србе у коњичком срезу на превару домаме из села: Брадине, Борака, Бијеле, Доњег села на Ивану, Брђана и других места, њих око 150 душа, руке им вежу на леђа, стрпају у затворене камионе и одвезу до реке Лашве. Маљевима их побију по главама затим их побацају у вирове, да их они прогутају. Двојица су се спасили, Милинко и Благоје Мирковић, они су дали податке о убијању на Лаштви.
Бројне су жртве у Коњичком срезу. Међу њима су: Браћа Томашевић Милан и Раде, са другим железничарима бачени у јаму Попово Поље. Усташе су одвеле из коњица Дару Митровић, Софију Мужијевић, Рајка Домића са двоје деце и бачени у јаму Бивоље Брдо. Породица Томашевић Ана, њена сестра, снаха и двоје женске унучади су бачени у јаму Бивоље Брдо. Фратар Трпимир Муса на веру је извукао из куће ноћу из вароша Коњица, богатог гостионичара Васу Ламбића са женом и децом. Пошто су опљачкани од фратра и усташа сви су побацани у Неретву. Трифко Јаковљевић, Јово Драгић, Влатко Вулић сви из села Бијеле и Саво Сарић, солунски добровољац из Броћа са још угледних срба, одведени у усташки логор и тамо свирепо уморени.
На Иван планини у тунелске јаме бачени су Мишо Мужјевић из Коњица, Благоје Куљанин са Брадине и Мирко Ћећез. Усташе су убиле Шћепана Јањића са друговима затим су опљачкали и попалили српско село Челебиће. Село Ситник крваво је страдало од усташа и богато братство Ђогић.
Мостар је постао центар фрањевачко-усташког рада. Балиновац, Широки Брег и остала надлештва заблистали су од сјаја фрањевачког – усташког завојевачког духа на свим усташама уздизали су се др Матија Ропац, др Чуле. Одржане су конференције и тајни договори. Све је киптало мржњом и шовинизмом против срба. Када је куцнуо час, усташе у околини Мостара и Чапљине дигли су се на оружје против Срба и Југославије. Шестог априла 1941. године изјавили су да су савезници фашиста немаца и италијана, пре капитулације Краљевине Југославије усташе су се дочепали власти у Мостару. Све је то раније било припремљено.Дошле су усташе из Загреба и других места у Мостар и са пуштеним робијашима почели су злочине над србима. Усташка деца трчала су улицама Мостара и показивали српске куће, за њима су ишле усташе купиле мирне србе, одводили у основну школу и жандармеријски касарну и друге затворе, Појединце су из затвора изводили, тукле и мучиле. Несретни срби, покоравали су се усташким властима. Док су се затвори пунили србима, гомиле усташа ишле су улицама, опијени од радости, певали песме усташке.
Нарочито велико весеље је наступило у Мостару 28. маја 1941 године доласком усташке војске. Клање срба вршило се пуном снагом пре и после доласка усташке војске, како у Мостару тако и у његовој околини. Два крвава датума у том се нарочито истичу. Видовдан и Илиндан обележели са две касапнице за србе из Мостара. Усред ноћи на Видовдан извеле су усташе из затворе четири партије срба за клање. Прва партија клање били су мостарци: Васљевић Васо, Даничић Чедо, Даничић Раде, Кадијевић Урош, Кадијевић Милан. Ћирић Шћепо, Барабарез Милан, Васиљевич Миливоје, Чоловић Ристо, Чоловић Ђорђе, Ковачина Марко, Салапић Василије, Кајор Милан, Пичета Раде, Михајловић Бранко, Билић Ј. Милан, Билић С. Милан, Билић Боро, Билић Михајло, Каблар Саво, Грковић Данило, Пешко Ђорђе, Семиз Саво, Семиз Рајко, Кусало Лука, Кусало Душан, Кнежић Јевто, Јовић Симо, Шаин Љубо, Њуњић Тодор, Хамовић Митар, Хамовић Душан, Брастина Лазар, Оборина Јово, Комад Душан, Милетић Раде, Јелачић вељко, Витковић Богдан, Витковић Радослав, Алагић, Периновић Алекса.
Удругој партији за клање били су срби мостарци: Леовац Бранко, Таушан Душан, Ковачевић Ристо, Голубовић Шћепо, Кулаш Лука, Вујадиновић Милан, Самарџић Алекса, Којо Владо, Тохољ Светко, Козомора Ратко, Томашић Лазо, Ћупина Рајко, Шатрић Милан, Зановић Ристо, Савић Драган, Љубенко Трифко, Шиповац Душан, Шарић, Ћабак Страхиња, Несторовић Миле, Прњат Лазо, Кудуз Мирко, Шпаревало Жарко, Марић Бранко, Матковић Јевто, Граховац Виде, Милутиновић Младен, Кујић Тодор, Покрајчић Душан и Вуковић Милан.
Трећа партија били су ови срби мостарци: Миљевић Јово, Васиљевић Душан, Радуловић Перо, Радуловић Благоје, Павић Драшко, Козомора Павле, Сјеран Балша, Ивеља Васо, Гвозденовић Владимир, Крњевић Душан, Вујевић Јевто, Пејановић Петар, Петковић Вукашин, Чејовић Владимир, Радић Огњен. Хајдановић Љубо, Ковачевић Василије, Шкрабић Душан, Тохољ Илија, Вујичић Ристо, Перић Јово, Ковачевић Ристо, Бошковић Ристо, Дожић Перо, Краљевић Јово, Маврак Данило, Марковић Урош, Круљ Љубо, Паликућа Гавро, Пичета Лазо, Шпаравало Жарко, Баланић Миле, Дурсун Ристо, Душан Вулић, Гачић Милан, Гачић Љубо, Гачић Драшко, Крстовић Раде, Черковић Миле и Ћерковић Бранко.
Учетвретој групи за клање били су ови срби мостарци: Тркуља Трифко, Остојић Здравко, Којо Ристо, Перић Чедо, Анђелопаљ Атанасије, Влаховић Љубо, Зглобовац Спасоје, Пејановић Ђуро, Вучковић Петар, Вучковић Петар, Вучковић Пеко, Месаревић Милан, Куљић Перо, Путарић Душан, Буквић Перо, Салатић Ђорђо, Јањић Свето, Вујадиновић Милан, Ковачевић Ристо, Продановић Шпиро, Поповић Јово, Јегдић Бошко, Радовић Данило, Миљевић Михо, Зеленика Љубо, Чолојевић Душан, Скочајић Ђорђо, Карадеглија Марко, Вукићевић Перо, Терзић Милан, Милушић Милан, Јешчић Милан, Савић Ђорђо, Опијач и многи други. Наведени ликвидирани срби су имали сви своја занимања као: трговци, занатлије, лекари, железничари, инжењери, техничари, ђаци, рудари и друга занимања. Сви су радили и били пристојни грађани без криминалних досијеа. Убијени су само зато што су срби.
На жалост, Мостар је дао још око 2000 српских жртава и то из следећих предузећа: Дуванска фабрика Мостар, мостарски рудник угља и ближих околних села где су срби живели: Бијело Поље, Благај, Раштани, Гнојнице, Ортијеш, Лакшевине, Мало Поље, Ходбина, Пијешци, Баћевиће, Житомислић и других места.
Овде нису помињана Зијемље. Али су сви становници Зијемаља који су изгубили животе насилним путем у ратовима двадесетог века. Њихова имена су објављена у Изворнику број 11/2015 године на страни 485-493 стране. Од побијених Срба Мостара и околних села, побачани у Неретву и Буну, тела су почела да им труну. Усташка власт се уплашила заразе, забранила је сељацима да пију воду , купају се и прилазе њиховим коритима. Усташе су имале нарочите плаћенике који су дугачким моткама гурали лешеве убијених срба, које је Неретва и Буна избацивале на своје обале.
Много Срба и мостараца одвучено је камионима и бачени у јаму Бивоље Брдо и Ржано До, неки су затрпани у рупе боксита на Широком Брегу, Читлуку и другим местима. Неки су одведени на планину Велебит и у логор Јасеновац за чију се судбину никада није чуло. Усташе жељни српске крви и имовине починили су стравична недела над Србима да их историја непамти са својим савезницима и сарадницима фратрима. Усташе су наведене злочине и покоље Срба извели са : Чамом Ибраиновићем Тановићем, Мумом Хасанбеговићем, Феимом Пешићем, Халидом Володером, Хоџом Мухаремом Главовићем и другима.

Коритска Јама

Коридска Јама, налази се на путу који повезује Гацко са Билећом. Јама се налази на врх села Корита. Облик јој је овалан, дужина отвора је око 8 ширина 6 а дубина 35 метара. Као и свугде усташе су тајно заседале и њихови предводници донели одлуку и план које прво србе треба поубијати.
Неке јаме су посебно обрађене и књиге издате, међу њима је и Коритска Јама. Нећу се овде задржавати даље и описивати ову јаму. Четртог јула 1941 године усташе су дошле у Корита и сазвале сељаке из Корита, Кобиље Главе и Загораца, Срби ненадајући се шта их чека, одазвали су се позиву. Окупили су се у соколском дому у Коритима. Усташе су јаким усташким снагама опколиле дом. Изведеним србима из соколског дома везтали су руке ланцима, такође везане стрпали их у камионе и повезли пут Коритске Јаме. Довеженим Србима у партијама на Коритску Јаму, немилосрдно су им маљевима разбијали главе које би пуцале на више места. Унакажена српска тела стропоштавала су се на дно Коритске Јаме. Бачено је из наведених села 148 срба. Највише из братства Сфроцан, Бјелица, Миловића, Глушаца, Носовића и других. Ту је убијен Новак Јакшић, Милија Бјелица са још својих пет другова, он није био сасвим утучен маљем, остао је жив, у једном кутку јаме поред мртвих другова. Милијај и његови живи другови, када су се усташе разишли, позивали су у помоћ. Чули су се њихови позиви а туда су наишли црногорци, спустили су им у јаму конопце и извукли их живе (чика Милија је живео у Гајдобри ).
Усташке вође на задану веру домамили су 17 и 18. Јуна 1941 године најугледније србе из Автовца, Метохије гатачког среза. Сви срби који су се одазвали су мучени. Неки су маљевима поубијани те закопани у рупе где се вадио угаљ, ривине, баруштине и поточине Гатачког поља. Неки су камионима пребачени до Коритске јаме. Ту су их побили чекићима и маљевима и унакажене бацили у јаму, њих око 148. Жртве бачене у Коритску јаму, затрпавани у рупе где се вадио ћумур, на пољске ривине баруштине и поточине.
Из села Метохије су: Тодор Старовић, Спасоје Буквић, Видак Рончевић, Саво Јефтановић, Лазо Јефтановић, Малета Кошутић, Перо Вишњевац, Грујо Вишњевац, Поповић Богдан. Бранко Драшковић, Иван Копривица ,Јово Јањић, Новица Вишњевац, Арсен Милетић, Светозар Милетић, Павле Поповић и други.
ИзАвтовца: Спасоје Ненадић, Панто Рундовић, Ристо Ђурић, Трфко Лојевић, Лазо Бјековић, Ристо Ребић, Обрен Гргур, браћа Митар и Новак Ивковић, Лука Билановић, Томо Говедарица, Боро Ћуковић, Вељко Ћуковић, Алекса Зеленовић и други. Из разних места истога среза: Вељко Вишњевац, Јован Лојевић, Петар Гутић, Петар Братић, Боро Говедарица, Шпиро Старевић, Тодор Милошевић и други. Свештеник Новак Мастиловић из Наданића бачен је у јаму, али је успео да се спасе.
Када су усташе завршиле сечу Срба, пљачку и паљење српских домова, послали су по проту Видака Вишњевца, стара преко 80 година и болесног човека, који је живео му својој кући у Метохији. Довезли су га у Автовац, ту је стављен на страшне муке, затим су му главу смрскали маљем. Врло је тешко психички вршити увид монстроузних дела који су радили џелати усташки – злочинци. Проту Видака Вишњевца ставили су његово тело на хамалска колица, који су уз то била мала, па се његове руке, ноге и глава вукле путем, преко колица, отеран је на сточну пијацу, бачен на ђубре и ту затрпан.

Покољ код Чесме

Хамдија Баук, бивши југословенски жандарм из села Равни Марковић из Руде затражио је од усташких вођа Џеме Ибраимовића, Мума Хасанбеговића, Фехима Ташића одобрење да изабера 10 најугледнијих Срба Гачана из затвора да их побије како сам жели. Усташе су им испуниле жељу. Хамдија Баук је 22.06.1941 године у дворишту са десет усташа извели по ноћу из затвора Србе, повежу их ланцима и конопцима и камионом Мума Хасанбеговића крену у правцу Невесиња. На раскрсници путева Морине дошавши између села Плужина и клисуре Сурдуп код места Чесма, и зауставе камион. Изведу из камиона везане гачане, ставе их на најгрозније муке, затим им главе смрска маљевима и чекићима. Затим позове сељаке из Лакета, Ђулимане и Шикане из Плужина, који су ископали рупе и унакажена тела у њих побацали и камењем затрпали. Ту је убијено девет Гачана и један невесињац. Убијени су: Ђуро Манојловић из Грачанице, Алекса Маљевић такође из Грачанице, Мићо Поповић из Грачанице, Митар Милошевић ИЗ гГрадине, Петар Милошевић из Градине, Ђоко Мандић из Наданића, Раде Марковић из Руде Главице, Марко Кошутић из Метохије и Војин Јанка Шиповац из Љубовића Оџака у Невесињу. Потом су се усташе као гладни вуци по Гатачком пољу и околиним селина растрчали и на превару и вероломним начине домамили и поубијали виђеније Србе и друге у целом гатачком срезу. Поред домаћих усташа у Фазлагића Кули груписали су се усташе из Борча и другх места који су напустили своје домове.
Фазлагића Кула постала је главни усташки логор у горњој херцеговини. Њу су војнички и материјално помагали Италијани и Немци као и остале усташе Херцеговине. Оружје, муницију, храну и друго слао је Анте Павељић Фазлагића Кули авионима.

Јаме Бујановац и Буковац

Срби, неки на самој јами тучени су маљевима, а неки живи побацани у јаму Бућиновац у Кули 22.06.1941. године ови су из братства Бољановић из Куле, Шпиро, Роса, Цвија, Мато, Зора, Бошко, Пиља, Милован, Вељко, Милица, Јован, Љубо и други. Из братства Николић из Куле Тодор, Владо, Момчило, Милутин, Милош, Љубица, Аница, Милица, Миулан и други. Срби бачени живи у јаму Буковицда у Кули 22.06.1941. године су, из Куле братства златанића, Трифко, Новак, Милан, Слободан, Борика, Радмилка, Његослава, Цвијета, Мирко, Душан, Алекса, Петар, Андрија, Милица, Аница, Софија и други.Из Зборне Гомиле братства Поповић, Марко, Лазар, Спасенија, Митар, Мара, Васо, Раде, Војин, Јела, Новак, Даринка, Нада, Славојка и други.

Јама Кобиља Глава

Двадесетог јуна 1941. године дотерани Срби из Заградца на јаму Кобиља Глава. Претходно су маљевима побијени па у јаму побацани од братства, Миловића Мирко, Вељко, Божо, Владо, Алекса, Тодор, Душан, Гојко, Вујадин, Димо, Ђуро, Глигор, Обрен, Андрија, Петар и други. Од братства Радан Божо, Шпиро и други. Док су Србе тукли маљевима и бацали у јаму успели су са јаме да побегну Јаков сломљене руке, Благоје, Радован и Лазо Миловуић. Они су били сведоци овог страшног догађаја.
Петог јуна 1942. године поклани су и стрељани од усташа у селу Срђевића од братства Ковачевића Благоје, Видак, Никола, Стојан, Ружа, Милуша, Даница, Ђурђа, Цвијета, Младен, Милош, Момир и други. Од братства Милићевић . Гојко. Стево, Олга, Јела и други.
У Меденићима побијени су од усташа 15.07.1942 године од братства Шолаја: Љубан, Јово, Жарко и Крсто Вишњевац.
У Рудом Пољу Андија и Милица Гојковић и Јаков Бјелица из Билеће.
У Врбици спаљени су од усташа 11.06.1942. године у својим кућама од братства Бјелогрлић Вуле, Жарко, Анђа, Боба, Славојка, Миленија и други. Од братсва Говедарица: Митар, Јован, Петар, Боба, Анета, Анђа, Миленија и други. Тодор Маљевић из Грачанице и Новак.
Исту судбину дочекали су сељаци из Вишњева Новак, Стоја, Секула, Раде и Љубо Вишњевац.
Многи су од усташа пострадали 02.01.1942. године из Горњег Бодежишта страељани су испред својих кућа 24 члана, куће су све опљачкане и попаљене. Погинули су од братсва Терзић Миле, Анђа, Милутин и Алекса. Од братства Дамјанац: Ђорђе, Милосава, Сава, Милица, Симо и Јово. Од братсрва Жарковић: Аћим И Трифко. Од братства Петковић Саво, Никола, Симона и Трифко. Од братства Беата Симона, Марица и Стоја . Са њима су страдали још: Милован Гутовић, Спасенија Ковачевић, Тодор Војновић и Обрад Попадић.
Страшно је страдало српско село Придворица, поред две куће Леро у Шиповици и две српске куће Беата у Маденику, то је једино српско село у Горњем Борчу. Ова два села бројало је преко 200 душа братства Аџић, Скоко, Гојко, Носовић и Додер. Имали су лепу цркву подигнуту 1937. године у селу су поред православних Срба живели и муслимани Хук и Чолт, некадашњи југословенски жандарми, командир усташке станице у Шиповици Марјан Бановац издао је наређење у Придворици, да се сви Срби окупе у кући Радосава Гојка, да би им се дала нека упутства усташких власти. Пошто им је саопштено како треба према усташама да се владају, пустили су их да иду својим кућама. Од тога времена Срби су били под јаком контролом, нису смели да се из села никуда удаљавају. Од Видовдана до православног Божића Срби су мирно живели. Конадир усташке станице Бановац, као и домаће комшије Бајро и Мехмед Хуко, Ћамил и Авдија Чолпа уверавали су Србе придворчане да се не плаше јер их они штите. Међутим на сам православни Божић 07.01.1942. године у зору на сваку православну кућу ударала је јака група наоружаних усташа, предвођена наредником Маријаном Бановцем, Срби се нису надала нападу усташа, дали су слабу одбрану. Усташе су позвале Србе мушкарце и одвели у Доњу Придворицу, ту су неке стрељали, неке смлатили маљевима и коцима, разбијајући им главе, неке су у конопе повезали, а Биљка Хаџича, Гаврила Носовића, Ћетак и Радована Скока испекли су на ражњевима. Усташе су на неколико саоница натоварили лешеве и повезане Србе одвезли у штале Гојка и Рајка Хаџића. Док су усташе убијали Србе, пекли и прогонили их друге усташе су по селу хватали жене, децу, старце и старице. Под ударцима похватане терали су у исте штале. Кад су штале напуњене српским живљем онда су их запалиле и сви су изгорели.
Хватајући по селу женски свет усташе су издвојиле девојке удаваче и младе невесте и то Љубицу и Бојану Гојковић, Јованку и Божану Носовић, Косу и Милицу Соко, Илинку и Даницу Хаџић и Софику Додер. Издвојене девојке и младе невесте, усташе су их држали у пећини више села Придворице, држали су их у затвору под јаком стражом око двадесет дана. На смену су усташе долазили и силовали их , пошто су их потпуно измрцварили онда су их побили. Отету Цвију Хаџић девојку од 17 година , одвео је Муратим Ускоковић из села Мањака. Њу је доцније преотео Михо Володер, кога је убила ради освете Милосава сетра Цвијина прилком пада Горњег Борча.
Од Придворчана остали су живи само они, који су се затекли изван села приликом његовог уништавања и то Благоје, Митар и Богдан Хаџић, Џуро и Миленко Гојко, Обрен Скоко и једна једина девојка Милосава Хаџић.
Како су прошли Придворчани тако су исто прошли Срби Шиповчани. Две српске куће Леро живеле су у Шиповици са тридесет чељади. Све су их усташе поклали. Срби Беат који су живели у Мједенику, раније су мушкарци избегли и спасили се. За уништење Срба у Придворици и Шиповици, одликовани су извршиоци – усташе од стране поглавника Анте Павелића. Жртве у Придворици од братства Скока Радован, Коса, Славко, Раденко, Гоја, Предраг, Вида, Коса, Спасоје, Сава, Стеван, Јованка, Новица, Данило, Крстиња, Љубица, Анђа, Ђурђа, Рајко, Обренија, Анђа, Вуле, Илија, Радован, Милица, Расдојка, Милосава и други. Од братсва Гојковића Радослав, Зорка, Мирко, Гашо, Душа, Ђуро, Даница, Божана, Видо, Славојка, Данило, Петар, Милица, Јованка, Алекса, Вујо, Томо, Ћетко, Војин, Данило, Васо, Радојка, Спасенија, Госпава, Милорад, Цвијета, Сава, Љубица, Благоје, Сока, Мара, Михаило, Милица, Видак, Стеван, Обрад, Обренија, Стјепан, Ђорђе, Симона, Аника, Бојана, Саво, Цвијета, Никола, Симона, Божур, Јела, Божица, Славојка, Радојка и други. Од братства Додер Никола, Рада, Новица, Јовица, Цвијета, Анђа, Роса, Софија, Јаша, Радојица и други. Од братства Носовић Јакша, Илинка, Гаврило, Ђурђе, Јагош, Стана, Богдан, Мира, Бранко, Јела, Урош, Обрад, Павле, Бојана, Станиша, Јована, Синиша, Божана и други. Од братства Аџић Лука, Бошко, Милко, Госпава, Луција, Цвијета, Томо, Мила, Видо, Љубица, Иванка, Стана, Славојка, Рајко, Вукан, Љубо, Ненад, Даринка, Даница, Софија, Јована, Панто, Бошко, Ружа, Спасенија, Ђурица, Никодин, Ружа, Анђелко, Дуња, Стоја, Милинко, Здравко, Ђорђо, Стана, Обренија, Славојка и други. Поред одраслих чија су имена наведена било је доста деце којима се имена незнају, па нису ни записана.
Три српска села Придворице, Шиповица и Кула потпуно су уништена. Придворчани су спаљени у две штале Гојка и Рајка Аџића у Придворици. Шиповчани су поклани пред својим кућама, куће су им опљачкане и спаљене. Данас од њих нема нико. Срби из Куле бачени су у две јаме зване Буковица и Бућиновац.
Што се тиче Срба Беата из Мејденика и они би дочекали судбину као придворчани и шиповчани да нису дознали за погибију истих, те су благовремено одбегли у шуму. Усташе су им нису смели оклати чељад из страха од одбеглих већ су их протерали. На тај начин усташе Мједник су су се ослободили од Срба.
Много Срба страдало је у Изгорима и Љесковом Дубу. Један део их је интерниран на острво Мамулу. Гатачки Срби видевши да им нема другог спаса, узеше оружје у руке да се бране од усташа. Које био способан за оружје тај се прихватио иступио у борбу против усташа. Нејач са женама и стоком бежали су пут Голије, планине Сомине, Равног и Пиве.
Срби Гачани су од усташа изгубили око 600 људи, жена и деце, не рачунајући после жртве на Изгорима и Љесковом Дубу. Хумске усташке породице, који су били са стоком на невесињским планинама као Кева, Крнићи. Топићи, Бабићи, Мартићи, Шоше, Пркачине, Бјеловци, Менале, Јурковићи, Ивановићи, Хајдаревићи, Маслићи, Дервиши, Докаре, Баљићи, Рагужи и други наоружани до зуба дигли су хајку против Срба. Хумске породице са висоравни Морина и Сомине и планина Црвља и Вележа били су најопаснији јер су одавали усташама Србе који се скривају у планинама.
Србимна није било нигде склоништа ни уточишта. У вароши, селу, пољу и путу Србе су гонили и убијали организоване усташе а по планинама њихови чобани. По капитулацији Југославије махала Бјеловића на Моринама наоружана нападне српско село Сливље у Површи, Сливљани се недају клати и пљачкати, одупру се оружјем и одбаце од себе Бјеловиће. Усташе Бјелојевића, након оружаног отпора сливљана, уплаше се и побегну са планине са својом стоком. У овом окршају погинуо је Анђелко Шамо.
Главни усташки центри за истребљење Срба били су: Касаба Невесиње и село Улог у Вали Борачкој. Муслимани Пољани насељени између Црвља и Вележи, пријатељски су се показали према Србима. Тако исто и муслимани подвелешци из села: Рујишти, Сопиља, Придворци, Лакат, Крушевљани, Лука и Прковчићи. Они су сачували своје комшије Србе, Мехо Шендро, из села Рујишта, пустио је из затвора Србе да их усташе не покољу.
Двадесет трећег маја 1941 године дошао је у Невесиње логорник Фрањо Судар са усташама из Мостара. Затекао је у Невесињу раније основану усташку организацију, на њеном челу били су: Ђорђе Прека, Шућурија, Пекушићи Сулејман и бег Башагић. Прекинам кућа прва је развила усташку заставу у срезу невесињском. Ђорђе Прека у покољу Срба невесињаца водио је прву реч и био је први кољач и јамар. Он је наређивао кога од Срба треба убити и опљачкати. По злу гласу била је кућа Пекушић у Макуфској Махали, Трећа кућа позната у Касаби невесињској на Једрушу је Бешагић. Поред Прека, Пеушића и Сулејмана Башагића је трећи кољаћ у граду Невесињу. Љубовић бег Авдија, такође је кољач Срба у Невесињу и срезу невесињском. Четврти кољач Срба је фратар Мирољуб Скоко. Он је био главни саветник ових усташа и силом је преводио Србе у римокатолицизам.
Кад су чули Срби града Невесиња да долазе усташе из Мостара питали су се шта да се ради, супротставити се усташама или их мирно дочекати. Већина је била за мирно држање, изузимајући четворицу: Игњат Капор, Бошко Вукотић, Светозар Нишовић и Ристо Ковачевић.

Рупе у Невесињу

Усташе среза невесињског са усташама из Мостара, прво су напали Узрежње и у њему побили већи број Срба. Затим су оборили споменик краља Петра првог под руководством фра Мирољуба Скока, са доглавником Ђорђем Пеком, Шућуријом Пекушићем и другима. Када су дошли до Липе на сред вароши, сусрели су једног дечака од 11 година, сина Светозара Кишавића који се одметнуо. Чим је сазнао чији је, логорник Фрање Судар, ухватио је дечака и пред окупљеним народом оборио на земљу притусну га коленом, и у њега опалио неколко метака.
Под разним лажним изговорима усташе су позивали су Србе из вароши и села. Затварали их у војнички логор, према њима су били некад блажи, некад строжији да би што више затворили Срба. Давали би им некад више некад мање слободе. Тако је то ишло док нису многи Срби позатварани. По затварању Срба, настала су нечувена мучења и неописиве муке затвореника. Прво су им наредили под батинама да ископају шест рупа. Приликом копања рупа били су тучени те су морали и једно другога тући. Јадним Србима очи би вадили, другима секли уши и носеве, некима ломили зубе и вилице, везали руке испод колена, тукли по савијеним кичмама, везали им жицом руке и клештима затезали те би жица секла месо до кости, другима дерали кожу са образа и табана а неке шкопили. Када су се усташе задовољили мучењем Срба, побацали су их у рупе једног преко другога. Затим су рупе земљом поравнали и по њима засадили кромпир. Ископаних шест рупа налазе се: прва испред жандармеријске касарне, друга испред жандармеријске станице, трећа, четврта и пета код официрског павиљона и шеста код војног логора. У сваку рупу бачена су по 22 човека, што свега износи 132 леша. Доцније се пронашло још пет лешева што свега износ137 лешева. Ниједан од ових људи закопаних није убијен из пушке и митраљеза, него сваки смлаћен каквим тешким предметом. Толико су несрећници тучени, мрцварени и мучени да су се поједина мртва тела толико деформисала да се леш не може препознати. Ово се одиграло од 29.05. – 28.06.1941 године. У ових шест рупа, закопаних Срба највише их има из невесињске вароши, затим из поједних села. Налазили су се у рупама и понеким са стране. Из рупа су извађени 19.11.1942 године и пренешени у православно гробље, за време италијанске окупације. У првој рупу испред жандармеријске касарне били су ови мученици: Милисав Глоговац потпуно разбијене главе, пребијене десне руке у лакту и ноге смрскане, Никола Мандић свезаних руку са дебелом жицом, лица деформисана одсечена носа, избијеног левог ока, Ђорђо Бајевић одсечена носа, пребијене леве ноге и руке, Петар Савић одсечена носа и извађених очију, Никола Грујичић свезаних руку на леђима дебелом жицом, разбијена носа и уста, Васо Јеремијић свезаних руку на леђима дебелом жицом и главе потпуно разбијене. Божо Савић потпуно разбијене главе, Вукашин Самарџић свезаних руку и ногу дебелом жицом, разбијене главе и тела деформисаног, Ристо Тододровић свезаних руку на леђима дебелом жицом, разбијених уста, изваљене вилице и избијеног левог ока, Радован Вучетић свезаних руку дебелом жицом, глава разбијена и ребра поломљена, Ђорђо Вучинић свезаних руку на леђима дебелом жицом, одсечена носа и разбијене лобање, Гојко Чалија свезаних руку на леђима са дебелом жицом и разбијене главе, Никола Хаџић тела потпуно деформисаног, Боро Васиљевић свезаних руку на леђима дебелом жицом, разбијене главе и откинутих прстију десне руке, Станимир Поповић свезаних руку на леђима дебелом жицом и целог тела деформисаног, Трипо Пашајлић свезаних руку на леђима дебелом жицом и избијена оба ока, Десимир Бошњак свезаних руку на леђима дебелом жицом, потпуно разбијене и спљоштане главе, Михајло Мандић свезаних руку на леђима дебелом жицом, у устима му утиснута марама и заклан, Вукота Радовић свезаних руку дебелом жицом и заклан, Мирко Гаћић свезаних руку на леђима са ланцем и кантанцем, разбијене главе и ребара поломљених, непознато лице свезаних руку и откинутог левог ува, Мирко Жерајић савезаних уста, смлаћен по глави тупим предметом и поломљених зуба. У овим рупама налазе се закопани и још ови: Ђоко Аћимовић трговац, Симо Васиљевић пензионер, Видак Додер подседник, Ђорђо Граховац службеник, Раде Граховац занатлија, Мишо Пашајлић службеник, Митар Сврдлик трговац, Васо Бјелица мајстор, Тодор Лазовић подседник, Љубо Вуковић месар, Мићо Вуковић трговац, Данило Лажетић трговац, Ђорђо Бјелица лугар, Богдан Радић пекар, Десимир Иванишевић економ пољ, Перо Лажетић подседник, Десимир Ковачевић богослов, Тодор Бјелица трговац, Никола Дабић кафеџија, Ђорђо Скочајић месар, Мирко Пејчић пекар, Јово Гудељ кафеџија, Неђо Поповић трговац, Милан Милановић судски гласник, Ђорђо Кашиковић војни референт, Владо Пудар полицајац, Милан Стајић жандарски наредник, Вида Самарџић гостионичар, Душан Томовић порезник, Богдан Ђоговић свештеник, Гојко Миловић службеник. И земљорадници: Мирко Сладоје, Пеко Вукосав, Вукан Кљакић, Стеван Голијанин, Данило Куљић, Обрен Драговић, Ристо Ђурасовић, Симо Чабрило, Милосав Пудар, Неђо Милошевић, Видак Бајатовић, Стеван Скоруповић, Драго Голијанин, Владо Сикимић, Јово Буха, Вељко Вуковић, Стево Грчић и др. Све до броја 132 колико их је избројано приликом преноса њихових тела. Са рупа су неким чудом спашени Перо Васиљевић гостионичар и Васо Ђоговић шумар.

Јаме Липовњача и Голубњача

На југоистоку од Невесиња, поред села Шеховине налазе се две јаме, Липовњача и Голубњача. Кад се попунило шест рупа у Невесињу, онда су усташе водили Србе на ове јаме и у њих их живе бацали. Ту су живи бачени: Симо Беловић, Гојко Радак, Душан Аћимовић, Петар Мичевић, Ђорђо Костић, Богдан Солдо, Боро Бештић, Василије Шекара, Стево Грчић из Гацка, и многи други. Чим би се у јаму побацала прва партија, усташе би за њима бацили две бомбе.
Када се свршило са животом Срба мушкараца, требало је сада побити све што је српског живља у Невесињу. Ударао је добош кроз варош и телал је позивао да сви Срби без разлике пола и године иду у војнички логор. Наређење се усташко морало одмах извршити. Да је било готових ископаних рупа, усташе би окупљени српски народ одмах би све побили и у рупе затрпали, али како таквих рупа није било, у том је дошао пуковник Шилић са војском а такође и италијани и они су затворене српске жене, старце и децу спасили од неминовне смрти.
У Невесињу живео је луд човек Ћедо Говедарица, чак су и њега усташе живог бацили у јаму Липовачу. После Невесиња, усташки центар био је Улог у Вали Борачкој. На челу усташке организације били су: Виде Вулетић – Чоло сточни трговац, Илија Бакета зидар и млинар оба из Церова, Мишко Марић из Помишља и Ђуро Стикић из Ковачића. У Горњем Борчу су главни организатори и вође били: Мехо Салчин из Шиповице, Тале Ускоковић из Маљака, Ибро Алђус из Трновице, Маријан Бановац усташки наредник и други. У Улогу глава усташке ораганизације био је Салко Поповац председник Улошке – Болечке општине. Десна рука Салка Поповца био је Ибро Ђипа са Порија. Поред Салка Поповца и Ибре Ђипе, Делић је трећа усташка главна личност у Доњем Борчу, који је својски радио на истребљењу Срба у овом крају. Главним усташким организаторима придружила су се и два југословенска жандармеријска наредника у Улогу, Агон Ђиндић и Алија Нурковић.
Добри муслимани и римокатолици, који се нису огрешили од своје суседе Србе у овом крају били су: Пилаши, Вегаре и један део братства Шашића у Улогу, Туцаци у Језеру, Панџе у селима и римокатолици Марићи испог Обља. Нарочито су се показали добри према Србима бези Филиповићи у Калиновнику. Они су многе Србе спасили уз Загорју и изван њега.
Ухода усташка била је једна уседелица из Бијеља, звана Рагиба. Са њом је дошао у Улог пун камион наоружаних усташа на челу са Стаником Франом Сударом. Успут до Улога они су убили Ђорђија сина Раде Буве са Плужине, а путара Милана Ђеклића из Обрње довели су у Улог, где га је лично убио Судар пред окупљеним усташама. Долазак сатника Судара у Улог имали су за циљ да похватају браћу Тунгуз – Перовић. Пошто нису нашли Тунгуз Перовиће, они су испребијали и опљачкали трговца Луку Бајевића и његову жену Ружу. При повратку из Улога за Невесиње, усташе су повеле са собом испребијаног трговца Бајевића и поред Обрње убили га и бацили у ривину.
Након одласка сатника Судара и његове дружине из Улога настало је мало затишје. За кратко време, усташе нису убиле никога. Међутим усташе у Доњем Борчу кроз неколико дана отпочели су да спроводе над Србима покољ, пљачку и паљевину. У том крају усташе су побиле у току кратког времена ове Србе: Никола Мијановић пензионера из Улога, прво су га ставили на велике муке, а затим га убиле и у поток у Требуш затрпале камењем.
Испод Кука ухватиле су усташе Петра Никона Мијановића из Улога, Шпира Риста, Окуку Спорија, по највећој цичи и зими вођени су боси по снегу са звонима око врата, завеличани и појахани, пошто су много научени дотукли су обојицу у Језеру. Никола Ербез из Забутине, старац, жив одран, па обешен пред својом кућом. Вељко Шекара из Улога, иако је био врло слабог здрсваственог стања, усташе су га појахале, туке и гониле све до речице Језернице, где су га претукли и камењем затрпали. Васо Драгићевић кафеџија, усташе су га повеле у поток Требушу и главу му као змину отровњачу, камењем смрскали. Исто тако су побијени су и ови Срби: Ристо Шрић, Окука Спорија, Милица Порок и Сима Теребака из Трешњевице, Марко Сладоје и Цвија жена Раде Говедарица са Бока, Јован Мучибабић – солунац из Трновице, Петар Пикула са Мекоча, Данило Ћеранић с Обаља, Сима Батинић његова жена и њихово петоро деце с Бака, Пера Говедарица с Ситна, Митар Радојичић из Кифина села, Јован Окука жена Шпирова, Василија жена Николе Савића и Обренија жена Обрена Савића, сви из Спорија.
Борачке усташе су спалили ове куће у којима су изгореле и ове особе: Стојан и жена му Ружа Драгићевић са двоје деце, Бранко Драгићевић из Улога и жена Даринка са двоје деце, Рајко Бабаљ из Ристовца и двоје деце Паја Гузина из Улога, Никола Ковачевић из Преседјовца и друге. Борачке усташе попалиле и опљачкале велики број српских кућа са леве стране Неретве. Прве куће у срезу биле су опљачкане и попаљене браће Тунгуз – Перовић на Моринама а прва жртва био је Ђорђије Бува из Плужина. У Тунгузовој ливади усташе су жива одерали пољара Ђорђија Зорана из Клекова, па затим његову главу, срце и џигерицу обесили о побијени колац пред колибом. Борчане су усташе одвеле у Касабу, Невесиње неколико истакнутих Срба Борчана који се никад нису вратили својим кућама, то су: Радован Вучетић из Улога, Васо Јеремић из Мекоча, Новица Прстојевић из Дубраве, Марко Сладоје са Обеља и Јова Граовац из Бака.
Поред многих Срба који су пали као борци у борби са усташама у Вали Борачкој, на самом Баку пали су у борби: Јован и Милан Шкеро и Лука Драгићевић из Улога. Ђорђе и Шпиро Ћекелић, Анђелко Скочајић и Здравко Радуловић из Обрње, Ратко Окука и Виде Говедарица из Порија.
Клање, пљачка и паљевине извршене над Србима у срезу невесињском изазвали су народни устанак против усташа. Срби ненесињци решили су да се бране оружјем. Народ као неорганизован у маси је скочио на ноге да се од велике напасти и зла бране, или да изгину. Прво су побили усташке жандаре у Луковцу и Риљима. Тиме је отпочео народни устанак. Мирко Жерајић убијен је маљем у главу, а тако исто и Данило Вуковић.
Устанак у Невесињу и његовој околини брзо се ширио, приморало је главно усташку команду да пошаље неколико усташа – војничких одреда са задатком да га угуши и потпуно униште Србе у срезовима: Невесињском, Гатачком, Билећком, Љубинском и Требињском. Поред наведеног, усташка војска је имала још и задатак да поседне некадашњу црногорско – аустријску границу, да спречи упадање и помагање црногораца својој браћи и да отуда усташе предузму прво чишћење, убијајући и бацајући у јаме све српско без обзира на пол и узраст. ( каква је разлика између хрватске војске и усташа? ). Један одред усташке војске кренуо је 1941. године од Сарајева преко Трнова и Клаиновника на Улог. Исти одред усташке војске дочекали су самоорганизовани Срби који су дали оружани отпор, Клешћани и Сливљани на Тунгузиној ливади, Сурдупу и Колецким Главицама. Усташе бројно јаче и војнички опремљенији разбили су Срби и наставили пут у правцу Касабе. Неуспех Срба да разбију усташе може се преписати слабој организацији за заједнички напад Сливљана и Клешчана. Исту усташку војску дочекали су Браточани и Кифљани на Стрижевици и до ногу потукли, да је и сам њен командант остао мртав на бојишту.
Трећи одред усташке војске кренуо је од Стоца на Невесиње састављен од Имочана, Љубушчана, Сточана и Дабрана. Они су били под командом познатог усташе Миха Бабића. Усташе су прво упале у Доњу Трусину и похватала око 50 мирних домаћина Срба, под изговором да их воде у Берковиће, где ће добити упутства од нових усташких власти. У суштини ови похватани несрећници били су одређени да живи буду бачени у јаму Чавакарицу. Хватање и покушај одвођења Срба из Доње Трусине изазвао је оружани сукоб између усташа и Срба сељака из Горње Трусине. На челу трусињана ставио се Крсто Ђерић из Горње Трусине. Чим су околна српска села чуле за борбу одмах су дотрчали у помоћ под вођством Боже Чокорила из Зовог Дола. Настала је огорчена борба која је трајала два дана. Пало је много жртава са обадве стране, међу којима је погинуо и Михо Бабић. Усташе су морале да беже пут Стоца одакле су и дошли.
Крупни догађаји одиграли су се у Доњем Борчу децембра 1941. године, под јаким усташким нападом, на сва српска села са леве стране реке Неретве: Љусићи, Сатно, Трешњевица, Бак, Језеро, Обрњ, Порије, Улог и друга, сељани су пребегли на леву десну обалу. Усташе су њихове куће попалиле а стоку попленили. Они су се склонили у села: Стране, Обаљ, Тмуше и Ковачиће. Та села налазе се испод Пискавице а залеђе им пружа Зеленгора. План усташа био је да освоји и побије све ове српске збегове, те да очисти од Срба сва земљишта до реке Дрине, по упутствима више усташке команде. Удруже се усташе из Горњег Гатачког Борша, помогнути од Фазлагића Куле, Доњег Невесињског Борча, Жупе, Бјелинића, Хотобља и ударе на опкољене Србе на странама и Обљу. Борбе су се водиле неколико дана на живот и смрт. Три пута усташе су биле одбијене са великим губицама. Трећи пут када су усташе напале са великим снагама, вероватно би и освојили српске збегове, да их нису истовремено напали са леђа Срби Загорци.
Када су усташе хтеле да пређу преко Сливља за Гацко и да тамо помогну Фазлагићима у борби против Срба, Сливљани су се добро показали. Сливљани су пустили усташе да мирно дођу на сред села, па су их онда опколили са свих страна и приморали да се под оружјем предају. Том приликом заробили су од усташа преко 100 пушака. Сливљани нису побили заробљене усташе него су их пустили да се разоружани врате у Сарајево, одакле су били упућени за Гацко. Од тада наоружани и организовани сливљани, сачували су своје село те у њему није било усташког покоља и пљачке. Пошто је потучена Павелићева регуларна војска, помешана са усташама на Моску у билећком срезу на Стражевици на Горњој и Доњој Трусини странама и Обаљу у невесињском селу, поглавник Павелић и његови сарадници са Артуковићем на челу, увидели су да се Срби у Херцеговини не могу масовно ножем, маљем и јамама истребити. Зато су били приморани да према Србима мењају тактику и узимају други правац. Усташе су упорно радиле на покатоличавању српског народа у Херцеговини. Као што су за покољ и истребљење Срба много раније припремали план, тако исто то су урадили и за покатоличавање Срба. То овде није обухваћено (покатоличавање) а морала би се та тематика обрадити.

(Рад достављен администрацији на објаву)