Злочин и казна бањалучког стожерника (1):Из таме изашли, у таму враћени


Здрав разум говори да не постоји злодјело које остаје без трага, из простог разлога што не постоји злочин без жртве. Сваки злочин оставља основни траг у виду онога што правна наука назива цорпус делицти – чињенице о почињеном дјелу која се састоји из посљедице са једне стране и узрочне намјерне радње са друге.
У случају масовних ратних злочина, који су по својој нужности увијек систематизоване серије поступака, тијело злочина намеће се у својој бруталној очигледности: жртве су некада биле живе, говориле су, радиле су, имале породицу, посједовале покретне и непокретне ствари, укратко, постојале су; у међувремену су ућуткане, отпуштене, отргнуте од вољених, опљачкане, нестале, убијене.

Дјела остављају трагове, а трагови носе обиљежја намјера и одговорности. Најпослије, као што нема злочина без трага, тако нема ни оног који је савршен, посебно када је ријеч о ратном злочину. Не умиру сви. Неки преживе, спасу се, побјегну, испричају своју причу; у неким посебним околностима, организују се, пруже отпор, савладају машинерију људождерства а злочинце приведу пред своје судове. Најзад, оно што је било траг претвара се у доказ, а оно што је настало као траума постаје свједочење.

Када је средином априла 1941. године у Бањалуци дошло до успоставе власти новостворене НДХ, тежња за брзим остварењем усташког фашистичког политичког програма ставила је у погон механизам који је живот становника Босанске Крајине убрзо претворио у пакао. Важно је нагласити, међутим, да је тај суноврат извршен постепено, систематичним ширењем концентричних кругова доминације, присиле и терора. Учвршћивање новог апарата, помогнуто окупационим органима, праћено је постепеним мјерама организованог насиља, које ће за почетак бити уперено против свих Јевреја те имућнијих Срба из градских средина, што је, поред привредника и чиновника, подразумијевало интелектуалце и свештенике, да би се до љета усмјерило према већини српског живља у градовима и селима. Већ 24. априла издата је наредба да „сва лица родом и поријеклом“ из Србије и Црне Горе напусте територију НДХ. Током мјесеца маја приступило се легализованој пљачки и маргинализацији српских и јеврејских породица. Провођена су отпуштања, наплате контрибуција, исељавања из станова у чаршијским центрима, а затим и хапшења, малтретирања и убиства. У неким мјестима као што је нпр. случај са вјешањима у Санском Мосту извршена су и прва масовна убиства, што је праћено већим таласима насиља и организованог исељавања и интернације Срба, Јевреја и Рома. Оно што је требало да означи коначну етапу провођења геноцидне политике у Босанској Крајини, тзв. Илиндански покољ, започет крајем јула, у којем је, према ријечима оптужнице из децембра 1946. „побијено на десетине хиљада људи, жена и дјеце – српске народности“, коинцидирало је са сумирањем до тада распршеног покрета отпора у организован устанак против окупаторске и квислиншке машинерије, предвођен, у највећој мјери, комунистичким организацијама и њиховим активистима, који су се ставили на чело оружаног отпора усташком масовном терору.

Да би наставак приче био разумљивији, у првој дигресији нам се потребно осврнути на личност стожерника. Виктор Гутић је рођен 1901. године у Бањалуци, гдје је завршио гимназију, да би у Загребу дипломирао на правним студијама. Пуноправним адвокатом постаје 1938. године. Од првог политичког ангажмана држао је франковску, десну линију, па је као гимназијалац постао вођа Хрватске националистичке омладине у Бањалуци. Хрватску републиканску сељачку странку напушта средином двадесетих, да би деценију касније постао члан усташке организације. Због илегалног политичког дјеловања осуђен је на казну затвора. По успостави НДХ, Гутић постаје стожерник Усташког стожера за тзв. Босанску Хрватску (или Хрватску Крајину) и повјереник за ликвидатуру бивше Врбаске бановине, чиме у свом лику обједињује политичку моћ и управну власт. Ту функцију је обављао до средине августа, када га надређени распоређују у Загреб у Министарство унутарњих послова (МУП), да би од априла до августа 1942. обављао функцију великог жупана у Карловцу, након чега је поново враћен у МУП. Оправдано се сматра да је један од иницијатора и организатора масовног покоља у селима Дракулић, Шарговац, Мотике и Раковац у фебруару 1942. године. У самој завршници рата, маја 1945, Гутић је, као и многи домаћи ратни злочинци, домогавши се Аустрије, умакао у иностранство.

 

Злочин и казна бањалучког стожерника (2): Завјереници господари живота и смрти

Власт коју је Виктор Гутић посједовао као стожерник за подручје бивше Врбаске бановине ослањала се, са једне стране, на преузети државни апарат, а са друге, на пирамидалну структуру усташког покрета, чији су људи прожели све поре друштвеног живота.
Гутић и његови најближи сарадници чинили су један завјеренички форум, који је, иако неформалан, кроз тајне састанке иза затворених врата одлучивао о животу и смрти становника Босанске Крајине. Све о чему се одлучивало на том форуму провођено је у дјело путем нижих усташких структура.

У повратку на питање доказа примјећујемо да, као што је обично случај са састанцима иза затворених врата, записници нису вођени. То ипак не значи да писани трагови не постоје. За почетак, све оно што је носило чахуру официјелне одлуке, записано је у званичној кореспонденцији и објављено у средствима информисања. Штампа је, уосталом, служила у отворене пропагандне сврхе, путем које је Гутић своје сљедбенике подстицао на насиље. Стога не изненађује чињеница да су изводи из Хрватске Крајине, водећег усташког листа у Босанској Крајини, постали кључни докази, навођени како у потоњој оптужници тако и у пратећој пресуди. Оно што је, међутим, преношено незваничним и усменим трансфером, материјализовало се у другим врстама архивских трагова. Избјеглице које су побјегле на територију окупиране Србије давале су записничке изјаве о разлозима свог прогона пред службеницима Комесаријата за избјеглице. На исти начин су прогнани свештеници давали исказе пред црквеним органима. Сви ови искази, лично и временски непосредни, говорили су о репресији и геноцидним радњама које су извођене на подручју под ингеренцијом стожерника. Неки преносе бруталне детаље о физичким аспектима истребљивачке политике, о мучењима и убиствима невиних људи. Други пак свједоче о економској политици геноцида, која се проводила кроз систематичну пљачку жртава, што је, изнад сваке оправдане сумње, упућивало на јединствену организацију злочиначког подухвата, па самим тим и на најодговорније личности. Вриједи напоменути да је ова, условно речено, економика геноцида у значајној мјери описана у текстовима Милана Вукмановића о раду Усташког стожера, а посебно је апострофирана у главним документима: оптужници и пресуди Гутићу, Неђелском и Билогривићу. Међутим, она остаје најсликовитија у непосредним свједочењима. Тако на примјер, један пензионисани учитељ у својој изјави од 11. априла 1944. године, након описивања масовних хапшења, протјеривања српских породица у Бањалуци и запљене њихове имовине путем Равнатељства за понову, каже:

„Из овога свега види се да је протеривање бањалучких Срба у логоре имало за циљ пљачку српске имовине. Одмах по протеривању српских породица заредали су усташе са колима и камионима од једне до друге куће протераних Срба, те из кућа узимали сав намештај и све покретне ствари и то товарили на камионе и одвозили у спремишта „Равнатељства за понову“. Ових спремишта било је више. У многе, пак, српске куће уселили су се одмах бањалучки Хрвати усташе као и Хрвати који су у Бања Луку по слому Југославије дошли као државни или усташки службеници… Једна од карактеристика пљачкашке страховладе стожерника Гутића било је и уцјењивање имућних бањалучких Срба. Тако је Виктор Гутић упућивао лично писма угледним бањалучким трговцима тражећи од њих милионске износе новца тобоже у корист Независне државе Хрватске, иако тим људима Гутић није никада пружио било каквог доказа да је новац који су му положили и избројали припао заиста у корист НДХ. У писмима која је Гутић упућивао појединим Србима тражећи новац за НДХ одмах је ставио и напомену да неће примати никакве интервенције или изговоре да на примјер онај од кога се новац тражи покушава да се извуче тиме да изјави да новаца нема или да ће доцније дати. Напомињем да је сав на овај начин изнуђени новац Гутић Виктор лично примао у своје руке и на то издавао потврде.“ (АЈ, фонд ДК)

На сличан начин један трговац из Лакташа, у изјави датој 14. априла 1943. године, описује како су га у више наврата опљачкали, под изговором тражења „сакривене робе“, при чему су му однијели свињску маст, брашно, дјечје хаљине, одијела и платно, други пут лично полицијски агент Ибрахим Колонић по налогу Стожера. И након извршене новчане уплате, свеједно је одведен у бањалучки окружни затвор Црну кућу, да би се након пуштања одселио у окупирану Србију.

 

Злочин и казна бањалучког стожерника (3): Комисије прикупљале доказе против Гутића

Свједочења понављају суштински исти третман: маргинализацију, застрашивање, пљачку, хапшење и на крају протјеривање или убиство. Систематизовано насиље подмазивано је сталним контрибуцијама базираним на пљачки свега, од готовог новца, преко покретних ствари свих врста, до самих некретнина.
Под велом осовинске окупације, двоцифрен број предратних бањалучких усташа, једне посве маргиналне групе, умножио се на мноштво послушника, већином из реда лумпенског олоша, који су у ратној драми видјели, поред некажњеног садистичког иживљавања својих патолошких фрустрација, до тада незамисливе могућности материјалног богаћења.

Сет нове врсте доказа почео се састављати од оног тренутка када је, умјесто од жртве, узето прво свједочење од починиоца или његовог саучесника. Током Друге бањалучке операције Народно-ослободилачке војске Југославије, у јесен 1944. године, када су партизанске јединице савладале скоро сав отпор у граду и држале га неколико дана, ухваћен је значајан број високопозиционираних усташких функционера и активиста. Против неколицине је убрзо затим у ослобођеном Санском Мосту, партизанско војно правосуђе провело кривичне поступке. Као највише рангирана личност, осуђен је на смрт стријељањем др Оскар Вилфан, који је као предсједник квислиншког Изванредног народног суда одговоран за судско убиство већег броја невиних људи. Записници о саслушањима која су проведена у овим поступцима послужиће као доказни материјал у процесу против главног наредбодавца из 1941. године, Виктора Гутића.

По ослобођењу земље, у прољеће 1945. године, коначно је и сав материјал који је акумулиран у „непријатељским архивама“ широм Југославије могао бити стављен на располагање органима истраге и кривичног гоњења. Поред посла на сакупљању објављеног (штампаног) и необјављеног (архивског) текстуалног материјала, уочена је и вишеструка вриједност у биљежењу живих сјећања. Док су полицијске службе саслушавале осумњичене или већ доказане злочинце и њихове саучеснике, истражни органи су добили нови вид помоћи при узимању изјава од очевидаца и жртава почињених злочина.

Државна комисија за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача, основана у трећој години рата у сврху „утврђивања одговорности, проналажења и привођена казни свих лица одговорних за злочине“ почињене под окупацијом, до љета 1945. године проширила се у разгранат систем који је предано сакупљао доказне материјале и свједочења о недјелима окупатора, квислинга и колаборациониста. Већ у љето 1945. године Окружна комисија за утврђивање ратних злочина у Бањалуци установила је основне околности и починиоце у вези са првом етапом злочина у граду и његовој околини.

У извјештају упућеном Земаљској комисији за БиХ у Сарајеву, од 30. јуна 1945. године, Окружна комисија, на основу саслушања неколицине свједока и оштећеника које је обавило Градско повјереништво ЗК, утврдила је да је хапшења талаца најчешће проводио Ибрахим Колонић, полицијски агент, који се у том тренутку већ налазио у затвору у Бањалуци. Тада се изнад сваке оправдане сумње могло тврдити како је управо Виктор Гутић био „главни наредбодавац, организатор и интелектуални зачетник свих злочина који су у то вријеме почињени у Бања Луци, Санском Мосту, Приједору и другим мјестима, што се може утврдити на основу његових говора на зборовима и исказима свједока чији се записници у прилогу достављају“. Као главни сарадници наведени су Стјепан Момчиновић, секретар Стожера, Еторе Соравија, лични секретар стожерника, Фердо Стилиновић, предсједник Судбеног стола (тј. преименованог Окружног суда), стожерников брат Блаж Гутић, равнатељ редарства (полиције), Ђуро Крешић, судија Судбеног стола, Ахмет Беглербеговић, месар, Нико Чондић, грађевинар, Вилко Буторац, чиновник Напреткове задруге, Ђуро Кан, чиновник у руднику Лауш, Асим Ђелић, тјелохранитељ Гутића, Мирко Ковачић, месар и Феликс Неђелски, замјеник стожерника. На основу скупљеног доказног материјала који се упућивао у Земаљску комисију и у Државну комисију, доношене су одлуке о утврђивању одговорности, које су за органе домаћег правосуђа представљале иницијативу за покретање редовног кривичног поступка, док су путем дипломатских канала и делегација Државне комисије при савезничким мисијама у иностранству ове одлуке служиле као прима фацие доказ на основу којег се могло тражити изручење лица осумњичених за ратне злочине. У том смислу, рад на сакупљању доказног материјала од стране органа Државне комисије о злочинима почињеним под одговорношћу Виктора Гутића убрзо је уродио плодом.

 

Злочин и казна бањалучког стожерника (4): Гутић ухваћен у Венецији

Прича о хватању Виктора Гутића у Венецији већ је прерасла у својеврсну легенду. Оно што са сигурношћу можемо тврдити је да верзија по којој је Гутић тајно киднапован од стране југословенских обавјештајаца није тачна. Једноставно, сви материјални докази говоре другачије.
Ипак, дио већ познате приче који је тачан, односи се на тврдњу да је Гутића у Венецији запазио управо један бањалучки Јевреј, који се у Италији затекао као бјегунац од холокауста. Ради се, наиме, о Моску Кабиљу, предратном архивару у Врбаској финансијској дирекцији, који је из Бањалуке избјегао у Сплит, гдје је прибављао илегална документа за потребе евакуације других Јевреја. Што се тиче извора овог свједочења, Кабиљо је своју причу послије рата саопштио Жарку Ластрићу, домобранском официру и илегалном сараднику НОП-а, те окружном тужиоцу Вељку Ђорђевићу, који је ово казивање пренио публицисти Александру Равлићу. Кабиљо је Гутића препознао у друштву са његовим ратним сарадником Вилком Буторцем, док су њих двојица сједили у једном ресторану на Тргу Св. Марка. Вјероватно је управо том приликом настала фотографија Гутића и Буторца, који су, очигледно на тој локацији, хранили голубове. Прича даље каже да је Кабиљо нашао патролу савезничких војника коју је упозорио на усташки двојац. Војници су их ухапсили, а иницијатор акције је убиједио надлежне да се ради о ратним злочинцима, након чега су задржани у притвору. Касније, у званичној југословенској документацији, као датум овог хапшења уписан је 29. јули 1945. године.

На основу једног непотпуног истраживања предочавамо читаоцу наредни слијед догађаја. Дана 29. октобра 1945. године Министарство унутрашњих послова ДФЈ доставило је Државној комисији за ратне злочине (ДК) споменуту фотографију Виктора Гутића и „његовог секретара“ Вилима Буторца из Венеције, „где, наводно, и сада живе“, уз напомену да су их Енглези наводно „ухапсили око 21. августа“. ДК је 5. новембра затражила од Министарства иностраних послова (МИП) да упути у Рим телеграм Јосипу Смодлаки, шефу југословенске делегације при савезничком Савјетодавном вијећу за Италију. Телеграм је гласио:

„У Таранту се налази ухапшен др Виктор Гутић утврђени усташки ратни злочинац и његов секретар Вилим Буторац СТОП Најхитније тражите њихово изручење СТОП Докази о почињеним злочинима следују али одмах предузети све да именовани буду задржани у затвору и да се спречи сваки покушај самоубиства СТОП О предузетом телеграфски известите.“

С обзиром на чињеницу да се досије о ратним злочинима под ингеренцијом Виктора Гутића, заснован на изводима из штампе и горепоменутим исказима избјеглица, протезао ка троцифреном броју страница, ДК је у кратком року, већ 9. новембра, донијела одлуку којом се Гутић проглашава ратним злочинцем. Уз квалификацију која се односи на издају, принудно расељавање становништва, рушење цркава, масовна убиства и покоље, мучења, терор, пљачке, паљевине, сарадњу са окупатором и борбу против НОП-а, у одлуци се тврди да је Гутић починио „безброј горњих злочина над српским становништвом“. У уводном дијелу одлуке наведено је да је баш Гутић изабран да буде извршилац Павелићевих планова у регији гдје је већинско становништво у апсолутној мјери било српско. Гутић је, дакако, био „рекордер у харангирању усташки банди“, који је тиме превазишао све тзв. одговорне политичаре у НДХ. Прве појединости у одлуци односе се на убиства свештених лица и рушења цркви. Прије масовних покоља, како се наводи, вршена је масовна пљачка, а након њих унапријед припремљено масовно покрштавање. Поред листа Хрватска Крајина као доказног материјала, наводи се 21 лице чији су искази кориштени у састављању ове одлуке, углавном земљорадници и домаћице, те неколико свештеника, службеника, трговаца, угоститеља и занатлија. Поименични списак жртава за које је до тада утврђена Гутићева одговорност садржи 216 имена, праћен безименим бројкама из покоља око Приједора, Санског Моста и Кључа.

Дан касније, 10. новембра, ДК је одлуку са прилозима прослиједила директно Смодлаки, а исту је упутила МИП-у са молбом да преко југословенске амбасаде у Лондону тражи од Британаца изручење Гутића и Буторца из Италије и та молба је прослијеђена четири дана касније. Смодлака је 21. новембра извијестио МИП да је изручење затражено, али како су седмице пролазиле, вијести из Лондона није било. Судећи по наредним збивањима, људи у ДК су постали нестрпљиви, па су се одлучили на један оштар јаван иступ.

 

Злочин и казна бањалучког стожерника (5): Британци изручују Виктора Гутића

Дана 20. децембра 1945. године у београдским дневним новинама „Борба“ и „Политика“ објављена су саопштења Државне комисије за испитивање злочина окупатора и њихових помагача (ДК) којима се југословенска јавност обавјештавала како „усташки џелат др Виктор Гутић слободно се шета по Венецији“. Уз илустрацију са већ поменутом фотографијом, читаоци су могли сазнати сљедеће:
„Комисија је утврдила, да се Др. Виктор Гутић налази у Италији. За то постоје непобитни докази, па чак и фотографија, на којој се види Гутић како као туриста храни голубове на Марковом тргу у Венецији. Ипак до сада Гутић још није предан нашим властима. Наши народи очекују и с правом захтевају, да се овај крвник преда нашем народном суду, јер су Савезници истакли начело да ратни злочинци треба да буду изручени оним земљама у којима су вршили своје ратне злочине.“

Амбасада Уједињеног Краљевства у Београду реаговала је протестном нотом упућеном Министарству иностраних послова (МИП) 15. јануара 1946. године, којом се изражавало незадовољство због саопштења ДК. Југословенска дипломатска служба је, са своје стране, прекорила ДК због таквог писања. Ипак, МИП је у истом наврату тражио информацију од Амбасаде у Лондону, када је и под којим бројем затражено изручење Гутића, на шта је амбасадор Леонтић одговорио да је изручење од британског Форин офиса (Фореигн Оффице) тражено 3. јануара текуће године. Убрзо затим, дана 25. јануара, ДК је одговорила на протест МИП-а, при чему је речено да британску ноту сматрају неоснованом. ДК, каже се у образложењу, нема своје делегације у Италији, јер јој и даље није одобрен рад, па је приморана да се ослања на информације из приватних канала. Кроз један канал су били обавијештени да се Гутић налази у затвору у Таранту. Путем другог су добили фотографију Гутића као слободног човјека у Венецији. Како се ствар са изручењем није помјерила са мртве тачке, „то је дало потврду другој вијести“. Иако је други закључак био потпуно спекулативан, ДК се оправдано жалила на чињеницу да при савезничким мисијама у Италији, за разлику од истих у Њемачкој и Аустрији као и код Комитета Уједињених нација у Лондону, она нема своје делегате. За посљедицу, сматрали су, из Италије није изручен нити један домаћи или страни ратни злочинац. Остаје да се нагађа да ли је поступак ДК убрзао читаву ствар, али је очигледно да је одјек вијести био такав да је прича о Гутићу на слободи у Венецији поновљена чак и у потоњој оптужници. У сваком случају, Фореигн Оффице је 28. јануара извијестио Амбасаду у Лондону да се Влада Уједињеног Краљевства сагласила са изручењем и да су дате потребне инструкције војним властима у Италији. Узгред речено, поступак није могао обухватити Вилка Буторца, јер је исти још у Венецији успио побјећи из притвора, гдје је наводно подмитио стражаре. ДК је свакако наставила са истрагама и у два наврата – 5. марта 1946. и 14. априла 1947 – огласила Буторца за ратног злочинца, при чему је утврђена његова одговорност за низ недјела, укључујући пљачку српске и јеврејске имовине преко Хипотекарне банке, својеручна убиства у Јасеновцу, те судска убиства преко 90 Срба у Добоју путем пријеког суда. Буторац је трајно умакао казни тако што је емигрирао у Аргентину.

Дан 11. фебруар 1946. на више мјеста се спомиње као датум када је Виктор Гутић пребачен у Југославију. Датум би требало узети с резервом, јер је Смодлака и крајем фебруара водио преписку са извјесним бригадиром Каром у вези са Гутићевим изручењем. Штавише, спорно је неколико датума који се односе на Гутићеву судбину током 1946. године. У фељтону Здравка Кукрике из 1965. године, написаном на основу документације и живих свједочења, наводи се 6. март као датум када је Гутић из Загреба возом допремљен у Бањалуку. Наводно је већ истог дана упућен исљеднику. Али ондашњи „Глас“ извјештавао је Крајишнике како је Гутић, „инспиратор покоља српског народа у Босанској Крајини и убистава и прогона свих поштених Хрвата и муслимана“, у Бањалуку стигао 9. маја 1946. године. Такође је нејасан датум 18. септембар, када је, према неким изворима, Управа државне безбједности (УДБа) Гутића и његов предмет уступила Окружном јавном тужилаштву.

 

Злочин и казна бањалучког стожерника (6): Кривична одговорност жупника Билогривића

Окружно јавно тужилаштво (ОЈТ) Бањалука је предмет истраге против Виктора Гутића отворило 21. маја 1946. на основу пријаве ЗК за БиХ од 14. маја.
Записници исљеђивања у које је Милан Вукмановић имао увида и које смо објавили у књизи „Усташки стожер за Босанску Крајину: Студија Милана Вукмановића и избор из грађе“ (Бањалука 2017), односе се на двије етапе саслушања: прва од 4. до 22. јуна, а друга од 9. до 22. септембра 1946. године. Према уписнику истрага ОЈТ, истражни затвор од стране тужиоца одређен је тек 3. новембра, што се поклапа са до сада доступним доказним материјалом, према којем се види да су изјаве свједока до средине септембра узимали органи УДБ-е и судови, а у новембру органи тужилаштва. Такође је евидентно да је Гутићев предмет током мјесеца новембра спојен заједно са до тада одвојеним истрагама против Николе Билогривића и Феликса Неђелског, јер је здружени предмет упућен Окружном суду 28. новембра 1946. године. Овим долазимо и до друге дигресије, која се односи на личности друге двојице оптужених.

Никола Билогривић, рођен 1893. у Тузли, током читавог рата био је римокатолички жупник у Бањалуци. Одмах по преврату довео је групу грађана у Стожер да поздрави побједу, при чему се ставља Гутићу на располагање. Са помоћником, свештеником Звонимиром Брекалом, добио је част да благосиља прву усташку заставу у Бањалуци. Он затим организује католичку проусташку милицију која у помоћним улогама служи усташким организацијама и јединицама. Како је у кривичном поступку посебно наглашено, када Срби, под пријетњом прогона, траже прелазак у католичанство, Билогривић им поставља тешке услове и тек у сагласности са представницима власти даје одобрење. На црквеној свечаности у Павловцу током проповиједи позивао је Хрвате да подрже „своју власт“, нагласивши како је дошло вријеме да се она „друга лоза“ искоријени. Током мјесеца јула, у вријеме највећег терора, Билогривић о Гутићу пише и објављује један панегирик. Учествује у многим свечаностима, држи говоре на више мјеста, често хвали Гутића, а понекад спомиње и рушење православне цркве у граду. У „Хрватској Крајини“ пропагира усташка начела и државу, а након Друге бањалучке операције пише о „јуначкој усташкој обрани“ Бањалуке. Разумије се, поред злоупотребе вјерског ауторитета, његова повезаност са властима прелази и границу најтеже кривичне одговорности и о томе постоје посредни докази. У једном извјештају Велике жупе Сана и Лука за Министарство унутрашњих послова НДХ је написано да „и бањалучки жупник др Билогривић је увијек присутан тајним састанцима Гутићевих најповјерљивијих присташа“, па и онда када се доносе одлуке о убиствима и пљачки. Према свједочењима, током 1943. редовно је долазио у усташко редарство да тражи податке о одбјеглим Хрватима и муслиманима који су отишли у НОВЈ, да би те информације просљеђивао њемачким окупационим органима.

О његовој вези са властима посебно је илустративан и један непосредан доказ, неискоришћен у кривичном поступку. У прољеће 1941. године, док је нова држава спроводила систематску пљачку српског и јеврејског пука, католичку паству пљачкала је сопствена црква у лику жупника Билогривића, а уз помоћ ригорозног ауторитета његовог пријатеља стожерника. Приликом расписивања „побира“, неформалног црквеног пореза, у штампи дана 27. маја сам жупник Билогривић у свом прогласу додаје: „Г. Стожерник се занима како ћете се одазвати, јер је одиста одиозан и понизујући споменути начин уздржавања Вашег жупника. Жели да му се до 15. српња (јула) доставе односни пописи да види, који су се одазвали на ту своју дужност и са коликим прилогом“. У своју одбрану је говорио да се не осјећа кривим, осим што „са становишта данашњице има објективне кривње“. Билогривић се већ од 18. септембра 1945. године, на основу кривичне пријаве Команде подручја у Бањалуци, налазио у истражном затвору ОЈТ.

 

Zločin i kazna banjalučkog stožernika (7): Krivična odgovornost podžupana Neđelskog

Feliks Neđelski (orig. Niedzielski) rođen je u Banjaluci 1912. godine iz braka poljskog doseljenika i pravoslavke iz Varaždina. Izrazito aktivan u križarskoj organizaciji, postao je njen predsjednik za banjalučki region 1937. godine, da bi nakon sticanja diplome pravnih nauka u Zagrebu, 1940. postao predsjednikom Velikog križarskog bratstva. Dok se Viktor Gutić u vrijeme kapitulacije Kraljevine Jugoslavije prema regrutnom rasporedu nalazio u Bihaću,

Neđelski je od Hrvatskog ustaškog nadzora upućen da do dolaska stožernika organizuje novu vlast u Banjaluci. Tokom rata je obavljao funkcije zamjenika stožernika u Banjaluci, podžupana u Tuzli i Banjaluci, podžupana pri MUP-u u Zagrebu, a bio je i zapovjednik Ustaške mladeži NDH. Na osnovu prijave Okružnog javnog tužilaštva Tuzla, 17. juna 1946. otvorena je istraga protiv Neđelskog od strane okružnog tužioca u Banjaluci. Neđelski je pronađen u jednom od zarobljeničkih logora nakon što je od saveznika vraćen sa austrijske granice, poslije čega je iz Zagreba dopremljen u Banjaluku. Prema svjedočenju Pere Baškota, oficira OZN-e, na saslušanju se držao stoički. Njegova odbrana se zasnivala na tvrdnjama da se sa ustaškim postupcima nije slagao. To ga, ipak, nije spriječilo da kroz čitav period okupacije vrši visoke dužnosti u državnom aparatu. Današnji klerikalni publicisti kažu da je Neđelski nastradao u montiranom procesu isključivo kao katolički kritičar marksizma, uz tvrdnju da je „u Banjoj Luci pomagao i od divljih elemenata u ustaškom pokretu spasio mnoge ljude, osobito Srbe“, da su ga zbog toga zvali „srpska majka“ i da su „prikupljeni potpisi više od 850 pravoslavnih obitelji za njegovo oslobađanje“ (D. Dijanović). Posljednja tvrdnja nema nikakvu materijalnu osnovu i potiče iz jedne starije američke publikacije bez naučnog aparata, konkretno, iz biografije kardinala Alojzija Stepinca iz pera Ričarda Petija. Jedino konkretno svjedočenje o tome da je Neđelski intervenisao za progonjene dolazi od Hrvoja Magazinovića, čijih je nekoliko političkih istomišljenika, ljotićevaca, zahvaljujući njemu bilo pušteno iz pritvora. Ipak, oslobađanje nekolicine srpskih fašista ne dodjeljuje Neđelskom zvanje „srpske majke“. Neđelski je u svojoj odbrani govorio isključivo o neslaganju sa pojedinim postupcima. Tobožnju pomoć žrtvama nije spominjao. Njegove nesuglasice sa Gutićem sigurno su postojale, ali je konstrukcija o njegovom „bijegu“ iz Banjaluke u junu 1941., koju zagovara Ivan Čulo, više nego upitna. Postavlja se pitanje kako je moguće da je Neđelski, ako je bio u navodnoj nemilosti, po povratku u Banjaluku krajem 1943. ponovo uživao podršku i zaštitu gutićevske klike na čelu sa zločincem Mirkom Kovačićem. S druge strane, tvrdio je da mu nije poznato da su pripadnici ustaškog pokreta činili masovne zločine, a da mu je postalo jasno „da je kurs“ NDH – koju inače nije smatrao fašističkom – „nezgodan“ tek krajem 1944. godine. Drugim riječima, uprkos svemu što je znao i imao dužnost da zna, Neđelski je do kraja rata ostao visokopozicionirani zvaničnik onoga što je zakon opravdano nazvao terorističkim aparatom, čije je „normalno“ funkcionisanje podrazumijevalo svakodnevna stradanja i smrt nevinih ljudi.

Zbog nerazjašnjene putanje istorijskih izvora kojima nismo u potpunosti mogli ući u trag, okolnosti u kojima je obavljano Gutićevo saslušanje ovom prilikom će biti samo djelimično rasvijetljene. Isljeđivanje je vršeno u Džinića kući, gdje se u to vrijeme nalazila Udba sa svojim istražnim zatvorom. Gutić je u ćeliji bio sam. Bio je vezan, da ne bi mogao počiniti samoubistvo, dok su mu tokom saslušanja bile vezane noge. Saslušavali su ga, kao oficiri Okružnog odjeljenja Udbe za Banjaluku, major Šemso Tabaković i poručnik Mikan Marjanović. Čini se da je saslušanje od lokalnih oficira eventualno preuzeo tim isljednika koji je u Banjaluku upućen iz Sarajeva, od strane republičke Udbe. Takav razvoj situacije možda objašnjava činjenicu o postojanju različitih isljedničkih zapisnika. Pored zapisnika saslušanja koji je Aleksandru Ravliću (feljton o Viktoru Gutiću, 1968.), Dušanu Lukaču (knjiga o Banjaluci u Drugom svjetskom ratu, 1968.) i Milanu Vukmanoviću (studija o Ustaškom stožeru) stajao na raspolaganju, a kojeg objavljujemo u knjizi „Ustaški stožer za Bosansku Krajinu“ (Banjaluka 2017), postoji i drugi primjerak zapisnika koji je korišten i citiran od strane Zdravka Kukrike (feljton o Viktoru Gutiću, 1965.). Naravno, uzimajući u obzir da su mnogi detalji koje danas nalazimo u dostupnom zapisniku ponovljeni u Kukrikinom feljtonu, postoji mogućnost da se u stvari radi o potpunijoj, štaviše originalnoj verziji iste dokumentacije.

 

 

Злочин и казна бањалучког стожерника (8): Стожерник Гутић пред исљедницима

Оно што фељтон Здравка Кукрике чини занимљивим је мноштво појединости за које можемо да претпоставимо да потичу из интервјуа са исљедником, према фељтону капетаном Удбе.

Како другачије објаснити детаљан контекст, споредне ликове и визуелно-психолошке нијансе: малу просторију на спрату Џинића куће, радне столове исљедника и дактилографкиње, слике Тита и Ранковића изнад њене главе и столицу за осумњиченог на другој страни собе. Првог дана саслушања, када је Гутић издиктирао своју биографију, упамћене су и опаске из којих су се назирале основне црте његове одбране: дозвољава да су га „ту и тамо доводили у незгодне ситуације – али он није починио ниједно дјело које би, према његовој оцјени, могло бити предмет кривичног гоњења“. Он је, у ствари, извршавао „наредбе владе у Загребу“. Ћутња, поглед очи у очи – „У реду. За данас смо завршили“ – и потписивање записника, праћени су исљедниковим реферисањем код начелника:

– Гутић усташки покрет жели представити као народни хрватски покрет, који се борио против великосрпске хегемоније, против двора и српске буржоазије, чак једном реченицом, иако нејасно, жели оставити утисак да је та борба била усмјерена и против хрватске буржоазије…

– Још само треба да је хтио доћи и у партизане…

– Вјерујте, то је суштина биографије како ју је Гутић изнио. Ево и записника!

– Шалим се. Претпостављао сам да ће окосница одбране бити управо то и још нешто: извршавао је наређења виших, досљедно и методично – али извршавао је наређења!

– Управо тако! То ми је већ рекао.

– Проучио сам његов досије. Доказа о злочинима имаш и превише. Сада знаш и његову одбрану, ова два правца и, евентуално, још реченица: „Не сјећам се!“ Мислим да га психолошки требаш разбити управо на ова два питања: злочиначки програм усташког покрета у цјелини и, друго, докази да је извршавао дјела за која није добијао или није ни могао добијати директна наређења!

– Разумијем.

– Истрагу настави сутра. Пусти га ноћас да размишља. Можда буде и паметан и измијени и овакву одбрану.

У коју год верзију или форму да гледате, суштина је идентична. Када одговорне личности дођу пред лице правде, често се укаже у њиховим промишљањима сопствене улоге један непрекинут, готово вјечан слијед надасве чудних околности, растрзаних, са једне стране, законима моћи којима је и сам Гутић под пријетњом смртне казне био подређен, а са друге стране, стањем општег безакоња и хаоса, из којег Гутић, иако неприкосновена власт, излази не сјећајући се ниједне кривично релевантне чињенице. За харангерске говоре у штампи каже да није било стенографа. Није стигао да демантује, али је стигао три пута да промијени уредништво. За убијене људе зна док су живи, а за њихову смрт често није ни чуо. Он протестује, али не кажњава. Он преноси наредбе надређених, али не зна шта раде подређени. За много шта се питао, али је мало тога упамтио. Пријеки суд? То је био закон. Потписи на пресуде? Вјеровао је судијама. Таоци? Са равнатељем полиције – својим братом – о томе није „разглабао“. Хушкање на Србе? Он је мислио на Карађорђевиће и великосрпске шовене. Пљачке, протјеривања, убиства? Био је то закон, безакоње или пак „притисак одоздо“. Он се није слагао, али је морао. Такође, не сјећа се, није имао времена, имао је преча посла. И тог кобног љета 1941. године, док је стожерник, тобоже, у пола случајева само преносио информације, а у другој половини није имао времена да слуша повратне, смртоносна машинерија коју је са својим најближим сарадницима ставио у погон, неким чудним случајем самљела је на хиљаде невиних људи.

Кукрика крај саслушања представља на сљедећи начин. Гутић је у завршни записник издиктирао читаву политичку тираду и завршио грозоморним предсказањем о судбини Јужних Словена у наредном, трећем свјетском рату, на шта је исљедник помислио: „Љигавац! Кукавица!“ Дјевојка која је радила као дактилограф, након што је сакупила све папире и сложила их, записала је у својим биљешкама и опаску коју је дао истражитељ: „Има он нечег патолошког… Злочин окупља злочинце, а унутар њих цијене и слушају само оне који су већи злочинци и од њих самих! Током цијелог рата нисам срео нити једног злочинца да је био кадар поднијети и посљедице својих злочина…“ У упућеној пријави, између осталог, стоји: „Гутић и усташка организација којом је он руководио увлачила је поједине људе у злочине и спремала их за нове и нове злочине и због тога Гутић не само да је крив за крвопролића и убијања која је он лично наређивао него је крив и зато што је одгајао и васпитавао крвнике да буду бољи крвници!“

 

 

ZLOČIN I KAZNA BANjALUČKOG STOŽERNIKA (9): Komunisti angažovani u istragama o Gutiću

Uporedo sa saslušanjima glavnih osumnjičenih i njihovim suočavanjima, radilo se na sakupljanju izjava oštećenika i dokumentarnog dokaznog materijala.

Uz policiju, sudove i organe Tužilaštva, angažovane su paralelno i organizacije Komunističke partije Jugoslavije, čiji su ljudi u institucijama podsticani na određenu koordinisanu aktivnost. Okružni komitet za Banjaluku 1. jula 1946. pisao je svim sreskim i mjesnim komitetima: „U najkraće vrijeme treba da bude izveden pred Narodni Sud ratni zločinac i narodni neprijatelj zloglasni dr Viktor Gutić, organizator i rukovodilac masovnih terorističkih mjera i masovnog pokolja Srba Bosanske Krajine u godini 1941.“ Radi što uspješnije istrage, navedeno je osam zadataka. Pod prve dvije stavke napisano je sljedeće:

„Treba pronaći i preslušati svjedoke, očevice ustaških svečanosti, parada i ostalih manifestacija na kojima je uzimao učešće dr Viktor Gutić, kao stožernik ustaškog stožera u Banjaluci. Naročito treba obratiti pažnju, da se preslušaju i pronađu svjedoci o putu dr Gutića po Bosanskoj Krajini, koji su čuli Gutićeve bjesomučne i harangerske govore protiv Srba, koje je on održavao gotovo po svim mjestima Bosanske Krajine, odnosno bivše Vrbaske Banovine, na javnim zborovima, svečanim banketima itd., kakva je bila sadržina ovih govora i kakvo je njihovo dejstvo bilo na sakupljene mase. Treba pronaći i preslušati svjedoke, očevice mnogobrojnih masovnih terorističkih mjera izvršenih nad Srbima Bosanske Krajine, hapšenja, logorisanja, raspisivanja kontribucija, prisilnih iseljavanja, pljačkanja imovine, a naročito masovnog pokolja Srba gotovo na cijelome području Bosanske Krajine. Pri tome treba obratiti naročitu pažnju, da se dobije stvarna slika, kako je pokolj organizovan i izveden i koliko je bilo žrtava.“

Napominje se da pri odabiru svjedoka treba tražiti one najpouzdanije, prvenstveno žrtve, koje i dalje nose na svojim tijelima tragove zločina, posebno one koji su pukom srećom, iako izvedeni na gubilišta, preživjeli i sada mogu svjedočiti o svom stradanju. Tu se ubrajaju i žene, majke i udovice, čiji su muževi na najsvirepiji način oteti od svojih porodica i ubijeni. „Naročito pažnju obratiti“, naglašava se, „da svjedoci ne budu isključivo Srbi, nego da budu zastupljeni i muslimani i Hrvati, koji bi kao očevici mogli mnogo štošta da kažu, a naročito oni, koji su poslije izvršenih pokolja vršili zakopavanje žrtava, odnosno prevozili ih radi bacanja u vodu.“ Očekuje se od partijskih aktivista da sa ulaganjem „mnogo truda i samoprijegora“, uz diskusiju i koordinaciju, učine sve na svom terenu, da bi se posao izvršio što efikasnije i što brže, a da se pritom sakupi dovoljno dokaza, štaviše, „sva ta zvjerstva“ da „budu evidentirana i osvjetljena“ pred sudom. Kao primjer svakako može da posluži nedavno suđenje Dragoljubu Mihailoviću. Napominje se, takođe, da suđenje Gutiću ima „i veliki politički značaj“, kojim se stavlja tačka, kako na lokalnu reakciju, tako i na poraženu mačekovsku politiku. Isto tako, rezultati ovog suđenja će pomoći u daljim naporima za ekstradiciju ratnih zločinaca, na čelu sa Antom Pavelićem, koji se danas nalazi „na slobodi pod okriljem međunarodne reakcije“.

Na ovom mjestu, prije opisa sudskog postupka, nameće se još jedna digresija. Čitaoci su do sada sigurno mogli primijetiti, a to će primijetiti i prilikom čitanja optužnice i presude, kako su stvari uglavnom nazivane njihovim pravim imenom. Konkretno, ljudi koji su ubijeni samo zato što su bili Srbi i u dokumentaciji i u štampi nazivani su upravo Srbima. Kao što se moglo na više mjesta iščitati, osnovna kvalifikacija uz Gutićevo ime bila je organizacija masovnog pokolja srpskog stanovništva. Zašto je ovo važno? U načinu razmišljanja srpskog istoriografskog revizionizma postalo je opšte mjesto da se komunisti optuže za odnarođavanje žrtava, ako su o žrtvama uopšte i pričali. Nedavno smo se u lokalnim okvirima susreli sa jednom ezoteričnom tvrdnjom da je u sklopu realsocijalističkog „antipamćenja“ vršena „racionalizacija“ ustaškog nasilja nad Srbima, i to čak „nerijetko“. Ne ulazeći sada u nijansirane kompleksnosti sjećanja u bivšoj Jugoslaviji, ali ni u ideološke emfaze revizionista, napomenućemo samo ono što je iz svega priloženog očigledno: iz priče o ustaškom stožeru nikada nije diskvalifikovana njena suština, naime da se radilo o udruženom zločinačkom poduhvatu čiji je glavni cilj bio političko, ekonomsko i fizičko uništenje srpskog i jevrejskog stanovništva u Bosanskoj Krajini.

Злочин и казна бањалучког стожерника (10): Девет дана суђења Гутићу, Неђелском и Билогривићу

Коначно, дана 25. децембра 1946. године, под бројем Е:1181/46, окружни јавни тужилац Вељко Ђорђевић упутио је Окружном суду у Бањалуци оптужницу којом за недјела квалификована по Закону о кривичним дјелима против народа и државе терети Виктора Гутића, Феликса Неђелског и Николе Билогривића.
Да бисмо разумјели наставак приче, потребно се осврнути на правни контекст. Наиме, према измјенама и допунама поменутог закона, које су донесене 16. јула 1946., у „нарочито важним случајевима судиће у првом и посљедњем степену за кривична дјела из члана 2 овог закона врховни судови народних република по предлогу јавног тужиоца републике“. Како архива Републичког јавног тужилаштва није сачувана, њихов приједлог нисмо могли пронаћи. Ипак, из фрагментарно сачуване грађе Врховног суда НР БиХ јасно се види такав ток у даљој процедури. Вијеће судија Врховног суда у Сарајеву, у саставу др Михаило Илић, Отон Свобода и Вехид Бегић у кривичном предмету против Виктора Гутића и сарадника, на засједању од 24. јануара 1947. године, донијело је рјешење о преузимању предмета који се води под ознаком Ко 42/1947 код Окружног суда у Бањалуци, „те ће ово вијеће Врховног суда Народне Републике Босне и Херцеговине преузети овај предмет, одредити расправу и провести читав кривични поступак у првом и посљедњем степену“.

У оваквим случајевима, уколико су изрицане кривичне осуде, једини преостали лијек била је молба за помиловање која се упућивала на адресу Президијума Народне скупштине ФНРЈ у Београду. Отворени смо за дискусију о етичким аспектима и правним консеквенцама овакве структуре кривичног поступка, али желимо у овој, посљедњој дигресији, унапријед нагласити два важна аргумента. На првом мјесту, у послијератном кривичном гоњењу ратних злочинаца пред судовима у Нирнбергу и Токију правоснажност пресуда исцрпљена је у првом степену, чиме је постављен оновремени стандард за суђења осумњиченима високог профила, што је у Југославији формализовано у виду поменутог закона. На другом мјесту, као што се може видјети, у предмету Гутића и сарадника испоштовани су сви важећи законски прописи, при чему не може бити никаквог говора о оспоравању кривичног поступка на основу заштите законитости.

Посљедњег дана јануара „Глас“ је најавио како ће у суботу, 1. фебруара 1947. године пред Врховни суд у Бањалуци изаћи Виктор Гутић, „организатор најкрвавијих покоља у Босанској Крајини, хиљадоструки убица, највећи злотвор народа овог краја“, Феликс Неђелски, „познати идеолог крвавог фашизма“ и вођа усташке омладине, те Никола Билогривић, „чувар душа усташке пастве“. Бањалука је тога дана била под снијегом. Од окружног затвора Црна кућа до Соколског дома, гдје је заказано суђење, окупиле су се масе људи, кроз које су оптужени свакодневно вожени колима. „Људи вичу, притрчавају, пљују, бацају предмете, а све то се слива у општу буку повика и гурања, покушаја да зауставе кола, да оптужене извуку на плочник, да убију убице…“ Ријечи очевидаца преносе сентимент: „Мислили смо, чему суђење? Зар њихови злочини нису свима нама толико познати да је суђење траћење времена! Схватите, хтјели смо их једноставно рашчеречити, па и то би било мало према њиховим злочинима!“ Други каже: „Крај мене је стајала нека жена са седмогодишњим сином, основцем. Дигла га је на раме и у општој буци, говорила му: „Гледај сине, он је убио нашег тату! … Кад порастеш, не дај оваквим гадовима да више убијају! Запамти сине, не дај им више!“

Дворана Соколског дома била је пуна. Насупрот публици сједили су чланови судског вијећа и секретар Љубинко Милић; лијево тужилац, а десно одбрана са оптуженима. Испред зграде и на неколико мјеста у граду постављени су звучници преко којих се чуо директан пренос расправе. Наредна репортажа извјештавала је како је отпочео процес „против тројице познатих усташких функционера и узрочника масовних злочинстава над српским народом, која испуњавају најкрвавије и најмрачније раздобље у историји Босанске Крајине и говоре о најсрамнијој и дубокој издаји и мржњи окупаторских усташких слуга према нашим народима“. Девет дана, почев од читања оптужнице завршно са изрицањем пресуде, трајала је јавна расправа која је обиљежена говорима одбране, читањем докумената, слушањем исказа свједока и бурним реакцијама публике.

(Наставиће се)

Приредили: Владан Вуклиш, Верица М. Стошић

Извор: Глас Српске

https://www.glassrpske.com/plus/