Много података о страдању српске дјеце у хрватским логорима се налази у Елаборату о дјечијим логорима у НДХ, који се чува у Архиву Хрватске у Загребу, једном од 13 елабората које је саставила Земаљска комисија Хрватске о логорима.

У наставку су подаци преузети из елабората.
У љето 1942. године, када је Козарска офанзива завршена, у логоре Стару Градишку, Млаку и Јабланац допремљено је на десетине хиљада српских жена и дјеце, ухваћених из села подно планине Козаре. Дјеца су отимана од мајки и задржавана у логорима а мајке су као робље слане на рад у Њемачку.
Око три мјесеца су та дјеца лежала и умирала у масама, гладна и жедна, на голој земљи под ведрим небом, изложена љетњој жеги хранећи се травом и ограђена бодљикавом жицом у Млаки и Јабланцу, док је у Старој Градишци на хиљаде дјеце било згурано у казамате са голим бетонским подовима, гдје је казнионица некада имала оборе за свиње.
Због пренатрпаности и помањкања простора и хигијене, међу дјецом су се у великој вјери почеле ширити заразне болести, а једнолична и слаба прехрана кукурузним зрном је значила свјесно убијање дјеце глађу. Измождена дјечија тијела од којих је остала само кост и кожа, напуштао је већ и сврабац, узрочник свраба јер није имао довољно хране у кожи. Кад би се кожу натегло прстима и згужвало, није се враћала на мјесто, него би остајала згужвана попут старог папира.Зуби су им испадали из уста са комадима чељусти. Од једноличне прехране и недостатка витамина, свако дијете је било тешки смртни болесник. Свему томе се придружују и најразличитије заразне болести као тифус, грипа, дифтерија, оспице, кашаљ хрипавац, шарлах, пјегавац, који су у тим великим скупинама дјеце несметано харала јер су се и здрава и болесна дјеца непрестано мијешала и међусобно заразивала.
Помор дјеце је био 30 до 40 дјеце дневно(…) Међу дјецом су се догађале необичне физиолошке промјене, дијете је још живо добијало мртвачке мрље, које човјек добија тек након смрти, а умирало је више сати касније. Готово су све физиолошке функције застале још прије, код дјеце нису више дјеловали ни инстикти ни глад.
Сва дјеца која су била сакупљена испод Козаре и доведена у логор, била су у доби од једног дана до 14 година. Док су старија дјеца била препуштена сама себи, дотле су усташе али само формално, бригу над најмлађом дјецом заточеницама женског логора у Старој Градишци, које су морале поред дјеце дежурати по цијелу ноћ, не могавши им пружити никакву помоћ јер за то није било никаквих средстава. Једино би успјело којој заточеници опрати понеко дијете, али и то је било веома тешко, јер су то смјеле радити у јутро од 4 до 7 сати, када још није било свјетла, а дјеца су у гомилама лежала у соби и пузала подом, једући међусобно властитие измете.(…)
Око стотину најјачих дјечака Лубурић је одвојио од остале дјеце и обукао у усташке униформе, посветивши им нарочиту пажњу, говорећи да ће та дјеца бити његови јањичари.
За страховито стање те дјеце у логорима Стара Градишка, Јаббланац и Млака се сазнало и у јавности, те је међународни Црвени Крст из Швицарске одаслао у Загреб свог делегата др Ширмера, да нешто за ту дјецу подузме. Он је као делегат Међународног Црвеног Крижа извршио пресију на Хрватски Црвени Криж да он нешто подузме, но Хрватски Црвени Криж није ништа подузимао , па је тек иницијативом приватника, а уз сталну опасност да настрадају од усташа, почело спасавање те дјеце из логора.
Усташе су биле увјерене да за успјешан спас ове дјеце мањка простор, средства и људство, дозволили су да се дјеца из логора изваде и смјесте у дјечије домове, којих уопће није било, увјерени да дјеца мијењају само мјесто умирања. Тако су почетком српња 1942. године почели из логора Стара Градишка, Јабланац и Млака одлазити први транспорти са дјецом.
Према подацима, којима располаже ова комисија, отпремљено је:
Умрло све скупа
у Сисак……………….1631………………………..3165
У Загреб………………716………………………..6403
У Јаску………………….449………………………..2997
У остала мјеста……..58……………………………58

Укупно …………….2.854……………………..12.623

ТРАНСПОРТ И ГУБИЛИШТА ДЈЕЦЕ
Почетком мјесеца српња 1942. године, стигло је из Загреба у логор Стару Градишку 16 добровољних сестара Црвеног Крижа из Загреба, да преузму дјецу из логора и смјесте у „Дјечије домове“.
Сестре су затекле дјецу како чуче у дворишту логора, изложена страховитој српањској жеги и чекају да буду пописана. У ту сврху је био сестрама додијељен и један логораш Жидов, који је сестре одвео у логорску „болницу“. Болница је зграда десно од улаза у логор. Дјеца су у тој болници полугола лежала на голим подовима, више слична мртвацима, него живим бићима. Сестре су и ту дјецу унијеле у попис и без знања Лубурића утовариле у транспорт. Лијечник је сестрама показао и таван и подрум, гдје су се налазили само дјечији костури. Лијечник који је то показао био је за то стријељан. Сестре су након што су обавиле попис дјеце, дјецу отпремиле у Окучане камионима, а одатле Г вагонима у Загреб, гдје су дјеца лежала на голом поду. У том првом транспорту било је око 850 дјеце(…) Транспорт је био на путу преко 24 сата и морао је на разним станицама чекати, јер су пролазили усташки и њемачки војни транспорти.
Стотине дјеце, тих малих мученика преузето је од управе логора у заједнички списак с најнужнијим оскудним и непотпуним подацима за први транспорт. Много дјеце морало се на рукама носити у марвинске вагоне, јер нису више имала снаге ни да изађу обавити нужду изван вагона.
Коначно, 11. српња 1942. г. Први транспорт стигао је у Загреб и смјештен на колосијек „Сењак“. Кад су се отворила врата појединих вагона, чуо се само покоји јецај или слаби плач дјетета. А дјечије сподобе чучале су или у клупко смотане лежале на поду, док је из узаних шиљатих лица, која су била наслоњена на скупљена кољена, гледале бескрајно тужним погледом стотине, према ситном лицу, несразмјерно великих дјечијих очију. Сестре су дјецу рукама скидале са вагона, стављале их на земљу, гдје би се дјеца одмах шћућурила попут преплашених птица, стишћући под пазухом комадић старога круха, што су га путем добила од људи на појединим станицама. Након што је транспорт био истоварен, прешло се на раскуживање и купање дјеце. Стотине и стотине дјеце, у доби од неколико дана до 15 година, гледало је на то са неповјерењем и неком притајеном огорченошћу. Не говоре, а већина их и не гледа. Немоћно леже на поду бараке окупани и очишћени, не знајући што се то са њима збива и не иду ли можда у сусрет новим мукама.
Пригодом купања и раскуживцања помрло је око 30 дјеце, 17 их је већ вртвих раније извађено из транспорта, а много их лежи умирући на поду бараке крај немоћних лијечника, да за који час заврши своје кратко, али болно бивствовање. Након купања и раскужиовања, те летимичних дјечијих прегледа, дјеца болесна од тифуса и пјегавца, послана су одмах у болницу за заразне болести гдје је тадашњи шеф примариус др Мерџо показао необично велику сусретљивост према тој дјеци, јер их је све примао према потреби у болницу, док је др Оскар Сеидл познати петоколонаш и Нијемац, шеф педијатријског одјела болнице на Ребру, отклонио примање дјеце ријечима да не прима бандитску дјецу.
Већ прве ноћи како је транспорт стигао у Загреб, умрло је у болници за заразне болести 37 дјеце. Дјеца су стигла у једном потпуно изнудреном десператном стању. Екстремитети су били сви отечени усљед ендема, док је лице било упало, мршаво, блиједо, а очи упале. Сва дјеца добила су тешке прољеве, који су сви били крвави и одговарали слици једне тешке дизентерије, а цријева су им висила и до 5 цм изван тијела.У цријевима се видјела пробављена кукуруза, јер су дјеца у логору Стара Градишка добивала за храну на дан шаку кукурузног зрња и то гризла, а осим тога пасла траву. Посумњало се на грижу, но вишекратни бактериолошки преглед столице показао је да нема клица. За лијечнике ствар је постала нејасна тим више што су слузнице уста меког непца каи и ждријела показивале нападно црвенило, које својом сликом подсјећа на тзв. Енатен код шарлаха, но осип на тијелу дјеце није се могао установити. Тек касније пригодом сецирања умрле дјеце, када су пронађени и чиреви у танком цријеву, као и промјене на слузници желуца, установљено је да су дјеца у логору Стара Градишка била систематски трована стављањем соде у воду. Осим тога, била су дјеца заражена и другим заразним болестима, као што је шарлах, дифтерија, тифус, морбили итд. Дјеца су дошла претежно гола или врло оскудно одјевена, јер су им усташе које су их на појединим станицама тобоже раскуживали, покрали са њих одјећу и обућу. Касно у ноћ, био је посао свршен и када су сестре и лијечници, који су радили око транспорта, мислили да је посао довршен, наједном се пронашло у кутевима појединих вагона још 250 дојенчади у доби испод годину дана, како немоћно леже већ сва помодрила и зачмала од плача. Дјеца су пузила подом без крпа и пелена, потпуно онечишћена у изметима и мокраћи. Поново је требало приступити послу да се покуша спасити и ту дјецу, но није било ни пелена ни лијека. И док су једне сестре прале дјецу, а лијечници им пружали помоћ, друге сестре разбјежале су се градом и по кућама родољубивих грађана скупљале пелене и млијеко, да тако пруже прву помоћ 250-еро безимене дојенчади.
Пригодом искрцавања једног транспорта око проф. Камила Бреслера, који је руководио тим радовима стално се врзмао бојажљиво некакав човјек. Када га је коначно проф. Бреслер питао што жели, казао му је тај човјек, да је одмах након окупације као Србин из Дубице добровољно пошао на рад у Њемачку, јер су му рекли да ће обитељи таквих људи бити заштићене. Налази се на путу кући јер је добио допуст. На колодовру је чуо од жељезничара за неку дјецу, која су стигла транспортом, па је дошао упитати налазе ли се можда овдје и његова дјеца. Проф. Бреслер увео га је у бараку. Човјек је неколико пута обилазио редове лежеће дјеце, али је само нијемо тресао главом. Мало касније видио је проф. Бреслер како носи у рукама сасушено тијело своје 12-годишње кћерке, која је умирући препознала свог оца. Нијемо су се погледали, а затим је чучнуо са дјететом у наручју уз зид бараке. Проф. Бреслер је одмах наручио санитетска кола, те оца са дјететом дао превести у болницу, но било је прекасно. Дијетеје на рукама оца до болнице умрло.
Након извршеног купања и раскуживања, те након што су најтеже болесна дјеца са заразним болестима смјештена у болницу за заразне болести, дјеца су нахрањена и укрцана поново у вагоне за пут у Јастребарско. Унаточ молби да транспорт буде што прије сложен и крене са колодвора, требало је пуна 4 сата док су усташе, које су пратили транспорт, дозволили одлазак транспорта са загребачког колодвора у Јастребарско. Усташка пратња транспорта украла је из транспорта изгладњеле и умируће дјеце за Јаску 100 кг кекса, које је једна загребачка твртка за дјецу поклонила, а дјецу док су била код њих у логору, пустили су да пасу траву. Сва та дјеца су била православна одведена из села испод Козаре.(…)
…Док су бројни доктори, хуманисти и родољуби дочекивали транспорте дању и ноћу и пружали помоћ по прихватилиштима које су сами организирали, дотле часна сестра Лауренција из Широког Бријега виче на загребачком колодвору приликом стизања једног транспорта с том дјецом мученицима: „Сву ту дјецу треба поклати“. И док су бројни родољуби давали новчане прилоге, те прилоге у храни и одјећи, те дјецу из транспорта узимали себи, да барем мало олакшају патње тим малим мученицима, дотле часне сестре из Широког Бријега скупљају по Загребу и провинцији прилоге у новцу и храни за партизанску дјецу, а онда све то утајују, те храну и новац шаљу у свој самостан у Мостар.(…)
Број транспорта који су стигли, односно прошли кроз Загреб од 27. 3. 1942. до 8.1. 1943. када су усташе забраниле даљњу бригу и скрб за ту дјецу износи 53 са 12. 770 дјеце.

Извор: Елаборат о дјечијим логорима у НДХ, Архив Хрватске, Загреб
Милан Булајић, Усташки злочини геноцида, књига 4, Београд, 1989. стр 780.