У Сиску је још од 1941. године постојало прихватилиште за дјецу избје­глица. Припадало је под Министарство удружбе. Али 1942. године претворено je у усташки концентрациони логор и било је много мука да га врате под компетенцију Министарства удружбе које се тек тада могло побринути за дјецу. У сисачки логор су усташе доводили заробљенике и из других крајева гдје се водила борба, а не само с Козаре. Највише је било из Славоније.[1]

Казнене експедиције усташа и Нијемаца довлачиле су овдје читаве породице ради обезбјеђења радне снаге за фабрике оружја у Хитлеровом Рајху. Послије операције на Козари и Шамарици, затим акција чишћењанеких дијелова Баније, Кордуна и Славоније, гдје је претежно  живјело српско становништво, сви капацитети овог логора били су попуњени. Кроз њега је у току 1942. године прошло око 12.000 заточеника. Највећи дио је упућен на принудни рад у Њемачку и Аустрију, док су неспособни, старији и болесни, ликвидирани у Јасеновцу. Из овог контигента заточеника од родитеља је одвојено 4.000 дјечака и дјевојчица. Они су подијелили судбину осталих малих талаца у Сиску, гдје је био највећи дјечији логор у НДХ.

Доласком првог великог транспорта дјеце из сабирног логора Млака код Јасеновца, 3. августа 1942. основан је у Сиску посебан дјечији логор са званичним називом „Прихватилиште за дјецу избјеглица“, што је било само камуфлажа пред јавношћу. Логор за дјецу се налазио под управом Усташке надзорне службе и покровитељством Женске лозе усташког покрета на челу са логорником Роком Фагетом, освједоченим усташким зликовцем. Формално, логор се налазио у компетенцији Министарства удружбе као „Прихватилиште за дјецу избјеглица“ чији је управник био др Антун Најжер[2] који је због својих злочина почињених у овом логору одговарао пред Народним судом.

Дјечији логор у Сиску био је смјештен у неколико објеката у граду: у згради бившег југословенског Сокола – Соколани (приземље и спрат), дворани женског римокатоличког самостана Св. Винко, магацину солане Рајс, згради Гучи, основној школи у Новом Сиску и тзв. „Карантени“ поред Теслићевог купалишта, односно у једној од шест барака[3] сабирног логора у Сиску.

Сви ови објекти били су крајње неусловни за становање и живот дјеце. У „Соколани“ није било ни врата, а у солани Реис владала је стална промаја. Дјеца су овдје, и она од неколико мјесеци, морала да леже на поду, без одјеће и покривача. И логор у стаклари Теслић био је испод сваког нивоа. Није имао никаквих уређаја – заточеници су лежали на танком слоју сламе која се брзо претварала у прашину, тако да је остајао само го под.

Логор у Сиску попуњаван је овим редом: У првом транспорту од 3.августа 1942, било је 800 испаћених малишана које је из логора Млака код Јасеновца овдје допратила Драгица Хабазин Мајка. Сутрадан, у пратњи усташа из логора Стара Градишка стигао је транспорт са 650 дјеце која су била у очајном стању. Трећи највећи транспорт, 1.272 дјеце, довела је 5.августа 1942, Диана Будисављевић из логора Млака. Сва ова дјеца, њих 2.722 била су српске националности с подручја Козаре, односно из села тадашњих срезова Босанска Градишка, Босански Нови, Приједор и Босанска Дубица.

Из општег сабирног логора у Сиску (Теслићева стаклара, новоподигнуте бараке на обали Саве и тзв. „Карантена“) током августа и септембра 1942, одузето је од мајки које су отпремљене на рад у Њемачку, 3.971 дијете српске националности са подручја Баније, Славоније и Кордуна. Тако је кроз највећи усташки логор за дјецу у НДХ од 3. августа 1942. до 8. јануара 1943. прошло 6.693 мала заточеника. Најмлађи су били у пеленама, најстарија су имала 14 година. У овом логору је током августа, септембра и октобра 1942. уморено 1.601 дијете.

О томе какве су прилике владале у дјечијем логору у Сиску свједоче бројни писани докази. Један од њих је и Елаборат Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, састављен на основу исказа више свједока, 28.марта 1947. године. Доносимо краћи извод из тих свједочанстава:

„Прилике у дјечијем логору биле су страховите. У првом реду зграде, у којима је тај логор смјештен нису биле за становање, јер су нпр.  у згради бившег југословенског Сокола фалили прозори и врата а у солани Реис владао је стални пропух, јер је зграда била тако удешена да би се сол у њој могла боље сушити. Дјеца у доби од неколико мјесеци, па до 14 година, лежала су на поду, који је једва покривало нешто сламе, без одјеће и потребних покривача.

Управа логора није се старала за хигијенске прилике, па су дјеца била потпуно запуштена, замазана од изметина, ушљива и пуна буха. Усљед посве недовољне исхране, јер је и у тим логорима храна крадена, дјеца су потпуно изнемогла и постепено се претварала у костуре пресвучене смежураном посве исушеном кожом. Усљед сваког помањкања хигијене, дјеца се нису могла прати. Изметине су остајале на подовима, гдје су дјеца лежала, болесни се нису одвајали од здравих, шта више инфекциозно болесна дјеца преношена су међу другу здраву дјецу, цуцле на флашицама нису се прокухавале, већ су даване без икакве дезинфекције дјеци без обзира јесу ли здрава или болесна. У логору су се развиле епидемије пјегавог и трбушног тифуса, шарлаха и дизентерије, красте свраба прекривале су дјечија тијела, па је усљед свега тога настао големи помор дјеце, 40 – 50 дневно, како то исказује гробар, који је ту дјецу покапао.

Види се из цијелог поступка управе логора, која је дакако била усташка, да је свима њима било стало да што више дјеце умре. Из података којима располаже ова комисија, у дјечијем логору у Сиску било је свеукупно нешто око 7.000 дјеце, од које је према неким подацима умрло 1.152, док је према исказима неких свједока, нарочито гробара Фрање Видеца, помор морао бити много већи.  Родољуби Сиска и околице, који су даномице долазили у логор и тражили да им се дјеца дају на исхрану, спријечили су, да помор дјеце у тим логорима буде још катастрофалнији. Међутим, када је колонизирање дјеце почело добивати масовни карактер, усташки логорник Сиска Роко Фагета исходио је забрану даљње колонизације и тиме је још стотине и стотине дјеце послао у сигурну смрт.“[4]

 

Из исказа пред комисијом за ратне злочине 1946. године Анте Думбовића (1901-1978), крунског свједока усташких злочина у дјечијем логору у Сиску, сазнајемо да је на позив др Камила Бреслера, његовог личног пријатеља, пристао на позив за спасавање дјеце која су из Старе Градишке и других усташких логора  и сабиралишта допремана у Сисак, те преузео бригу за њихову колонизацију.

Од „Министарства удружбе“ , Анте Думбовић бива именован као „повјереник за колонизацију избјегличке дјеце“, те израђује више хиљада „тисканица“ 5. августа 1942. На којима су били одштампани сви потреби подаци и за хранитеља који би преузимао штићеника.

Анте Думбовић свједочи: „Дјеца која су довлачена у Сисак била су исцрпљена од глади и болести. Велики број је дошао са крвавим прољевом и тако јаком дизентеријом да су им по ногама, свуда куд су ходала, цуриле изметине. Осим тога код дјесе се појавио тифус и шарлах, а код оне најмање, смештене у самостану, оспице и упала плућа. Јасно је било одмах да у таквом стању и заједничком добравку у пренатрпаним настамбама, једини спас је био раздвајање дјеце и предавање задравијих у приватну његу. И то је био наш првобитни задатак…

Ја сам настојао да попишем сву дјецу која су из логора око Јасеновца допремљена у Сисак или су у прихватном, пролазном логору одузета од родитеља и да у моје књиге унесем што више података. У том мукотрпном послу који је трајао до краја 1942. помагале су ми учитељице Злата Ракасовић, Божена Чулиг и Ружа Томић. Тако смо ми евидентирали са најосновнијим подацима 7.513 малих заточеника који су прошли кроз дјечији логор у Сиску. Према мојим записима који су сачувани, у року од три мјесеца, од почетка коловоза до краја листопада 1942, успјели смо повратити родитељима или родбини 1.200 дјеце, код  добровољних хранитеља у сисачком и петрињском котару и у опћинама Суња, Бобовац и Стаза колонизирано је око 2.000 малишана, а 1.800 је отпремљено у загребачка прихватилишта.

Гледајући свакодневно патње и велики помор дјеце нарочито у коловозу 1942, замолио сам градског физика др Давида Екштајна (пред само ослобођење одведен у Јасеновац и убијен, а његова супруга објешена) да води строгу евиденцију умрлих и да за свако од њих попуни „разгледницу“. На основу његових података саставио сам списак од 1.152 умрле дјеце и то 613 женских и 539 мушких. За њих 914 се нису могла установити имена нити неки други подаци. Покопана су са ознакама „NN“ или бројевима испод врата. За 238 дјечака и дјевојчица уписана су имена и други основни подаци.

Поред свега горе изложеног успио сам да организујем потајно фотографисање умрле дјеце. Тако сам обезбиједио 755 портрета уморене дјеце у логору Сисак. Сачувао сам и портрете и негативе. Све расположиве податке, пописнике заточене дјеце, потврде о предатој дјеци родитељима или у колонизацију на прехрану, фотографије и другу документацију одмах сам ставио на располагање, ради сигурности, госпођи Диани Будисављевић, која је потајно водила картотеку, и професору Камилу Бреслеру, који је са Дианом најприсније сарађивао у акцији на спашавању дјеце. Један примјерак документације сам  оставио у својој личној архиви коју сам успио да сачувам.[5]

 

О страхотама логора у Сиску дао је др. Велимир Дежелић 3. септембра 1945. г. изјаву Државној комисији

за утврђивање злочина окупатора и његових помагача, коју овдје у изватку доносимо:

„Најзлогласнији је био логор у Сиску. Ту је основана т. зв. »прелазна станица« и »прихватилиште за дјецу избјеглица«, коју је наводно требало преселити из Босне у Подравину. На око врло хумана установа, али за час се прочуло, да је »прелазна станица« — сабирни логор, а »прихватилиште за дјецу избјеглица« — дјечје стратиште и гробница.

У том логору дјецу су силом одвајали од мајки, које су слали на присилни рад у Њемачку, а ниихову дјецу остављали у »дјечјем прихватилишту«. Дјецу су ту затварали у просторије заражене пјегавцем и свим другим заразним болестима и остављали их ту данима без хране и воде, да овако помру. Говорило се чак, да неки »лијечник« уштрцава православној дјеци некакве ињекције, и да најздравије дијете сат иза такве ињекције умре. Дочувши то, смјеста

сам се упутио у Сисак, али ту ми нису допустили нити да се приближим том »прихватилишту«. Узалуд сам се легитимирао легитимацијама министарства, Црвеног Крижа, па и зеленом њемачком легитимацијом. Изјавили

су, да је то чисто усташка установа, и да цивилна лица немају с тим никаква посла. Телефонирао сам, телеграфирао и експресно пријавио у Загреб, нека се неодложно нешто подузме на спасавању дјеце из сисачког »прихватилишта«, јер је у граду ноторно познато, да је помор дјеце катастрофалан. Нигда нисам сазнао, куда је доспјела моја пријава, тек када сам био у усташком затвору, мој извидни судац ми је спочитнуо и у зло уписао ту »денунцијацију«.

Успјело ми је да фотографирам неке страшне љешинице дјеце, и да се договорим о даљњем (дакако илегалном) скупљању доказног материјала о том »прихватилишту«. Све што сам на своју руку могао учинити било је, да »избјеглице«, до којих сам још могао, не упућујем у Подравину преко Суње и Сиска, него у Славонију преко Окучана и Босанског Брода. И још нешто. Учитељ Думбовић био је постављен од министарства удружбе да води евиденцију

и колонизацију дјеце, и да сваком дјетету око врата објеси картончић с натписом његова имена и мјеста одакле је. Ради евиденције дјеце и састава картотеке, по којима ће родитељи послије моћи пронаћи своју дјецу, то се чинило оправданим, па и неопходно потребним. Ми смо међутим били присиљени да потајно скидамо дјеци те »упутнице у смрт«. Очајно љутит једнога дана, што ми у Сиску ниие успјело ништа извидјети, отпјешачио сам изван града посве сам цестом и ту наишао пред неком већом кућом на неколико припитих усташа. Зауставили ме, легитимирали, а како сам био срдит, запријетио самим, да ћу се доскора вратити и службено испитати, што се ради у њиховој »прелазној станици«. Један ме јепијани усташа на то цинички упутио нека се попнетнпод кровиште зграде, па ћу видјети »малу подружницу прихватне станице« . . . Ту сам на прегштима струготина или сламе разасуте по тлу, видио петнаестак посве нагих, обешчашћених лешина дјевојчица, које су се једва задјевојчиле« . .[6]

 

Јана Кох о логорским приликама у Сиску свједочи:

„Први пут била сам у Сиску са Вером Лукетић почетком рујна 1942. г., када смо од сестара Црвеног крижа, које су пар дана прије отишле да тамо раде, били обавијештени, да у »дјечјем прихватилишту« у Сиску дјеца умиру у великом броју. Кренуле смо с путним налозима Црвеног Крижа, јер смо тако имали приступ у »дјечје прихватилиште«. Проф. Бреслер упозорио ме је, да је једини човјек, на којег се можемо обратити у Сиску, да сазнамо истину, учитељ Думбовић, који је тамо постављен од »министарства удружбе«, и ради на колонизацији и евиденцији дјеце у канцеларији зграде Шпилер. Иначе, да је тај логор, т. ј. »прихватилиште за дјецу избјеглица«, потпуно у рукама усташа, да се само формално налази у компетенцији »министарства удружбе«, а иначе је у саставу »сабирног логора«. Обје ове установе имале су исту управу њемачко-усташког заповједника. Непосредно управљање »дјечјим прихватилиштем« било је у рукама усташе лијечника Најжара. Он је располагао инвентаром, новчаним средствима, управљао здравственом службом и особљем. Логор је био под покровитељством »Женске лозе усташког покрета« и »усташке надзорне службе« на челу с логорником Фагетом. Одмах по доласку у Сисак случајно смо наишле на Најжара. Он нам је рекао: »Дјеце баш и нема. Има неколико болесних у »Школској поликлиници«, а десетак у »Солани«. Они у »Солани« потпуно су здрави. Не вјерујем да ћете их данас затећи, јер недељом дјеца одилазе на раскуживање и шетњу уз обалу Купе.« Заустављамо се пред »Школском поликлиником«. »Школска поликлиника« је некаква стара зграда, у којој је импровизирана »болница« за дјецу из »прихватилишта«. Зграда у жици, а пред зградом усташка караула. На згради застава Црвеног Крижа. »Неколико болесних«, како нам је рекао Најжар, било је, ништа мање, него сто и шездесет болесне дјеце, која су сва лежала у високој температури на голоме поду, на изметинама, у мокраћи и трулежу, завучена под смрдљиве дроњке, којима су се хтјели заштитити од муха, којих је било на тисуће. Била су то у већини мала дјеца и нешто дојенчади.

Испод прња, дјеца су осјетила, да је нетко ушао, али се нису разоткрила, већ су она већа, тужно зацвиљела: »Хљеба . . . донеси воде . . .« а дојенчад је лежала немоћна и готово без гласа јецала . . . Дали смо се одмах на посао. Са женама

заточеницама орибали смо подове у тој »болници«, унијели свјежу сламу, прекрили је плахтама и гуњевима, којих је било препуно складиште, баш као и суда и жлица. Све су то донијели родитељи, кад су их с дјецом дотјерали из њихових кућа, али је Најжар све оно, што нису покрали усташе, држао у магазину.

Дјецу, па и дојенчад, »смјештао« је чак и у овој »болници« на голи под. Сестра Драгица Хабазин остала је уз дјецу у болници, а ми остале пошле смо у логор. При повратку, иза моста, састали смо се са учитељем Думбовићем. Заједно смо продужили до логора у Солани. Ушли смо у двориште. Одмах до улаза налази се мала зграда, у којој је смјештена канцеларија евиденције. На улазу — усташка стража. Дубоко у дну дворишта стоји велика зидана барака, слична великој зиданој стаји или магазину — бивша солана. Иначе само двориште служи граду Сиску за наважање смећа. Око Солане, а посред дворишта, тече отворени канал зелене гнојнице, која се слијева из велике стаје недалеко солане. Цијело је двориште отворено са свију страна, само уз Солану протегнута је жица.

Још из далека чули смо врисак, кукњаву, дјечји плач. Око 250 мале дјеце, највише од 3—5 година старе, напола голе, бјежећи у страху испред усташа — враћало се са »шетње« уз обале Купе.

Сакупили смо дјецу и одвели их у Солану. Солана, гола голеата зграда, сва од бетона, неугодно хладна. На поду ни крпе ни сламе. Зидови, годинама засићени сољу, испарују тешку влагу, која гризе очи и пече у грлу. У тој хладноћи апатично сједе четири постарије заточенице. Премда је већ давно- прошло три сата послије подне, дјеца још тога дана нису ништа јела. Била су пуна гнојних рана и краста, а сваком дјетету цурио је из уха гној, по којем су милили црви. Јадна су дјеца неописиво заударала. Њихове очи биле су упаљене и густо сузиле. Плач дјеце језиво је одјекивао у тим хладним зидинама. У логору нашле смо нешто преко четири стотине дјеце од око четири тисуће, колико их

је морало бити према информацијама, које смо добиле у Загребу. Нисмо у први час питале за ону дјецу, које нема, јер смо се морале хитно побринути за ону, коју смо још затекле у животу. Било нам је јасно, да дјецу треба што прије одвести из Сиска. Започеле смо преговарати с Најжаром. Тражиле смо, да се одмах отпреми најтеже болесну дјецу

и дојенчад, а затим и осталу. Најжар је одмах пристао. Он је најбоље знао, да послије »боравка« код њега, ни та дјеца неће преживјети, па отпремили их куда било. Тако се и догодило. Отпремили смо дјецу у три транспорта у Загреб. Дојенчад и мала дјеца била су смјештена у дом за мајке и дојенчад, који је управо у то вријеме преузео Црвени Криж. Од те дјеце остао је мали број на животу, дјелимично и ради потпуно несређених услова, који су владали у том дому.

По други пут сам отишла у сисачки логор листопада 1942. г. са још четири другарице. То је било поводом позива управе »сабирног логора« средишњици Црвеног Крижа у Загребу, да преузме руковођење амбулантом логора за жене. Сада смо у Сиску наишли на посве нову ситуацију. Након што смо 26. ИX. 1942. г. Одвели задњи транспорт дјеце у Загреб, логор за одрасле и дјецу у Сиску премјештен је из града и реорганизиран. Сада је уз посебан логор за дјецу основан и посебан логор за жене, у који су их, одмах по доласку, одвајали од мушкараца. Тај је логор био смјештен у баракама под именом »карантена«. Приступ »карантени«, т. ј. »заразним болесницима«, био је сада двоструко забрањен. Након пријављивања у канцеларији, кренуле смо у пратњи усташа према новим логорима. Пољским путем пресијецале смо ливаде и поља и тешко извлачиле ципеле из љепљивог блата. Негдје на крају свих тих ливада, далеко од града, угледале смо нове бараке. Одмах смо се упутиле у т. зв. »амбуланту«, која је била смјештена у празној и прљавој бараци пуној смоластог воња, што се и спарива » из нових дасака. На голоме поду лежале су жене. Све су од реда имале температуру. Дан прије, ујутро, одузета су им дјеца, и оне су се тужиле на боли у прсима. Међу овим женама било је и високо гравидних и неколико жена с пјегавцем. Бараке су биле повезане ходницима, на

којима су стражарили усташе. Сва врата из соба излазила су на те ходнике, и нитко се није могао никуда макнути, да га усташе не виде. Прозори били су уграђени само на вратима соба, и то у висини очију човјека. Једино, што су кроз њих могли видјети дјеца и жене, била су исцерена лица усташа, или њихове бајунете. Подаље од амбуланте, из неке друге бараке, чуо се тужни плач дјеце. Ту је било смјештено на голом поду четири стотине дјеце: новорођенчади, дјеце од неколико недеља и мјесеци, до десет година старости. Колико је дјеце долазило, и куда су их отпремали, није се више у овој »новој« организацији логора Сисак могло сазнати.

Дјеца у дјечјој бараци неутјешиво су плакала и дозивала матере, које су биле само неколико корачаја удаљене од дјеце, али које до њих не пропушта фашистички злочинац. Док су три другарице остале, да с усташама рјешавају питање амбуланте, ми остале смо покушале да дођемо у бараку с дјецом. Већа дјеца причају нам кроз сузе, како не могу умирити малене, јер су гладни, нема их тко превити… и како се боје, да ће сви помријети. Та дјеца, која још нису навршила ни десет година, заклињу нас: »Ајде, сестро, доведи нам матере, доведи барем мајке овим маленима. Видјет ћеш, ако им не доведеш матере, угушит ће се, већ од самих суза. Ајде, ајде, доведи их одмах …«

Довести матере овој дјеци није за нас било једноставно, јер их усташе »из принципа« одвајају и не пуштају к њиховој дјеци. Осим тога, ми смо имале приступ само к женама у амбуланти. У бараке »здравих« жена нисмо смјеле улазити, а нисмо се могле поред усташких стража нити прикрасти, а камоли извести жене у бараке к дјеци.

А ипак нам је успјело и то извести, иако је изгледало немогуће. Било је то у ноћи од 10. на 11. листопада, када смо све припремили, да тај транспорт дјеце још исте ноћи отпремимо у Загреб. Требало је да мајке задњи пут надоје

своје дијете и да га тим умире, а онда да га можда заувијек оставе, како би ми иза тога могле што лакше дјецу отпремити. Тко да опише радост дјеце, кад су угледала мајке. Њихове мале ручице овиле су се око мајчиног врата, а тешки јецаји још дуго и дуго били су јека пређашње туге. Из тих малих, узбуђених груди излазили су дубоки и тешки уздаси. Њихова похлепна уста припила су се уз мајчина прса, а на косицу дјеце капале су крупне сузе матера, које су шутјеле. Биле су то мајке — хероји. Када је и посљедње дијете, преморено тугом, заспало, оставиле су матере своју дјецу и тихо нестале у супротној бараци. На вратима свака се још једном окренула, топло нам се загледала у очи и прошаптала: »Чувај нам дјецу, чувај их рођена…«

Транспорт са 590 дјеце отпремили смо у Загреб, и једино, што смо могли као утјеху рећи тим матерама, била је адреса, гдје да потраже дјецу кад се врате из туђине … Њих су све још исте ноћи отпремили у Њемачку. Али, бараке су се пуниле новим матерама и њиховом дјецом. 16. октобра отпремили смо за Загреб даљњи транспорт са 566 дјеце, 17. X. транспорт са 400 дјеце, 26. X. са 350 дјеце. Све су то била мала дјеца, најстарија 10 година. Нису то више била дјеца са Козаре, него са Кордуна, Баније, из Славоније, из хрватских и српских — партизанских породица.

Од краја листопада 1942. г. Сисак усташама није више био погодно мјесто за »распоред« ухапшеника. 1943. г. било је укинуто »дјечје прихватилиште«. Сабирни је логор остао и даље, а дјецу су путем »Каритаса надбискупије загребачке« предавали на смјештај у обитељи. У околици Сиска народ се масовно дизао на борбу. Јединице Народно-ослободилачке војске заузимале су поједина села и ослобађале читаве крајеве у непосредној близини

Сиска, и више се није могло несметано убијати дјецу ни у посебним, од града удаљеним баракама.[7]

___________________________________

 

[1] Slava Ogrizović, Kozaračka djeca, Zbornik sjećanja Zagreb 1941-1945, Institut za historiju radničkog pokreta Hrvatske, Školska knjiga, Zagreb, 1984.

[2] Dr Antun Najžer, 38 godina, ljekar u logoru u Sisku. Zbog zločina počinjenih u dječijem logoru u Sisku, Vrhovni sud Hrvatske u Zagrebu ga je 8.9.1946. osudio na smrt strijeljanjem, br.kut. 1982/46, AH, kartoteka ratnih zločinaca, br. 422.

[3] Барака је била димензија 45×12 метара и препуна дјеце од новорођенчета до 10 година старости. Лежала су немоћно жива и мртва заједно. У осталим баракама су биле жене одвојене од своје дјеце.

[4] AH, ZKRZ, GUZ 1768/45, kut. 7/18. Nav. prema: D. Lukić, Bili su samo deca, MŽG, 2000, str. 161-164.

[5] Анте Думбовић уступио је Музеју „Козара“ на Мраковици 6. маја 1975. године 97 докумената и других прилога на 170 страница који говоре о страдању дјеце у логору Сисак. Nav. prema: D. Lukić, Bili su samo deca, MŽG, 2000.

[6] Žene Hrvatske u NOB. Str 374

[7] Исто.

 

Извор: Бојан Милијашевић, Голгота Босанске Крајине – дјеца у логорима Независне Државе Хрватске 1941-1945, 2017.