Логор у Горњој Ријеци основан је око средине новембра 1941. године, након што је дио заточеница из Лобора пребачен у просторије тамошњег старог дворца претвореног у нови логор. Управа Лобора и Горње Ријеке била је заједничка. Није познат тачан број заточеница у том логору јер се у сачуваним документима доносе укупни подаци за оба логора. На основи разних извјештаја и других извора може се са сигурношћу устврдити да се у том логору налазило просјечно 200-400 особа. Већину су чиниле Српкиње које су у Горњој Ријеци заједно с дјецом биле све до априла 1942. године. Посредством Хрватског црвеног крижа и Министарства удружбе НДХ покушало се спасити српску дјецу из логора наговарањем мајки да добровољно предају своју дјецу у „државну дјечју заштиту“.

Успјело се спасити свега једанаестеро дјеце и она су била преузета 27. марта 1942. и пребачена у Загреб гдје су смјештена у бараке Завода за одгој глухонијемих на Илици, бр. 113. Сва су та дјеца убрзо колонизирана, тј. предана појединим обитељима које су их добровољно узеле у своје домове.

Из логора је 30. марта 1942. већа група Српкиња с дјецом преко Загреба одведена у Земун гдје су сљједећег дана предане „тамошњим њемачким властима на даљњи поступак“. У априлу су све преостале Српкиње из Горње Ријеке пребачене у логор у Лобору, а затим су 23. априла 1942. одведене у Загреб и смјештене у Завод за одгој глухонијемих. У том је транспорту било 58 жена и 20 дјеце, а према неким извјештајима сви су убрзо пуштени кућама. Тако на почетку маја у Горњој Ријеци остају само Јеврејке, њих 73, јер је и група од 7 жена „католикиња“ била у то вријеме одведена у логор у Стару Градишку будући су »исте биле ухваћене ради комунистичке промичбе«. Преостале Јеврејке средином маја исте године пребачене су у Лобор и тако је логор у Горњој Ријеци престао постојати као женски сабирни логор, а према обавијести управе Горња Ријека је остала у резерви за случај да приспију нови транспорти.[1]

И у овом логору убрзо су се појавиле заразне болести које су несмиљено харале. Први се случајеви тифуса појављују одмах након оснивања логора, а као епидемија тифус је почео харати у просинцу 1941. године. Молбе за пријем болесница у оближње болнице на лијечење биле су одбијене из истих разлога као и у Лобору. Управа је, 24. јануара 1942. обавијестила надлежне у Загребу да је »из затворске болнице отпуштено 8 заточеница као здраве, што доказује успјех рада логорске болнице«, али је након неколико дана у новој обавијести морала признати да се свакодневно јављају нови болесници. Када су у априлу 1942. забиљежена нова 64 обољења, за неко је вријеме било обустављено тада већ намјеравано пресељење свих заточеница у Лобор. Колико је било смртних случајева у самом логору није познато. Не треба сумњати о великом постотку морталитета јер се према сачуваним извјештајима види да је епидемија тифуса управо у Горњој Ријеци узела великог маха, пошто су оба  и једина бунара са питком водом била заражена од самог оснивања логора.[2]

Дјечији логор у Горњој Ријеци, мјесту близу Новог Марофа у Хрватском Загорју, на путу према Крижевцима, основан је 24. јуна 1942. године у просторијама старог дворца Рубидо и званично постаје први усташки логор за српску дјецу. Званични назив логора био је „Дом за избјегличку дјецу”, а био је под управом Усташке надзорне службе (УНС-а), односно Усташке младежи. Циљ оснивања овог логора је био првенствено да се посебно одабрана српска дјеца, која су остала без родитеља, одгоје у усташком духу и постану нови јањичари.

Први транспорт од 100 српске дјеце из Уштице стигао је 24. јуна, а нешто касније, 2. јула 1942. још стотину српских дјечака са Козаре такође из Уштице. Њих су изабрали припадници Усташке младежи као најљепше и најздравије дјечаке међу том козарачком дјецом у старости 7 – 14 година. Неколико дана касније, 13.јула 1942, Макс Лубурић је одабрао у логору Стара Градишка још 200 најљепших и најздравијих дјечака. Дјечаци су добили дрвене пушке и били су обучени у мале црне усташке униформе од папирне тканине.

Након неколико дана, тај логор У Горњој Ријеци у дворцу Рубидо обишао је министар удружбе Ловро Сушић. Убрзо је, 13. августа 1942, професору Бреслеру стигло наређење да хитно преузме дјецу из Горње Ријеке због епидемије тифуса.

Проф. Камило Бреслер успио је спасити дио дјеце из логора, а о приликама у логору тих дана свједочи:

„У току кампање спашавања козарачке дјеце настојао сам да сазнам сва мјеста и концентрационе логоре у којима има дјеце. Тако сам сазнао и за злогласни логор Горња Ријека код Крижеваца гдје се налази заточен велики број козарачке дјеце. Стрепио сам над судбином ове дјеце јер је Горња Ријека била познато мучилиште заточеника од тифуса, дизентерије, а касније и пјегавца. Више пута сам тражио од ресорног министра да ми дозволи да обиђем овај логор, но одобрење се увијек разбило на отпору усташке надзорне службе која је руководила овим логором. Сазнао сам да је заповједник усташки часник, студент технике, а замјеник му је неки заставник познати кољач. Није прошло ни 14 дана иза посјете министра „дјечијем дому“ Горња Ријека кад добијем допис:  „Преузмите смјеста дјецу, јер се здравствено стање погоршава.“ Још нисам ни стигао да организирам најнужније за транспорт и преузимање дјеце кад ми стигне брзојав: „Преузмите безувјетно сутра дјецу, јер заповједништво напушта Горњу Ријеку.“ Сутрадан са Драгицом Хабазин и још неколико сестара Црвеног крижа, отишли смо болничким колима и са два камиона у Горњу Ријеку да преузмемо дјецу. Претпостављао сам да је завладао пјегавац или каква друга заразна болест, јер сам знао за Горњу Ријеку као злогласни логор у којем су до пред кратко вријеме били заточени Жидови. Осим тога, већ сам преузео неколико група козарачке дјеце из разних логора, и сва су била заражана најмање дизентеријом. Ипак нисам предпостављао да усташе и младеж активно учествују у злочинима над недужном дјецом. Заповједник логора био је један студент технике, из Петриње, а његов замјеник неки младић, за којег су ми касније рекли, да је познати усташки кољач. Одгајатељи су биле елегантно униформисане чланице „усташке младежи“. Као помоћно особље биле су позване на обавезну праксу „часне радне службе“ студентице загребачког свеучилишта-десетак дјевојака, од којих смо неке нашли у сличном здравственом стању као дјеца. Било је рано јутро кад сам стигао у Горњу Ријеку, а сва дјеца су већ била на дворишту. Немоћно су и апатично лежала, дрхтала и шутила. Имала су на себи црна одијела без рубља – али на главикапу са усташком ознаком. Брзо сам од једне студентице затражио попис дјеце, али ми она рече да та дјеца уопће нису пописивана. Кад смо позвали дјецу да се дигну, да их барем ми попишемо и смјестимо у камионе, дизала су се али многа нису могла ни да се држе на ногама, а камоли да се попну на камион. Отпремили смо их и утоварили у вагоне, које смо испословали у Загребу за превоз дјеце. На станици се око влака окупило тридесетак сељака, који су донијели нешто хране за дјецу. Кад су видјели дјецу и сазнали да су сва заражена тифусом, рекли су да се томе није чудити, јер су их стрпали у дворац одмах иза Жидова, који су умирали од тифуса.

Питали смо их да ли знају, гдје су покопана дјеца која су умрла. Рекли су да су усташе то урадили тајно и да за то „не бу нико никад сазнал“. Након што је дошао задњи камион, упитао сам, да ли су преузета сва дјеца. Једна од сестара одговорила је: „Сву коју су нам дали, јер болесници су остали“. „Болесници“? Нисам у први час схватио, јер сва ова дјеца били су тешки болесници. Са пар сестара се вратим натраг. Сада нас је дочекао заповједник јер је слутио да сам открио тајну преодгоја у „дјечијем дому“ усташке младежи. Без ријечи уђемо равно у зграду и пролазећи кроз неколико просторија у којима су као јасле у штали, један изнад другог била прикована уз зид три реда кревета, коначно нађемо болеснике. У двије собе величине 3×4 м, на тим трокатним уским полицама, на голим даскама, збијени једни уз друге, лежали су болесници – голи, покривенипокривени неким дроњцима. Потпуно сама дјеца, у свим стадијима пјегавца и агоније. На вратима иза нас стајали су заповједник и његов замјеник. Смијешећи се рекли су ми: „Па ваљда нећете то вући за собом. Само ви то оставите нама, до навече ми ћемо то уредит“. Имао сам осјећај да говоре са много рутине. Нису хтјели да нам даду болеснике, али кад нисмо попустили, пристали су уз увјет да потпишем да сам дјецу у реду  преузео. Потписао сам што су тражили. Када смо изашли рекоше нам да су болесници већ у камиону. Погледам у камион и скоро сам се срушио. Два су камиона била до руба пуна дјечијих костура. Потпуно голу дјецу која се више нису могла ни мицати, набацали су у камионе као цјепанице. Умрла су сва до једног у заразној болници у Загребу, када ми је успјело да их смјестим. Осталу стотину се није могло премјестити у загребачке болнице – препуне дјеце из логора.

Превезли смо их у Јаску, гдје су их, и поред готово безнадног стања, у којем су се налазила, доктори Драгишић, Давила, Глумац и Веисман, те остало медицинско особље, успјели у већини спасити.“[3]

Усљед тифуса велики број те дјеце из Горње Ријеке је умро. Одмах након доласка првог транспорта, појавио се и тифус који је убрзо прерастао у епидемију будући да су та дјеца смјештена у исте недезинфициране просторије у којима је до недавна харала та опака болест. Убрзо долази до помора таквих размјера да је око средине коловоза исте године заповједништво логора напустило Горњу Ријеку, а преживјелу дјецу преузима особље Црвеног крижа из Загреба и у драматичним околностима пребацује их у Загреб. О броју дјеце која су стигла из Горње Ријеке постоје различити подаци али је утврђено да је на загребачком колодвору одвојено око 50 најтеже обољелих дјечака. Њих су свим расположивим санитетским колима одвезли у болнице, али су сви до једнога убрзо умрли. Осталу дјецу, њих 100 до 150, хитно су активисткиње Црвеног крижа с лијечницима одвели у логор у Јастребарско гдје су смјештена у карантену, будући да су сва била заражена тифусом. Успркос готово безнадном стању у којем су се налазила, медицинско особље успјело их је спасити.

Тако је по други пут у једној години логор у Горњој Ријеци престао постојати, а у дворишту старог здања повећао се број скупних гробница за више од стотину малих лешева.[4]

[1] Narcisa Lengel-Krizman, Sabirni logori i dječja sabirališta na području sjeverozapadne Hrvatske 1941-1942, Sjeverozapadna Hrvatska u NOB-u i socijalističkoj revoluciji, Zbornik, Varaždin, 1976. str. 893-894.

[2] Исто

[3] Izjava prof. Kamila Breslera pred Državnom komisijom za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača, dok. 452. Nav. prema: Žene Hrvatske u Narodnooslobodilačkoj borbi, Zagreb, 1955. str. 374-375.

[4] Narcisa Lengel-Krizman, Sabirni logori i dječja sabirališta na području sjeverozapadne Hrvatske 1941-1942, Sjeverozapadna Hrvatska u NOB-u i socijalističkoj revoluciji, Zbornik, Varaždin, 1976. str. 893-894.

Извор: Бојан Милијашевић, Голгота Босанске Крајине – дјеца у логорима Независне Државе Хрватске 1941-1945, 2017.