У Јастребарском је 1939. године постојао „Поправни дом за дјечаке“ , којих је тамо било двадесетак. Тај дом био је повјерен редовницама „Дружбе кћери Божје љубави“ чија је централа била у Сарајеву. Управница дома је била Словенка, сестра Лина Травчар, а поред ње је било још шест редовница. Ту је такође од 1939. након распуштања тог поправног дома успостављен Државни дјечји дом Осијек – Јастребарско, а дом су водиле словеначке часне сестре милосрднице, чија је централа била у Београду, а управница дома је била сестра Кандида Арх, која је стигла из Цриквенице. Крајем августа 1941. она је отишла за Београд, а дјеца су са осталим редовницама враћена у Осијек.[1]

Током августа 1941. године, када због италијанске реокупације долази до пресељења усташких логора Слана и Метајна на Пагу, Јадовно и Госпић, формиран је у Јастребарском „Прихватни и пролазни сабирни логор“, у помоћним зградама дворца. Основао га је Уред III Усташке надзорне службе, као логор Усташке обране. Стражари су били усташе који су стигли заједно са логорашима из логора јужно од Јастребарског. Ту су логораши задржавани највише мјесец дана. Поједини транспорти су врло кратко остајали у Јастребарском и одмах су продужавали, најчешће за логоре I и II у Јасеновцу, или за логоре Крушчицу и Лоборград… Овај логор за одрасле је расформиран крајем септембра или почетком октобра 1941. године, а сачувана су бројна свједочења заточеника који су прошли кроз тај Прихватни логор у Јастребарском.[2]

Крајем августа 1941. године, у Јастребарском је формиран Дјечији дом за дјевојчице, а од јула 1942, од првог транспорта којим су у Јастребарско доведена дјеца из Старе Градишке, дом носи званични назив „Прихватилиште за дјецу избјеглица“.

У разговору усташког Поглавника, др Анте Павелића, нацистичког генерала Глеза фон Хорстенауа и Хитлеровог посланика у Загребу Зигфрида Кашеа, 10. јула 1942. закључено је: „У вези са даљим поступцима према заробљеницима са Козаре, Поглавник је наредио да се искористе све могућности логора у Јасеновцу и Старој Градишки за прикупљање што више радне снаге за Рајх. Такође је одлучено да се дјеца избјеглица са Козаре смјесте у посебан логор у Јастребарском и подвргну планском одгајању. Први транспорти су већ у покрету“.[3]

Од љета 1942. године, у Јастребарском се отвара логор за српску дјецу на неколико локација. Дјечији логори у Јастребарском и селу Реци, били су уз логор у Сиску, највећа дјечија сабиралишта у Хрватској. На почетку јула 1942. из Загреба је у логор Стара Градишка било упућено 16 сестара Црвеног крижа које су преузеле неколико стотина дјеце да би их преко Загреба одвеле у новоосновани дјечији логор у Јастребарско. То је био једини логор који је директно преузимало усташко Министарство удружбе и у њега распоређивало дјецу, гдје је радио проф. Камило Бреслер као начелник Одсјека за заштиту дјеце и обитељи, па је захваљујући тој чињеници спашен велики број дјеце.[4]

Логор у Јастребарском и Реци је био под управом часних сестара конгрегације Св. Винко Паулски и под вођством часне сестре Барте Пулхерије.

Логор у Јастребарском састојао се од објеката на четири локације: 1. Три дрвене бараке покрај фрањевачког самостана, за смјештај здравије и јаче дјеце, а које су раније служиле као штале за коње италијанске војске, болнице у дворцу грофова Ердеди, поред које је у једну зграду смјештено и 250 дјевојчица, затим  Карантене[5] у фрањевачком самостану и барака старе Циглане у Доњој Реци, удаљене непуна три километра од центра Јастребарског.

У Елаборату о дјечјим логорима у НДХ за логор у Јастребарском, између осталог, наводи се сљедеће: „Први транспорт дјеце смјештен је одмах по свом доласку у Јастребарско у напуштене бараке талијанске коњице. Унаточ опирању усташа, који су, када су видјели да се у те бараке желе смјестити партизанска дјеца, покушали бараке порушити. Само једна од барака је била уређена за становање, док су друге двије бараке биле штале. Када је транспорт са дјецом стигао у Јастребарско, установило се да су дјеца у очајном стању заражена свим могућим болестима, што је и раније константовано приликом дезинфекције у Загребу.

Пошто је тој дјеци било потребно посветити највећу могућу пажњу и смјестити их у било какву болницу, заслугом др Никше Чернозубова је уређена дјечија болница у дворцу грофа Ердедија на првом и другом спрату, те су најтеже болесна дјеца отпремана сељачким колима и аутобусима у дворац грофа Ердедија.

Кревети су били у болници приправљени, али није било ни лијекова ни одјеће за дјецу, јер су скоро сва била или гола или у раздераним кошуљицама и са бројевима на плочицама око врата.

Двије сестре помоћнице из Школе за сестре помоћнице, сестре Мира и Винка, које је на располагање руководиоцу новоосноване болнице др Драгишићу ставио др Никша Чернозубов, извијестиле су проф. др Драгишића да часне сестре не дају одијело и постељину за дјецу иако је имају много, те су ормари са одјећом и постељином морали бити насилно отворени те су прво најтеже болесна дјеца обучена и смјештена у кревете… Сва дјеца су боловала од по неколико болести, нпр. комбинација тифус-дизентерија, оспице, дифтерија носа и ждријела, улцерозне стоматитиде најтежег степена, много едема на ногама од глади. Било је и дјеце која су код најмањег напора код устајања из кревета да врше нужду нагло умирала и падала као снопље од опште тјелесне слабости и исцрпљености. Већ други дан по оснивању болнице, љекари и сестре помоћнице су уредили амбуланту гдје су почели дјеци давати инфузије да би изгладњелој дјеци повратили живот… Здравија дјеца су смјештена у бараке италијанске коњице из којих је најприје избачено ђубре а потом на под стављена слама. Транспорт за транспортом доводио је полумртва дјечија тијела на станицу у Јастребарско, а бараке и болница већ одавно су прекорачили капацитет  у броју примљене дјеце. Требало се побринути за нове просторије.  Проф. Камило Бреслер је сазнао да се у непосредној близини Јастребарског у селу Реци налази неколико напуштених барака, такође од италијанске коњице, па је одлучено да нови транспорт упути у Реку.

Усташка посада која се налазила у Реки, порушила је двије бараке чим је сазнала да се у њих намјеравају смјестити „партизанска дјеца“. Остале три бараке је успјела спасити сестра Татјана Маринић, окречити и посути сламом и у њих смјестити дјецу. У једној бараци је одмах основана болница[6] којом је управљала др Глумац уз помоћ сестре Татјане Маринић и гђе Чернозубов.

У јесен 1942. године је у Јастребарско стигао транспорт од 250 дјеце из „Дјечијег дома“ усташке надзорне службе у Горњој Ријеци покрај Новог Марофа. Дјеца су сва боловала од пјегавца. Та су дјеца смјештена у напуштени фрањевачки самостан у Јастребарском у карантену.

Здравствени надзор над овом дјецом је водио др Вајсман из Осијека, док је врховни надзор над свим болницама, које су спадале под дјечији логор Јастребарско, тј. болницом у дворцу Ердеди, болницом у баракама у Јастребарском и Реки, те над болницом у самостану, водио је проф. др Бранко Драгишић…[7]

Логорске болнице логора Јастребарско и настамбе за здравију дјецу у баракама иако без икаквих средстава и против воље усташа, организоване су биле тако да је већ након неког времена морталитет дјеце почео опадати. Почели су стизати разне врсте лијекова захваљујући др Никши Чернозубову и његовим пријатељима. Сестре помоћнице, на челу са Татјаном Маринић и Лином Падован су даноноћно бдиле над дјецом, скрбивши се за храну и млијеко које су добивале из оближњих села од сељака.

Часне сестре, реда Светог Винка из Загреба, које су имале управу у својим рукама, нечовјечно су поступале са дјецом, изјављујући отворено да су то партизанска дјеца, да су то српска дјеца и да помагати ту дјецу, значи одгајати људе који ће касније њих клати. У томе се нарочито истицала часна сестра Пулхерија Барта, управитељица, и часна сестра Лауренција, економ. Оне су ускраћивале дјеци храну, одјећу, обућу и постељину, те посуђе, иако је тога било у дворцу у изобиљу што су даровали разни родољуби, те су настојале што више те робе одвести у самостан свога реда. И док су дјеци давале пријесан хљеб и ометале допремање млијека, тако да се млијеко редовно кварило, дотле се њима сервирало најфиније јело, вино, колачи, црна кафа, итд. Дјецу су мучиле нарочито на тај начин да би им умирућим приступале и испитивале их за имена њихових родитеља, те силили дјецу да кажу своје име и вјероисповијест. А један свештеник, знао је читаве сате и сате проводити крај умирућег дјетета, те тихим гласом шапутао над умирућим уживајући садистички у мукама дјеце: „Реци, да ли си примио причест“? Старију и здраву дјецу, и то дјевојчице, иако су добро знале да су све православне вјере, тукле су и силиле да иду пјевати у цркву, да пјевају усташке пјесме, те да дворе усташе, који су били дневни гости часних сестара. У том се нарочито истакла часна сестра Божимира. Колико је далеко ишло то мучење најбоље се види из поступка часне сестре Пулхерије, која је Татјани Маренић из руку отела неколико дасака када је са осталим сестрама помоћницама хтјела направити тоалет за дјецу, да дјеца не морају обављати нужду на отвореноме, на киши и вјетру. Не само према дјеци, већ и према сестрама помоћницама које су пружале помоћ дјеци су биле веома окрутне, те и њих тукле ако би дјеци дале сакупљену храну. Часна је пријавила сестру Татјану Маринић усташком редарству да не одгаја дјецу у усташком духу, те је иста била одмах ухапшена и разријешена дужности, а на њено мјесто постављена Јелена Чернозубов, која је такође брзо смијењена, те је као одгојитељица постављена усташкиња Ница Враниловић, а осим тога су у логор смјештени и органи усташке надзорне службе. Сестрама помоћницама часне сестре нису дозвољавале да спавају у кревету иако су и саме биле болесне од дизентерије, него су им кревете одузеле и присилиле их да спавају на бетону. А све то јер су добро поступале са дјецом…

Мртву дјецу су часне сестре угуравале по двоје а и више у сандуке од шећера, те их при том гурању ломиле и ударале само да се сандук може затворити, а затим их закопавали крај плота изван гробља, јер су била „шизматици“.

У јесен 1942. године престали су стизати дјечији транспорти у Јастребарско. Логор је био препун, па су дјецу почели разврставати у логоре Сисак, Глухонијеми завод и Јосиповац. Социјални и здравствени радници настојали су да здраву и оздрављену дјецу из логора колонизирају што се показало успјешно. Бројни сељаци се јављају и узимају дјецу на отхрану и скрб, па је концем новембра у Јастребарском у болници остало још само стотину дјеце, док су остала колонизована. Када је колонизација показивала велики успјех и када се видјело да ће лијечници и родољуби успјети спасити велики број дјеце, усташка надзорна служба забрањује даљње колонизирање дјеце преко приватника и читаву колонизацију препушта Каритасу, а усташе ојађени успјехом колонизације траже колонизовану дјецу, те их на очи њихових хранитеља кољу или одводе поново у логоре, а у више случајева убијају и хранитеље те дјеце. Око 500 гробова безимене дјеце иза плота јаскаског гробља свједочи о усташком поступку према тој дјеци али и такође о поступку часних сестара, а нарочито Пулхерије и Лауренције, док страховито звуче ријечи предсједника Хрватског Црвеног Крижа у Загребу приликом стизања последњег транспорта из Старе Градишке упућене сестри Драгици Хабазин, када је рекао: „Зашто сте навукли толико те православне дјеце у Загреб, тим нисте учинили услуге ни Поглавнику ни хрватској држави“.[8]

Из првог транспорта одмах је издвојена велика група дјеце и смјештена у болницу а остали су морали бити смјештени у прљаве и неуређене бараке. Сљедећих дана почели су стизати нови транспорти, 13. и 14. јула 770 дјеце из логора у Старој Градишки, 31. јула 850 дјеце из логора Јабланац, односно 5. августа 800 дјеце из Млаке[9], 14. августа транспорт дјечака из Горње Ријеке. Будући да су бараке и болница у Јастребарском биле већ првим транспортима попуњене до максималног капацитета, требало је хитно пронаћи нове просторије за смјештај нових група. Тада су пронађене напуштене бараке у оближњем селу Река, удаљеном око 3 км и у њих је смјештено око 2.000 дјеце. Управитељица оба логора била је часна сестра, позната по нехуманом и суровом поступку према дјеци, али и према свем оном медицинском и другом особљу које је чинило све да би спасило ту невину дјецу.[10]

Јосипа Татјана Маринић[11] је још 15.новембра 1944, дала свој први исказ пред Комисијом за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача о страдању српске дјеце. У документацији коју је прикупио један од највећих истраживача страдања дјеце Козаре Драгоје Лукић, стоји Татјанин запис: „Када је стигао први транспорт од око 750 дјеце ја сам успјела убацити у логор 18 својих ученица из школе за његоватељице у Рудама које су већином биле младе. Дјецу коју смо примиле, а наша је задаћа била преузимање и њега те дјеце, били су тешки болесници, полумртва и мртва дјеца испод 10 година старости. И дјеца из друге групе била су попут сићушних костура, лица боје цемента, с прољевом готово сви, дизентеријом и са још, понеколико других болести. Многа су умирала када су морала начинити и најмањи тежи покрет, када су на примјер, ишла да врше нужду. Дјеца би пала, а било је и такве дјеце која су преко ноћи стављана и по 46 пута на ноћну посуду. Прва ноћ је била заиста страшна, умрло је 17 дјеце, а дан касније двадесеторо. Те младе дјевојке, најстаријој је било 18 година, непрестано су питале: „Шта да радимо, како да им помогнемо да не умру?“ Вапаји би начас престали а онда би се зачула само јека умируће дјеце. Чим би дошла нова група смијештали бисмо их на траву, а онда пажљиво носили до амбуланте, па и уз сву пажњу било је дјеце која нису могла да издрже. Тежак је био осјећај носити дијете на рукама, а оно одједном умре. За младе дјевојке које су биле са мном, то је било више него страшно. И када смо пребродили прве кризе, почеле су компликације са усташама, које нас нису остављале на миру, и неким часним сестрама конгрегације „Свети Винко Паулски“ које су радиле у дјечијем дому у Јастребарском. Својим нехуманим поступцима нарочито се истицала часна сестра Барта Пулхерија[12], преко које су усташе вршиле утицај да се онемогући опоравак дјеце и да она и даље страдају. Сукоби са усташама били су све већи. Оно што су нам приредили приликом доласка транспорта од 17.српња 1942, имало је погубне посљедице. За дјецу из тог транспорта било је јављено да су здрава па смо одлучили да их смјестимо у Доњу Реку, село удаљено око два километра од Јастребарског. Држали смо да ћемо ту моћи да смјестимо сву дјецу, јер се тамо, поред једне стамбене бараке, налазе још двије погодне бараке за смјештај дјеце. Међутим, усташе су под заповједништвом сатника Франића, порушиле те двије бараке само зато да се дјеца у њих не би уселила. У шталске бараке није било могуће смјестити дјецу, јер су биле загађене са гомилама стајског ђубрета. Тако смо у једну бараку у којој је било јеста за 240 малишана смјестили њих 750. Међу том дјецом било је и оне од пар дана и од пар мјесеци. Са том групом дошло је и 35 жена и 5 мушкараца. Оне жене које су дошле биле су трудне или мајке неке од те дјеце.У тим баракама и оним које смо усплјели да очистимо, дјеца су лежала једна преко другога. Мени и мојим дјевојкама најтеже је било савладатистрах код дјеце и у себи. Дјеца су нам и овога пута умирала на рукама, на поду у баракама. Двије тисуће дјеце на малом простору сједи или лежи апатично и нијемо. Ни за шта не показују интерес, ни храна их не привлачи. Младе одгајатељице настојале су да сакрију свој ужас пред дјецом. Тих дана имале смо чешће сукобе са усташама које су се налазиле на Реки. Изнијећу само овај примјер. Један млади плавокоси усташа насрнуо је бајонетом на дјецу. Са моје двије ученице спријечила сам да тај агресивни усташа уђе у бараку и оствари своју намјеру. Исте ноћи он је уклоњен из посаде, а нама је забрањено да о томе говоримо. Тада све учесталије почињу сукоби са часним сестрама, посебно са управницом дома Бартом Пулхеријом и сестром Гауденцијом (Марија Миловец), која је била економ Дома. Оне су отворено изјављивале да хранити ту бандитску дјецу значи одгајати људе који ће их касније клати. Примијетила сам да храна и лијекови које шаљу економ Шрам из Министарства удржбе и Дијана Будисављевић не долазе овој дјеци у логору. У то смо се Лина Падован и ја лично увјериле. Видјели смо сандуке напуњене храном и лијековима адресоване на разне самостане у Босни и Словенији. Ове часне сестре су ускраћивале нашој дјеци храну, одјећу, обућу, постељину и посуђе иако је свега тога у дворцу грофа Ердедија било у великим количинама. И према мртвој дјеци ове часне су показивале нескривену мржњу. Ради уштеде сандука за шећер, у којим су дјеца покапана, оне су у један сандук стављале више малих костура(мале дјеце) и силом затварале поклопац. Дјеца су сахрањивана крај живе ограде, даље од гробља. „Њих треба у шуму, да им се ни мјесто не зна“ – говорила је сестра Пулхерија. Кад год смо од Барте и Гауднције нешто тражили за нашу дјецу, није нам удовољено. Тежак је примјер њихове злобе био са снабдијевањем млијеком. Оне су у свом Дому располагале колима и коњским запрегама и њима је свако јутро млијеко стизало на вријеме. Био је мјесец српањ са великим врућинама, а нама је млијеко стизало на једвите јаде, око 11 сати. То млијеко нисмо смјели давати дојенчадима, што је значило њихову смрт. Тако је било из дана у дан. Код нас у баракама у Реци био је велики помор дјеце. Сестре Пулхерија и Гауденција много пута нам нису хтјеле дати кола за превоз мртве дјеце, тако да смо више пута морали пјешице или на бициклу да преносимо мртву дјецу до дворца Ердеди, одакле су даље преношена, углавном ноћу, на мјесто покопа. Било је још много различитих проблема са којима смо се сусретале у настојању да како тако зауставимо смрт код дјеце у Јастребарском која је била посљедица ужаса њиховог боравка у усташким логорима око Јасеновца.

Након више сукоба са овим часним сестрама, мој положај је постао неодржив. Против мене је поднесена пријава и ја сам била ухапшена. Преслушао ме је један орган Усташке надзорне службе из Карловца који ми је рекао да ме је тужила Барта Пулхерија, зато што не одгајам дјецу у усташком духу, те да је мој рад и мојих ученица постао сумњив. А постоји сумња и да сарађујем са партизанима. На ове оптужбе сам једноставно одговорила да ми дјецу покушавамо одржати у животу, ону која још дају неку наду, а да уопште немамо времена нити могућности да их одгајамо. Исте ноћи сам пуштена из затвора, али је усташа који ме је саслушавао сутрадан сакупио све особље у нашем логору и пријетећи захтијевао да се убудуће дјеца одгајају у усташком духу. Послије овога мени није остало ништа друго него да се вратим у школу у Рудама и убрзо затим са својим ученицама и групом наставника из школе 1943.године, изађен на слободну партизанску територију.[13]

О здравственом стању дјеце у Јастребарско логору дао је свој исказ и др Бранко Драгишић, професор Медицинског факултета у Загребу. Записнички је саслушан пред Земаљском комисијом за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача 10.децембра 1945, када је дао сљедећи исказ: „Када сам се 1942.године вратио из логора Јасеновац и Стара Градишка, гдје сам провео 4,5 мјесеца као заточеник, дошао сам болестан од тифуса са абсцесом и опериран због опће тјелесне слабости и исцрпљености. Од проф. Будисављевића дознао сам чим сам се опоравио, да стижу транспорти „партизанске дјеце“ у Глухонијеми завод. Упутио сам се одмах тамо и долазио сам дневно са мојом супругом др Нином Драгишић, да пружамо помоћ тој дјеци. Већ код првих прегледа нашли смо много дјеце са тешком атрофијом усљед глади. Код друге скупине дјеце нашли смо нападно црвенило слузнице уста и мекога непца код ждријела. То црвенило је својом сликом подсјећало на тзв. Онантон код шарлаха. Али осипа на тијелу код дјеце нисмо установили. Ствар је за нас била јасна, да се ради о промјенама у слузници уста, које су настале на умјетни начин. Већа дјеца су нам изјавила, да су им стављали соду у јело. Ствар је била јасна, да се радило о тровању и оштећењу слузнице уста. Касније сам дознао да су код неке сециране дјеце пронађени и чиреви у танком цријеву, као и промјене на слузници желуца, које би говорило, да се ту радило о посљедицама горе споменутих тровања. Код великог броја дјеце нашли смо најтеже степене авитаминоза, скорбутичке промјене са едемима усљед глади и врло много улцерозних стоматида. Слузница уста била је посута са многобројним чиревима и долазило је до гангренозних процеса у устима до испадања зуби. Много дјеце је имало и инфекциозне болести, нашли смо неколико случајева акутног пјегавца, врло много оспица, необично много дифтерије носа и дифтерије ждријела. Знатан дио дјеце боловао је и од тешких токсичних грижа-дизентерија. Болеснике са трбушним тифусом и пјегавцем слали смо у болницу за заразне болести, гдје је тадашњи шеф прим. др Мерџе показао необично велику сусретљивост према тој дјеци, јер их је све примао према потреби у своју болницу.

Транспорти су долазили повремено до мјесеца јула. Али 11.јула дошао је велики транспорт партизанске дјеце (око 700) у посебним вагонима на загребачку станицу. Обавијештен о томе отишао сам на колодвор са мојом супругом др Нином Драгишић, да тој дјеци пружимо прву помоћ и да се даље побринемо за њих. Транспорт је допратила из Старе Градишке госпођа Диана Будисављевић. Већ код доласка влака истоварено је око 16 мртве дјеце. Сви су били у стању тешких атрофија, вјероватно као посљедица гриже или тифуса. Дјеца су одмах раскужена, многа од дјеце нису имала ништа на себи осим кошуљице и броја на лименим плочицама. На колодвору је био и др Никша Чернозубов који ме је извијестио да је уредио у Јастребарском у дворцу грофа Ердедија болницу за ову дјецу. Најтеже болеснике, око 30 дјеце, смјестили смо у два санитетска аутомобила и хитно их са мојом супругом отпремили у Јастребарско. Са дјецом смо путовали обоје да и на путу можемо дати инјекције за срце и да дјецу по доласку у Јастребарско одмах смјестимо у болничке кревете. Кревети су били припремљени али није било још потребних лијекова, а ни одјеће за дјецу. Двије сестре Винка и Мира, иначе двије од најбољих из Школе за сестре које нам је ставио на расположење др Чернозубов извијестиле су ме, да часне сестре неће да даду одијела за дјецу. Надстојница је била Барта Пулхерија. На моју интервенцију отворени су ормари са одјећом, те смо прву дјецу обукли и смјестили у кревете. Моја супруга је са шприцем у руци давала инјекције керамина од кревета до кревета, да дјеци уздржимо по могућности срце, јер су мање више сва била морибундна. Уз двије споменуте сестре из Школе сестара било је и часних које су врло пожртвовано радиле и посветиле се овој дјеци. Ноћу је стигао транспорт дјеце на колодвор, те су допремана из вагона санитетским аутомобилима и сељачким колима. Сва су дјеца боловала од по неколико болести: нпр. комбинација тифус – дизентерија – оспице – дифтерија носа и ждријела – улцерозне стоматитиде најтежег степена, много одема на ногама од глади. Било је дјеце која су код најмањег напора код устајања из кревета да врше нужду нагло падала као снопље и умирала од опће тјелесне исцрпљености и слабости. Ту цијелу ноћ смо радили пружајући најнужнију прву помоћ. Другога дана уредили смо амбуланту те смо почели са давањем субкутарних инфузија физиолошке отопине да повратимо изгладњелој дјеци живот као и интравенозним инјекцијама шећера. Лијекови су почели сустизавати врло брзо и то сви могући: серуми против дифтерије, против дизентерије, средства за срце итд. Ово је било омогућено захваљујући др Никши Чернозубову и осталим колегама из Хигијеског завода, који су ми ставили све лијекове на располагање. Намјештеници Пливе и колеге из хигијенске службе, а нарочито др Никша Чернозубов, знали су да се ради о партизанској дјеци са Козаре и излазили ми у сусрет у свим мојим тражењима.

Болница је организирана за дјецу са капацитетом од 110 кревета. Број кревета није био довољан. И како су касније почели сустизати нови транспорти били смо принуђени да организирамо и нова олничка одјељења мимо дворца. На располагању стајале су нам бараке од талијанске војнице, које су моментално биле празне. Код масовних прегледа изручивали смо здравију дјецу те их смјестили у бараке на путу према жељезничкој станици. У другим баракама направили смо болничка одјељења на тај начин, да смо направили лежаје од дасака гдје смо метнули сламарице, или уколико њих није било, сламу и покриваче. Број обољења растао је све више, тако да смо за помоћ замолили проф. Бреслера, који се највише бринуо за ову дјецу и који је улагао све могуће, како би се посао око спасавања ове дјеце што боље организирао. Он се бринуо за исхрану, за облачење, за добаву лијекова, итд. И био је у том послу више него пожртвован. С обзиром на поновна масовна оболијевања, јер смо од лијечника били само ја и моја супруга др Нина Драгишић захтијевали смо да нам се пошаље још лијечника, те нам је упућена др Глумац, а проф. Бреслер се побринуо да смо добили и двије лијечнице, часне естре од реда Св. Винка, које су промовирале у Београду. Др Глумац као и обје часне сестре докторице добиле су задатак да воде нова болничка одјељења под мојом контролом. Часним сестрама докторицама повјерен је здравствени надзор над дјецом у Доњој Реци гдје их је било смјештено у баракама око 1.200. Сваког поподнева након свршеног рада у болници одлазили смо на поподневну визиту у Доњу Реку. Тамо се организирала убаракама болница и то једна најљепша и најсухија барака за оспице и упале плућа након оспица. На дворишту је уређен у облику сјенице простор за лијечење упала плућа од оспица на свјежем зраку. У другој бараци одјел за дизентерији, онда за дифтерију носа и ждријела и амбуланта. За организацију болнице у Доњој Реци необично много је учинила Татјана Маринић и госпођа др Никше Чернозубова. Татјана Маринић је све своје ученице из школе, коју је она водила из Руда, допремила у Јастребарско. Један дио је радио као његоватељице у болници у дворцу, а друге су бринуле за његу дјеце у Доњој Реци. Госпођа др Чернозубова са својом кћерком била је необично пожртвована око старања за ову дјецу. Када је већ болница била организована и када нам је успјело, да споменутим мјерама смртност дјеце смањимо, јављено ми је да усташе распуштају логор у Горњој Ријеци код Вараждина, јер се тамо појавио пјегавац међу дјецом. И ту су дјецу упутили у Јастребарско. Сада је био за нас проблем, да већ у сређене медицинске прилике примимо око 280 дјеце у инкубацији, а многи од њих су већ боловали од пјегавца. Постојала је дакле опасност, да преко овог новог транспорта унесемо заразу пјегавца међу дјецу. Предложио сам проф. Бреслеру, да је једино рјешење испразнити фрањевачки самостан у коме су се налазила у цијелој згради 3-4 фрањевца и тамо смјестити дјецу уз строгу карантену и изолирати их строго од остале дјеце. Бреслеру је успјело након многих и мучних интервенција, да добијемо самостан као карантену за дјецу са пјегавцем, која су тамо и смјештена. Здравствени надзор над карантеном у самостану повјерио сам др Вајсману(Weismanu), који је из Осијека упућен у Јастребарско. Укупан број дјеце, која су била у Јастребарском износио је око 3.400. Овамо су прибројана и дјеца у инкубацији пјегавца из Горње Ријеке. У Јаски је старост дјеце била од једне до 14 година. Да би се добила само приближна слика о болестима износим сљедеће чињенице према подацима, који још нису детаљно сређени. Дизентерије је било око 400 и то најтеже врсте болести, оспице са упалама плућа или без њих око 300, абдоминалних(трбушних) тифуса око 200, скорбута необично много и то најтежега степена са испадањем зуби и секвестрирањем вилица. Других авитаминоза исто тако велики број. На стотине улцерозних стоматида са двадесетак нома, са потпуном деструкцијом образа. Дифтерија носа и ждријела око 200, варичела и заушњака око 100, шарлаха је било мало, туберколозе уколико се могла установити без рендгенског прегледа није било много. Свраба и разних гнојних инфекција на кожи необично много.

Цјелокупну клиничку симптоматологију коју сам овдје видио означио бих као патологију код атрофичне изгладњеле дјеце, гдје такав организам није имао довољно способности за творбу антитијела, зато се догађало да се код једног истог дјетета на узглавној цедуљи налазе по реду све могуће инфектиозне болести: дизентерија, оспице, упала плућа, дифтерија, варичеле. Такође степене скорбута и тешких авитаминоза сумњам, да је икада имао прилике да види иједан лијечник код дјеце. Исто то вриједи и за атрофије, нарочито из првога транспорта око 700 то нису била дјеца, него испушени скелети превучени кожом са великим очима дубоко упалим без израза, то су били живи лешеви, који су једва показивали знаке живота. Премда сам прве дане од јутра до мрака, а неки пут и ноћу у болничкој амбуланти давао са шприцом од 20 ccm субкутано инфузије и средства за срце, тешко ми је успијевало да дјецу из првог транспорта вратим животу. Код неколико дјеце која су сецирана у Загребу, пронађена је потпуна атрофија цријевне слузнице, тако да је била онемогућена ресорпција и асимилација хране (посљедица хроничног гладовања у логору у Градишци). И када нам је успјело да ове тешке атрофичаре повратимо животу, онису умирали код најмањега тјелесног напора, код неких ако су се усправила у кревету или сишли да врше нужду, наступала је смрт усљед атрофије срчанога мишића. Смртност дјеце је била голема у првоме транспорту јер је у томе било највише изгладњеле и атрофичне дјеце. Касније нам је успјело да организацијом и уређењем болнице и пружањем издашне лијечничке помоћи тај морталитет смањимо на многућу мјеру.

Дјечији логор у Јастребарском постојао је око 3,5 мјесеца тј. од 12.7. 1942, до мјесеца студенога 1942. Усташа за цијело вријеме у логору није било, јер су свугдје на улазима биле излијепљене табле заразне болести, приступ строго забрањен. Само у другој половици јула посјетио ме је један усташки поручник из Карловца, који је рекао да има задатак да попише дјецу и да надзире логор. Изразио се при томе, да ту дјецу треба сву подавити, јер оно „што мачка коти мишеве лови“. Престао је долазити и он у болницу, тако да стварно није било страже, премда је у Јастребарском била усташка посада.

Како сам већ напријед поменуо сумњам да је икада иједан дјечији лијечник могао да види толико и тако тешких обољевања код дјеце, као што је био случај у Јастребарском. Та масовна оболијевања била су посљедица гладовања у логору Градишка, усљед чега је организам био неспособан да се брани од болести и неотпоран да их савладава. Степене атрофије усљед глади најбоље показују фотографије које је снимио проф. Бреслер. Упркос тако тешког оболијевања имао сам са мојом супругом као лијечник једно задовољство, да нам је ипак успјело релативно велики број ове дјеце одржати у животу. Дјеца су систематски, када је то њихово здравствено стање дозвољавало, одлазила у Загреб, одакле су била колонизирана. На крају још хоћу да истакнем, да је болница за Заразне болести пред дјечије клинике увијек приправно примала на лијечење ову дјецу. Један једини одјел (Дјечији одио болнице на Ребру) одбио је већ код доласка првог транспорта да прима „бандитску дјецу“, јер је на челу тога одјела стајао познати петоколонаш Нијемац dr Seidl. О томе ме је обавијестио телефоном др Младен Петрас, тада прочелник у Министарству здравља, на чију су особну интервенцију дјеца онда примана и тамо.“[14]

 

 

 

 

Ево како је живот малих талаца описао књижевник Ервин Шинко у чланку објављеном у часопису „Југославија“ у јесен 1949. године: „Кућни је ред у Дому био овакав: устајање у 5 сати ујутро, онда одмах у капелицу, миса, круница, литаније, јутарња молитва до 6 и пол сати. Затим повратак у собе, спремање кревета. Након тога доручак, послије доручка рибање подова, рад у кухињи, у пекари и прање. Дјеца су прала и постељину. У међувремену сваки сат ишло је по дванаесторо дјеце у капелицу као »живе лучи« да капелица не би остала без молитве. За ручак су добијали жганце и репу. Послије ручка спавање је било обавезно, али не на креветима. То је било забрањено да би собе остале у нетакнутом реду. За спавање су биле одређене школске клупе. Спавали су сједећи у школским клупама, глава уз главу, на столу. У 4 сата ужина, али само у случају да нико није био »злочест«. Ако се само једно од њих за вријеме мисе окрене, онда нико не добија ужину, која се иначе састојала из комадића круха с киселим купусом.

Послије ужине поновно кућни рад до вечере, односно спавања. Сам кућни ред нема на први поглед ништа нарочито: он је досљедни одраз самостанске стеге, која је остала нетакнута од свих спознаја савремене педагогије, педијатрије и психологије. Права језа хвата човјека тек онда када сазна с каквим методама су одржавали ауторитет тога кућног реда. И данас су међу штићеницима дома двије дјевојчице, Манда Ивежић и Каја Прса, чија имена стоје уписана у књизи казни с истим калиграфским рукописом часне сестре Грациозе, која је иначе имала чин фекте у Дому. Ове дјевојчице су мокриле у кревет, а као за сваки преступ, и за овај је постојала одређена казна. У књизи казне стоји под рубриком »Казна«: таван и слана вода. У пракси та се казна извршавала овако: на тавану је био један већи сандук. Тај су сандук преврнули над грешним дјететом. Један или два дана је остало дијете под преврнутим сандуком на тавану на голом поду, а зими и без покривача, а добивало је три пута на дан слану воду.

Друга казна забиљежена у књизи казне гласи: љута паприка. Под рубриком »преступ« је забиљежено: дијете је говорило за вријеме мисе. Љуту паприку су за казну мазале дјетету по усницама и по језику. Ако је нетко нешто ружно или недозвољено говорио, или ако би украо комад круха, — што се упркос свима казнама сваки дан догађало — дијете је морало стајати на улазу Дома у ставу »мирно«, леђима окренуто према улици а на леђима му је стајао лист са натписом: »Крадем« или »Лажем«. Као даљње казне набројане су и у књизи: клечање на пијеску, клечање на кукурузу, клечање на граху и то је трајало по један или два сата. Никакав разговор није био дозвољен код стола за вријеме јела. Тихе или гласне ријечи код стола кажњаване су биле на сљедећи начин: по 25 батина по рукама или по голом тијелу. Те казне извршавала је часна сестра Грациоза лично или »часни брат« Дагобер. У књизи казни — пише Шинко — нашао сам једну коју нисам могао схватити: пријетња с крампусом. Дјеца су ми ту казну објаснила. Злочесту дјецу су затварали у камин. Видио сам тај камин, који има један сасвим мали отвор. Дјеца су дрхтала у мраку, а онда би се појавио часни брат Станислав или постолар Никица Гарапић или пекар Јожица с маском ђавола. С ручном свјетиљком би потражио дијете, које се у страху сакрило, а онда га каишем ударао. Не један или два пута, такав одгојни поступак знао је трајати и пола сата. Послије једног сата поново се појавио са маском ђавола и с ручном свјетиљком часни брат Станислав, постолар Никица Гарапић или пекар Јожица и цијела педагошка процедура се опет понављала. Врисак дјеце се чуо у цијелој згради, а и изван ње.

Живот часних сестара није био монотон у Дому. С усташама су приређивале гозбе, већа дјеца помагала су у кухињи и приређивању изабраних јела. Одојци, кокоши, разне врсте колача. Преостале кости добијала су дјеца други дан у јухи. Дјеца су доносила посуде колача до врата, тамо их је чекала сестра Алдемара, Гауденција или часна сестра Флавија. Дјеца нису смјела унутра, часне сестре пуштале су их само онда када

су морала декламирати: „Поглавниче мили и драги, надо свију нас, у теби је сваки Хрват нашао свој спас.“

И она дјеца, која су већ давно легла у кревет, будила су се, када је усташки сатник, командант усташке милиције Фиштровић, одушевљено пијаним гласом викао: „Живјела наша предобра сестра управница Пулхерија!“[15]

[1] Раде Милосављевић, Дечји усташки концентрациони логор Јастребарско, Гамбит, Јагодина, 2009. стр. 25.

[2] Исто, стр. 29-30.

[3] Milan Bulajić, Ustaški zločini genocida, Rad, Beograd, 1988. str. 256-257.

[4] Сестре су биле: Татјана Маринић, Регина Драме, Анкицу Чегец, Даницу Цендак, Миру Дебељак, Аницу Хорват, Анку Корошец, Дубравку Доленец, Марију Иванковић, РужуХерцег, Драгицу Витко, Јулку Маринић, Марију Ратковић, Иванку Главан, Зиту Пушић, Бланку Колар, Олгу Дупало, Марица Ксиа, Божена Скендровић, Бранку Такач, Мирослава Бачић, Данка Прлић, Минка Хорват, Анка Ивановић, Зорица Бугарски, Јулка Блажичевић, Лидија Сајчић, Цица Кнезовић, Даница Томац, Ивку Стрмац(убијена у Јасеновцу 1944.) У спасавању дјеце су учествовали и др Бранко Давила, др Бранко и др Нина Драгишић, Винка Шољан, Мира и Аница Шлехта, Вера Лукетић, Лина Падован, др Глумац, Маца Томић. Тања Чернозубов, Мица Шкаберна(убијена у Лепоглави),Мирко Мерле,  Делка Прослои(убијена у Јасеновцу 1944), др Никша Чернозубов…

[5] Карантена је основана тек 15. августа 1942. године стизањем транспорта заражене и умируће дјеце из логора Горња Ријека код Крижеваца.

[6] Дјечјом болницом руководио је проф. др Бранко Драгишић и његова супруга др Нина Драгишић. Још су ту радили др Чернозубов и његова супруга сестра Чернозубов. Затим књижевнице Вера Лукетић и Сташа Јелић, Лина Падован, Вера Цегец и ученице школе за одгаја­тељице. Оне су дошле у Јаску с Татјаном Маринић.

[7] Arhiv Hrvatske, Elaborat o dječjim logorima u NDH, Zemaljska komisija za utvrđivanje ratnih zločina, GUZ 1768/45. Kut. 7. Općenito o dječjim logorima u NDH – Ustaško-njemački instrumenat za uništavanje srpske djece. Navedeno prema: Čitav tekst u Milan Bulajić, Ustaški zločini genocida, Rad, 1989. knjiga 4. str. 780-795.

[8] Isto.

[9] У логору у селу Млака се почетком августа 1942. налазило осим 3.645 жена и 393 мушкараца и 5.531 дјеце. Од 3. до 5. августа из тог логора је спасено свега 2.106 дјеце која су била одведена у Јастребарско и Сисак и 106 дјеце смјештене у прихватилишта по Загребу. Судбина остале дјеце из логора Млака није позната. (Žene Hrvatske u NOB-u, II. str. 373.)

[10] Narcisa Lengel-Krizman, Sabirni logori i dječja sabirališta na području sjeverozapadne Hrvatske 1941-1942, Sjeverozapadna Hrvatska u NOB-u i socijalističkoj revoluciji, Zbornik, Varaždin, 1976. str. 893-894.

[11] Tatjana Josipa Marinić (1897 – 1966), komunistica, humanitarka i jedna od osnivačica Studija socijalnog rada.

Po okupaciji zemlje, Tatjana je uhapšena i zatočena u ustaški zatvor. Po izlasku iz zatvora napušta Zagreb i prelazi u Rude, gdje vodi nastavu u Školi za odgajateljice. U toku prvih godina rata Tatjana i njezine učenice, istakle su se u spašavanju djece koja su 1942. dopremljena u ustaške dječje logore u Jastrebarskom i obližnjoj Reki. 1942. godine Tatjana ponovo završava u zatvoru, ovog puta u Jaski. Po izlasku iz zatvora, u ljeto 1943. zajedno sa čitavim razredom svojih studentica prelazi u partizane gdje koristi stečeno znanje i iskustvo te se bavi organizovanjem dječjih domova na području Banije, Korduna i Like, na mnogim oslobođenim područjima.

[12] АнаБарта Пулхерија-шездесетогодишња настојница милосрдних сестара Свети Винко Паулски у Јастребарском, иначе старија припадница усташког покрета и свастика Миле Будака, усташког министра и ратног злочинца. Истицала се нечовјечним поступцима према дјеци и отворено говорила да помагати српски партизанску дјецу, значи одгајати своје непријатеље. Знала је садистички мучити дјецу и измишљала разне казне попут “слана вода” и “крампус” помоћу којих је из дјеце “истјеривала партизанског ђавола”.Усташама је често приређивала гозбе и тјерала дјевојчице да им пјевају усташке пјесме. Пред ослобођење земље, склонила се у један самостан у Словенији, одакле је 1947. побјегла у Аустрију.Часна сестра Грациоза била је њена замјеница и економ дома. Иза њих по нехуманим поступцима, није заостајала ни часна сестра Божимира, која је свако “злочесто” дијете знала да шиба немилосрдно па да га онда тјера у цркву да се моли или да пјева усташке пјесме. У дјечијем дому Јастребарско, радиле су још и ове часне сестре: Валдемара, Винфрид, Флоријана, Арцоза, Гауденције и Викторија, чија презимена нису позната, као ни њихово држање према дјеци. Записнички саслушање свједока Јосипа Лонжара сачињено 19.новембра 1947. у Опуномоћству управе државне безбједности за котар Јастребарско; Магнум кримен, стр. 825-826

[13] Према Били су само дјеца Лукић. Стр 148.

[14] AH, ZKRZ, GUZ, 467/45; Žene Hrvatske u NOB, str.384-386, i Ćiril Petešić, Dječji dom u Jastrebarskom, Dokumenti(1939-1947)Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 1990, 96-101. Nav. prema: Dragoje Lukić, Bili su samo djeca, str. 136-141.

[15] Јован Кесар, Дјетињство мојеурадено, Национални парк Козара, Приједор, 1983, стр.27-29

Извор: Бојан Милијашевић, Голгота Босанске Крајине – дјеца у логорима Независне Државе Хрватске 1941-1945, 2017.