Donja Gradina

Штампа
Категорија: Jasenovac
Датум објављивања Аутор Super User

Највећи број јасеновачких логораша убијен је у селу Доња Градина које је смјештено насупрот Логора III - Циглана, на десној обали ријеке Саве. Мочварна, обрасла мјестимично шумом и шибљем, била је потпуно изолована. Њено становништво је или протјерано или убијено. Окружена је ријекама Уном, на западу, и Савом на сјеверу и истоку. На југу, према планини Просари, су се налазили многобројни бункери и ровови с јаким усташким снагама. Овакав положај и изглед Доње Градине предодредио ју је да буде јасеновачко стратиште јер се из ње нису чули крици и јауци несрећних жртава који су убијани на најстравичније начине.
На ријеци Сави се налазила скела која је била сталнa веза између Логорa III - Циглана и Доње Градине.
Масовна гробница Масовна гробница у Доњој Градини

Прву масовну ликвидација у Доњој Градини извршио је у јануару 1942. године натпоручник 1 бојне Усташког обрамбеног сдруга, Станко – Станиша Васиљ. Тада су становнике српског села Јабланац усташе затвориле у напуштене куће које су потом запалили. Од тада па све до посљедњег дана постојања логора масовне ликвидације су се вршиле у Доњој Градини.

Народ одређен за ликвидацију, довођен је пјешке или возом у „Гај уздаха“, који се налази пред самим логором. Ту би заточеници мирно чекали скелу која их је пребацивала у Доњу Градину. Скела је била обични дрвени сплав, од око 6 метара ширине и 16 метара дужине, а био је спојен дебелим жељезним ужетом са чврстим бетонским постаменатима на једној и другој обали. Скела је превозила 150 до 200 људи одједном, које би одмах на другој страни прихватале усташе. Цадик Данон - Брацо: ...Крај фебруара 1942. године... ...Кад сам изишао из последње зграде угледао сам један огромни дугачки канал или раку из које се пушила пара. Пришао сам ближе и видео велики број поубијаних српских сељака из којих се пушила пара. Значи да су недавно, пре кратког времена били поклани. Кад сам испричао групнику Барарону, Барарон ми је рекао: “Па то је била Градина. То је највеће стратиште које постоји овде. Тамо масовно убијају људе не утерујући их уопште у логор, него директно из вагона претерују преко Саве и тамо убијају.
Izvor:http://www.jusp-donjagradina.org/DonjaGradina/

 

Logor VIII u Donjoj Gradini, na bosanskoj obali reke Save, prekoputa Jasenovca, odmah iza ušća reke Une u Savu. Kada se danas pređe iz Jasenovca preko mosta na Savi i Uni, odmah levo na jugoistok započinje atar Bosanske Gradine, koji zahvata oko 125 hektara površine, tj. ceo prostor velike okuke Save (naspram sela Košutarice, ispod Jasenovca). Gradina ustvari i nije bila nikakav „logor“, nego samo masovno jasenovačko stratište, tj. „prihvatni logor“ dok ustaše ne pobiju mnogobrojno srpsko roblje dovedeno iz Bosne i drugih krajeva zloglasne Endehazije. To je, u prostranoj šumi, bilo ustvari mesto za direktne likvidacije dovođenih zatvorenika, koji su ili prevođeni iz Logora III u Jasenovcu ili, po hvatanju na terenu, u kolonama odmah vođeni na gubilište u Gradinu. Jer, usled velikog broja stalno pristižućih kolona ljudi, krvnici ustaše su ih odmah usmeravali na pogubljenje i zakopavanje u Gradinu. U Gradinu su dovođeni najpre uhapšenici iz preko Save, a zatim su još više dovođeni bosanski Srbi iz Podkozarja i Bosanske Krajine, gde su od ustaškog terora opustela čitava sela i krajevi srpski. Samo u leto 1942. godine ispražnjeno je i opustošeno oko 140 srpskih potkozarskih sela, a narod je strpan u koncentracioni logor Jasenovac i druge logore (Cerovljane kod Bosanske Dubice, Mlaku i Jablanac, Staru Gradišku, Novsku, Prijedor). Tada je utamničeno u Jasenovac i druge okolne logore oko 68.500 Kozarčana, među kojima je bilo 23.850 dece, uzrasta od kolevke do 15 godina.

Po šumama i poljima Donje Gradine, na Bosanskoj strani reke Save, ustaše su izvršile najmasovnija ubijanja Srba, tako da je Gradina ustvari najveća masovna grobnica Jasenovca, ili tačnije to je niz od oko 50 masovnih grobnica. Navešćemo ovde karakterističan opis stratišta u Gradini, koji daje dr Nikola Nikolić {17} (u pomenutoj knjizi Jasenovački logor smrti): „Ustaše su izabrale Gradinu za masovne pokolje iz mnogo razloga, od kojih su najvažniji bili osamljenost, dobra prirodna zaštita i nepristupačnost stranim licima. Nadaleko nije bilo naselja, njive su bile opkoljene vrbovim šibljem i šumom, a sa tri strane je Gradina bila potpuno nepristupačna: od strane Jasenovca (sjeverno) dijelila ju je Sava, od strane Uštica Una, a od strane Košutarice opet Sava, koja tu pravi nagli zaokret od sjevera ka jugoistoku. Gradina je izgledala kao pravi poluotok. Sa strane sela Draksenića i Međeđe ustaše su se zaštitile od partizana pojasom rovova, vučjix jama, čitavim nizom bunkera i karsula. Iz logora Jasenovac moglo se lako preći u Gradinu skelom (preko Save). U ovoj pustinji moglo se nesmetano ubijati hladnim oružjem, a da nitko i ne pomisli šta se tamo događa, pa šta više, kad bi žrtva i jauknula koliko god bi mogla, nitko ne bi mogao ništa čuti. U tome je ležala tajna te strašne Gradine. Ubijalo se hladnim oružjem da se ne bi čuli pucnji. Rijetko bi na nasipu (Save) ubijali pojedince iz revolvera (...)

Narod određen za klanje, dotjeravali su pješke ili bi dovezli vlakom u „Gaj“, koji se nalazi pred samim logorom. Tu bi zatočenici mirno čekali skelu. Mali puteljak („staza smrti“) vodio je do same vode Save, do skele. Skela je bila obični drveni splav, od oko 6 metara širine i 16 metara dužine, a bio je prevožen debelim željeznim užetom do čvrstih betonskih postamenata na jednoj i drugoj obali. Skela je prevozila 150 do 200 ljudi, koje bi odmah na drugoj strani prihvatale ustaške patrole i vodile ih „putem jauka“, u pravcu između Une i zaokreta Save, nasuprot Košutarice, kod takozvane „topole fra Satane“. Prve su pokolje vršili na tom mjestu. Tu se još uvijek (danas) nalazi 115 grobnica. Ustaše su traktorom (1945) preorale te goleme nekropole, da bi sakrili tragove tih masovnih zločina.

Kada bi prispela (u logor Jasenovac) omanja grupa u toku dana, oko 200 do 400 ljudi — muškaraca, žena i djece, ili kada bi se moralo, zbog pomanjkanja koljača ili iskopavanja raka, odgoditi klanje za jedan dan, tada bi žrtve zatvarali u kući Pere Vukića, čije je dvorište, sa 5-6 šljiva, bilo ograđeno bodljikavom žicom i čuvano od strane ustaških straža. Često su zatočenici vidjeli u tom groznom dvorištu skupine male djece i žena, kako ukočeni od straha čekaju smrt, koju su mogli samo naslućivati (...) Iz te su sablasne kuće, koja je gledala prema Savi, tj. prema logoru, u početku odvodili ljude noću pod „topolu“, usred „polja“, i tu ih klali i zakopavali, proširujući kasnije to „groblje“ sve dublje i dublje u Gradinu.

Nesretni vlasnik ove kuće bio je prethodno odveden, sa ženom i troje djece, u Zemun, gdje su mu ženu i djecu ubili, dok je on kasnije bio dovezen „vozom užasa“ u Jasenovac i prevezen u Gradinu, upravo na mjesto odakle je bio prije otjeran. Zaklan je u „Čalinki“, a to je golemi kompleks zemljišta, pod imenom „Čalinka“, u pravcu Košutarice, u Gradini, na desnoj obali Save, koji je bio izabran kao idealno mjesto za „nijema“ masovna ubojstva“.

Tako piše o logoru Gradina dr Nikolić, koji je i sam prošao kroz Jasenovački logor. Evo šta još on isti piše o istoj Gradini iz prvih godina posle rata, kada je posetio Jasenovački logor.

„Kada sam poslije oslobođenja (20. IV 1947) obišao Gradinu, sa sinom Sergijem koji je snimio logor (tj. Jasenovac), Gradinu i Uštice, našao sam četiri goleme livade sa gigantskim nekropolama, {18} „grobnice naroda“, koje su u poprečnim redovima bile iskopane. Vegetacija je na tim nekropolama bila sasvim druge vrste i mnogo niža od one po strani, koja je mnogo bujnija. Na vrhu svake te gigantske grobnice seljaci su mi pokazivali mjesta koja uopće nisu obrasla travom, iako su bile prošle već tri godine od pokolja. Pomno sam pregledao mjesta povrh svake gigantske rake i zaista su činjenice odgovarale njihovom tvrđenju da se tu vršilo masovno klanje. Objasnili smo začuđenim seljacima, koji su od užasa već naginjali mističnim maštanjima, da se tu moglo zaista klati i da željezo iz ljudske krvi, koje se tu nagomilalo, smeta rastenju biljaka, a osim toga zemlja pomešana s krvlju otvrdne kao cement. Nazvali smo ta mjesta „hemijskim paljevinama“ (hemin — željezna boja krvi).

Jezivo izgledaju te gigantske nekropole, utonule u zemlju, sa posebnom niskom vegetacijom, daleko od naselja. Neopisivo čuvstvo obuzima čovjeka i sama od sebe nameće se misao o silnim patnjama što su ih preživljavale bezbrojne žrtve na ovim krvavim razbojništvima. U prvoj „Čalinki“, toj „grobnici naroda“, nabrojao sam 14 gigantskih raka od 60-80 m u dužinu, a 6 m u širinu i 4 metra u dubinu. Na drugoj „Čalinki“ nalazili su se golemi kompleksi, „bratske grobnice“ Srba i Hrvata i klaonica ljudi zvana „Krvava kruška“. Velika njiva zvana „Liman“ graničila se sa „Čalinkom“, a sa istoka sa Savom. Ta njiva imala je oko 200 gigantskih raka. Na jednoj obali „Čalinki“, „grobnici komunista“, skinuše s vrbe 14 zarđalih okova, koji su tamo ostali sve do 20. juna 1947. godine. Te su okove nosili zatočenici komunisti, koji su poslije bili poklani, a neke su i s okovima zatrpavali.

Od „Čalinke“ prema istoku, upravo na zaokretu Save, odakle se u dijagonali, preko Save, vidi crkva u Košutarici, nalazi se najdublje mjesto u Savi, zvano „Liman“. Obala Save je tu vrlo strma, obrasla drvećem i grmljem, isprepletanim kupinama i korovom. Zanimljivo je da su tu našli i divlju vinovu lozu. To su mjesto ustaše izabrali za bacanje živih ljudi u rijeku (Savu). Većinom su tu bacali komuniste, koje bi po desetak njih vezali za šinu, dugu oko 5-7 metara, od željezničke pruge, i gurnuli ih tako u dubinu Save — „Obala komunista“. Oni nisu, naravno, nikada isplivali iz Save. To je bio novi originalni, ustaško- bestijalni način utapanja živih ljudi. Nalazi velikih komada šina, sa privezanim koturima s okovima, nepobitan su dokaz ovih neopisivih ustaških zločina.

Malo podalje naišli smo i na mjesto odakle su ustaše sipale pepeo od sagorjelih mrtvih tjelesa u Savu. Pred svojim bijegom, 1945. godine, da sakriju trag svojim zlodjelima, ustaše su palili mrtva tjelesa i pepeo bacali u Savu. Oko 2 vagona takova pepela do danas je ostalo na obali Save. Još uvijek su se nalazile i nesagorjele lubanje i pršljenovi. Golemi grob djece, što su ih ustaše pobile na „Limanu“, omladina je, našavši im kosti na obali, pokopala u zajednički grob.

Tamošnji seljaci pokazaše nam i krušku, pod kojom su ustaše vršile svoj koljački zanat. Bili su je posjekli, pa je stari panj potjerao mladice, koje su danas već nekoliko metara visoke. Oko nje prostrlo se nepregledno groblje. Odatle se pruža „Šib“, koji se sastojao od više parcela pod istim imenom. Prva parcela Šiba imala je 14 gigantskih raka, a druga 20. Svuda se vide tipične pačetvorine: 70 x 80 x 6 metara, a pored njih golo mjesto klanja — „heminske paljevine“. I sve se tako, dokle nam god pogled seže, pružaju {19} sami spomenici zlodela ustaša i patnji što su ih preživjeli naši narodi.

Pred nama su pougljena (= ugljenisana) stabla, tipična niska vegetacija, koja se obično javlja na popaljenim mjestima. Ovdje humci, ondje slegnuta zemlja, pod kojom počivaju kosti bezbrojnih mučenika, tamo opet šarene „heminske paljevine“. Eno i jedan zarđali kazan, u kome se kuhalo ljudsko meso za sapun. Nalazimo čak i zanemareni traktor i valjak, kojim su ustaše preoravale i valjale grobove prije svoga bijega, da bi kako-tako zamele tragove svojih nečuvenih zločinstava. Vidjeli smo i golemo stablo topole, u čijem su se debelim granama nalazila golema čavla (klinci) i lanci, na koje su ustaše podizali žive ljude i ostavljali ih ogladnjele da viseći polako umiru, dok su oni ispod njih vrtjeli na ražnju odojke (jagnjad), orgijali i pravili kanibalske viceve. Vidjeli smo i „krvavu dječju vrbu“, osušenu i obraslu gljivama.

Sve su nam to pokazivali tamošnji seljaci, koji su se vratili svojim kućama nakon bijega ustaša (posle 1945). Nalazili su na tim mjestima lokve krvi i još neohlađena mrtva i izmrcvarena tjelesa mučenika“ (str. 419-421, izd. Sarajevo 1975).

Eto takva je bila velikomučenička Bosanska Gradina kao ustaški genocidni „logor smrti“ za sve Srbe i za druge rodoljube. Danas je ona pretvorena u nacionalni park, obrastao šumom, sa uređenih četrdeset vidljivih veoma velikih masovnih grobnica, mada je ustvari celo zemljište Donje Gradine jedna velika, možda i najveća srpska masovna Grobnica. Prema podacima koje su sakupili Srbi borci iz Bosne, u Gradini je pobijeno i zakopano preko 360.000 (trista šesdeset hiljada) ljudskih bića, što se približno tačno može utvrditi i proračunima broja masovnih grobnica i proporcionalnog broja kostura u njima. Naime, utvrđeno je da su ustaše u mnoge duboko iskopane grobnice često „usađivali“ još žive ili polumrtve ljude, tako što su na 1 kvadratni metar sabijali uspravno po 12 do 15 ljudi, koje su onda maljevima odozgo dokusurivali. U Gradini je takođe vršen i zločin kuvanja leševa žrtava u kazanima, od čega su ustaše zatim pravile sapun, a kosti iz kazana odvozili su vagonetima i izručivali u Savu. Pre nekoliko godina pronađeno je tako na više mesta niz Savu, kada je pri letnjim sušama nivo vode opao vrlo nisko, nekoliko velikih naslaga ljudskih kostiju u rečnom mulju i pesku. Snimanja terena iz vazduha takođe su ukazala na postojanje još neotkrivenih masovnih grobnica na terenu Bosanske Gradine. Temeljnija istraživanja na terenu Bosanske Gradine, vršena 1960. godine, zabranila je Titova vlast.

Saturday the 24th. UG Jastrebarsko1942