Hrvatski logori 1941-1945

Koncentracioni logori u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj zauzimali su naročito mesto u nizu mnogih sredstava i načina provođenja genocida nad narodima ovoga područja.
Već prvih dana svoje vladavine ustaše su zatekli (od policijskog režima Banovine Hrvatske) dva dotadašnja logora — u Lepoglavi i Kruščici. Ante Pavelić je »Zakonskom odredbom« od 17. aprila 1941. (»za obranu naroda i države«) naredio proširenje koncentracionih mesta, za veći broj zatvorenika. Prvo uređenje koncentracionih logora obeležavala je pomenuta Pavelićeva »Zakonska odredba o upućivanju nepoćudnih i pogibeljnih osoba na prisilni boravak u sabirne i radne logore« (od 25. novembra 1941.). Logori u NDH dijelili su se na »sabirne« i na »radne«. Prvi su imali biti samo prolazne stanice, otkud su se logoraši upućivali na druga mesta. »Radni logori« trebali su biti mesta prisilnog i besplatnog rada logoraša. Takva je podela međutim bila više formalna, nego stvarna.

Pored niza tzv. sabirnih koncentracionih logora postojali su kao-»radni logori« : »Danica« u Koprivnici, uglavnom za Srbe i Jevreje (od kraja aprila 1941.), te kasnije i za antifašiste Hrvate, a imao je kapacitet za približno 5000 logoraša, zatim »Kerestinec« (osnovan 18. maja 1941.), koje je tu ostavila Banovina Hrvatska, a ustaše su ih preuzeli.

Sredinom aprila 1941., neposredno nakon proglašenja NDH, formira se od strane državnog organa NDH – policijske uprave, kompleks koncentracionih logora Gospić - Jadovno - Pag, poznat i pod nazivom Gospićka grupa logora. [1] Ovi logori nisu imali, kao neki kasniji, niti odrednicu “radni”. Bili su isključivo u funkciji uništenja. Oni su formirani i obavili veći deo svoje funkcije i pre bilo kakvog otpora “nelojalnog” stanovništva, što je očigledna potvrda namere da se unište određene etničke ili verske zajednice, što i predstavlja bitan elemenat iz definicije genocida. Ovaj kompleks logora, sastojao se od logora Gospić, logora Jadovno, logora Slana i Metajna na ostrvu Pagu, logora Stupačinovo, logora-sabirališta Maksimovića štale i logora-sabirališta na železničkoj stanici Gospić. Kao glavna mesta za likvidaciju zatočenika ustaše su koristile bezbrojne velebitske kraške jame, u koje su nakon udarca nožem ili maljem, bacali često još polužive žrtve. Kraške jame, sastavni deo ovog kompleksa logora, koje su uzele najveći broj žrtava su Šaranova jama, jama Badanj, jama Jamina, Macolina jama i Jarčja jama. Veliki broj zatočenika ovog kompleksa logora, likvidiran je vezanjem kamena oko vrata i sunovraćivanjem u more podvelebitskog kanala.[2] , [3] , [4] , [5] , [6] , [7]

Jadovno se nazivalo jedan oveći žicom ograđeni prostor na proplanku Velebita (kraj Gospića), u kojem je bilo sagrađeno nekoliko baraka -za smeštaj doteranih uhapšenika. Kako su meštani prenosili — ovamo je već od prvih dana NDH vladavine dovedeno nekoliko kolona zatvorenika, koji su — govorilo se u gospićkim ustaškim redovima — »otjerani na nepoznato mjesto«. Na otoku Pagu postojao je od sredine juna 1941. logor (za muškarce) i u Metajni (za žene i djecu). U Kruščici (kod Travnika) osnovan je logor juna 1941. za smeštaj logoraša, Srba, Židova i Hrvata antifašista i to bez razlike na pol, dob i zdravstveno stanje. U Staroj Gradiški osnovan je ustaški logor polovinom maja 1941. i to kao koncentracioni (»sabirni«) logor, ali par meseci kasnije ustaše ga nazivaju i »radnim logorom«. Preživeli logoraši pripovedali su, da su ustaše i danju pred njihovim očima ovdje javno klali decu, čiji se vrisak na daleko čuo.

U Loboru blizu Zlatara (u Hrv. Zagorju) logor je osnovan početkom septembra 1941. i to uglavnom za žene i decu. Tu su prikupljena deca poubijanih roditelja, zatim ona koja su bila pohvatana prilikom »češljanja terena« itd. Prehrambene i zdravstvene prilike bile su u takvom stanju, da je mortalitet među decom bio krajnje visok. Narod u okolini zgražao se nad onako nečovečnim postupanjem sa decom, koja su svakodnevno desetinama umirala. Godinu dana kasnije raspušten je ovaj logor, te su odatle preživeli (odrasli) upućeni jednim delom na prisilni rad u Nemačku, a ostali u koncentracioni logor u Aušvic, gde su uglavnom nestali. Logor u mestu Tenje, blizu Osijeka, osnovan je juna 1942., te su u njega smešteni zatvorenici Srbi i Jevreji, koje su dovedeni iz Slavonije i Srema. U Lepoglavi je već od prvih dana ustaške vladavine smešteno više hiljada pohapšenih antifašista iz Hrvatske, te Bosne i Hercegovine. Prilike u tom logoru bile su neizdrživo teške, a postupak ustaša sa zatvorenicima surov i bezobziran. Zatvorenici su bili izloženi teškim fizičkim poslovima, na. koje su ih nagonili ustaški stražari primenom svakovrsnih fizičkih nasilja. U taj logor prodrle su jedinice NOVJ juna 1943. te oslobodile logoraše. Kasnije dopremljeni drugi logoraši stradali su u ustaškom pokolju aprila 1945. godine.

Jasenovac je bio najstrašniji ustaški logor, u kojemu je sprovedeno masovno ubijanje logoraša. Taj logor, osnovan avgusta 1941., bio je najveće i najužasnije ustaško gubilište logoraša, pohvatanih po Hrvatskoj, Slavoniji i Bosni. Vidio sam — kaže svedok Milan Duzemilić — kako su ustaše prigodom likvidiranja djece u logoru bacili jedno dijete godinu dana staro u zrak, a drugi ga je ustaša dočekao na bajunet... Svedok Kosina Franjo iskazao je: »... Pred Božić 1944. i to jedne nedjelje vidio sam „kako je oko 11 sati tjerano oko 40 golih žena i djece iz logora na Granik, gdje im je Luburić nožem presjekao vrat, a Prpić rasporio trbuh, te ih bacili u Savu. Vidio sam drugom zgodom, kad je vješano 35 zatočenika, a među njima i jedna žena koja je imala u logoru četvero djece. Djeca su prilikom njenog vješanja plakala za njom i hvatala joj se za suknju, ali je Picilli jednu 6-godišnju djevojčicu udario nogom tako snažno, da joj je pukla lubanja...« (isto djelo, str. 25). Drugi preživjeli logoraš Mate Sulina iskazao je, kako je bio očevidac kada su ustaše jednoj trudnoj ženi rasporili trbuh i izvadili dijete, a drugoj netrudnoj otvorili trbuh pa joj to dijete u trbuh ugurali... (svi iskazi objavljeni su u zborniku «Zločini u logoru Jasenovac«, Zagreb, 1948) Taj logor bio je podijeljen na četiri dijela (Krapje, Bročica, Ciglana i Kožara). Nazivali su ga radnim logorom, ali on je u stvari bio i prolazno prihvatilište mnogobrojnih ovamo doteranih ljudi, uglavnom Srba, koje su u više navrata nekoliko dana zatim poubijali na obalama Save i drugde, pa i u samom logoru.

U svim logorima NDH vršila su se masovna ubistva. U logorima nije bilo svih tehničkih oprema, kakve su imali nacistički veći logori u Rajhu i drugdje što je «nadoknađeno» zverskom okrutnošću i divljaštvom, kojem je inače teško naći sličnoga primera. Preživeli logoraši govore o jezivostima, koje se jedva može i zamisliti, a njih su sprovodili gotovo svakodnevno.

"Deca nisu bila pošteđena i za njih su postavljeni posebni logori. Između ostalih ovih devet: Lobor, Jablanac kod Jasenovca, Mlaka, Brosice, Ustici, Stara Gradiška, Sisak, Jastrebarsko i Gornja Rijeka. Uništenje dece na ovim mestima bi delovalo neverovatno, da ne postoje iskazi očevidaca, od kojih je jedan posvedočio: „U to vreme su u logor u Staroj Gradiški svakako dnevno dolazile nove žene i deca. Posle četrnaest dana zapovednik logora Vrban naredio je da sva deca budu odvojena od majki i stavljena u jednu sobu. Nama desetorici je bilo rečeno da ih tamo nosimo u ćebadima. Kada je soba napunjena, Vrban je pustio otrovni gas i ubio ih." Avro Menhetn (Amerika)

Prema rezultatima dosadašnjih istraživanja, u NDH od 1941. do 1945. godine život je izgubilo 74.762 dece, od čega je 60.234 ubijeno, dok se 14.528 vode kao žrtve rata.

_______________________________________________________________________________________________________

1^ Zatezalo-Jadovno: Kompleks ustaških logora 1941. - Zbornik dokumenata, Muzej žrtava genocida, Beograd, (2007)
2^ Zemljar: Haron i sudbine, 4.juli, Beograd, (1998)
3^ Ante Zemljar: Haron i sudbine, 4. juli, Beograd, 1988 ((sr))
4^ Ostojić-Sobolevski, Feljton: Pakao u kamenoj pustinji, Novi list, Rijeka, 1985
5^ Milan Bastašić: Bilogora i Grubišno Polje 1941 - 1991. Banjaluka, 2010.
6^ Pavle M. Babac: Velebitsko podgorje 1941 - 1945. Beograd, 1965-2003.
7^ Udruženje potomaka i poštovalaca žrtava kompleksa ustaških logora Gospić 1941: Jadovno, Slana i Metajna

Saturday the 19th. UG Jastrebarsko1942