Logorski kompleks Gospić - Jadovno - Pag

Категорија: Jadovno


Јадовно
Др Ђуро Затезало: „ЈАДОВНО Комплекс усташких логора 1941. године“


    >Комплекс усташких логора 1941. године
    >Проблеми истраживања

    >Независна Држава Хрватска – држава геноцида и концентрационих логора
    >Комплекс усташког логора Јадовно
    >Довођење похватаних људи у логоре и на стратишта
    >Мучење и ликвидација заточеника
    >Ликвидација комплекса усташког логора Јадовно
    >Завршна разматрања о броју жртава
    >Зборник документа

Приредио: Јован Мирковић, виши кустос Музеја жртава геноцида, Београд
(Музеј жртава геноцида вршећи своју мисију трајног сећања на жртве геноцида и Холокауста бави се прикупљањем, обрадом, чувањем, изучавањем и презентацијом података и грађе о геноциду над српским народом на његовим етничким и државним просторима, о Холокаусту Јевреја и геноциду над Ромима, као и људским губицима и страдањима у ратовима 20. века припадника свих народа на југословенским просторима).





Комплекс усташких логора 1941. године

Независна Држава Хрватска (1941–1945) настала је на идеолошким основама усташког покрета – екстремном крилу хрватског национализма, који је представљао доста лошу копију фашизма и нацизма, са јаким набојем клерикализма. Идеолошке основе стварања Независне Државе Хрватске (НДХ) претпостављале су стварање “чистог хрватског животног простора” који ће омогућити егзистенцију “чисте хрватске нације”, а предуслов за то је биолошко уништење Срба, Јевреја и Рома, који су проглашени “највећим непријатељима хрватског народа” и уништење идеолошких и политичких противника из редова властите нације. Реализација овог програма вршена је масовним погромима и на основу читавог низа “расних закона”, којима су Роми и Јевреји као неаријевци, али и Срби, који су чинили трећину становништва, као “реметилачки фактор”, стављени изван закона.

Хрватска усташка држава, све њене структуре, од усташке организације, политичких и војно-полицијских органа, до државних административно-управних, судских и др. органа, врши организовани геноцид. Најбољи пример представља госпићка група логора (Госпић, Јадовно, Паг), позната у историографији и под називом Јадовно, по логору и највећем стратишту, формирана од стране државног органа – полицијске управе, у који се са читавог простора НДХ допремају Срби и Јевреји ради уништења, уз сарадњу државних, војних, полицијских, партијских органа. Ови логори нису имали, као неки каснији, нити одредницу “радни”. Били су искључиво у функцији уништења. Они су формирани и обавили већи део своје функције и пре било каквог отпора “нелојалног” становништва, што је очигледна потврда намере да се униште одређене етничке или верске заједнице, што и представља битан елеменат из дефиниције геноцида. Овај систем логора и стратишта, на самом почетку постојања НДХ, док још није било оружаног отпора, представља почетак планираног и спроведеног геноцида над српским народом и Холокауста Јевреја.

Јадовно је претеча јасеновачког система логора уништења, највећег на југословенским просторима. Ликвидација логора, због реокупације ИИ италијанске окупационе зоне, подразумевала је и ликвидацију заточеника. Због краткоће времена и интервенција окупационе власти, известан број заточеника није ликвидиран, већ је упућен у друге логоре, највише у Јасеновац, и они управо чине његове прве заточенике.

О систему логора Госпић–Јадовно–Паг не постоји монографска обрада и мало је радова на ову тему. Рад Ђуре Затезала Јадовно, комплекс усташких логора 1941. је први научни рад који систематски, на основу истраживања, обрађује овај сегмент страдања српског и јеврејског народа у једном релативно кратком периоду, али огромном по броју, начинима и разлозима страдања.

Рад др Ђуре Затезала о систему хрватских усташких логора Јадовно 1941. године, представља резултат дугогодишњег истраживачког рада аутора до 1991. године, а састоји се од: Студије са Пописом идентификованих жртава и Зборника докумената. Аутор у студији документује, на основу истраживања, 40.123 уморених лица у овим логорима за четири месеца постојања. Скоро 95% жртава су Срби, близу 5% су Јевреји, и нешто мање од 0,3% су Хрвати и други антифашисти. Саставни део студије је и поименични попис са идентификационим подацима 10.502 жртве које је аутор успео идентификовати до 1990. године Срби чине 92%, од чега преко 10% су деца, преко 7% су Јевреји, међу којима је око 2% деце, нешто испод 0,8% су Хрвати и остали антифашисти. Међу уморенима је и поименично наведено 72 свештеника Српске православне цркве (међу којима и 2 владике). Највећи број уморених бачен је у крашке јаме.

Зборник докумената фактички потврђује податке из Студије. Аутор доноси документе о озакоњењу злочина, логорисању и извршењу злочина, који документују намеру хрватске усташке државе да уништи део свог становништва због националне, расне или верске припадности, изјаве и сведочења дата у Комесаријату за избеглице у Београду 1941. и 1942. године, изјаве и сведочења дата комисијама за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача 1944–1946. године, те групу докумената италијанске провенијенције.

 

Проблеми истраживања

Основни проблеми у истраживању усташких злочина на Велебиту и Пагу 1941. године произлазе из: времена проучавања (1982–1991), времена извршења злочина (април–август 1941), распрострањености територије одакле су жртве допремане, расположиве изворне документације и осетљивости проблематике.

Логор Јадовно представља почетак а Јасеновац наставак програма уништења Срба, Јевреја и Рома у Независној Држави Хрватској. Основан је већ у априлу 1941. године и додељена му је улога масовне ликвидације Срба и Јевреја, у јамама Велебита и стратиштима на отоку Пагу. Логор Јадовно је по монструозности злочина и по броју жртава немјерљив с било којим другим у НДХ, осим с логорима смрти „Јасеновац“, а трајао је само четири прва мјесеца тек успостављене Независне Државе Хрватске.

Аутор датира време истраживања у периоду 1982-1991. година, а време дешавања је април до краја августа 1941. године.

У протеклих 50 година (време завршетка рукописа 1991, оп.Ј.М), о злочинима се није отворено говорило, још мање писало. Још у време рата, онај који би их спомињао, а поготово писао у партизанској штампи, био би, у најблажем, упозораван од водећих људи из Комунистичке партије Хрватске да о томе не говори и не пише, јер то може штетно деловати на ширење народноослободилачког покрета, будући да изношење података о усташким злочинима „смета осјећајима хрватског народа“ и изазива ширење мржње између српског и хрватског братског народа. Познат је примјер Срба из Кордуна, комуниста и интелектуалаца, чланова Агит-пропа и Проп-одјела Окружног комитета КПХ за Карловац, који су у партизанској штампи писали о покољима Срба и који су изведени пред партизански војни суд 13. и 14. јула 1944. године и осуђени на смрт.

Због наведених, али и других разлога, проблематика злочина протеклих 50 година није организовано и систематски проучавана, како је то због историјске истине требало, нити је документација организовано прикупљана, сређивана и обрађивана.

Трагови злочина су уништавани већ у време њиховог извођења. Усташе су Србе и Јевреје убијали без оптужбе, суда, записника и без пописа усмрћених, а и где су их водили, уништили су их. Поред уништавања докумената, затрпали су и забетонирали један део јама на Велебиту већ средином августа 1941. године, док су Италијани мртве Србе и Јевреје вадили из масовних гробница и лешеве спаљивали. Тако се прикривао број жртава на овим стратиштима, с циљем, који се и данас одражава у појединим публикацијама, у којима се свесно умањује број побијених. Ни после ослобођења од фашизма па све до данашњих дана људски костури у јамама нису побројани, а оне су чак и необележене.

Стратегија организованог заборава, деценијама је онемогућавала истину о геноциду хрватских усташа над српским и јеврејским народом. Од ове шутње није далеко до негирања постојање масовних злочина. Чињеницу да СФР Југославија као држава, није документарно и истински утврдила број људских губитака, жртава рата и геноцида 1941–1945, искористили су фалсификатори истине. Заступник „ревизионистичке“ школе, Фрањо Туђман, и његови блиски сарадници, свесно су умањивали број жртава, негирајући их и тамо гдје су именично пописане, као на пример у српској православној цркви у Глини, у Хрватском Благају, у српској православној цркви у Коларићу код Војнића, у српској православној цркви у Садиловцу, у Ивановић јарку, у Банском Грабовцу, у селу Пркосу и на бројним другим стратиштима. За Туђманова Беспућа, масовних жртава није ни било на Велебиту, у логору Јадовно, а једва нешто у логору Јасеновац.

Данас је веома тешко, након пола века, реконструисати све масовне злочине и све што се догађало, тим више што су истраживачи који се овом проблематиком баве изложени психичком притиску, па чак и пријетњама по живот.

Други проблем је пространа територија с које су жртве свакодневно транспортоване железничким композицијама, камионима, запрежним колима и пешице у правцу Госпића и даље, на Велебит и на Паг. Чак и да је архивска грађа сачувана у целости, с обзиром на пространу територију тешко би било описати све страхоте.

У архивским установама широм бивше Југославије могу се наћи документа, па и понеки спискови жртава упућених у логор Јадовно. Међутим, проблем је што је грађа разбацана на много места, у разним институцијама, а уз то у већини и несређена.

Ипак, сачувана грађа истраживачу даје довољно могућности да се прикажу злочини. То су фондови грађе НДХ: Равнатељства за јавни ред и сигурност, великих жупа, котарских области, разних заповедништава, усташких, домобранских и оружничких јединица и других. Из ових докумената сазнају се планови о истребљењу Срба и Јевреја, начин на који је то организовано и вршено, поступци са ухапшенима, места где су жртве убијане, број похапшених, а у неким документима, и именични попис похватаних, као и време њиховог транспортовања из појединих места, чак и бројеви железничких композиција и вагона којима су упућивани у логор. У овим документима се наводе и имена усташа које су хватале жртве, тукли их и били њихови пратиоци у транспортима према Госпићу.

Прецизне податке дознајемо из докумената комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Ту се налазе детаљи о хапшењу, мучењу, патњама при довођењу до стратишта и убијању. Сазнајемо места, градове и села из којих су и када жртве транспортоване, те упоређујући их с документима усташке провенијенције долазимо до сигурних извора. Податке нам пружају и преживели, који као сведоци у својим изјавама говоре о овим страхотама. У случајевима где таквих сведока нема, јер су уништена читава села, у документима Комисије се не могу наћи подаци о нестанку мештана.

У грађи земаљских, покрајинских, окружних, котарских и опћинских комисија за ратне злочине налазимо и реферате састављене крајем рата и одмах по његовом завршетку, који су писани на основу изјава сведока побеглих са стратишта, из логора, из вагона, камиона, запрежних кола, затим изјаве очевидаца и изјаве злочинаца које су дате још у време рата или у судским процесима, чија се документација још и данас чува у многим судским и полицијским архивима.

Значајне податке налазимо у фондовима пописане ратне штете, као податке о људима одведеним из одређених села, места или градова у правцу Госпића и Велебита, а у некима од њих су наведена имена и презимена, са краћим биографским подацима.

Поред ових докумената, драгоцени су записници састављени у Комесаријату за избјеглице и пресељенике у Београду 1941. и 1942. године. То су изјаве Срба који су успели побећи из НДХ, а били су очевици злочина у својим селима и местима. Из њихових изјава, провераваних на терену, сазнајемо о времену хапшења њихових очева, сестара, браће и мештана, о поступању усташа с похватанима и отпремљенима, са њиховим именима и презименима и краћим биографским подацима.

У изјавама датим пред Комисијом за ратне злочине налази се и одређени број логораша из Јадовног и Слане, који су имали срећу да преживе ликвидацију комплекса логора Јадовно и голготу других логора у НДХ. У њима налазимо имена похватаних и убијених, затим бројчане податке о похватаним Србима и Јеврејима у одређеном месту, граду и селу, сазнајемо број доведених и убијених у време њиховог боравка у логору, што се наравно заснива на личним проценама. Дакле, њихова казивања дају одговор не само на питање колико је дневно убијено људи, него и како су мучени и убијани.

Када се ове процене компарирају с документима, другим изјавама, датим и од самих усташа, те многобројним проценама изнетим у расположивој литератури, затим с документима насталим у организацијама бораца (ратних ветерана), можемо, сумирајући све, доћи до броја жртава страдалих у комплексу усташког логора Јадовно за непуна четири и по месеца његовог постојања.

Значај свједочанства о усташким злочинима имају и бројне јаме на Велебиту, иако неистражене, осим Шаранове јаме, коју су истражили загребачки, а затим београдски спелеолози, те јаме Јамине, коју су испитали задарски спелеолози, могу се повезати с постојећим документима који свједоче о масовности и свирепости извршених злочина.

Поједини документи о логору Јадовно могу се наћи у Зборницима докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, у томовима ИИ, ИИИ, ИВ и В као и у зборницима грађе о логору Јасеновац, које је објавио Антун Милетић. Постоји неколико италијанских докумената у којима се детаљно описује, „санитарна акција“ италијанске војске, који су, након ликвидације логора на Пагу, вршили ископавања жртава из масовних гробница и спаљивали лешеве на ломачама. У неким немачким документима говори се о злочинима на Велебиту.

Данас је немогуће, и због наведених проблема у истраживању, израдити целовити именични попис жртава овога логора. Немогуће је установити сва имена људи који су бачени у једну од 32 јаме. Исто тако је немогуће разграничити жртве са Пага, од оних из Велебита и околице Госпића. Много је проблема код навођења имена која се налазе у списковима упућених на стратишта Велебита, јер се не може за сваког утврдити да је баш тамо убијен, пошто су понеки од отпремљених у Госпић, ликвидацијом ових логора, остали живи и упућени у друге логоре и тамо убијени.

Расположива архивска грађа, уз помоћ других сведочанстава, као што су изјаве побеглих са стратишта и досад објављени радови, омогућава да се процени број убијених у комплексу логора Јадовно, а на основу именичног пописа у прилогу ове књиге, састављеног консултирањем многобројних извора, може се утврдити да је међу убијеним у овом логору било највише Срба, затим Јевреја и нешто Хрвата.

 

Независна Држава Хрватска – држава геноцида и концентрационих логора

Усташка организација, радикално крило хрватског национализма, идеолошке корене вуче из Старчевићеве Странке права и Франкове Чисте странке права. Анте Павелић у емиграцији у Италији, уз подршку Мусолинијевог режима, оснива “Усташку хрватску револуционарну организацију”, формира центре у Италији, Мађарској, Белгији, Северној и Јужној Америци и Немачкој, те логоре за обуку у Италији и Мађарској. Циљеви, начин организовања и извођења активности усташке организације показују њен терористички карактер. Најпознатија терористичка акција у којој суделују усташе је атентат на краља Александра И Карађорђевића у Марсеју 1934, када је убијен и француски министар спољних послова Барту (Бартхоу).

Велику улогу у омасовљавању и јачању усташке организације у Хрватској имала је спрега са клерикализмом, нарочито у "Католичкој акцији" и њеним организацијама “Крижари” и др. који су одгајали младеж у духу екстремног национализма, шовинизма, расизма, националне и верске мржње, сепаратизма и освете, а инфилтрирањем у Грађанску и Сељачку заштиту, полувојне организације Мачекове ХСС, добили су снагу која ће у данима окупације бити, уз “Крижаре”, основни извор за стварање оружаних снага НДХ – усташке војнице, домобранства и оружништва, а посебно значајну улогу ће одиграти у разоружавању Југословенске војске и успостави усташке власти.

Независна Држава Хрватска (1941–1945) проглашена је 10. априла 1941. године, након уласка окупационих сила у Загреб. Немачку 14. оклопну дивизију Загреб је дочекао са одушевљењем. Немачки ратни дописник Герхард Емскефер описује: „Немачке трупе улазе у Загреб... (који) нам је приредио такав дочек каквим раније никад војници у страним земљама нису били поздрављени...“.

Читаву акцију отцепљења Хрватске и проглашења независне државе водили су Немци, који нису били убеђени да ће Владко Мачек, неоспорни политички лидер најснажније политичке групације у Хрватској, Хрватске сељачке странке, одговарати њиховим захтевима, док према Павелићу постојала је одређена резерва с обзиром на блиске везе усташа са фашистичком Италијом и обавезе које је преузео према Италији. Струја која је протежирала усташе је превагнула и настојање да се приволи Мачека на одступање уродило је плодом, те је истог дана, након што је Славко Кватерник у име поглавника усташке организације Павелића, који се још налазио у Италији, преко загребачке радио станице прогласио Хрватску Државу, прочитана и Мачекова изјава којом се позива народ да се покорава новој власти и ставља читава инфраструктура Бановине Хрватске на располагање усташкој власти.

Католичка црква у Хрватској поздравила је стварање усташке државе. Значајан број католичких свећеника активно је учествовао у усташком покрету и покољима српског народа. Надбискуп Алојзије Степинац је 28. априла 1941. године објавио Окружницу којом је поздравио НДХ, не само као „син хрватског народа, него још више као представник свете цркве“, и позвао католичко свећенство „на узвишени рад око чувања и унапређења НДХ“.

Степинац свакако није био необавештен да су још пре него што је послао окружницу поводом успоставе НДХ својим бискупима, истакавши да се ради „о давно сањаном и жељкованом идеалу“, већ били основани усташки логори и да усташе масовно хапсе Србе и Јевреје. Тако су 504 Србина из Грубишног Поља потрпана у 30 вагона за стоку и отпремљена у Загреб, затим у Копривницу, да би потом била убијена у логору Јадовно на Велебиту. Од 11. априла 1941. године почињу хапшења по Загребу, затварања у загребачке затворе и упућивања у Копривницу и Керестинец. Руше се српске цркве и јеврејске синагоге (већ 14. априла уништена је синагога у Осијеку). У Гудовцу, селу крај Бјеловара, 27. априла извршен је масовни покољ 195 Срба. До краја априла 1941, с подручја Кордуна, Баније и Лике побијено је 429 Срба, следе масовни покољи од 6. до 9. маја у Хрватском Благају на Кордуну, где усташе без употребе ватреног оружја, убијају 525 Срба, затим, 10/11. маја у селу Прекопа на Банији убијају 340 Срба из Глине и њене ближе околице.

Усташки покрет тежио је стварању “чистог хрватског животног простора” који ће омогућити егзистенцију “чисте хрватске нације”, а предуслов за то је биолошко уништење Срба и Јевреја, који су проглашени “највећим непријатељима хрватског народа” и да њима “нема мјеста у Хрватској”, а њима су придружени и Роми као неаријевска – нижа раса. За остварење ових циљева требало је извршити и “унутрашње прочишћење”, тј. уништити све оне хрватске и муслиманске елементе који због свог “нехрватског понашања” чине “љагу на тијелу чисте хрватске нације”. Јевреји су морали носити ознаку “Ж” (Жидов), а у неким местима Срби су били обавезни око руке носити плаву траку са латиничним словом “П” (Православац). Редарство у Загребу 7. маја 1941. године наређује да Срби и Јевреји морају се иселити из елитнијих делова града, ограничено им је кретање, од 8 сати ујутро до 6 сати навечер, „улаз на подручје града Загреба као и излаз са подручја града Загреба је за особе православне вјере забрањен“, забрањено је да се возе јавним средствима превоза, да се купају у јавним купатилима итд.

Власти су читавим низом законских аката настојале легализовати практичну проведбу терора. У прва три месеца постојања НДХ донето је двадесетак законских одредби којима се озакоњује расна и верска неједнакост и терор над властитим грађанима, а основно је и више преких судова: десет “изванредних народних судова”, десет “пријеких судова”, дванаест “покретних пријеких судова” и два “велика изванредна народна суда”. У низу прописа посебно место има наредба о називу вере од 18. јула. којом се укида назив „српско-православна вјера” и замењује са „грчко-источна вјера“, за Србе се службено употребљава назив „грко-источњаци“. Забрањене су ћирилица и вера, одузето име народа, језика и вере, што је представљало карике у процесу уништења српског народа у НДХ.

Пропагандна кампања у функцији усташких ставова о „српском и јеврејском питању” у штампи, на радију, са проповедаоница у црквама, као и у говорима бројних функционера, резултира све масовнијим хапшењима, злостављањима, затварањима и убијањима Срба и Јевреја. Упоредо с масовним убиствима, проводе се покрштавање и исељавање српског живља. У акцији преверавања православног становништва активно је суделовао и Надбискупски стол у Загребу, који је издао посебне одредбе и упутства о поступању свећеницима римокатоличке цркве у НДХ (објављено у гласилу „Католички лист“ 15. маја 1941. године). Покољи оних који су се одазвали покрсту показују како је то „добровољно покрштавање“ изгледало. Тако су, под изговором покрштавања, усташе крајем јула покупиле 1.564 човјека с подручја котара Вргинмоста, Глине и Босанске Дубице, сабрале их у Глини, и у времену од 27. јула до 3. августа 1941. године поклали их у српској православној цркви. Исту судбину су Срби доживели у селу Садиловац код Слуња, у Шибуљини код Карлобага, Коларићу код Војнића и у више других места у НДХ. Злочини се претварају у организовани систем власти. Због бројности српског народа у Хрватској, злочини усташке државе попримају масовна обележја. „Српски народ под влашћу НДХ био је претворен у дивљач за слободан лов“, записао је специјални изасланик њемачког Министарства иностраних послова за југоисток Херман Нојбахер (Херманн Неубацхер).

Није Госпић случајно одабран да постане центар масовног уништења Срба. Усташка организација у Госпићу је свој рад зачела тридесетих година, а путем легалних друштава (“Крижарско братство”, спортско друштво “Викторија”, гимнастичке организације “Хрватски јунак”, организације “Маријина конгрегација”) шири се усташка идеологија, која је до 1941. године снажно утицала на средњошколску и студентску омладину. Госпић је постао значајан центар организовања усташа. Из редова “Крижарског братства” потекле су најзлогласније усташе, убице и кољачи који су 1941. године сачињавали Помоћни усташки одред (ПУО) и вршили масовне покоље Срба и Јевреја у логору Јадовно на Велебиту, логору Слана на отоку Пагу и другим стратиштима широм Хрватске.

Усташка власт у Госпићу је успостављена 10. априла 1941. године у 17 сати. Исто вече су почела хапшења Срба и комуниста. Помоћни усташки одред, уз помоћ Грађанске заштите, започео је са унапријед осмишљеним организованим злочинима над Србима.

Након говора Миле Будака 2. маја у Госпићу, изведено је 4. маја из казнионице 35 свакодневно злостављаних, тучених и мрцварених госпићких Срба, повезано жицом и утоварено у камион и одвезено према Личком Лешћу на губилиште у Јањче, до тзв. Мацолине јаме. Од 4. маја је готово свакодневно из госпићке казнионице одлазио један или више камиона, возећи по 30 до 40 Срба на стратишта, углавном крашке јаме. У казнионицу су свакодневно довођени Срби, не само из Госпића него и из других крајева Лике, појединачно, групно или масовно, камионима, запрежним колима или пјешице, а из ње одвођени на губилишта. Временски период од средине маја до краја августа 1941. године карактеристичан је по бројности усташких злочина у Лици, Горском котару и другим крајевима НДХ, и масовно транспортовању у логор Госпић, а затим на стратишта. Казнионица Окружног суда у Госпићу, унаточ пространом дворишту и ходницима, постала је премалена, па су усташе формирали логор Јадовно на Велебиту и логор Слана на отоку Пагу, чиме су, уз још многа стратишта, осигурали довољно простора за дневни прихват 700 па и 1000 ухапшеника.

Колоне свезаних људи, жена и дјеце вођени су уз малтретирање кроз Госпић на ликвидацију на очиглед италијанских официра и војних власти. Они су чак слали своје комисије, које су службено сликале и утврђивале те злочине. Док Италијани у првим месецима окупације помажу усташе и не реагују на њихове злочине над српским народом, крајем јула и почетком августа, заплашени и угрожени устанком Срба, који је почео у Лици крајем јула 1941. године, у другој половини августа реокупирали су тзв. другу зону. Усташе су морали напустити ово подручје, па је уследила и ликвидација логора.

Усташка власт организује разна сабиралишта и логоре који су у надлежности жупских редарствених области, локалних усташких структура, надаље пресељеничке логоре и логоре у надлежности Усташке надзорне службе (УНС) односно од 21.1.1943. Главног равнатељства за јавни ред и сигурности. Прва сабиралишта била су у двориштима затвора, котарских (среских) поглаварстава, бившим соколским домовима, основним школама и под ведрим небом. Посебно их је много било 1941, а и касније за време или после већих војних операција и чишћења терена. Међу најпознатијим су: “Даница” у Копривници (формирана већ 15. априла 1941, дакле 5 дана након проглашења НДХ, први логораши стигли су у њега трећи дан по оснивању, 18. априла), Керестинец (19. априла дворац бана Миховиловића претворен је у логор), Крушчица код Травника, госпићка група (казниона у Госпићу, Овчара; сабиралиште на железничкој станици, Јадовно на Велебиту, Слана и Метајна на Пагу, Ступачиново код Башких Оштарија), Сисак – Цапраг, Јастребарско, Тења, Ђаково, Горња Ријека, Река, Лоборград, исељенички логори: Винковци, Славонска Пожега, Бјеловар, и посебно место заузима систем јасеновачких логора: Крапје, Брочице, Циглана, Логор Кожара, укључујући и Стару Градишку, са својим филијалама, економијама и стратиштима: Доња Градина, Уштица, Млака, Феричанци, Бистрица, Јабланац.

Први организовани ликвидациони логор намењен искључиво за уништење читавих националних, верских, расних и етничких група био је систем госпићке групе логора, познатији у историографији по логору и највећем стратишту као логор Јадовно.

 

Комплекс усташког логора Јадовно

Одмах по проглашењу НДХ усташе су запоселе и казнионицу Окружног суда у Госпићу, познату и под именом „Герицхт”, и у њу већ од 11. априла 1941. године почеле затварати и Србе с подручја Госпића и његове околине. После 20. маја, након одласка Италијана, усташе су целокупни простор преузеле и користиле мањим делом као казнионицу а у већем као логор кога у документима називају “Концентрациони логор Госпић”. Овде се у почетку допремају Срби, Јевреји и комунисти с подручја Лике, а од почетка јуна и из свих крајева НДХ. Заточеници су били смештени по 25 до 30 у ћелијама и ходницима казнионице и затворском дворишту где се могло дневно сместити 2500-3000 људи. Овај капацитет био је недовољан за намере усташке државе и зато се формирају логори Јадовно на Велебиту, Слана и Метајна на отоку Пагу, збирни логор Овчара, сабиралиште на железничкој станици Госпић, помоћни логор Ступачиново код Башких Оштарија. Према подацима и изјавама неколико преживелих логораша, само у времену од 20. јула до 19. августа из госпићке казнионице упућено на Велебит око 25000 затвореника.

Заповедник логора у Госпићу био је равнатељ Жупског редарственог Равнатељства у Госпићу Стјепан Рубинић, управитељ казнионице био је Милан Старачек, док је управитељ казнионице за политичке затворенике био усташки натпоручник Јанко Михаиловић. Логор су осигуравали делови 17. и 22. усташке бојне под командом Јуце Рукавине, који су вршили и злостављања и масовна убиства. Логор у Госпићу, као сабирни логор Жупског редарственог равнатељства, организовало је Министарство унутрашњих послова НДХ, уз помоћ госпићких усташа, добрих познавалаца Велебита и одабрало његове јаме као најпогоднија мјеста за масовна уморства.

Срби и Јевреји упућивани су у логоре и убијани без доказа да су комунисти или четници. У Окружници Равнатељства за јавни ред и сигурност НДХ од 30. јула 1941. наређује се: „У интересу јавне сигурности имаду се сви Жидови (покрштени или не) и Срби (прешли на католицизам или не), затворити под сумњом комунизма, а ако се против њих иначе не предложи никакав доказни материјал да би се могли ставити под пријеки суд, отпремити их у сабирни логор Жупског редарственог Равнатељства у Госпић.” Током априла и маја 1941. године усташе су убијале истакнутије Србе. Почетком јуна 1941. године уследила су масовна хапшења и убијања након френетичних говора широм НДХ државних функционера Миле Будака, Андрије Артуковића, Милована Жанића, Младена Лорковића, Мирка Пука, Виктора Гутића и бројних других, којима се потицало на истребљење Срба и Јевреја. Велики жупан у Госпићу Јурица Фрковић је припадницима Помоћног усташког одреда, својим „Жутим орловима”, рекао: „Фундамент на Јадовном је од Срба и Јевреја, а глазура ће бити од покварених Хрвата.”

Крајем маја и током јуна 1941. године простор казнионице постао је премален. Због тога Министарство унутрашњих послова НДХ и Жупско редарство у Госпићу оснивају у првој половини маја, у велебитској забити, логор Јадовно, којем се додељује улога губилишта и према њему ће госпићка група логора постати позната као Логор Јадовно.

Логор Јадовно био је подређен Редарственој усташкој бојни под заповедништвом бојника Стјепана Рубинића у Госпићу. У њеном саставу била је посебна јединица за ликвидацију заточеника под заповедништвом усташких официра којима су биле подређене усташке и домобранске страже око логора. Заповедник и управник логора био је Руде Риц, те усташки натпоручник Бешлић, а његов заменик усташки поручник Драгутин Пудић Парализа.

Логор Јадовно био је смештен око 22 километара северозападно од Госпића, дубоко у шуми велебитског масива, на 1.200 метара надморске висине, на простору званом Чачић-долац или Чачић-драга, неколико километара удаљеном од села Јадовно по којем је и добио име. Сами заточеници морали су оградити један мањи простор на пропланку у Чачић-долцу још у мају 1941. године, да би га почетком јуна проширили на површину 90×70 метара а затим 24. јуна на површину 180×90 м, осигуравши га 4 м високом бодљикавом жицом када је добио свој коначни облик, па се тај дан узима и као дан оснивања логора. „О Јадовну је и помислити болно. Оно и именом својим казује много. Јадовно – јад и јадиковка наша… Јадовно је и неизмјерна туга и вечита опомена”, записао је јеромонах Атанасије (Јевтић).

Жичана ограда логора била је двострука с међупростором од једног метра у коме се такође налазила спирално испреплетена бодљикава жица. За логораше није било никаквих просторија за смештај. Они су се налазили под ведрим небом. Средином јула 1941. логораши су подигли надстрешнице, које су биле покривене гранама и папрати а под сваку се могло смјестити 20-30 људи. Заточеници нису смели прићи жици ближе од 2 метра, нису смели међусобно да разговарају, били су готово необучени и без хране. Само једном на дан знали би добити чорбу од граха. У логору је дневно било 2500-3500 људи, али се понекад затекло и близу 4000 људи. У безнађу су очекивали сваког часа позив и одвођење на губилиште.

Свакодневно од 24. јуна до 21. августа, пуних 57 дана, усташе су, два до три пута групе од 40 до 60 а некад и до 80 заточеника, одводиле, убијале и бацале у оближње јаме, на Гргином бријегу и Шаранову јаму.

На путу од села Јадовно до логора налази се Шаранова јама промера отвора око 3,5x2 м до дубине од 12 м где се шири да би на на дубини од 47,5 метара, износила 6×7 м. Данас њена дубина износи 42 м јер је остали простор од 5,5 метара испуњен људским костима. Јама се спушта вертикално и из ње нико није могао изићи иако су многи у њу бачени живи. Од Шаранове јаме пут води уз планинску падину до јаме на Гргину бријегу, те још неколико јама. Још увијек су ове као и бројне друге на северозападном делу, код Башких Оштарија и села Ступачинова, неиспитане. Због тога је Велебит аветна планина с неистраженом људском трагедијом.

Крајем маја и почетком јуна 1941. године припремани су логори Слана и Метајна на Пагу, који су прву већу скупину заточеника примили 25. јуна. Логори на Пагу били су организационо везани за логор у Госпићу и налазили се у надлежности Жупског редарственог равнатељства Госпић, тако да се у изворним усташким докуменатима нигде не наводи да се ухапшеници упућују у логор на Пагу, него у Госпић.

Мијо Бабић - Ђовани, један од најближих Павелићевих сарадника у емиграцији, задужен за формирање и организацију логора у НДХ, изабрао на рту св. Христофора увалу Слана за логор, 6 км удаљено од града Пага.

Логор Слана смештен је у пределу где није било ни трага било какве вегетације, на коме ни у нормалним приликама није било услова за живот због великих врућина и јаке буре и који из тих разлога као и недостатка воде никад није био насељен. Логор је био подељен на јеврејски и српски. Јеврејски део имао је 3 дрвене бараке, ограђене бодљикавом жицом. Ту је просјечно било 600-1000 људи. У српском делу налазило се 10 дрвених барака. У овоме далеко већем простору, ограђеном троструком испреплетеном жицом, били су смештени Срби и мањи број Хрвата комуниста. Ту се могло сместити и до 5000 људи, али се само мањи део могао склонити под кров.

Воде су заточеници под пратњом усташа доносили са једног извора на обали у коме се мешала с морском водом. Југоисточно од логора простире се кршевита висораван Фурнаже удаљена од Пага пола сата вожње моторним чамцем. Ту су вршена масовна уморства. Свакодневним убијањем једних и довођењем других, логор се празнио, допуњавао и поново смањивао. Неки су поубијани и бачени у море током превожења из Карлобага, а више група је одведено директно на Фурнажу.

На Пагу у исто време успостављен је и женски логор у селу Метајна – Барбат, назван по њему Метајна, око 3 км од Слане. Српкиње и Јеврејке с децом биле су смештене у две куће ван села.

Управу логора на Пагу организовао је Мијо Бабић и његов заменик Иван Девчић Пивац, уједно и заповедник 13. усташке бојне, чији су делови осигуравали логор. Женским логором Метајна управљао је усташа Макс Очић. Поред њих, главну реч су имали часници: Ивица Бркљачић, Антун Ременар, Јосо Матијевић, Иван Рапо, Анте Марић, Мате Мандушић, Миле Барешић и Славко Баљак - Вентура, све имена касније позната као водећи злочинци у систему јасеновачког логора. Посаду овог логора чинило је око 130-180 усташа, а у Метајни око стотину.

Простор казнионице у Госпићу, током јуна и почетком јула, није могао прихватати све транспорте, иако су жртве отпремане свакодневно на Велебит или на Паг. Због тога је основан још један логор, свега 3,5 км удаљен од казнионице. То су тзв. “Максимовића штале” или “Овчара”, који се састојао од три велике стаје димензија 30×10 м. Из Овчаре жртве су упућиване на Велебит у правцу Башких Оштарија, гдје су усмрћиване у јамама логора Ступачиново или су отпремане на Паг. Ови логори постојали су све до 19. августа 1941. године када су последњи заточеници погубљени или транспортовани у логоре Јастребарско и Јасеновац.

На железничкој станици у Госпићу, простор где се вршио утовар и истовар стоке ограђен је дрвеним плотом и бодљикавом жицом у висини два метра и претворен у сабиралиште, у коме је за краће време могло бити 500-700 људи, чекајући на транспортовање у логоре или на губилишта. Када су транспорти били бројчано велики, усташе су Јевреје и жене Српкиње смештали са децом у двориште кина и киносалу, зграду старе општине, или у двориште хотела „Лика”, а по потреби и у неке куће поубијаних Срба.

Комплекс логора усташе су почетком јула 1941. године допуниле помоћним логором Ступачиново, назван по истоименом селу код Башких Оштарија недалеко од саобраћајнице Госпић–Карлобаг. Логор је био ограђен бодљикавом жицом високом 4 метра на једној ледини под ведрим небом. Логором је управљао усташки бојник Иван Девчић Пивац, заповедник логора Слана, а заменик је био католички жупник из Брушана, Ивица Бркљачић. На самом простору логора и његовој близини налазиле су се јаме: Бадањ, Дулиба, Близница, Кијевац, јама на Плочама и Вранзина јама. Недалеко од логора била је једна штала с двије просторије у којима би краће вријеме чекало на ред за смрт и по више десетина жртава.

Комплекс логора Госпић, Овчара, Јадовно, Ступачиново, Слана, Метајна није био наменски грађен као логори за дужи боравак заточеника, већ су то углавном били ограђени отворени простори, осим зграде казнионице у Госпићу.

Логор Јадовно и његови помоћни логори били су смештени у пределима Велебита са многим крашким јамама. У комплексу логора, на основу изворних архивских докумената и изјава низа људи добрих познавалаца Велебита, установљено је до сада постојање 32 бездануше – бездане јаме, стратишта Срба и Јевреја. То су: Шаранова јама, јама на Гргином бријегу, Јарчја јама код Рисове греде, јама Бадањ, јама Близница, јама Кијевац, јама на Плочама, Вранзина јама, јама Јасеновац, јама Јамина, Шевић јама, јама на Кулашевој страни, јама Орешковић станови, Мацолина јама, јама Угљенача, јама у Ператовим драгама, јама Думан код Личког Лешћа, јама Света Ана код Горњег Косиња, јама Нездравка код Доњег Косиња, јама Ошпороча код Широке Куле, јама Голубњача, јама Сњежњача код Кузмановаче, јама Кварте код Перушића, јама Руњевац, јама Паукуша, јама Дулиба, јама Дупчан код Рибника, Чошић јама код Коњског Брда, јама Крижаново брдо у Дражици и две јаме 40 метара удаљене од самога логора Јадовно.

Наведене јаме нису једине гробнице Срба и Јевреја у логору Јадовно. Постоји их, на жалост, још неколико. Но, током истраживања због низа тешкоћа, неугодности на терену и просто немоћи да се о њима више сазна, нису лоциране. Осим Шаранове, јаме Јамина и јаме Света Ана, остале нису ни од стране спелеолога истражене, а нити једна није ничим обележена. Жртве нису ексхумиране и достојано сахрањене.

 

Довођење похватаних људи у логоре и на стратишт

У казнионицу Окружног суда Госпић, коју ће претворити у логор, усташе су почеле да доводе похапшене Србе из Госпића и читаве Лике већ 11. априла 1941. Прилив похапшених и допремљених у Госпић током маја и јуна био је сваким даном све већи, а изградњом комплекса усташког логора Јадовно, транспорти са похапшеним Србима, Јеврејима и “непоћудним” Хрватима стизали су у Госпић из свих крајева Независне Државе Хрватске.

Свакодневно довођење великог броја људи на губилишта логора Јадовно почело је почетком јуна и трајало све до 21. августа 1941. године. Почетком јула концентрациони логор у Госпићу оспособљен је да дневно прихвати и до 1000 заточеника. То потврђује и Налог Равнатељства за јавни ред и сигурност НДХ од 8. јула 1941, жупским редарственим равнатељствима, да све „гркоисточњаке” (Србе), па и оне који су прешли на католичку веру после 10. априла 1941. године, шаљу у Госпић на диспозицију Жупског редарственог равнатељства у Госпићу. Равнатељ усташког редарства НДХ Божидар Церовски издао је 23. јула 1941. окружницу свим великим жупама и усташком повереништву за Босну и Херецеговину, којом наређује притварање Срба, Јевреја и комунистички настројених лица и њихово отпремање у концентрациони логор Госпић, а у другој захтева да се у року од 15 дана изврши попис свих Срба, као и оних који су некад били православне вјере.

Упућивани су бројни апели у којима се тражило да се прекине с злочинима над Србима: апел краља Петра ИИ Карађорђевића од 6. јуна Папи Пију XИИ и председнику САД Франклину Д. Рузвелту (Роосевелт), представка Синода Српске православне цркве 24. јула главном немачком војном заповеднику у Србији, генералу фон Шредеру (вон Сцхрöдер) у којој се износе злодела над српским народом, с молбом да се подузме било што како би се стало на крај злочинству, протест мостарских муслимана од 22. септембра и бањалучких од 12. новембра 1941. тражећи заштиту српског народа, молба словеначких свећеника из Србије од 1. марта 1942. године београдском надбискупу Ујачићу да учини све што је могуће против злочина над српским народом у НДХ. Ниједан од ових апела није дао резултата.

У овом поглављу аутор детаљно, по местима и датумима, наводи случајеве масовних хапшења и отпремања у логоре по регионима, документујући то изворном архивском грађом, изјавама и сведочењима, као и карактеристичне случајеве малтретирања, масовних ликвидација на “кућном прагу”, по црквама, школама, сталним и привременим затворима, именујући злочинце и жртве.

Окрутности којима су подвргнути заточеници најбоље илуструје пример наведен у елаборату о злочинима над Јеврејима кад је „једна мајка утрпана у камион за жељезничку станицу замолила једног усташу да јој подигне у камион њезино двогодишње дијете, а овај је у то јадно недужно дијете забио бајонету своје пушке и овако набијено на бајонету, пружио мајци у камиону.”

У свим крајевима НДХ у априлу, мају и јуну 1941. године почиње “лов” на Србе и Јевреје и комунистички и југословенски опредељене Хрвате и муслимане, хватају се, затварају у локалне затворе или импровизирана сабиралишта, малтретирају се, многе убијају у затворима или на стратиштима у околини, а многе отпремају у затворе и сабиралишта у већим местима одакле се упућују у логоре, или их отпремају директно у логор “Даница” код Копривнице, одакле су касније пребачени у Госпић. Од почетка јула транспорти иду углавном директно у Госпић.

У Лици котару хапшења и затварања у госпићкој казнионици су почела већ у априлу 1941. Са ових подручја подручја у логор је отпремљено, између осталих, око 200 Срба из Огулина, 35 из села Отока, 70 из Гомирја (међу њима и игумани Теофан Косановић и Методије Суботин), око 100 из Српских Моравица, 200 из Плашког (међу њима епископ горњокарловачки Сава Трлајић са преко 30 свештеника). Из Карловца и са Кордуна полазе транспорти 26. априла, 6. јуна, 25/26. јула са 60 Срба и 30 Јевреја, 14 Срба из села Чемерница у време масовног покоља 530 лица с подручја Вељуна у Хрватском Благају, из Топуског 28. јуна 46 лица и 1. августа више жена и деце. Једном пратиоцу транспорта у логор, на упит госпићким усташама шта ће радити са толиким похапшеницима, одговорено је да ће сви у Велебиту „гнојити букве”. Са Баније, истовремено са масовним злочином у глинској цркви, отпремљено је 27. јула више од 800 Срба, из Сиска средином јула више од 150 људи, 24. јула 30 Срба и 26 Јевреја, а 26. јула 47 Срба.

Из Загреба транспортовано је почетком маја 319 Јевреја, 1. јуна Нови лист објавио је: „Обвезници радне службе кренули су на рад у покрајину...”, а у ствари њих 165 отпремљено је у Копривницу, па затим у Госпић, 21. јуна отпремљено је 800 Срба и Јевреја, почетком јула још 700, група од 800 Јевреја и Срба 20/21. јуна, крајем јуна друга група од 700 мушкараца, жена и деце и трећа група од 150, следе транспорти 5. јула 190, 2. августа 400, а последњи транспорт из Загреба са 730 Срба и Јевреја упућен у Јадовно 13/14. августа. Са подручја Грубишног Поља ухапшено је 26. и 27. априла 504 Србина и отпремљено у логор Даница, а затим Јадовно, где их је убијено је 487. На бјеловарском подручју извршен је покољ 195 људи 27. априла у селу Гудовцу, а у логор је отпремљено: 22. априла 70 лица, 25. априла на православни Ускрс 25 Срба из села Ласовац, крајем јула 200 Јевреја и Срба и неколико Хрвата комунистичке и југословенске оријентације. Са подручја Крижеваца отпремљено је 27. априла око 200 лица. На подручју Пакраца 2. маја ухапшено је 25, а током маја више од 200, а у јуну 300 лица и отпремљено у логоре. Усташе су током маја, јуна и јула похапсиле око 350 Срба и убиле у логору Јадовно са подручја Вировитице, Врбовца, Лудбрега, Кутине, Ђурђевца, Славонске Пожеге, Новске и Нашица.

Са подручја Славонског Брода 2-4. августа отпремљено је у Госпић око 200 лица. У Новој Градишци 11. априла извршено је масовно хапшење 120 Срба, 9. августа 800 Срба и 20 Јевреја транспортовани су у Госпић. Током априла и маја покупљено је у Осијеку 700 Срба и девет Хрвата. У згради Сокола 12 Срба је убијено, 16 изведено је из гарнизонског затвора и убијено на обали Драве, остали су након тортуре 21, 22. и 23. јула транспортовани у логор, њих 345 завшило је живот на Велебиту а остали су отпремљени друге логоре.

Из Винковаца крајем априла и у првој половини маја отпремљен је 101 Србин, од којих је на животу остало само петорица. Из Винковаца, Вуковара, Шида, Сремске Митровице и околних насеља током јуна и јула отпремљено је у Госпић више од 800 лица.

Прва група је из Сарајева упућена је 17. маја, а од краја маја до 14. августа у 9 транспорта у логор Јадовно отпремљено 1778 људи, жена и деце. Из Завидовића транспорт је отпремљен крајем јула и 1. августа, из Високог су 1. августа транспортована 44 Србина којима су се у Зеници прикључила два вагона са по 80 Срба и у Добоју два вагона са похапшеним из Бијељине и Тузле. Из Добоја 1. августа отпремљено је 28 Срба, а на сам Илиндан 2.августа 25, из Дервенте 1. августа 25 Срба и Јевреја, а 16. августа 73, из Босанског Брода више од стотину људи у јулу, а средином августа отпремљено је око 800 Срба у логор у Славонској Пожеги гдје су их већину побили. Током јуна и јула из Јајца у три транспорта отпремљено је око 550 Срба. Почетком августа похватано је 720 Срба, већином из Новог Травника и његове околице, од којих су 43, с другима из Турбета и Травника 3. августа одведени у Јадовно, а остали су побијени на месту Смрике код села Стојковићи.

Одмах након убиства епископа бањалучког Платона Јовановића и протојереја Душана Суботића 24. маја, почео је прогон Срба на подручју Бањалуке. У рудник Масловаре 31. маја долази усташки стожерник Велике жупе Сана и Лука Виктор Гутић и издаје наредбу да сви Срби, из овог чисто српског краја, „морају прећи на католичку вјеру или ће бити поубијани и њихова имања конфискована.”

Из западне Босне највећи број Срба и Јевреја био је транспортиран у логор Јадовно из Бањалуке, Кључа, Кулен Вакуфа, Горњег Вакуфа, Босанске Крупе, Босанског Новог, Бихаћа, Велике Кладуше и Врнограча. Ноћу између 10. и 11. јула, као и дан касније похапшен је на подручју Бањалуке већи број лица, међу којима и више православних свештеника. Из Бањалуке у Јадовно упућено је 71 Јевреј и 28 Срба, а са подручја Кључа 2. августа је 60 Срба, половицом јула 150 Срба из Отоке и других села на подручју Босанске Крупе. Од 300 људи похватаних 31. јула у Босанском Новом већина је побијена и бачена у Уну или Сану, а у затвору је заклано 40, тек 15 особа одведено је Госпић. Средином јула с подручја опћине Врнограч, из села Босанске Бојне и Рујнице отпремљено је 45 људи, а 21. јула с подручја Велике Кладуше око 50. Само пет дана након овог одвођења почела су масовна хапшења и убијања која су трајала непрекидно од 25. јула до 8. августа 1941. године. На месту званом Мехино стање гдје су били ископани протутенковски ровови под брдом Ичунгаром убијено је тада око 4700 људи, жена и деце из Велике Кладуше, Слуња и Војнића.

Из Бијељине у Госпић отпремљено је неколико десетака Срба 23. јуна, друга група, међу којима је било и 25 православних свештеника 15. јула, а група од 45 лица на Илиндан 2. августа. Након хапшења 2. августа Срба на подручју Брчког и отпремања у Госпић, котарски предстојник у допису од 5. августа упућеног Великој жупи Посавје тражи да се „спријечи непланско упућивање Срба у концентрациони логор Госпић”, јер мисли да се таквим хапшењем неће постићи циљ јер да нема довољно капацитета који би му омогућили да упути свих 40.000 Срба „у концентрациони логор Госпић и на тај начин ријеши, српско питање у овоме крају”, зато предлаже да је боље извршити исељавање, па тек онда, ако нешто преостане, похватати и послати у концентрациони логор. Из Модриче похватане Србе, спровеле су усташе у јулу у логор Јадовно. Из котара Зворник отпремљено је у августу 31 лице из села Осмаци и Гојчина, 9. августа 111 лица из српских села Међаши, Дубица, Сарач и Миљеновац и 13 Срба из села Рајинаца. У јулу је у логор упућено из Рогатице 60, а из Власенице око 200 лица.

С подручја Херцеговине транспортирани су Срби преко Мостара, Сарајева, Славонског Брода, Загреба и Карловца у логоре Госпић, Јадовно и Слана. Овим правцем превезен је велики број Срба и Јевреја из Мостара, Љубиња, Требиња, Стоца, Љубушког, Коњица и других херцеговачких места. Усташко редарство из Загреба упутило је 19. јула 1941. године наређење Великој жупи Хум у Мостару да упућивање Срба у логор Госпић треба бити свакодневно. Тешко је утврдити колико је композиција из Мостара упућено у правцу Госпића, ипак на основу извора, могу се идентификовати транспорти: након масовног хапшења у Мостару 19. и 20. јула упућена је композиција са 186 Срба који су у Госпић стигли везани набијени у три теретна вагона након пуна четири дана путовања без хране и воде, 22. јула још 174 Србина и 23. јула око 700 заточеника. Из Мостара отпремљени су транспорти 1, 2. и 3.августа у Јабланицу и једна група директно у Јадовно. У Јабланицу је отпремљено 750 Срба међу којима су били људи из Мостара, Љубиња, Стоца, Требиња, Дубровника, Коњица и неких других насеља. У четири транспорта у Госпић из Јабланице упућено је 700 људи, жена и дјеце. Из Фоче у Госпић је одведено 56 Срба, из Љубиња 145 углавном жена и деце 31. јула, ухапшени у Стоцу 2. августа стигли су у Госпић 9. августа. Срби из Требиња отпремљени су у Мостар, затим у Јабланицу, а одатле са другима у Госпић. Исто се догодила са 56 Срба из Коњица и Дрниша, као и са већим бројем Срба православне вере и Срба римокатолика из Дубровника и околине.

Из прегледа хапшења и транспортовања људи у логор Јадовно с подручја НДХ, може се закључити да хрватска усташка држава од свог успостављања свакодневно је проводила план истребљења српског и јеврејског народа. Комплекс логора Јадовно са својим помоћним логорим и велебитским јамама био је место систематског уништења људи због њихове националне, верске и расне припадности. Срби су хапшени свакодневно, ипак најмасовније су их усташе хватали и убијали у вријеме српско-православних празника: на Ускрс који је 1941. био 25. априла, на Ђурђевдан, 6. маја, на Видовдан, 28. јуна, на Петровдан 12. јула, на Илиндан, 2. августа.

 

Мучење и ликвидација заточеника

Када се има у виду број жртава у Јадовном и његовим логорима од средине априла до половице августа 1941, дакле само четири мјесеца, онда се може јасно предочити намера хрватске усташке државе да уништи Србе и Јевреје.

Из докумената, изјава преживелих и изјава самих злочинаца сазнајемо о средствима и методама мучења које су усташе примењивали над људима, женама и децом од момента њиховог хапшења, боравка у логорима и на самим губилиштима, али све ове изјаве су само бледе слике страшне збиље, јер немогуће је описати што су све чинили над недужним народом. Ови злочини по својој бруталности превазилазе све оно што познавалац људске психе може претпоставити да ће људска јединка моћи направити.

Усташама је најомиљенији начин убијања био изгледа маљем, тзв. мацолом. Мацолу, тежине око 3 кг, су користили код усмрћивања већине, без обзира на узраст и пол, али најчешће за уморство жена и дјеце, ако их не би живе побацали у јаме. Мушкарце су поред убијања мацолом убијали ножевима, а, приликом превожења из Карлобага на Паг, жртве би ударале каменом у главу, пошто би им претходно свезале камен како би потонули у море. Кад би се из јама на Велебиту чули јауци, полуживих или живих, усташе су их убијале бацањем бомби на њихова полумртва и изнакажена тела.

Свакодневне су биле појаве премлаћивања свезаних и немоћних да се бране, затим одсецања појединих делова тела, откидање ноката, забијање чавала под нокте, у главу, полевање врелом водом, стављање соли у разрезане дијелове тела, копање очију, ломљење ногу и руку, везање конопцима жртава за клупе и растезање ногу на разне стране, некима су на главу стављали трнову „круну” и по њој тукли па се трње забадало у главу. Наређивали су да брат брата туче, да син мучи оца и убије га, отац сина. Запаљеном цигаретом су пекли лица и пржили очи, неке загријаном пеглом пеглали по телу, жилетима резали табане и... ко да све изопачености садиста наброји! Ретки су били случајеви да се убиства врше без претходног малтретирања, премлаћивања и мучења. Жене би пре уморства силовали, резали им дојке и из утробе вадили децу. У тим злочинима и задовољавању својих сексуално настраних порива учествовали су и неки католички свећеници (дон Љубо Магаш, дон Крсто Јелинић и други). Жртве логора „Јадовно” убијане су најмање ватреним оружјем. Пре ликвидације су им везали руке а некоме и ноге жицом.. Обично су децу везали уз мајке и усмрћивали их прве како би мајке доводили у што болније стање психичке патње.

Са посебном суровошћу малтретирани су, мучени и убијани православни свештеници. На стратиштима Јадовног идентификована су 72 убијена православна свештеника, међу њима и митрополит сарајевски Петар Зимоњић и епископ горњокарловачки Сава Трлајић.

Митрополита Петра малтретирали су и мучили од дана хапшења 12. маја 1941. године, затим приликом спровођења у Загреб, у затвору загребачке полиције, у логору Керестинец, где му је обријана брада, а затим 15. јула за време превожења до логора Госпић, гдје је био и врхунац усташког иживљавања. Морао је носити цепанице на голим леђима, чистити двориште и клозете уз понижавање највулгарнијим речима. Морао је уз батине држати заточеницима проповеди као у цркви, што је додатно мотивисало усташе да га ударају по телу и глави. Њега и владику Саву из Плашкога изводили су у логору Јадовно неколико пута до Шаранове јаме да гледају масакрирање њихових верника, да би и њих на крају усмртили изнад исте јаме маљем у потиљак.

Димитрију Јерковићу, свештенику из Широке Куле, код Госпића, одрезали су кожу заједно с косом на глави, почупали му браду и убили над Мацолином јамом. Свештеника из Смиљана Матију Стијачића су након страховитог мучења, полумртва бацили у Шаранову јаму заједно са свештеником из Радуча, Грозданићем, којему су пре тога откинули поједине делове тела. Свештенику Николи Богуновићу из Доњег Лапца усташе су чупале длаке из браде и бркова и усијаном иглом боли по носу и читавом телу. Свештеника Стевана Стеву Ћурчића из Огулина усташе су мучиле у огулинској кули, потом одвезли у Вргинмост где су га везаног наизмјенично тукли, чупали му браду и тако измрцвареног одвели на полицију у Загреб одакле је спроведен у логор „Даницу”, а затим у Госпић, да би након мучења полумртав био одвезен на Велебит и бачен у Шаранову јаму. Свештеника Спасу Лаврњу из Суваје код Доњег Лапца, ухватили су усташе на спроводу и пред целом поворком народа мучили а онда одвеле у логор Јадовно где су га убили. У његовој кући заклали су му супругу Љубицу која је била пред самим порођајем, претходно јој распоривши трбух и извадивши дете из утробе. Поред ње мртве оставиле су четворогодишњег синчића. Дете је три дана плакало уз мртву мајку, а четвртог дана дошли су усташе па су и дете заклали.

Оваква мучења нису вршили само у логорима. Свештеника Ђорђа Богића из Нашица, родом из Субоцке, везали су за једно дрво, одсекли му уши, језик, нос и браду заједно са кожом, затим су му ископали очи и када су видели да је још прије свести, распорили су му прсни кош. Проко Пејновић, скривен у грмљу, чуо је усташу како каже: „Мајку му влашку још му куца срце, још је жив.” Затим су пуцали у њега из пушке.

О свирепостима мучитеља сазнајемо и од њих самих. Пред суд су доспели, након пуних дванаест година, 1953. године, седморица усташких злочинаца, који су у изјавама говорили о својим злоделима на Велебиту, логорима Јадовно и Слана. Пресудом Окружног суда у Задру, изреченој 30. јуна 1953, суђени су: Лука Барјашић на доживотну робију; Славко Баљак и Иван Кеврић на казну смрти; те на доживотну робију Јандре Стрика, Јерко Фратровић и Бене Барић, али им је казна убрзо замењена на 20 година; Миле Дудулица на 20 година робије. Врховни суд је потврдио ову пресуду 24. августа 1953. Славко Баљак био је у партизанима и у ЈНА од 15. септембра 1944. до 5. децембра 1953. Јерко Фратровић био је у ЈНА од 30. маја 1945 до 1. јуна 1946. и Стрика Јандре био је у ЈНА. Сви су они до 1952. били запослени и без грижње савести живели у миру.

Они су са више од 180 припадника И сатније 5. усташке бојне, којом је у логору Слана на отоку Пагу заповедао Иван Девчић Пивац, током два месеца (од 25. јуна до 25. августа) учествовали у масовном злостављању, мучењу и убиствима Срба и Јевреја, у логору Слана, у логору Јадовно, над јамама код Карлобага, Башких Оштарија и села Ступачиново на обронцима Велебита. У својим изјавама они говоре о хиљадама усмрћених на Велебиту у пределу Фурнажа на отоку Пагу. Највећи масовни покољ у логору Слана између 14. и 15. августа 1941. био је поклон Великој Госпи на Пагу, којој су се кољачи са крвавим ножевима клањали након што су зверски усмртили 800 жена и деце. Обавивши овај зликовачки посао, прича злочинац Лука Барјашић и очевидац Јаков Докозић, усташе су се вратиле у логор заденутих ножева за појасом и с весељем прославили Велику Госпу. Тог дана, њих 60, предвођени Франком Шљиваром, дошло је у место Паг да учествују у процесији – великој црквеној поворци и да понесу Госпин кип од сланоградске цркве до Пага.

На Велебиту и Пагу усташе су убијале свагдје гдје им се прохтело, тако да је данас немогуће утврдити где све нема српских и јеврејских гробница. Убијање је извршавано углавном без употребе ватреног оружја: ножевима, батовима, разним другим предметима и бацањем живих у бездане или ископане јаме.

О злочинима у комплексу логора Јадовно, вршеним све до 15. августа, сазнајемо и из извештаја италијанских војних санитараца, из изјава накланих и бачених у јаме, а невероватним случајем осталих у животу, из описа људи који су присуствовали код ископавања и спаљивања њихових измрцварених тела и других сведочења.

Унаточ ригорозним мерама осигурања логора Јадовно и логора Слана, било је покушаја бекства из жице и спасавања од сигурне смрти.

Неки су успели побећи усташама већ приликом самог хапшења или у току одвођења, затварања, транспортовања, па и из самих логора, чак извући се и из јама. Захваљујући појединцима и њиховом успешном бегу из усташких канџи, спашено је на хиљаде других невиних живота јер људи више нису веровали усташама ни њиховој власти. И све до данас (1991, нап.Ј.М), 50 година после, још увијек има тих који су остали најверодостојнији сведоци о геноциду којег су извршиле хрватске усташе над српским и јеврејским народом.

Из комплекса логора Јадовно покушало је бег седамнаест заточених Срба. Но успели су само: Серђо Пољак из Шибуљине, Бранко Цетина из Врепца код Госпића, Саво Зороја и Мане Чанак из Кузмановаче код Широке Куле, Богдан Лемајић из Смиљана код Госпића, Радослав Грубор из Турбета код Травника и још тројица чија имена нису позната.

Богдан Лемајић је успео побећи, иако рањен, из покоља изнад Шаранове јаме. Дошао је у своје село и скривао се краће време, међутим, 2. августа затукао га је усташа Фрањо Девчић који је с другим усташама учествовао у масовном покољу Срба у Смиљану и Смиљанском Пољу. Саво Зороја, који је 1. јула побегао из логора Јадовно, погинуо је као партизан у борби 1943. године. Своје записе о масовним уморствима Срба у логору Јадовно оставили су Мане Чанак, Бранко Цетина и Радослав Грубор.

Серђо Пољак у мају 1941, иако рањен, успио је из јаме изаћи и побећи. Бег је успио 1. јула Бранку Цетини и његовом другу Сави Зороји. Бранко је данас једини живи сведок који је о свом хапшењу, затварању, одвођењу у госпићки затвор, транспортирању у логор Јадовно и свом бегу из логора, испричао аутору 17. јуна 1990. године, управо на месту самог логора на Велебиту. Иза њега, само пет дана касније, бег је успешно извео и Мане Чанак.

Из Јарчије јаме почетком августа 1941. године успело се извући 11 живих. Међу њима је била и Јања Поткоњак, која је жива бачена у јаму из које се извукла и након 30 дана од исцрпљености, глади и преживелих траума умрла.

Дмитра Цвијановића, Јању Трешњић и Јању Вујновић, након изласка из јаме ухватиле су усташе и убиле их. Боље среће биле су Сава Јерковић, Јела Станић, Мара Војновић, Милева Цвијановић, Миле Поткоњак, дете, Марија Почуча и Пера Цвијановић. У Јарчију јаму, на средњем Велебиту, изнад села Аланка, усташе су 6. августа 1941. бациле 78 Срба из Дивосела код Госпића. У јаму је бачена и Марија Почуча са своје троје дјеце. Иако рањена, извукла се из јаме као и Јела Станић. Клани, а недоклани, изишли из јама и са бројних стратишта оставили су истинска свједочанства о организованом и смишљеном злочину.

Осим масовних убистава у логору Јадовно, усташе проводе геноцид на целом територију своје државе, нарочито у време српских православних празника, на Ђурђевдан, Видовдан, Петровдан и Илиндан: на Ђурђевдан покољ Срба у Хрватском Благају (Вељунски покољ), пре било каквог оружаног отпора, покољ на Илиндан 1941. у Српској православној цркви Рођења Богородице у Глини, на Илиндан 1941. у селу Богданићу код Госпића поклано је 113, у Липама 48, у Острвици 39, у Барлетама 27, у Медаку (заселак Папуче) 25, у Смиљану 178 Срба, како мушкараца, тако жена и деце.

На подручју општине Вргинмост, на Кордуну, усташе су само 1941. године на најстравичнији начин усмртиле 4263 српска цивила на масовним стратиштима: у црквама, на њивама и кућама, од којих 925 дјеце у старости до 15 година. У пролеће и лето 1941. убијено је: у котаревима Госпић и Перушић од 20. јула – августа 735, а до краја 1941. године 3217 лица; у котару Кореница и котару Удбина од 28.маја до 3. августа 735, а до краја године 1492 лица; у котару Грачац од маја до августа 684, а до краја године 903 лица; у котару Доњи Лапац од јуна до 5.августа 775, а до краја године 890; у котару Слуњ од 6. маја до 19. августа 1987, а до краја године 2065 лица.

 

Ликвидација комплекса усташког логора Јадовно

Од окупације, 14. априла, па до Римских уговора између Краљевине Италије и НДХ, 18. маја 1941, Италијани су у Лици вршили војну и цивилну власт. Под њиховим покровитељством и заштитом брзо је успостављена усташка власт. Од Римских уговора па до 26. августа 1941. Лика је била обухваћена тзв. другом демилитаризованом зоном италијанског окупационог подручја у НДХ, са јасно одређеним правима сваке потписнице уговора. У тој зони цивилна власт је била у надлежности Независне Државе Хрватске.

Због процене Италије да су јој угрожени интереси и да је хрватска држава немоћна да спречи развој устанка српског народа, изазван практичном проведбом њених намера да их уништи као национални корпус, на подручју Кордуна, Баније, Лике и Книнске крајине, уз истовремени вал устанка у Србији, Црној Гори и Босанској крајини, крајем јула и почетком августа 1941. године, наређењем од 15. августа 2. армији да запоседне ИИ зону, започела је реокупација и италијанске трупе поново преузимају војну и цивилну власт у другој зони и забрањују хрватским постројбама деловање на овом подручју, што доводи до ликвидације комплекса логора Јадовно. Павелић је овај задатак поверио усташком допуковнику Вјекославу Лубурићу – Максу. Ужурбано се приступило ликвидацији логора и уклањању трагова злочина. Ликвидирање се сводило на масовно убијање хиљада заточеника да их што мање затекну Италијани, што је трајало свакодневно од 10. до 25. августа. О овоме сазнајемо и из извештаја Заповједништва 1. хрватске оружничке пуковније од 22. августа упућеног Равнатељству за јавни ред и сигурност НДХ, у коме се каже да су усташе због доласка италијанске војске биле присиљене ликвидирати комплекс логора Јадовно. О другом начину ликвидације логора осим убијања заточеника, његовом премјештању у унутрашњост или упућивањем заточеника у друге логоре или затворе, није се ни помишљало. У времену до 18. августа заточеници су упућивани у логор Јадовно и убијани над успутним јамама или у самоме логору. Посљедња група од 1.200 Срба и 300 Јевреја побијена је у самом логору од 15. до 20. августа. Они су сами себи морали ископати јаме на простору логора изнад којих су усмрћени и затрпани док је један део побијен у непосредној близини логора а лешеви побацани у јаму удаљену 30-40 метара јужно од логора. На те последње побијене Србе и Јевреје усташе су набацали камење, стабла и грање. Средином августа побијено је у Јадовном и 3000 Срба допремљених из логора Слана. Логор Јадовно на Велебиту ликвидиран је 20. августа. Тога дана усташе су у сабирни логор Овчара довезли лопате, пијуке, казане и други прибор с Велебита.

Истовремено с ликвидацијом логора Јадовно усташе врше и ликвидацију заточеника логора Слана. Обезбеђење логора распоређено је у три групе: једни су убијали на отоку, други на мору, а трећи одвозили затворенике у Карлобаг и даље на Велебит где су их бацали у јаме. Поред наведених 3000 Срба упућених у Јадовно, у још два наврата превезено је с отока 800 мушкараца, жена и дјеце, те три пута по 150 које су побили над јамама логора Ступачиново у времену од 12. до 20. августа. О ликвидацији посљедњих заточеника на Пагу, сазнала је и команда италијанске дивизије „Ре“ која је стигла у Карлобаг. Упућен је један вод војника у два моторна чамца да оде на оток и да установи шта се то дешава. Тога дана ови италијански војници су у чамце укрцали око 120 жена и дјеце и отпремили их за Карлобаг. Усташама су наредили да с три камиона превезу заточенике у Госпић, међутим они су их побили у Ступачинову. Италијанска команда превезла је још око 250 заточеника на железничку станицу Госпић 21. августа, одакле су их усташе са осталима заточеницима доведеним из Овчаре упутили за Јастребарско.

Из казнионице Окружног суда у четири наврата 17. августа отпремљено је 700 Срба у правцу логора Јадовно. Били су то последњи заточеници који су одведени из казнионице и бачени у Шаранову јаму. Око 1100 заточеника логора Госпић, смештених у просторијама казнионице 18. августа рано ујутро повезано је жицом и уздужним ланцем чекајући да крену пут Јадовног. Управо када су кренули око један сат поподне, одједном им је наређено да се врате назад. Задржани су у казнионици само до пред јутро следећег дана, када су повезивани и одвожени на железничку станицу, где су у сабиралишту железничке станице држани до ноћи, затим укрцани у 13 теретних вагона. У извјештају 1. хрватске оружничке пуковније од 22. августа, поред осталог пише: „Дана 19. овог мјесеца од 3 до 6 сати на 36 теретних самовоза одвежени су четници из сабирног логора из Госпића на овдашњу жељезничку постају, гдје су утоварени у вагоне и одвежени у правцу Загреба. Точно одредиште се није могло утврдити.”

Прва композиција упућена из Госпића са заточеницима стигла је у Јастребарско ујутро 20. августа 1941. године. Мртве су сами заточеници изнијели из вагона и убацили на запрежна кола, којима су одвезени на једно поље крај Јастребарског и ондје покопани. Из ове композиције усташе су издвојиле 170 Срба и одвели их у затвор дворца грофа Ердедија. У дворцу било је смјештено више стотина Јевреја и нешто Хрвата. У вечерње сате кренула је композиција с 900 Срба у правцу новооснованог логора Јасеновац, где су стигли 21. августа ујутро и где су их преузеле усташе из састава 17. усташке сатније. Ово су били први заточеници у логору Јасеновац. Три сата након упућивања првог транспорта у правцу Јасеновца, из Госпића је кренуо други транспорт с око 400 заточеника, већином Јевреја. Из овог транспорта у Јастребарском је издвојено неколико Хрвата, жена Српкиња и Јеврејки. Сместили су их у затвору дворца Ердеди. Из госпићке казнионе изведени су 20. августа последњи Срби и преостали Хрвати. Они су одвезени до Јастребарског и затворени у просторијама тамошњег логора.

У логору Јастребарско руководили су заповедници логора из Госпића: Стјепан Рубинић, Драгутин Пудић Парализа и Јанко Михаиловић. Они су са својим усташама с првом композицијом из Госпића стигли у Јастребарско и преузели сву организацију у овом логору. У то време у логору Јастребарско било укупно 2.200 заточеника међу којима и око 140 комуниста допремљених из казнионице у Лепоглави и неколико из Госпића.

У транспорту, који је из Госпића упућен 20. августа било је око 60 жена Српкиња с децом, које усташе због наиласка италијанске војске нису доспјеле побити у логору Ступачиново на Велебиту. Последњи транспорт упућен је из Госпића 21. августа с око 900 углавном Јевреја, Јеврејки и Српкиња с децом из логора Овчара. На железничкој станици у Госпићу њима су придружили 250 Јеврејки и Српкиња с децом које су италијански војници из логора Слана преко Карлобага својим камионима довезли у Госпић. Заточеници довезени 22. августа у логор Јастребарско, остали су у овом логору до 1. септембра када су спроведени у Јасеновац, гдје су стигли 2. септембра ујутро.

Након одвођења мушкараца Срба и Јевреја у Јасеновац из логора Јастребарско, Српкиње и Јеврејке с децом транспортоване су у логор Крушчицу код Травника. У логору Јастребарско остало је око 250 мушкараца и жена, углавном Хрвата, који су отпремљени 14. септембра у Копривницу, где су затекли око око 3000 интернираца. Из Копривнице су углавном транспортовани у Јасеновац, а неки и у Загреб.

У току извршења злочина над Србима и Јеврејима од априла 1941. године усташки органи власти и њихове војне формације на разне су начине прикривале убијања, масовне покоље и масакрирање цивилног становништва, у документима су прикривали истину о злочинима, а многа документа су и унишена, међутим, због масовности и поред разних видова прикривања, ова дела нису могла остати неоткривена. Усташе су у многе од јама убацивали бомбе, затрпавали их и маскирали грањем и камењем, а неке и забетонирали. И месно становништво на разне је начине сакривало места злочина тако да су она временом толико обрасла раслињем да се многима заметнуо сваки траг.

И службени органи власти после рата су на одређени начин спречавали да се аутентични извори о масовним злочинима хрватске државе над српским и јеврејским народом сакупљају и објављују. Настојало се да се о њима конкретно што мање говори и пише, да се забораве, правдајући заборав миром, братством и јединством.

Допринос уништавању трагова злочина дале су и италијанске окупационе снаге. Након ликвидације логора Јадовно и Слана, крајем августа 1941, по доласку италијанске војске, цивилну власт у Хрватском приморју и Лици, преузела је 6. септембра Команда 2. италијанске армије. Наређено је да се заплене сва документа о логорима на подручју Лике, да би их се касније у највећем броју уништило. Ипак је сачувано неколико докумената 5. корпуса 2. италијанске армије који нам дају податке о уништавању трагова масовних усташких злочина, јер у управо војници из ове италијанске јединице добили такав задатак. Из извјештаја др Финдерлеа од 6. септембра, види се да га је Дирекција за здравство 5. армијског корпуса 2. италијанске армије задужила да с једном екипом војника пронађе масовне гробнице и изврши дезинфекцију, како би се спречиле евентуалне заразе. У извештају је обавестио своје претпостављене шта је све на терену пронашао: јаме са лешевима поубијаних на Велебиту, масовне гробнице у пределу Фурнажа и неким другим местима на Пагу, где су лешеви били врло плитко сахрањени тако да представљају „интоксикациону и инфекциону опасност.” На основу његовог извјештаја Војно-здравствена дирекција италијанског 5. армијског корпуса наредила је 6. септембра 1941. године да се „лешине сахрањене у Слани на Пагу откопају и сакупљене на ломачама да се натопе запаљивим и сагорљивим текућинама, те под хитно изврши њихово спаљивање.” Тај посао обавио је специјални војни санитетски одред уз помоћ још око 50 војника у септембру 1941. током пуних 10 дана, од раног јутра до касних вечерњих сати.

Више не постоје масовне гробнице до којих су дошли италијански санитарци. Нестало је и фотографија које су направили Италијани за време откопавања и спаљивања лешева. Према извештају др Стација од 22. септембра, фотографије у албумима заједно с његовим извештајем упућене су италијанском министарству рата у Риму. За њима је трагао Анте Земљар и обратио се министарству обране Републике Италије на што му је шеф Уреда одговорио да му не може доставити фотографије јер су се негдје загубиле. И сам аутор је покушао наћи ова сведочанства, као и друга документа, за која је сазнао да их још увијек чувају поједине породице родом са отока Пага, али без успеха. Тако су и ови извори о усташким злочинима остали за сад јавности непознати.

Логори и масовна стратишта: Јадовно на Велебиту, Слана и Метајна Пагу, Ступачиново, Овчара и концентрациони логор Госпић, бројне јаме и друга стратишта остали су све до данашњих дана углавном необележени или тек деломично означени.

Од обележја на овим локалитетима постављени су: 1961. ограђена је дрвеном оградом једна хумка на месту логора Јадовно, која је с временом иструнула и нестала, а Шаранова јама каменим зидом и означена једном малом спомен плочом уз пут удаљен од ње око 70 метара. Пут до логора остао је непроходан и стаза до њега зарасла тако да је ретко ко могао и пронаћи место самог логора. Између 1951. и 1961. постављено је на ограду или покрај ограде Шаранове јаме неколико спомен плоча: 1961. спомен-плоча жртвама из Сремских Карловаца, спомен-плоча Савеза удружења православних свештеника Хрватске на којој је уклесано 51 име свештеника православне цркве мађу којима и имена митрополита Петра Зимоњића и епископа Саве Трлајића (према истраживању аутора идентификовано је више имена); године 1961. подигнуто је над јамом удаљеном од логора око 40 метара спомен-обележје које је данас у потпуно рушевном стању; 1975. подигнуто је скромно спомен-обележје на једној стени у Сухој, на почетку логора Слана.

Место помоћног логора Ступачиново, збирног логора Овчара, казнионице Окружног суда у Госпићу и Прихватног логора на железничкој станици Госпић никад није обележено. Бројне јаме у које је бачено хиљаде и хиљаде жртава, не само да су остале необележене него се до њих не може ни доћи. Ове јаме, изузев Шаранове и јаме Јамине, нису ни спелеолошки истражене. Места усташких злочина данас су неприступачна, зарасла, недоступна, а хумке може пронаћи само добар познавалац терена.

 

Завршна разматрања о броју жртава

Први логор масовне смрти на подручју Независне Државе Хрватске Јадовно на Велебиту постојао је од средине априла до поткрај августа, а његове испоставе на Пагу од 25. јуна до 20. августа 1941. године. Ови логори су временски претходили познатим великим концентрационим логорима смрти у Немачкој. Чим је успостављен, уз помоћ Немаца и Италијана, усташки режим подузео је све да истребљењем српског и јеврејског становништва створи етнички чисту Хрватску. И док је у логорима на Велебиту и Пагу вршено масакрирање Срба и Јевреја без обзира на пол и узраст, нацисти су у то време тек припремали грађење својих највећих концентрационих логора смрти (преуређење старе касарне код Аушвица у логор отпочело је у октобру 1941, док је масовно убијање дотераних Јевреја у његовим гасним коморама почело 4. јула 1942, а у концентрационом логору Треблинка 23. јула исте године).

За Србе и Јевреје у НДХ није било ни суда ни судских пресуда, довођени су са целог подручја НДХ већ првих мјесеци њеног постојања у Концентрациони логор Госпић из ког је свакодневно између 300 и 350 заточеника упућивано у логор Јадовно, његове помоћне логоре и стратишта гдје их је дневно убијано готово онолико колико их је и довођено. Усташе су искористили природне јаме и њих употријебили као места масовне смрти. Изнад гротла јама колоне и колоне повезаних, изнакажених и измучених људи ударали би маљем или ножевима, углавном неколико првих беспомоћних, да би ову повукли целу колону, односно групу, која би се, како су сами злочинци причали, стропоштавала у таму јаме. Друге су пак убијали над ископаним јамама или их с бродова, с привезаним каменом о тело, бацали у морске дубине. О свему томе сведоче архивски извори, изјаве преживелих и изјаве извршилаца злочина.

Због небриге власти СФР Југославије пуних се 50 година (рукопис је довршен 1991, оп. Ј.М) није посвећивала дужна пажња људским губицима из времена Другог светског рата, нити се систематски бавило радом на именичном попису усташког злочина геноцида на целом територију НДХ. Све то под изговором стварања и развијања братства и јединства и неподсећања потомака оних чији су очеви или браћа извршили ово организовано и планско усмрћивање мушкараца, жена и деце, само зато што су били Срби и Јевреји. С друге стране, потомци жртава хрватских усташких злочина геноцида учени су да у циљу тога истог братства и јединства, опросте, не причају, не пишу о својим побијеним дедовима, бакама, родитељима, браћи и сестрама, па да и забораве све што је било, да би се у миру и слози радило, стварало и живело. Тога су се они држали са жељом да се никада и никоме не догоди оно што је задесило њихове најмилије у Независној Држави Хрватској 1941–1945. године. Данас готово да и није више могуће направити именични попис свих жртава геноцида и рећи тачну бројку побијених у систему усташких логора Јадовно и другим усташким логорима.

Вишегодишњи рад на истраживању злочина у логору Јадовно, уз коришћење мноштва докумената у којима се износе детаљи о масовности жртава, методама мучења и убијања не даје могућност истраживачу да са потпуном сигурношћу изнесе број укупно убијених људи. Сачувана документација не може нам дати тачан одговор колико је мушкараца, жена и деце бачено у поједину велебитску провалију, ископану јаму и морске дубине, а још мање се може рећи ко је од жртава на којем од ових стратишта уморен.

Тако нам остаје да о броју убијених говоримо само на бази претпоставке користећи податке који се износе у сачуваним изворима и објављеним публикацијама.

У објављеним подацима бројке убијених крећу у распону од 1.794 до 120.000.

Милан Љуштина, који је казнионици у Госпићу провео од 22. априла до ликвидације логора и његових последњих заточеника 21. августа 1941, у својој изјави процењује, да је из Госпића, Јадовног и других логора и стратишта упућено 120.000 људи од којих 118.080 Срба и 1.800 Јевреја и 120 Хрвата.

Најнижа бројка од 1.794 жртве изнета је у попису из 1964. године. Необјективност и непотпуност овог податка је очита и показују сву неорганизованост тога пописа, очиту небригу о жртвама и истини, а говори много и о људима и органима власти који су га проводили. Организатори пописа су могли само на подручју бившег котара Госпић и Перушић поименично установити имена 3.217 мушкараца, жена и дјеце српске националности, од којих 3.063 у масовним стратиштима логора Јадовно. убијених у етничком чишћењу још пре устанка 1941. године. Успоређујући процену логораша Милана Љуштине и службени попис жртава, а познавајући расположиву изворну архивску документацију и све што је сам сазнао у току вишегодишњег истраживања и проучавања, аутор истиче да не може прихватити ни процену Милана Љуштине, али ни службени попис.

У вези с проценом броја убијених у комплексу логора Јадовно, уз ове две бројке, највишу и најнижу, наводе се и друге бројчане процене које се крећу између ових крајности. Фрањо Здунић Лав, који је живио у Госпићу 1941. године и касније и истраживао усташке злочине, на основу личне спознаје и процене износи да је убијено укупно 37.660 људи. До ове бројке каже да је дошао упрошћеном анализом свакодневних транспортовања кроз Госпић према стратиштима и да је она приближна – ни потпуно тачна, ни коначна. За период од 20. јула до 19. августа 1941. године према оцени очевица, Терке Гојмерац, само кроз казнионицу у Госпићу (без оних који су са жељезничке станице изравно одведени) прошло је око 25.000 људи. У прорачуну Фрање Здунића узет је у обзир период од 1. јуна до 19. августа, међутим, хапшења и затварање у казнионицу Окружног суда Госпић и извођења на стратишта Срба у Госпићу почела су већ 11. априла 1941. Према томе сигурно се може устврдити да је број жртава свакако већи од Здунићеве процене.

Фикрета Јелић Бутић наводи да у једној процени од јула 1942. године пише да је само у августу 1941. у логору Јадовно убијено 18.000 логораша, а да у изјави из истог периода, али са усташке стране, стоји да је логор Јадовно прогутао 28.500 душа. Она закључује да се према изјавама преживелих логораша датих 1942. године, према послератним публикацијама, број убијених креће од 30.000 до 48.000. Љубо Бобан у „Енциклопедији Југославије” пренио је навод из „Војне енциклопедије” да је у Јадовну убијено око 72.000 лица и „да је само Шаранова јама прогутала 35.000 жртава.”

Бивши заточеник Ђуро Медић наводи у својој изјави да је у времену од 3. до 20. августа 1941. кроз казнионицу прошло 35.000 људи, а Драго Свјетличић да је у 16 дана августа одведено на Велебит 18.000 Срба. Усташки извори, за исти мјесец август, говоре о 28.500 Срба, што поткрепљује и усташа Марковић, водник једне усташке јединице.

У многим другим документима и изјавама, извршилаца злочина и преживелих логораша, број убијених Срба и Јевреја креће се од 30.000 до 48.000 лица, овај број наводи и Антун Милетић.

Исто тако износе се и различите бројке убијених у логорима на отоку Пагу, у времену од 25. јуна до 21. августа 1941. године. Све су оне засноване на проценама очевидаца, мештана отока Пага, те документима италијанске провенијенције и изјавама већег броја самих извршилаца злочина.

Павле Ловрић и већи број других мештана отока Пага, тврди, да је на отоку било заточено 18.600 мушкараца, жена и деце. Емерик Блум, који је у логору провео 30 од укупно 57 дана колико је логор трајао, у својој изјави износи да је у логору Слана било 10.000 људи од којих 9.000 Срба и 1.000 Јевреја, што поткрепљује горњи навод.

Растислав Петровић у књизи Завера против Срба наводи да је на Пагу убијено 4.500 Срба, 2.500 Јевреја и око 1.500 Хрвата. Ове бројке, по мишљењу Ђуре Затезала, су нетачне јер се не могу поткрепити ни са једним архивским извором или сведочанством.

Жупник Јосип Фелициновић се не слаже с податком о броју жртава италијанске војне комисије која је неколико дана иза одласка усташа с Пага у логору Слана спаљивала лешеве. Он тврди, да је по ономе што је он лично видио и што су му италијански официри причали о жртвама у Слани односно у пределу Фурнажа, нађено више од 8.000 лешева, док се у извјештају др Стација од 22. септембра 1941. каже да је само 791 леш спаљен.

Један од извршилаца злочина Лука Барјашић, изјављује да су на Пагу усташе побиле углавном „чекићима или камама 6.500 мушкараца, жена и дјеце”, док Иво Билић и Томо Додоја, добри познаваоци прилика у логору Слана, истичу да према њиховим и спознајама још неколицине Пажана бачено је у море око 6.000 мушкараца, жена и дјеце.

Користећи се свима овим проценама, изјавама и сведочанствима, изјавама извршилаца злочина, те изјавама неколико преживелих логораша, као и ослоном на властито вишегодишње проучавање низа архивских извора, литературе, објављених прилога у штампи и часописима, Затезало је дошао до закључка да је у комплексу логора Јадовно, у времену од 11. априла до 21. августа 1941. године, дакле у 132 дана његовог постојања, доведено укупно 42.246 мушкараца, жена и деце. До овог броја допремљених дошао је углавном на основу изворних архивских докумената НДХ, у којима се наводе датуми и број транспортованих Срба и Јевреја у Госпић. То су налози управе полиције НДХ, дописи полицијских управа широм управи полиције у Госпићу, признанице железничких станица о транспортовању и композицијама у којима се наводе датуми и број упућених Срба и Јевреја, извјештаји котарских области упућених управи за јавни ред и безбедност НДХ, у којима се наводе бројке похапшених и отпремљених у Госпић.

Узимајући у обзир бројеве из ових и других докумената у којима је наведен и национално означен број ухапшених и отпремљених у Госпић, аутор је дошао до броја од 42.246 похапшених и одведених мушкараца, жена и деце у 132 дана постојања комплекса логора Јадовно и то: у времену од 11. априла до 24. јуна 1941, дакле у 74 дана, 13.346, што значи просечно 180 људи дневно, а у времену од 24. јуна до 21. августа 1941. значи у преосталих 58 дана трајања смакнућа у логору и његовим стратиштима, укупно 28.900 заточеника, што је просечно 498 допремљених Срба и Јевреја. Од броја 42.246 допремљених одузет је број од 2.123 заточеника, које усташе нису доспеле усмртити пре доласка италијанске војске, па се тако дошло до бројке од 40.123 убијена на стратиштима на Велебиту (32.103) и Пагу (8.020). Из ових података произлази да је просечно дневно у Госпић довођено 320 заточеника и убијано у просјеку 304.

Усташе су, пре наиласка Италијана у сам Госпић, потрпале 2.123 заточеника у вагоне за стоку и транспортовали 19, 20. и 21. августа 1941. у логор Јастребарско. У посљедњем транспорту, 21. августа 1941. године, било је 900 Срба који су истога дана из Јастребарског отпремљени у Јасеновац, те су они били и његови први заточеници.

Друге допремљене из Госпића одвезли су из Јастребарског током неколико следећих дана у логор Крушчицу, Лепоглаву, а највише у Јасеновац. Око 200 су убили у самом логору Јастребарско. Највећи број отпремљених у друге логоре доживио је исту судбину, били су на најокрутнији начин погубљени.

Аутор је до краја 1990. године прикупио именичне податке за 10.502 лица. Распад заједничке државе Југославије 1991. године онемогућио је даљњи рад на прикупљању и изради потпунијег именичног пописа.

Пет деценија вапила су стратишта Јадовног за истином, за научним истраживањем, обрадом и публиковањем резултата обраде. Али, дошла је 1991. година. Српском народу одузета је конститутивност и државотворност у његовој домовини. Претворен је у националну мањину, те је од 12,16% укупног становништва према попису становништва из 1991, сведен на 4,54% према попису 2001. године. Порушени су споменици антифашистичким борцима и жртвама геноцида из времена Другог свјетског рата. Разбијени су и споменици на Велебиту и спомен плоче код Шаранове јаме, највеће гробнице Срба и Јевреја у комплексу логора Јадовно.

 

Зборник документа

Законима, одредбама, наредбама, одлукама и разним упутствима Независна Држава Хрватска и њени органи озакоњују 1941. године масовни злочин по расној и вјерској основи, као и злочин по политичкој припадности, против комуниста, антифашистички опредијељених Хрвата, муслимана као и других људи, без обзира на националну и вјерску припадност.

Тако утемељеним законодавством, органи и организације усташке државе, групе и појединци, уз благослов цркве и закона, када хоће, гдје хоће, и колико хоће, проводе појединачна, групна и масовна убиства, мушкараца, жена и дјеце у основи само зато што су Срби, Жидови, Роми.

Усташке власти проводе масовна уморства у кућама, на њивама, у шумама, школама, црквама, на путевима, гдје стигну и увијек у име Бога и закона за „чистоћу хрватског народа”. Истовремено отварају и низ концентрационих логора у којима врше мучења и масовна злочинства и ликвидацију непоћудних.

Независна Држава Хрватска постала је фабриком смрти Срба, Јевреја и Рома. у којој се врше појединачне, групне и масовне ликвидације недужних мушкараца, жена и деце.

Управо таква фабрика смрти био је усташки логор Јадовно на Велебиту и логор Слана на отоку Пагу 1941. године. Ту су и њихова бројна губилишта на којима је свакодневно нестајало по неколико стотина људских живота већ од средине маја па до краја августа 1941. године, када су ти логори ликвидирани.

Масовно хапсе, довозе влаковима, камионима, запрежним колима или доводе пјешице Србе и Јевреје из читаве НДХ. Превозе их железничким теретним композицијама натисканим по 70 до 90 мушкараца, жена и деце у сточним бломбираним вагонима, без воде и хране, на којима је писало „Покварено воће”.

Документа се чувају у многобројним архивама на подручју бивше Југославије, а у највећем обиму у Хрватском државном архиву у Загребу, Архиву Југославије, Архиву Србије, Војноисторијском архиву у Београду, Архиву Босне и Херцеговине у Сарајеву, Историјском архиву у Мостару, Историјском архиву у Бањалуци, Покрајинском архиву у Новом Саду, Државном архиву у Карловцу, Државном архиву у Задру, Државном архиву у Карловцу, Државном архиву у Риму и у више музеја и библиотека.

Документи су настали 1941. и 1942. године и непосредно по завршетку рата, дакле још у вријеме извршења злочина. Дали су их људи који су хапшени, злостављани, који су били у логорима Госпић, Јадовно, Слана, Јасеновац, а понеки и на самом стратишту од куда су успели побећи.

Њихова сведочења – изјаве су прецизне у навођењу имена и презимена похапшених и одведених као и убијених у логорима, јер преживјели наводе само она имена и презимена жртава које су добро познавали и запамтили их док друге похапшене и транспортоване с њима, износе само бројком. За разлику од конкретног навођења имена и презимена, кад сведоци износе број убијених у логорима или говоре о логорским капацитетима, тада бројке заснивају на својим властитим процјенама.

Посебну вредност имају изјаве преживелих, дате одмах након изласка из логора или првих дана по завршетку рата. Из њих се врло упечатљиво сагледава сва трагедија српског и јеврејског народа, трагика деловања режима хрватске усташке државе у којој су владале страсти и нагони најнижег ступња произашле из идеолошке основе и погромашког политичког програма усташке организације.

 

Tekst preuzet sa stranice www.jadovno.com
Sve informacije o kompleksu logora Gospić-Jadovno potražite na stranici www.jadovno.com

Tuesday the 23rd. UG Jastrebarsko1942