Седам деценија прикривања истине о крвавом стратишту

Категорија: Bihać - Garavice

Не памтим оца, немам ниједну његову фотографију. Зато сам увек волела да ми они који су га познавали причају какав је био… И да налазе детаље по којима подсећам на њега.



То ми је помагало да у машти замишљам његов лик, дрхтавим гласом прича Мара Гркинић, родом из Доњих Гата у Цазинској Крајини, чији су отац, два стрица и деда, иначе инвалид без ноге, јула 1941. страдали од усташа на месту званом Гаравица, на путу од Бихаћа према Личком Петровом Селу.

- Одвели су их на дан када је рођена моја сестра. Заједно са хиљадама недужних цивила на најсвирепији начин убијени су и бачени у масовне гробнице на Гаравици. Имала сам две године и мајка је са мном и тек рођеном сестром кренула у збег. Не знам како је њу дојила, али мене је хранила зрневљем кукуруза, зрно по зрно, да ми се црева не завежу. Касније је добила неки папир да као радна снага пређе у Срем, па је са мном дошла у Мартинце, код Сремске Митровице. У Земун смо прешли 1944, а исте године на прагу остатака наше куће у Доњим Гатама убијене су моја трогодишња сестра Милева, баба Милица и тетка Стоја, док је дванаестогодишњи стриц Илија са својом млађом сестром успео да се спасе скривен испод кукуруза у котобањи – прича Мара Гркинић, која је читавог живота покушавала да нађе податке о страдању своје фамилије.

А онда, после седам деценија скривања истине о крвавом стратишту на Гаравици, после Јасеновца и Јадовна, трећем по броју зверски уморених Срба, у новембру је промовисана књига Душана Д. Миљковића „Страдања у Цазинској крајини и антифашистичка борба (1941-1945)“. У тој књизи, на 150 страница дугом списку жртава, Мара је нашла и своје – Зориће (отац, сестра, деда, баба, два стрица и тетка) и шесторо Илића, жртава из мајчине породице.

„Крволок Љубомир Кватерник, са његовим усташким кољачима, на Гаравици је побио више од 20.000 Срба. Распаливши и мржњу муслимана према бившим комшијама Србима за месец дана је починио зло које се не може описати“, пише Миљковић, наводећи да је на сваком квадратном километру срезова Бихаћ, Цазин и Крупа остало десетак српских гробова.

 

Без живих сведока

По доласку у Земун, Марина мајка Даница, данас још увек крепка старица од 93 године, није могла добити статус колонисте јер у породици није имала никога ко је био учесник Народноослободилачке борбе (НОБ). А није их могла имати јер су сви побијени пре него што је НОБ и започела.

 

Учесник НОР-а (рођ. 1925), од 1944. школован у Грозном, а од 1947. године први пилот-ловац на руском авиону типа ЈАК, Миљковић, коме су у Гаравицама убијени отац, деда, баба, сестра и стриц, више од четири деценије покушавао је да објави истину о злочинима усташа у Цазинској Крајини. Када је седамдесетих година прошлог века СУБНОР Цазина покренуо иницијативу да се та страдања истраже и саопшти истина, појединци у руководству БиХ и Југославије, пише Миљковић, били су против објављивања података о масовним покољима и невиђеним злочинима захтевајући да се о њима говори уопштено и аперсонално, да се бројке умање, а починиоци прикажу као појединци.

Признање да је Бихаћ пре Другог светског рата имао 16-17 хиљада Срба, а већ 1942. ни једног јединог (данас их има 380) нанело би велику штету „братству и јединству“, сматрала је комунистичка власт. Све што је учињено било је подизање Спомен-парка жртвама фашизма Гаравице, отвореног 1981.

- У одлуци о подизању Спомен-парка Гаравице нигде не пише ко су биле жртве, колико је их било и када су страдале. А да фарса буде још већа, спомен-парк је подигнут на брежуљку на супротној страни од оне на којој су усташе поубијале своје жртве. Али стање се није променило ни након распада СФРЈ. Први помен на Гаравици одржан је 1991, зато што је то тада одговарало Караџићевом СДС-у. Такве манипулације вређају и оне у земљи и нас на земљи – каже Мара Гркинић.

Видно потресена књигом Душана Миљковића, Мара се данас пита како то да смо у школи учили само о Јасеновцу, стрељању ђака у Крагујевцу… Зашто други народи поклањају пажњу својим жртвама, а ми негујемо културу заборава? Да ли нас је срамота? О чему се ту ради, пита се жена чији је живот, како каже, заувек обележен трагедијом која се догодила када је имала само две године.

- Нерадо сам пристала да јавно говорим да бих скренула пажњу на чињеницу да се злочини никад не завршавају са физичким уништењем некога. Јер – бол траје, кроз вашу децу, унуке. Зато је истина о Гаравици важна како се никада више не би догодило да се нечијој деци одузме право на родитељску љубав и ускрати радост изговарања речи тата, мама, деда, баба – каже Мара Гркинић.

Аутор: Данило Вујадиновић

 

Извор: magacin.org

Wednesday the 23rd. UG Jastrebarsko1942