Милорадово слово у Пребиловцима 24. новембра 1990. године




" Над отвореним гробом, тужни зборе, данас не треба лагати. Не треба изговорити нити jедну криву риjеч. Данас не треба дати повода за осjећање да се са људском свиjешћу може правити погодба. Данас треба зборити истину.

Прошло jе близу 50 година од оног кобног љета 1941., када су хрватске усташе покушале да граде своjу државу на костима невине дjеце и жена. Иако нису jедини, Пребиловци у том ђердану стратишта и великих гробница, заузимаjу jедно од главних мjеста. Над овим одрима, тужни зборе, стаjе свака памет. И нема те књиге коjа би одговорила на вjечно велико ЗАШТО? Зашто су људи убиjали људе, зашто невину дjецу, зашто се ниjе могло вjеровати на поштен начин?

Не зовите ово дивљаштвом! Jер тиме ћете увриjедити све праве дивљаке у Амазониjи. Тамо се jош кољу и истребљуjу, али ниjе забиљежено да су прекршили златно правило живота: да се не убиjаjу жене и дjеца, jер су они извор обнове и опстанка. Према ономе што као историчари знадемо, Шурманци су били дио плана коjи jе усташки главни стан послао своjим подручним командама да до 6. септембра 1941. године униште цjелокупно православно становништво, па након тога у тим селима населе становнике друге вjере. Од 64 милиона људи, колико jе страдало у Другом свjетском рату, на српски народ отпада више од jедног милиона. Према његовом укупном броjу, само су Jевреjи страдали горе од нас. Ипак смо од ове сурове школе у историjи нешто научили.
Изгубили смо дjецу, изгубили подмладак, изгубили нешто што jе горе од тога: људски инстикт за умножавањем, за обновом. Jедино средство коjе нам jе природа подарила да преживимо као људи i као народ.
Сада смо по броjу мањи, тjелесно слабиjи, али духом jачи: постали смо несаломиви. Научили смо на овоj суровоj лекциjи историjе да не вjеруjемо другима. Већег и горег противника никад нисмо имали од Адолфа Хитлера. Кад jе почео устанак за ослобођење 1941. , наредио jе да се за сваког погинулог њемачког воjника стриjеља 100 Срба. Толико нас jе мало као народ циjенио и тако смо слаби били по вриjедностима у његовим очима. Ипак jе на краjу свога живота, пред краj рата 1945., одао признање српском народу и рекао да ће он увиjек бити велики и да jе, за разлику од неких других, имао и да ће увиjек имати своjу државу. Научио jе да за њу умире.
Jаме Голубинке, Jасеновац, постале су нешто више од великих стратишта. Оне су постале нови косовски еп српског народа. Пепео из коjег се рађа нови живот.
Дjецо моjа пребиловачка, jа сам са вама растао до своjе дванаесте године, а онда оног кобног 6. августа 1941., само jе случаj одлучио да ви одете на jедну, а ми коjи вас сада дочекуjемо како долазите из подземља, на другу страну живота. Ми смо овдjе да вам подигнемо споменик од бронзе. Кажу да jе то траjно. Можда од биjелог мермера? Кажу да jе то jош траjниjе. Можда од жеженог злата? То сjаjи надалеко. Да се подигне храм коjи jе насаломив и вjечан. Ипак jе jедан споменик, нерукотворни, подигнут вама оног дана када сте отишли у подземље: споменик људског памћења. А памћење jе награда и казна. Памћење jе каштига од коjе се никакав злочин не може сакрити. Ово jе споменик нерукотворни вама jе дугнут, до неба и за вjечност. Заборавити не можемо, опростити не смиjемо, а осветити се - не желимо. Освета за злочин jе људски гриjех колико и он сам. Ово ниjе споменик освете, ниjе споменик диоба, овдjе се диже споменик љубави и доброте. На дjечиjим гробовима само цвиjеће љубави може да расте. Ово jе споменик братства, на првом мjесту, jугословенског братства, коjи српски народ поново, као пуно пута у историjи и у ово мрачно доба коjе долази треба jасно и гласно да каже. А они коjи се данас диче на други начин, коjи су своjе злочинце из Шурманаца из августа 1941. прогласили своjим jунацима, jедном ће ипак у будућности морати да признаjу да су Други свjетски рат изгубли. Тим одлагањима само шкоде свом сопственом народу."

 

 

http://www.prebilovci.net/cirilica/literatura/slovo.php

Wednesday the 28th. UG Jastrebarsko1942