Усташки злочин над српским народом у Пребиловцима у Херцеговини (други део)

 

  Како се јама налази стотинак метара од пута за Мостар, бацање је вршено ноћу, у мањим групама. Злочинци-јамари били су комшије, познаници жртава. Бацање у јаму преживели су Мирко Ијачић и Јово Пелкић-Кнез, пошто су пре бацања успели да ослободе руке и њима се задрже за камење и корење, при отвору јаме. У јаму је добровољно отишло и неколико девојака и жена, желећи да тако поделе судбину са браћом и очевима, односно синовима и мужевима.

 Мањи број Срба из Опличића је, у овом периоду, убијен у јамама Кукауша и Звекалуша у Дубрави, код самог села и на другим местима.

 Клепци и Тасовчићи, из којих је о Видовдану, већ било убијено доста Срба, са усташама на кућном прагу и под перфидном и крвавом прозелитском мисијом дон Илије Томаса, жупника жупе Срца Исусова у Клепцима, заклетог усташе од 1937. године и усташког повереника за Столачки срез, мирно су чекали дан свога погубљења.

 Дон Илија и остали из усташког стана, одлучили су да то буде понедељак, 11. август, пошто претходног дана, овај жупник-усташа Србе буде превео у римокатоличку Цркву. План је био да се тога дана потпуно истребе Срби у Чапљинској општини. Из кућа су истерани у свануће, а затим, у пратњи усташа, пешице одведени у силос у Тасовчићима. Старије жене које нису могле да пешаче, њих девет, убијене су одмах у Клепцима, па је свима постало јасно шта их чека. Усташе у силосу, пред очима мајки, супруга и деце, везују жицом одрасле мушкарце, са рукама на леђима. То чини познати крволок Мато Андрун- Вук, из Домановића, уврћући жицу док се не уреже у месо, а затим је по жици и рукама ударао клештима.

 Када су везани Срби тражили да им врате капе, које су им пале са глава приликом везивања, усташе су почеле да им се гласно смеју и подругују: „Шта ће вам капе, када вам иду главе!“ Више усташа крвнички је тукло младића Косту Мандрапу, из Клепаца, пред пет његових сестара, које су покушавале да заштите брата јединца, те су без страха настртале на усташе. Коста се јуначки држао, псујући усташе, а славећи Србију и Русију, па му је усташа Иван Боровац-Ђондро кроз уста зарио бајонет у грло.

 Усташе, личним интрвенцијама, ослобађају из силоса неке одрасле Србе из Тасовчића, а затим из неразјашњених разлога и све жене и децу већ осуђене на смрт. Све одрасле мушкарце из Клепаца, Лознице, Гњилишта, Почитеља, Чапљине, као и већину из Тасовчића, везане, камионима, одводе до јаме Бивоље брдо, у коју их живе бацају. Побегао је само младић Никола Пухало (Страхинић) из Лознице. До краја месеца, поред убијања преосталих Пребиловчана, усташе су још једанпут упале у село Љубљеницу, код Стоца и преостале Србе запалили у једној штали. Из пламена је једино побегла девојчица Славојка Вукосав.

 Убрзо су Италијани поново окупирали Херцеговину, што је, донекле, зауставило усташке покоље Срба у овом крају. До краја рата, усташе су из овог крају убиле још око 300 Срба, већином деце и жена, од којих преко 100 у септембру 1944, у логору смрти Јасеновац. Насеље Лозница тада је скоро угашено.

 Преживели Пребиловчани су после рата имали снаге да обнове село, поново се женећи, добијали су другу децу. Због лажног „братства и јединства“, прву децу нису смели да ваде из јаме да би их сахранили. Били су под сталним притиском УДБЕ, а титовци су им разним реформама и арондацијама одузели најбољу земљу.

 Умногоме, Савез комуниста био је на линији усташких циљева, прилагођених времену, а на крају је и довео земљу до распада и новог страдања српског народа.

 Већина јама је 1961. године забетонирана, а поред њих је Савез бораца подигао споменике, у виду белих, гранитних стубова, са натписима на латиници, на којима је писало да су ту убијене жртве фашиста или усташа у лето 1941. године, без помињања броја и националности жртава, чак ни села из којих потичу. Овим су били зацементирани и сви српски захтеви да се кости жртава изваде из јама и људски и хришћански сахране. За злочине у јамама мало ко је одговарао пред судом.

После 16 година од извршеног злочина и 12 година од ослобођења, УДБА је 1957. године организовала судску фарсу извевши пред Окружни суд у Мостару 14, од бар 150 јамара из Шурманаца, Међугорја и Бијаковића, на челу са Иваном Јовановићем-Црним, који је дотле скриван у околини Суботице. Члан судског већа био је, као поротник, Јозо Јелчић, који 1941. године, насељавао усташе у празне српске куће у Пребиловцима. Од ових тешких ратних злочинаца, само су шесторица осуђена на смрт, а остали на временске казне. Један је осуђен на само три године затвора, што је ругање правди и жртвама српског народа.

Пребиловци, који су после рата наставили да живе, захваљујући надљудској снази и вољи очева, који су се поново женили, са девојкама или удовицама из суседних српских села и са њима добијали децу, неки и у седамдесетим годинама, нису се предавали нити су заборављали своје жртве. Њиховим примером ишла су и друга села. На сеоском гробљу су скоро сви направили породичне гробнице и на њима подигли споменике на којима је била написана пуна истина. Наведена су имена и годишта жртава, од кога су и где страдали, често са стиховима и порукама, које су сметале и властима и Хрватима, али нико није смео да их дира.

 Од 1974. године, родбина жртава је почела да организовано, на датуме страдања, у колонама аутомобила, посећује јаме, пролазећи при том кроз усташка села. Ипак, од 1947. до 1990. године, није дозвољавано свештеницима да на јамама служе парастосе. Пребиловчани су 6. август, датум страдања нејачи у Шурманачкој јами, почели да поштују као празник. У пољу тога дана не би радили ништа, а запослени су узимали слободан дан.

 Када је, пред неизбежним сломом титоистичка власт ослабила, Пребиловчани су крајем 1989. године поднели захтев за отварање Шурманачке јаме и покренули акцију за изградњу спомен-цркве у селу, у чијој би се крипти сахраниле кости жртава. Придружила су им се ускоро и друга села, захтевајући да се отворе и друге јаме и да се све жртве сахране у Пребиловцима. У правом, спонтаном и ненасилном устанку, уз изузетно добру организованост и пожртвовање, крајем 1990. и почетком 1991. године, отворене су јаме: Голубинка и јама у Бениној огради, обе јаме у Шурманцима, Бивоље брдо, Кукауша доња и горња, Хаџибегов бунар и Градина, обе јаме у Хутову, Јасоч, Поплат, Голубинка и Рудине, обе у Прењу, Звекалуша у Опличићима. Јама Гавраница није била бетонирана, а кости жртава су неколико година раније извађене и сахрањене у Горњем Храсну. Остале су неотворене јама Барев до код Шћепан Крста, и три јаме у западној Херцеговини: Хумац, Служањ и Церно. Мошти монаха и искушеника пренете су из јаме Видоња у манастир Житомислић, где су у фебруару 1991. године свечано сахрањене. Извађене кости усташких жртава из других отворених јама су опране и пренете у Пребиловце, где су уз даноноћно дежурство, боравиле у згради Дома културе више од 8 месеци. За то време изграђени су темељи Спомен-цркве посвећене Сабору Српских светитеља и Пребиловачких мученика, са криптом и великим мермерним ћивотом у њој.

Уз служење Патријарха Павла, Епископа Иринеја (Буловића) и Атанасија (Јевтића), и свештенства, 4. августа 1991. године, темељи цркве и крипта су освећени, и мошти мученика су, после Литургије и опела, положене у велики мермерни ћивот у крипти. Овом дирљивом догађају присуствовало је око 10.000 Срба, претежно из Херцеговине и велики број истакнутих личности српског народа из БиХ, Србије и Црне Горе. Али, све је било под сенком претећег ратног сукоба, који је најмање био потребан Србима, а који нису могли да избегну. Око Пребиловаца, наоружани Хрвати већ су држали положаје, а те вечери Радио Ватикан је у емисији на хрватском језику, злослутно оптужио Србе да у Пребиловцима граде своју тврђаву у долини Неретве.    Наставиће се.

 Миле Прибиловић

 http://pravoslavlje.spc.rs/broj/949/tekst/svedocanstvo-o-ustaskim-zlodelima/print/lat

Wednesday the 23rd. UG Jastrebarsko1942