Место српског васкрса



Херцеговина. Долина Неретве. Село Пребиловци, од Мостара удаљено тридесет пет, од мора двадесет, a од Чапљине пет километара. Место сусрета народа и вера. И место њиховог сукоба. Ако постоји нека верзија овоземаљског пакла, у Другом светском рату Пребиловци са околином су прошли кроз њега. У погромима током првих месеци постојања Независне Државе Хрватске (НДХ) нестајала су читава српска села. На најбруталнији начин уништавани су и трагови о сваком присуству Срба на тим подручјима.

Масовни покољи становништва у доњој Херцеговини почели су на Видовдан 1941. Усташе су опколиле Пребиловце по Светом Илији. Око 170 мушкараца успело је да пробије обруч и преживи покољ – остали су, без разлике у годинама, бачени под нож. После батина, мучења и силовања неки су убијани на кућном прагу, неки по атару села, неки на зеленој реци Брегави. Највише њих бачено је у јаме. Многи и живи. Тих топлих августовских дана затиране су читаве породице, затворене куће, утуљена кандила. За свега неколико дана уништено је изнад 80 процената предратног становништва. До 1994, именом и презименом, знало се за 606 убијених, мада је број и већи. Преживели мушкарци и стари су се опет женили. Дуго, дуго после рата чекало се на први испраћај у војску. Идентично су прошли и православни житељи суседних села: Клепаца, Лознице, Тасовчића, Локаве, Опличића…

Здрав разум човека било које вере и националности не може разумети оно што се десило у Пребиловцима. Људи су најсуровије мучени, везани спроведени пешице по кршу до јама, као јагањци за клање. Погубљени су невини, само зато јер су били друге вере. Стратиште се налази недалеко од Међугорја, католичког верског средишта у које сваке године хрле масе туриста. Они који долазе, међутим, не долазе ради поклоњења жртвама верског рата, већ ради ходочашћа пред Богородицом која се баш на 40-годишњицу покоља указала потомцима џелата. Јаме су бројне и дубоке, има их свугде где су Срби живели.

Пун противречности, овај крај тако постаје место где сви стереотипи постају стварност, где је неразумевање разумљивије. Необјашњиво је како у Пребиловцима, месту где се данас човек може напајати готово монашким миром, пролило толико крви, кључала таква мржња, владао такав страх, готово као на судњи дан. Неупућени би могли рећи да је то прошлост у којој нико никоме није остао дужан, да се без освртања морамо окренути заједничкој будућности. Међутим, погроми из 1941. заувек су обележили свест, и прошлост и будућност Срба из Херцеговине. Све јаме и крваве реке постале су међе.

Свака пребиловачка кућа има своју мучну причу. Од њих би читав роман могао бити саткан, могла би се вући српска страдалничка вертикала. Најупечатљивије приче неодољиво подсећају на роман „Нож”. Заселак Грлић, километар удаљен од центра Пребиловаца, у брду, сада је пуст. Назиру се зидови опустеле куће Лазара Банђура. Њега су са женом погубиле усташе. Њиховог малог сина Вукашина, који је преживео први покољ, више нико никада није видео. Једни су говорили да су га појеле дивље свиње, други да је некуд одведен и покатоличен… Кући Трипка Ћирића тешко се прилази. Назиру се остаци камене херцеговачке ограде. Трње и грање савили се и срасли, терају посетиоца да се савије и он, као да му нека сила поручује – на колена! Мирис стаје замењује мирис шумског цвећа које је начинило тепих стазу. Одједном, као у бајци, иза трња се указује кућа од камена. Без крова, врата и прозора. Около се чују звона крава које су још на испаши. Дом Ћирића спада у десетине оних у којима се 1941. занавек угасило кандило. Домаћин Трипко Ћирић, његова жена, 9 кћери и најмлађи син Слободан уморени су у августу 1941. Сестре Ћирић страдале за веру, исто онако као браћа Југовићи у Косовском миту. Није ли ово историјска подлога за неки нови српски мит и завет, за упитник о идентитету?

Брда села Шурламци, у чију је јаму Голубинка бачено више стотина Срба, виде се са пребиловачких брда. Спрам села живих стоји читаво једно село мртвих. Тако су близу једно другог и опет тако далеко. Јаме пуне костију бетониране су 1961, са жељом да се забетонирају и сви духови прошлости, сва забрањена сећања. Голубинка је отворена 1991. Један од ретких Сухића који су преживели покољ, пола века касније, на питање кога има у јами, говорио је у презенту:

    Имам мајку, имам сестру, снаје, снајину дјецу, стричеве…
   
    Други, Екмечић, коме су у јаму бачени жена, две кћери и четири сина, кришом је и раније долазио на јаму. У камеру Здравка Шотре, који је тада снимао документарни филм о страдању херцеговачких Срба, говорио је:

    Тата, вади нас, не можемо више бити овде. Вади нас из јаме! То ми се вазда причињавало.

Како су џакови костију извађених са дна јаме ишле од руку до руку Пребиловчана, некоме од присутних кроз сузе се отело:

    Ево рођаче, прими, ево, ђеца наша. Ђеца наша! Педесет година у јами.
   
Ова реченица Шотру је инспирисала за назив филма „Ево наше деце”. Трифку Екмечићу препукло је срце у грудима док је на јами чекао кости супруге која је у њу бачена трудна. Истим путем куда су последњи пут прошли живи, кости су 1991. враћене у Пребиловце. Отварале су се и друге јаме широм Херцеговине, потомци су желели да се кости мученика смире. Кукауша горња и доња, Бивоље брдо, јаме у Хутову, Видоња, Поплат… Све кости, хиљада усташких жртава, сабиране су у храму који је почео са градњом у Пребиловцима, с циљем да израсте у спомен-костурницу. Освештао га је тадашњи патријарх српски Павле. Исте године започео је рат на простору Југославије, а идуће и у Херцеговини.


    У беле тврђаве мермера закључајте нам добро кости, могле би мртве усташе да нам се напију здравља, не, не верујте тишини што се уместо нас јавља.

Стихови уклесани на споменику кнеза Огњена Ждракановића, прве пребиловачке жртве 1941, показали су се као пророчки. На удару хрватских јединица, у операцији Чагаљ 1992, српски народ је протеран из долине Неретве. Пусте пребиловачке куће изложене су пљачки и паљевини, да се Срби овде више никада не врате. Започети храм је разнесен експлозивом, а кости мученика највећим делом уништене. Оргијања је било и на сеоском гробљу, где су хрватски  војници пуцали у споменике подигнуте жртвама покоља. У неким гробницама су палили кости. Међу нападачима је било и потомака џелата из 1941… Пребиловци су  у првим годинама опустели. Згаришта су зарасла у коров, а место храма обешчашћено и претворено у депонију.

    Чинило се да ће два пута убијени Пребиловци бити и заборављени. Међутим, неке српске породице осмелиле су се да се врате у село и упркос свим тешкоћама наставе живот на својој узораној ледини. До данас их се вратило око 70 и у Пребиловце се вратила нада. У селу има и правих старачких домаћинстава, али и оних кућа која су пуне деце. Обнавља се и храм и спомен-костурница са именима Срба страдалих у усташким погромима у долини Неретве. Док се броје у хиљадама, можда би се у поменик могла уписати и сва могућа српска имена. Пребиловци су данас место на које сећања не смеју да избледе. Они, неслућено, постају једно од упоришних тачака српског идентитета. Место  где се упркос свим недаћама живот наставља, где српски народ упорно опстаје. Где живот тријумфује над смрћу и љубав над мржњом. Где Српство симболично васкрсава.
    http://akademskikrug.rs/mesto-srpskog-vaskrsa/
   

 

Wednesday the 23rd. UG Jastrebarsko1942