Икона сачувана од усташа али не и од заборава

Категорија: Prnjavor

Да се не заборави!

Многи су се вјероватно запитали зашто је централна икона која приказује Тајну или последњу вечеру коју је Христ прије свога мучеништва и смрти одржао са апостолима, а која се налази на иконостасу у Храму Светог Георгија у Прњавору малко накривљена. Као да је вађена, скидана и нестручно враћена. Али таквих радова није било.


Истражујући страдање православног народа на подручју Прњавора и околине истина о централној икони се сама отворила, али без дужег увода прича не може бити испричана.
Проглашење Независне државе Хрватске 10. априла 1941.године су са одушевљењем дочекали готово сви прњаворски римокатолици као и досељени колонисти, а најсрећнији су били Нијемци и Мађари. Владала је општа еуфорија.
Од првих дана успостављања хрватске државе, у Прњавору се појављују домобрани и усташе.
Већ крајем априла 1941. године почеле су репресалије према Србима, а прве су се односиле на одузимање радио-апарата које су посједовали само имућнији грађани, углавном трговци. Након тога су услиједиле акције застрашивања српског становништва како по вароши тако и по свим околним селима. Србе хватају и одводе их у команду, саслушавају и злостављају.
Почетком мјесеца маја, Прњавор напуштају многе српске породице и склањају се у села код родбине или познаника. У први мах, девет православних породица је напустило Прњавор. Становници околних села избјегавају посјету Прњавору бојећи се хапшења, те само у случају да је неко хитно морао у болницу, тад се одлазило, а и то под великом дозом опреза.
27. јула 1941. у посјету Прњавору и новој хрватској власти је стигао стожерник Виктор Гутић.
За тај дан је сазван збор на коме је Гутић поновио пријетње Србима које је тих дана износио широм Босанске Крајине.
Римокатоличко и муслиманско становништво је било позвано да дођу и чују говор представника нове власти и докажу своју лојалност хрватској држави.
Говор је одржан испред зграде „Конака“. На том мјесту се данас налази зграда општинског суда.
По сјећању старих Прњаворчана, било се окупило доста народа. Окупљања Срба су била изричито забрањена још почетком јуна мјесеца, сеоске цркве су биле затворене а већина свештенства депортована у логор Цапраг код Сиска. Иако је Србима био изричито забрањен долазак, велики број ипак је присуствовао збору не схватајући ситуацију у којој се налазе. Неки Срби чим су чули почетак говора су се непримјетно извлачили и бјежали главом без обзира, док су усташки настројени Прњаворчани пљескали и одобравали говор стожерника као и представника прњаворских власти. На збору је осим Гутића узела ријеч и неколицина муслимана и Хрвата из Прњавора, позивајући такође мјештане на покољ Срба. Ариф Корић је по сјећању старих Прњаворчана био најкрволочнији прњаворски муслиман у усташким формацијама.
Говор Виктора Гутића је почео ријечима:  „Браћо Хрвати! Нисам задовољан како сте ме дочекали! Очекивао сам да ћу видјети на свакој бандери објешеног Србина, а тога овдје нема!“  Затим је рекао:“Ако желимо чисту нашу нову државу онда морате будно пазити шта раде, куд иду и шта говоре Срби и Жидови. То су наши највећи непријатељи. Непријатељи нашег новог поретка и нове државе, независне Хрватске, коју смо стољећима чекали и дочекали. Ако Срби и Жидови било шта покушају, ја ћу вам показати како да их средите...“ (Средња Босна у НОБ, сјећања, чланци и документи)
Муслиманима као „цвијећу хрватског народа“, је поручио: „Уништимо све Србе, кољимо их, убијајмо их, протјерујмо их. Ако је коме потребна крава, коњ или во, има тога код Срба, узмите, не бојте се.“ (Душан Лукач, Устанак у Босанској Крајини, Београд 1967)
Кафеџија Саво Ђукановић се присјећа: „ ...сјећам се да је тада у својем говору, међу осталим казао  да ће друмови пожељети Срба, али Срба више бити неће, да се у кућама више неће славити српска Слава, нити у школама Свети Сава, те да ће он једнога дана лично доћи у Прњавор и сам својом руком почети клати Србе.“ (Архив Св. Синода, 1941-44)
Он је у наставку говора интерпретирао и мисли Миле Будака о поримокатоличавању Срба када је рекао:  „У овом срезу постоје три цркве отете хрватском народу од којих је једна у Прњавору. Сутра их заузмите и напишите на њима хрватски дом, а они који су примили православну вјеру треба одмах да пређу у католичку, да не бих ја о томе доносио посебне одлуке. Овом српскоме гнијезду Прњавору поручујем да ћу доћи и узети себи 24 сата да то српско гнијездо уништим. Ја ћу убијати а ви ћете за мном...“ (Виктор Новак, Мagnum Crimen, 1948)
Одмах након овог збора на православном руско-украјинском манастиру је истакнут натпис „Хрватски дом“ а црква је девастирана. Српска дјеца која су се налазила при Дому за незбринуту дјецу у манастиру као и монахиње које су се о њима бринуле су заједно са духовником протјерани а спасли су се тако што су се у цивилној одјећи склонили код пријатеља и познаника.
Са цркве и зграда су скинути крстови, иконостас порушен и поломљен и све то избачено у манастирску порту.
Одмах након посјете стожерника, стигла је наредба од више команде из Бања Луке да се похапсе сви угледнији Срби  из свих села прњаворског котара и пошаљу за логор. Из прњаворског котара је одведено преко стотину људи а међу њима и око 30 мјештана села Штрпци. Прва масовна хапшења су услиједила већ 29. јула 1941. године а два дана касније, 31. јула, похапшени прњаворчани су отпремљени у бањалучки казамат у Кастелу. Друго масовније хапшење је услиједило нешто касније, половином мјесеца августа 1941. године.
Депортација православног свештенства је вршена од Петровдана 12. јула до краја септембра 1941. године. Свештеници су или убијани или депортовани преко логора Цапраг код Сиска за Србију. Као из цијеле епархије, протјерани су и прњаворски свештеници, а међу њима Јово(Јовица) Јовановић, Архијерејски намјесник из Прњавора,  Јереј Јован Прерадовић парох из Вијачана, Јереј Василије Прерадовић, парох у Кокорима, Јереј Ђорђе Врањешевић, парох бањалучки, ранији парох у Штрпцима, Јереј Вељко (Петра) Бабић парох из Штрбаца, Јереј Илија Ракић, парох из Палачковаца, Јереј Милан Милановић, парох из Поточана, Јереј Момир Умићевић, парох из Велике Илове, Јереј Григорије Крижановски, парох прњаворско-ресавички, украјински свештеник, Јереј Михајло Фљак, православни украјински свештеник из Дубраве, Протосинђел Василије Стриљчек, православни украјински свештеник из Насеобине Хрваћани, прото Виктор Крижановски и други.
Прото Јовица је међу првима из Прњавора депортован преко Цапрага за Србију, заједно са породицом, сином Божом и снахом.
Храм Светог Великомученика Георгија бива такође девастиран, а након неког времена хрватска војска га претвара у шталу за опљачкану стоку. Црквене матице и Богослужбене књиге су великим дијелом попаљене, бришући сваки траг о постојању Православља на овим просторима а црквени објекти девастирани.
Усташе и домобрани упадају по мјестима која су била углавном небрањена, убијају Србе а њихову имовину пљачкају а опљачкану стоку доводе у Храм Светог Георгија.
Срби су затварани у неколико хрватских затвора, а највише у зграду девастираног православног манастира, који је постао логор за Србе, одакле их изводе и убијају дуж цијеле њиве све до потока Радуловац, депортују за нацистичке логоре као и за хрватски логор Јасеновац.
Услиједили су покољи код градског гробља, покољ жена и дјеце у Кремни, стријељања у Штрпцима и на Вијачком лугу, покољ жене и дјеце у Ганинцима, засеоку Штрбаца и тако редом.

Усташе након покоља у Штрпцима са опљачканом српском имовином одлазе у Прњавор одводећи преко стотину комада крупне стоке, коња, говеда, оваца, свиња, живине, одвозе запреге пуне пшенице, суво месо и ракију и много других ствари. Око 60 санки са товарима је било по њемачким изворима.
Усташе ову опљачкану робу нуде успут по повољним цијенама и продају је. Пристижући у Прњавор, опљачкану стоку из Штрбаца затварају у цркву Светог  Георгија. Још је свјеже сјећање како су у црквеној порти усташе свако мало изводили говеда и клали их, правили гозбе и опијали се.
Након поменутог покоља жена и дјеце у Штрпцима, када су силовали и поклали 24-оро српске нејачи, трудне жене, малу дјецу и старце, Хрвати усташе међу којима је било и много муслимана по свједочењима Штрбачана, организују гозбу и опијају се у порти Храма.
Пијани организују и „Православну Литургију“  чинећи светогрђе на олтару и моштима Светог Георгија.
Према свједочењу протестантског пастора Фердинанда Сомера, усташе су увели великог црног вола у олтар, огрнули некакав црни епитрахиљ, а испред  вола је један усташа држао Свето Писмо. Са лијеве и десне стране су стајала двојица усташа држећи у рукама упаљене свијеће. Тако су усташе чиниле светогрђе и „служиле православну литургију“ у фебруару 1942. године.
Недуго затим, неки усташа хтио је да великим бајонетом извади централну икону Тајне вечере, али није успио у својој намјери. Ова прича је сачувана захваљујући свједочењу једне Српкиње која је била удана за штрбачког Фолксдојчера, иначе официра њемачке војске.
Наиме, усташа је икону покушао да извади из њеног лежишта, али Божанска сила га је одбацила неколико метара и он је пао на леђа.
Не схватајући шта се дешава, усташа се попео и још једном покушао бајонетом исчупати икону, међутим, наново је био одбачен падајући на леђа. Било је то довољно упозорење за поменутог усташу да одустане од својих намјера, те је побјегао из Храма главом без обзира.
Иконостас је остао нетакнут и у цијелости сачуван, исти онакав какав је и био када га је осликао Теодосије Марковић чије се име види на полеђини иконе Светог Николаја са лијеве стране иконостаса и који је заједно са Храмом освећен од стране митрополита дабробосанског Ђорђа Николајевића 18.септембра 1888.године.
Храм Светог Георгија је иако миниран и припремљен за рушење, Божијом вољом сачуван од мрзитеља вјере православне, те је до данашњих дана као и иконостас остао да свједочи и чека свеопште Васкрсење.

Бојан Милијашевић
Светосавска омладинска заједница Прњавор

Wednesday the 28th. UG Jastrebarsko1942