Злочин на Вијачком лугу у Прњавору 1. фебруара 1942. године

Категорија: Prnjavor

31. јануара 1942. године са имања локалног газде Михаила Хартмана усташе су одвели скупину Срба у прњаворски затвор одакле су их дан касније повезане жицом 2 по 2 повели у правцу Дервенте и стријељали у Вијачком лугу 300 метара од кућа породица Шикарац.



 

Срби из Лужана које су похватани на Хартмановом имању су се налазили у заштити код газде Михаила и неко вријеме становали код њега а заузврат су израбљивани радећи на пилани и циглани без плате и хране. Остали Срби који су похватани тада били су из села Штрпци, а тај дан су дошли код Хартмана преузети одређен број цријепа за Рајка Брковића који је организиовао људе и неколико упрегнутих санки са запрегом.
Усташе и њихови сарадници који су судјеловали у овом злочину су Фрањо Хорват, Марко Крезић, Едуард Кршуљ, командир 18. усташке сатније, Славко Орешић, замјеник, Алија Шипрагић, Ханзи Фелбер (фолксдојчер), лугар Џемал, Јозо Марћинек домобран из Лужана, Јуре Декет домобран са Вучијака и још неке непознате усташе.

Хартмановим синови су били Михин, Ђури, Карлин, Брацо и једна кћерка којој је име заборављено. Михаило, Мицика, његова жена, синови Ђури и Михи Хартман се подједнако оптужују за овај злочин од стране Комисије за утврђивање злочина.
Са мјеста стријељана су успјели побјећи и преживјети стријељање Теодор Стојнић, Љубо Брковић, Љубо Гајанић, Мирко Брковић и Недо Татаревић који су касније оставили своја свједочења о овом догађају и своје исказе дали Среској комисији за истраживање злочина окупатора и њихових помагача 17. јуна 1945. године.


Комисија је узела свједочења од породица страдалих и преживјелих, а они су изјавили сљедеће:

Татаревић Софија, жена Лазина, стара 32 године, свједочи:

"Концем 1941.године одвеле су усташе 6 људи из нашг села Лужана у затвор а дан касније ја сам отишла у град да видим шта се десило са тим људима пошто други нису смјели отићи и били су сви разбјегнути. У затвору нашла сам од те групе само двоје дјеце а осталих није било. Дјеца су ми рекла да су њима обећали да ће их пустити кући. По повратку из затвора ја сам навратила код Хартмана да му кажем да оних људи нема и тражила да избави барем ту дјецу и он ми је то обећао да ће ићи гледати шта је то било. Други дан по томе Хартман је послао свога момка по нашем селу да покупи остатак људи Срба којима је пријетила опасност, под његову заштиту који ће живјети у његовој кући. Сељани су повјеровали њему и склонили се код њега гдје су остали мјесец дана радећи у корист Хартмана не добивши од њега зато ни хране ни плаће. Почетком вељаче дошао је један радник који је код њега био запослен и који је имао неку потражњу цријепа од њега. Овај исти се звао Владо Бјегојевић из Штрбаца. На стражи је стајао Јуре Декет(Украјинац,п.а.) из Вучијака који је обавијестио усташе да је овај дошао из Штрбаца возити цријеп за четнике. Затим су се окупиле усташе и покупили те све људе и отјерали у затвор у Прњавор ... Тај исти дан навече дођу усташе и покупе све људе које је Хартман узео у заштиту а међу њима и мог мужа Лазу Татаревића ... у тој скупини није случајно био Теодор Шикарац, по њега је кући дошао Јозо Марћинек који је био у служби Гестапо-а и потпуни њихов сарадник и одвео Теодора до скупине која је отјерана у затвор у Прњавор. Тај момент Михаил Хартман није ни изашао из куће а камоли да се заузео за те људе ...

Татаревић Јована, жена Ристина, стара 49 година, из Штрбаца свједочи о овом догађају:

"... Почетком године 1942. ја сам се склонила са својим покојним мужем Ристом и још неким сељанима у кућу Михаила Хартмана ради опасности од усташа која је пријетила свима. Ту сам се задржала око шест дана, остали су се задржали и даље. Почетком фебруара одвели су их у затвор гдје су били једну ноћ а другу ноћ су их повели за Дервенту и у Вијачком лугу све пострељали. За вријеме нашег боравка код Хартмана исти је долазио једно јутро те нам рекао да се склонимо негдје у други срез као нпр. Тешањ, међутим је његова жена Мицика нас одвраћала с тим да ће нас она већ заштитити. Стога сумњам да је она морала знати што ће се догодити. Исти дан је мој малодобни син Мирослав пошао својим послом са воловским колима, уто га је срео Хилко Хемун(Украјинац, п.а.) из Лужана и натјерао га да вози сијено за њега у Прњавор јер је он био побјегао из Лужана. Сијено је било власништво Петра Сегић из Штрбаца, који је био избјегао на партизанску територију у Брестово. Хилко Хемун као сарадник усташки наредио је превоз без мог знања и одобрења ... "

(Хилко Хемун је био брат Васиља и Ивана-Иљке Хемуна који је судјеловао у масакру у селу Кремни. Кућа им се налазила на раскршћу путева Ергела-Вијачани на Шпилином имању данас.)
Ово стријељање у Вијачком лугу су преживјели Стојнић Теодор и Недо Татаревић из Лужана и Мирко Брковић из Штрбаца

Татаревић Недо, стар 40 године из Лужана свједочи:

"Почетком 1942. године сам се био склонио са осталим мјештанима православне вјере у кућу Михаила Хартмана испред усташа, мислећи да ћемо тако бити заштићени, јер нам је он то обећавао. За вријеме нашег боравка радили смо за Хартмана а да за то нисмо добивали нити плаће нити хране. Почетком фебруара дошле су усташе и одвеле нас у затвор у Прњавор гдје смо остали једну ноћ и један дан а затим су нас без икаквог саслушања потјерали према Дервенти. Када смо дошли у Луг постројили су нас у тројне редове, а ја сам се налазио при крају у трећем реду. Када су запуцали видио сам гдје падају мртви и рањени, а ја сам случајно остао неповријеђен. У тај час сам скочио у јарак и примирио се као да сам мртав али сам ипак проматрао шта се догађа. Видио сам да су неки од мојих другова успјели побјећи. Девет усташа су отишли у потјеру за одбјеглим а четири су остала код мртвих и рањених. Видио сам једног између њих како пуца у оне што леже, а други пробада с бајонетом. Када су мене спазили ниси прилазили него су са удаљености око 2 метра испалили у мене метак али ме нису погодили. На то је други рекао "мртав је" и тако су ме напустили. Када сам видио да су се удаљили побјегао сам у правцу ријеке Вијаке. Пошто је ријека била смрзнута бјежао сам ледом око 6 км док сам изашао у Штрпце у партизанску позадину ... "

Брковић Мирко, стар 34 године из Лужана свједочи:

"Почетком године 1942. био сам се склонио са осталим мјештанима православне вјере у кућу Михала Хартмана од усташа јер нам је исти обећао сигурност ... Радили смо код Хартмана а за то нисмо добивали нити храну нити плаћу ... Почетком мјесеца вељаче дошле су усташе и отјерале нас у затвор у Прњавор гдје смо остали дан и ноћ, а затим су нас без икаквог саслушавања потјерали према Дервенти. Када смо дошли у Луг, тада су нас постројили у тројне редове, ја сам се налазио у другом реду. Када су запуцали видио сам како падају мртви и рањени другови, а ја сам тада прескочио преко мртваца и наставио бјежати око два и по километра. Кад сам стигао до шумице, туј сам се одморио видећи да је опасност минула пребацио сам се на ослобођену партизанску територију ... За наше одводјење као и убиства окривљујем Мицику Хартман, која је била у служби Гестапо-а, Ђури Хартмана, Џемала (презиме непознато) и тадашњег домобрана Јуру Декета из Вучијака ... "

Свједок Хусеин Делић, стар 45 година, вјере исламске свједочи:

"... У години 1941. био сам кључар затвора у Среском начелству у Прњавору. У затвор по ноћи долазили су Алија Шипрагић, водник усташке бојне, Мирко Крезић, пристав (чиновник среске полиције, п.ā.) са неким непознатим усташама који су били доведени са стране, те су их злостављали на разне начине. Код самог одвођења везивали су руке унатраг два по два човјека. Што се тиче горе споменутих Срба из Лужана, једне ноћи дошао је Алија Шипрагић држећи у руци неки папир, те их је све редом пописао говорећи да иду за Градишку и да се не боје ништа. Усташе које су их везивале, могло их је бити око дванаест. У јутро сам сазнао од чиновника Порезне управе Ханеке да су побијени у Лугу неки Срби који су по ноћи били одведени из затвора. Тада ми је било јасно о коме се ради. Нисам примијетио да је Михаило Хартман или ма тко од Хартманове фамилије долазио интервенирати код усташких власти нити су посјећивали затворенике. Уједно ми је познато да је судјеловао у томе поручник 20 домобранске сатније командир Феликс Наглић из Госпића. Исти се истицао у прогоњењу Срба. У вријеме тога ухићења, срески предстојник био је Фрањо Хорват, Марко Крезић, његов замјеник, заповједник усташке сатније Едуард Кршуљ, замјеник Славко Орешић, водник Алија Шипрагић..."

У Вијачком лугу су 1. фебруара 1942. године побијени следећи Срби:

-Татаревић Лазо

-Татаревић Ристо

-Вранешевић Војко

-Шикарац Спасоје

-Шикарац Ђурађ

-Шикарац Раде

-Брковић Петар

-Брковић Рајко

-Бјегојевић Владимир

-Бајић Недо

-Шикарац Теодор

 

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ-ДА СЕ НЕ ПОНОВИ!


Бојан Милијашевић
Светосавска омладинска заједница Прњавор

Wednesday the 28th. UG Jastrebarsko1942