Годишњица злочина Независне државе Хрватске над Прњаворским Србима

Категорија: Prnjavor

У Прњаворском крају постоји неколико лоцираних и описаних стратишта Другог свјетског рата, којима се није придавао никакав значај, како од свих локалних власти до данас, тако и од самих становника наше општине. Само се у селу Штрпци редовно давао парастос пострадалим Србима у засеоку Ганинци, више нигдје. Требало је проћи 70 и више година да се родбина побијених сјети одржати парастос за невино пострадале рођаке али само на појединим локалитетима. Парадокс је да се ево већ неколико година одржава парастос на локалитету масовне гробнице „Радуловац“, код градског гробља, док се само пар стотина метара даље налази обиљежена гробница и мјесто које је симбол страдања Прњавора, мјесто на које су Срби довођени из затвора у данас порушеном и непознатом православном манастиру или других затвора, и ту убијани или одвођени према потоку Радуловцу и тамо мучени и убијани. Тај локалитет, (познат у народу као „Зихова њива“) и спомен-обиљежје је данас на приватном посједу а власник не дозвољава приступ.
Светосавска заједница је у протеклом периоду својим напорима очистила сва спомен-обиљежја, поставила знакове обавјештења уз помоћ Одјељења за станбено-комуналне послове и инвестиције, али нажалост, под пријетњом тужби власника поменутог имања на чијем се посједу налази споменик, бивша локална власт је уклонила знак обавјештења за поменуту гробницу и локалитет од историјског и општег значаја за Општину Прњавор иако је знак био постављен поред цесте на супротној страни. Знак је указивао на локалитет под називом „Манастир 1941.“
Знак обавјештења за масовну гробницу у Кремни под називом „Кремна 1941.“ који је указивао на мјесто покоља жена и дјеце у засеоку Петровићи је недуго након постављања отргнут од стране мјештанина који је, по причи мјештана, добио новчану накнаду за тај чин од стране опет другог мјештанина Србина.
Зашто је у нашој средини немогуће његовати културу сјећања на жртве, остаје нам да се запитамо.
У наставку слиједи текст о злочинима над Србима прњаворског краја чије нам годишњице слиједе у овој 2015. години.


 
Злочин над Србима Штрбаца и Лужана на Вијачком лугу 1. фебруара 1942.

Хрватске оружане снаге су 31. јануара 1942.године са имања локалног газде Михаила Хартмана(локација маркета Магрос) одвели скупину Срба у прњаворски затвор одакле су их дан касније повезане жицом два по два повели у правцу Дервенте и стријељали у Вијачком лугу 300 метара од кућа породица Шикарац. Срби из Лужана које су похватани на Хартмановом имању су се налазили у заштити код газде Михаила и неко вријеме становали код њега а заузврат су израбљивани радећи на пилани и циглани без плате и хране. Остали Срби који су похватани тада били су из села Штрпци, а тај дан су дошли код Хартмана преузети одређен број цријепа за Рајка Брковића који је организиовао људе и неколико упрегнутих санки са запрегом.
Усташе и њихови сарадници који су судјеловали у овом злочину су Фрањо Хорват, Марко Крезић, Едуард Кршуљ, командир 18. усташке сатније, Славко Орешић, замјеник, Алија Шипрагић,, Ханзи Фелбер (фолксдојчер), лугар Џемал, Јозо Марћинек домобран из Лужана, Јуре Декет домобран са Вучијака и још неке непознате усташе.

Хартмановим синови су били Михин, Ђури, Карлин, Брацо и једна кћерка којој је име заборављено. Михаило, Мицика, његова жена, синови Ђури и Михи Хартман се подједнако оптужују за овај злочин од стране Комисије за утврђивање злочина.
Са мјеста стријељана су успјели побјећи и преживјети стријељање Теодор Стојнић, Љубо Брковић, Љубо Гајанић, Мирко Брковић и Недо Татаревић који су касније оставили своја свједочења о овом догађају и своје исказе дали Среској комисији за истраживање злочина окупатора и њихових помагача 17. јуна 1945. године.

Комисија је узела свједочења од породица страдалих и преживјелих, а они су изјавили сљедеће:

Татаревић Софија, жена Лазина, стара 32 године, свједочи:
"Концем 1941.године одвеле су усташе 6 људи из нашг села Лужана у затвор а дан касније ја сам отишла у град да видим шта се десило са тим људима пошто други нису смјели отићи и били су сви разбјегнути. У затвору нашла сам од те групе само двоје дјеце а осталих није било. Дјеца су ми рекла да су њима обећали да ће их пустити кући. По повратку из затвора ја сам навратила код Хартмана да му кажем да оних људи нема и тражила да избави барем ту дјецу и он ми је то обећао да ће ићи гледати шта је то било. Други дан по томе Хартман је послао свога момка по нашем селу да покупи остатак људи Срба којима је пријетила опасност, под његову заштиту који ће живјети у његовој кући. Сељани су повјеровали њему и склонили се код њега гдје су остали мјесец дана радећи у корист Хартмана не добивши од њега зато ни хране ни плаће. Почетком вељаче дошао је један радник који је код њега био запослен и који је имао неку потражњу цријепа од њега. Овај исти се звао Владо Бјегојевић из Штрбаца. На стражи је стајао Јуре Декет(Украјинац,п.а.) из Вучијака који је обавијестио усташе да је овај дошао из Штрбаца возити цријеп за четнике. Затим су се окупиле усташе и покупили те све људе и отјерали у затвор у Прњавор ... Тај исти дан навече дођу усташе и покупе све људе које је Хартман узео у заштиту а међу њима и мог мужа Лазу Татаревића ... у тој скупини није случајно био Теодор Шикарац, по њега је кући дошао Јозо Марћинек који је био у служби Гестапо-а и потпуни њихов сарадник и одвео Теодора до скупине која је отјерана у затвор у Прњавор. Тај момент Михаил Хартман није ни изашао из куће а камоли да се заузео за те људе ...

Татаревић Јована, жена Ристина, стара 49 година, из Штрбаца свједочи о овом догађају:
"... Почетком године 1942. ја сам се склонила са својим покојним мужем Ристом и још неким сељанима у кућу Михаила Хартмана ради опасности од усташа која је пријетила свима. Ту сам се задржала око шест дана, остали су се задржали и даље. Почетком фебруара одвели су их у затвор гдје су били једну ноћ а другу ноћ су их повели за Дервенту и у Вијачком лугу све пострељали. За вријеме нашег боравка код Хартмана исти је долазио једно јутро те нам рекао да се склонимо негдје у други срез као нпр. Тешањ, међутим је његова жена Мицика нас одвраћала с тим да ће нас она већ заштитити. Стога сумњам да је она морала знати што ће се догодити. Исти дан је мој малодобни син Мирослав пошао својим послом са воловским колима, уто га је срео Хилко Хемун(Украјинац, п.а.) из Лужана и натјерао га да вози сијено за њега у Прњавор јер је он био побјегао из Лужана. Сијено је било власништво Петра Сегић из Штрбаца, који је био избјегао на партизанску територију у Брестово. Хилко Хемун као сарадник усташки наредио је превоз без мог знања и одобрења ... "

(Хилко Хемун је био брат Васиља и Ивана-Иљке Хемуна који је судјеловао у масакру у селу Кремни. Кућа им се налазила на раскршћу путева Ергела-Вијачани на Шпилином имању данас.)
Ово стријељање у Вијачком лугу су преживјели Стојнић Теодор и Недо Татаревић из Лужана и Мирко Брковић из Штрбацa.

 

Спомен - обиљежје у Вијачком лугу поред магистралног пута Прњавор-Дервента



Татаревић Недо, стар 40 године из Лужана свједочи:
"Почетком 1942. године сам се био склонио са осталим мјештанима православне вјере у кућу Михаила Хартмана испред усташа, мислећи да ћемо тако бити заштићени, јер нам је он то обећавао. За вријеме нашег боравка радили смо за Хартмана а да за то нисмо добивали нити плаће нити хране. Почетком фебруара дошле су усташе и одвеле нас у затвор у Прњавор гдје смо остали једну ноћ и један дан а затим су нас без икаквог саслушања потјерали према Дервенти. Када смо дошли у Луг постројили су нас у тројне редове, а ја сам се налазио при крају у трећем реду. Када су запуцали видио сам гдје падају мртви и рањени, а ја сам случајно остао неповријеђен. У тај час сам скочио у јарак и примирио се као да сам мртав али сам ипак проматрао шта се догађа. Видио сам да су неки од мојих другова успјели побјећи. Девет усташа су отишли у потјеру за одбјеглим а четири су остала код мртвих и рањених. Видио сам једног између њих како пуца у оне што леже, а други пробада с бајонетом. Када су мене спазили ниси прилазили него су са удаљености око 2 метра испалили у мене метак али ме нису погодили. На то је други рекао "мртав је" и тако су ме напустили. Када сам видио да су се удаљили побјегао сам у правцу ријеке Вијаке. Пошто је ријека била смрзнута бјежао сам ледом око 6 км док сам изашао у Штрпце у партизанску позадину ... "

Брковић Мирко, стар 34 године из Лужана свједочи:
"Почетком године 1942. био сам се склонио са осталим мјештанима православне вјере у кућу Михала Хартмана од усташа јер нам је исти обећао сигурност ... Радили смо код Хартмана а за то нисмо добивали нити храну нити плаћу ... Почетком мјесеца вељаче дошле су усташе и отјерале нас у затвор у Прњавор гдје смо остали дан и ноћ, а затим су нас без икаквог саслушавања потјерали према Дервенти. Када смо дошли у Луг, тада су нас постројили у тројне редове, ја сам се налазио у другом реду. Када су запуцали видио сам како падају мртви и рањени другови, а ја сам тада прескочио преко мртваца и наставио бјежати око два и по километра. Кад сам стигао до шумице, туј сам се одморио видећи да је опасност минула пребацио сам се на ослобођену партизанску територију ... За наше одводјење као и убиства окривљујем Мицику Хартман, која је била у служби Гестапо-а, Ђури Хартмана, Џемала (презиме непознато) и тадашњег домобрана Јуру Декета из Вучијака ... "

Свједок Хусеин Делић, стар 45 година, вјере исламске свједочи:
"... У години 1941. био сам кључар затвора у Среском начелству у Прњавору. У затвор по ноћи долазили су Алија Шипрагић, водник усташке бојне, Мирко Крезић, пристав (чиновник среске полиције, п.ā.) са неким непознатим усташама који су били доведени са стране, те су их злостављали на разне начине. Код самог одвођења везивали су руке унатраг два по два човјека. Што се тиче горе споменутих Срба из Лужана, једне ноћи дошао је Алија Шипрагић држећи у руци неки папир, те их је све редом пописао говорећи да иду за Градишку и да се не боје ништа. Усташе које су их везивале, могло их је бити око дванаест. У јутро сам сазнао од чиновника Порезне управе Ханеке да су побијени у Лугу неки Срби који су по ноћи били одведени из затвора. Тада ми је било јасно о коме се ради. Нисам примијетио да је Михаило Хартман или ма тко од Хартманове фамилије долазио интервенирати код усташких власти нити су посјећивали затворенике. Уједно ми је познато да је судјеловао у томе поручник 20 домобранске сатније командир Феликс Наглић из Госпића. Исти се истицао у прогоњењу Срба. У вријеме тога ухићења, срески предстојник био је Фрањо Хорват, Марко Крезић, његов замјеник, заповједник усташке сатније Едуард Кршуљ, замјеник Славко Орешић, водник Алија Шипрагић..."

У Вијачком лугу су 1. фебруара 1942. године побијени следећи Срби:

-Татаревић Лазо

-Татаревић Ристо

-Вранешевић Војко

-Шикарац Спасоје

-Шикарац Ђурађ

-Шикарац Раде

-Брковић Петар

-Брковић Рајко

-Бјегојевић Владимир

-Бајић Недо

-Шикарац Теодор


Злочин на Србима села Штрпци 7. фебруара 1942.


Овај злочин се догодио на исти дан када и највећи хрватски злочин у једном дану у току Другог свјетског рата, односно злочин геноцида у бањалучким селима Дракулићу, Шарговцу, Мотикама и руднику Раковац када је усмрћено између 2.300 и 2.700 Срба, од чега 551 дијете.
У спомен-храму Светог Јована Богослова у штрбачком засеоку Ганинци,  служи се сваке године заупокојена литургија и помен за све невино пострадале у фебруару 1942. године.
Ових зимских дана сјећамо се наших предака, наших комшија и родбине, који недужни пострадаше на територији прњаворске општине, односно некадашњег прњаворског котара.
Срби нашег краја су страдавали код својих кућа, у затворима, у јасеновачким логорима, али нису доживјели геноцид. Иако је страдало много нашег народа, геноцида није било као у свим другим областима. Историографија ће показати зашто.

7.фебруара ујутро, по великој зими и хладноћи група усташа долази из Прњавора у центар села - Глоговац који је био настањен њемачким становништвом које је аустроугарска населила диљем БиХ. То њемачко становништво се одмах по окупацији организовало у њемачке формације, наоружало и одмах почело са терором над комшијама Србима са којима су до окупације сложно и у добрим односима живјели.

Из Глоговца око 9 часова усташе крећу пут Ганинаца и Муса гдје успут пљачкају сељане. Подијељени на неколико група усташе су се распоредиле селом. На путу према Ганинцима, успут хватају тројицу Срба, Томић Бору, Жунић Милана и Илишковић Гавру.

Доласком у Чавиће пред кућу Станојеву, усташе хватају Станоја и његову жену Пеју а њихово седморо дјеце у гужви заборављају бачене у снијегу, да би се дјеца по одмицању усташа сакрила у сламу иза куће.

Ових петоро Срба усташе тјерају у Илишковиће а успут хватају још и Марка Чавића те га придружују заробљенима.

Усташе су тада опет из непознатих разлога раздвојили мушкарце од жена и дјеце које су отјерали према кућама Илишковић Станка и Гавре и кући Симеуна Дујаковића кога је друга група усташа такође ухватила. Мушкарце, њих пет, тада спроводе у правцу Хабијанаца у поток „Глоговац“ гдје их излажу мучењима и клању садистички се иживљавајући над жртвама а такви бестијални злочини су забиљежени на свим просторима тадашње Независне Државе Хрватске. Наиме, сви су имали повреде тупим предметима, највјероватније од млатова и мотки. Станоју су усташе чупали бркове, да би га потом девет пута измасакрирали камом по цијелом тијелу а имао је и повреде тупим предметима. Марко је избоден камом на једанаест мјеста по читавом тијелу док су Милан, Боро и Гавро премлаћени и заклани преко врата.

Поред свог иживљавања над жртвама, усташама је и то било мало па су их накнадно изрешетали мецима из пушака.

У то вријеме је друга група усташа је почела да коље жене и дјецу, претходно се иживљавајући над њима а било је и силовања. По сведочењима преживјеле Пеје, на улазним вратима куће Симеуна Дујаковића је један усташа клао Савку Гашић док су други са упереним пушкама у сељане викали: „Лијежи да кољемо!“ Симеуна су усташе живог распориле. Жене и дјеца су тада од ужаса почели да вриште и запомажу. Тада су неке жене и силовали. Један усташа је тада наредио Видосави Илишковић да легне да је закоље. Видосава је била трудна а у наручју је држала двогодишњу ћерку Наду а за сукњу јој се држала четворогодишња ћерка Марица.

Како Видосава није хтјела да легне од страха и ужаса, усташа је пуцао у њу и убио и Видосаву и њено двогодишње дијете у наручју. Једно мало дијете је усташа убио пошто му је пуцао у уста. Тада је наступио општи јаук а усташе у бијесу почињу насумице да пуцају по женама и дјеци. Овај покољ је Пеја чудом преживјела, а по одласку усташа се извукла испод лешева и побјегла својој кући. Овдје је убијено седморо жена и дјеце. У Видосавиној кући је лежала њена мајка, Ђурђија Каиновић, старица која је годинама била непокретна. Поред ње је био и њен шестогодишњи унук Здравко. Усташе су заклали и Ђурђију и њеног унука на постељи. То је било и треће страдало дијете Видосаве и Станка Илишковића. У њиховој кући је убијена и још једна жена из Ганинаца.
 

Спомен - обиљежје у гробљу у штрбачком засеоку Ганинци


У кући Гавре Илишковића су усташе заклале четворо дјеце и четири жене који су измрцварени и избодени камама по цијелом тијелу, а потом су изрешетани мецима из пушака. У Гавриној кући су остали скривени у другој просторији и чудом преживјели Вида Илишковић, њен син Милорад(1940) и Чедомир Гашић(1938).

Усташе након овог покоља са опљачканом српском имовином из Штрбаца одлазе у Прњавор одводећи преко стотину комада крупне стоке, одвозе запреге пуне пшенице, суво месо и ракију.(Стоку су усташе држале у православној цркви Светог Ђорђа у Прњавору)

Сутрадан 8.фебруара 1942.године из насеља Глоговац долазе Нијемци обилазећи мјеста злочина, праве записнике и фотографишу жртве.

Нијемци су наредили стновништву да се сви мртви сахране у једну заједничку гробницу која је дуго времена није била адекватно обиљежена.

У извјештају својим предпостављенима, Нијемци из Глоговца наводе податке о злочинима:

-У кући Гавре Илишковића 8 мртвих, четири жене и четворо дјеце.
Мртви поред рана од метака имају и трагове ударања ножевима.

-У кући Симеуна Дујаковића 7 мртвих. Три жене од који једна пред порођајем. Једна жена прије тога силована. Три убијена дјетета. Малом дјетету пуцано у уста. Једна жена преклана.

Најстарији мушкарац имао распорен трбух.

-У кући Станка Илишковића 3 мртвих.Двије жене и једно дијете.Једна свиња затворена са лешевима и већ је почела јести лешеве.

Треба напоменути да је међу овом групом усташа из Прњавора било доста муслимана, а међу њима су били и потомци субаше из Ганинаца, кога су Штрбачани још 1900. године протјерали из Ганинаца, а чардак срушили и запалили. Ту увреду муслимани нису заборавили и дошло је вријеме освете. Док је субаша из Ганинаца протјеран, субашу у Ружевцима нико није дирао, па ни за вријеме другог рата. Одобашићи су имање продали тек 1958. и одселили се.

7.фебруара 1942. у Ганинцима су страдали:

1. Чавић Станоје, 70
2. Илишковић Гавро, 60
3. Чавић Марко, 59
4. Дујаковић Симеун, 55
5. Жунић Милан, 29, родом из Кремне
6. Томић Боро, 19
7. Каиновић Ђурђија, 60
8. Дујаковић Јока, 55
9. Дујаковић Ђука, 33
10. Дујаковић Стана, 21
11. Дујаковић Босиљка, 18
12. Илишковић Миља, 59
13. Илишковић Видосава, 28
14. Гашић Савка, 21
15. Малетић Милева, 21
16. Дујаковић Гроздана, 7
17. Илишковић Здравко, 6
18. Илишковић Марица, 4
19. Илишковић Нада, 2
20. Гашић Марица, 1
21. Дујаковић Вида, 11мјесеци
22. Дујаковић Угљеша, 3 мјесеца
23. Дујаковић Љубица, 3 мјесеца
24. Видосавина нерођена беба

У посједу Удружења "Јастребарско 1942" се налази фотографија побијених мушкараца из Штрбаца.

На слици се налазе побијени Штрбачани:
Томић Боро, Чавић Станоје, Илишковић Гавро, Чавић Марко и Жунић Милан из Кремне

 

Да се не заборави! Нек им је слава!

 

Бојан Милијашевић
Удружење Јастребарско1942
Удружење дјеце логораша, њихових потомака и поштовалаца
www.genocid.info

Friday the 20th. UG Jastrebarsko1942