Жана Меркус – заборављени херој

Штампа
Категорија: Непозната историја
Датум објављивања Аутор Super User

Она је „српски Бајрон“ и „српска Јованка Орлеанка“. Својом храброшћу и пожртвованошћу уносила је немир међу Турцима и изазивала дивљење српских бораца.



Тековине француске револуције обележиле су 19. век у Европи. Жеље народа за државом и слободом изнедриле су бројне храбре људе, ентузијасте и авантуристе из различитих земаља. Они су били спремни да, попут лорда Бајрона у Грчкој, ризикују своје животе за друге народе и њихове снове. Такво искуство Срби су доживели за време устанка у Херцеговини, од 1875. до 1878. године, захваљујући херојству једне жене.

Жана Меркус, пореклом Холанђанка, рођена је 1839. године у дворцу гувернера на острву Јава, тадашњој колонији Холандије. Након смрти имућног оца, заједно са породицом, враћа се у Европу. Старатељство над њом преузима њен стриц, Шарл Гијом Меркус, свештеник протестантске цркве. Под његовим утицајем, развила је љубав према религији и интересовање за блага скривена у Светој земљи.

Могућност да живи лагодним животим одбацила је заједно са сновима о удаји и породици. Попут свог узора Јованке Орлеанке, посветила се револуционарном раду и придружила Црвеном крсту.  Први пут је искусила рат за време пруске опсаде Париза. Њен таленат у раду са француским рањеницима брзо је примећен, те је уживала наклоност бораца. Ипак, Француска је капитулирала, а Жана одлази у Италију и Азију, жељна мира и одмора од рата. Хришћанска нит њене личности одводи је у Јерусалим, тадашњу турску империју. Желећи да богатство искористи на прави начин, улаже новац у изградњу дворца, храма Сина Божјег и својеврсне задужбине на простору Свете земље.
Немири на Балкану и побуна Срба у Херцеговини 1875. године, познатија као  „Невесињска пушка“, потресли су Жану Меркус. Према српском народу гајила је велике симпатије, те се 1876. добровољно прикључује устаницима и бори раме уз раме са мушкарцима на фронту. Турци су је ухватили, заједно са још неколико устаника, али је успела да избегне заробљеништво и дође у Београд 1876. године.

Током опоравка од ратних рана из претходне године, одсела је у хотелу „Старо здање“. Међу Србима се брзо прочуло о жени-хероју, чији је надимак међу Херцеговцима био „Јованка Маркушова“. Испред хотела дочекало ју је више од шест хиљада људи. Ређали су се говорници и песници, а Ђура Јакшић јој је посветио следеће стихове:

    Добродошлица Јованци Меркусовој: …Девојко дична, Јованко наша, не орлеанска…  Имена твога повести наше, Славу ће носит најсјајнији лист. А рода једног ослобођенога Благородности чућеш усклике: Слава ти! Слава! Бајроне наш!

Карактеристичан је био и њен стил облачења. Носила је мушку херцеговачку одећу са црногорском капом. Лист „Застава“ описује хероину тог доба:

    У оделу црногорском, мушком, плаве чакшире и зелена долама, јахала је коња усправна и одлучна… Прикључена је добровољачкој бригади…

Након што су Србија и Црна Гора прогласиле рат Турској, жеља да помогне браћи преко Дрине опет је одводи на ратиште. Пре одласка, оставља поруку:

    Уколико у борбама погинем, сав остатак свог иметка завештавам српском народу.

Поред показаног пожртвовања, Жана Меркус је, у то време, била највећи донатор Србије, надмашивши чувену браћу Крсмановић и руског генерала Черњајева. Наручила је топове и оружје како би српски устаници парирали турским снагама, али су испоруку спречиле тајне службе. Наводне дојаве дипломатских представника из Цариграда да је аустријски шпијун, приморале су је да се врати у Београд. Несебична љубав према српском народу, херојство које је показала на фронту, новац који је дала за борбе устаника, нису били довољни да оповргну гласине. Српске власти је протерују и, од тог тренутка, губи јој се сваки траг.

Након завршетка рата, свете јој се и Турци. Због учествовања на балканском ратишту, нису јој дозволили да настави са градњом дворца у Источном Јерусалиму. Разочарана и осиромашена, враћа се у Париз. Кажу да је неко време живела као клошар на улицама, а недуго затим, умрла у сиротишту почетком фебруара 1897. године.

По неком неписаном правилу у Србији, ова неустрашива жена, доживела је судбину низа хероја који су заборављени са завршетком рата. Ни о њеном гробу дуго нико није бринуо. Генерални конзул Краљевине Југославије у Ротердаму, Сиба Миличић, једва је тридесетих година прошлог века издејствовао да се њен гроб обнови и редовно одржава.

Сећање на ову хероину само је још један покушај да се скромно одужимо онима који су у тешким временима несебично помагали српском народу. У годинама његове борбе за опстанак, прикључили су му се ратни добровољаци, лекари и медицинске сестаре из Шкотске, Холандије Швајцарске и Русије. Сваки заборав, који би прекрио њихова херојства и њихову несебичну жртву, допринео би само једном – губитку нашег индетитета, заувек.

Izvor:http://akademskikrug.rs/zana-merkus-zaboravljeni-heroj/

Saturday the 19th. UG Jastrebarsko1942