Вук Бранковић није био издајник, умро је у турском ропству у тамници

Штампа
Категорија: Непозната историја
Датум објављивања Аутор Super User

Његово име синоним је за издају и симболизује судар чињенице и мита у разумевању прошлости. Ко је заправо био Вук Бранковић?



Вук Бранковић је рођен око 1345. у старој, угледној породици која, према предању потиче од првих Немањића. Унук је Младена, жупана краља Милутина и војводе Стефана Дечанског. Син је Бранка Младеновића, Душановог намесника у Охриду. На једној фресци у охридској цркви Богородице Перивлепте, одмах до последњег српског цара, прва је представа и једини сачуван портрет Вука Бранковића. Стар је на њој око 18 година, стасит, крупних очију и дуге риђе косе, са ореолом око главе. Године 1365. Вук се са породицом вратио из Охрида на своју баштину на Косову. Њихова је земља захватала пространу област са средиштем у Дреници. Двојица браће рано су се замонашила, па се Вук појавио као наследник и претендент.

Вуков успон започиње у време распада српског царства. Млади властелин је око 1371. оженио Мару, кћи господара моравске Србије Лазара Хребељановића. У исто време пада и српски пораз на Марици и пропаст најутицајнијих Мрњавчевића. Слом најмоћнијих великаша јужно од данашње македонско-српске границе било је шанса за младог властелина. До тада познат више по пореклу него по моћи, Вук је користио шансу да прошири своју област. Од Балшића је узео Призрен, а од краља Марка Скопље.

Његов таст, кнез Лазар, задобио је подршку цркве, проширио своју област и окупио српске феудалне господаре. Битно се изменила и Вукова позиција као кнежевог зета. Водио је самосталну унутрашњу и спољну политику и ковао свој новац.
Косовска битка одиграла се 15. јуна 1389.  на Вуковој земљи. О њој је премало поузданих историјских извора. Обе стране претрпеле су велике губитке, а страдала оба владара – и српски кнез Лазар и османски емир Мурат. Момчило Спремић је оцењивао да је у Косовском боју страдао цео један нараштај. Последице су биле несагледиве. Битка је одредила будућност средњовековне државе, која је седамдесет година касније пала у ропство, али и српског народа, чији се идентитет темељио на освети косовских рана и ослобођењу области која је оглашена колевком државности. Њени мотиви – причешће и вечера, хероји и жртва, издаја – били су подлога за национални еп.  Вук Бранковић, који је изгледа заповедао једним крилом у боју са Турцима, преживео је битку. Колико сутрадан постао је најмоћнији српски господар. Народно предање му то никада није опростило.

Преживевши бој, Вук се, као и множина других великаша, упустио у нов подухват проширења своје области. Значајно је увећао територију, делом и на рачун Лазаревића, а онда проширио и титулатуру, додајући своме имену владарско име Стефан. Тиме је угрозио култ и тековине косовског цара – мученика, што је било тек почетак стварања негативних конотација у вези са његовим именом. У тој борби за првенство, где је можда сматрао и да треба да преузме наслеђе и улогу Лазара који је оставио малолетне потомке, Вук није био гори од осталих великаша. Убрзо после кнежеве погибије, преминуо је и патријарх Спиридон, Вуков пријатељ и заштитник. Новоизабрани патријарх Данило био је наклоњен Лазаревићима. Он је Лазареве остатке пренео из Вуковог седишта Приштине у манастир Раваницу, канонизовао га и тиме, стварањем нове светородне лозе, легализовао положај његових синова – Лазаревића – као наследника престола.
За разлику од Лазаревића који су брзо постали лојални Турцима упркос породичној трагедији, Вук им се успешно супротстављао. Ипак, Турци су 1392. заузели Скопље и Вук је напослетку постао њихов вазал. Међутим, избегавао је наметане обавезе. Није се појавио у Серу 1394, на састанку вазала који је сазвао султан Бајазит. Није учествовао у бици на Ровинама 1395. ни код Никопоља наредне године. Бајазит је убрзо започео поход против њега. Вук је пружио отпор, али је у јесен 1396. поражен. Бачен је у тамницу, где је остао до краја живота. „Шта је све преживео у турској тамници, то је само он знао. У њој је и умро већ 6. октобра 1397.“ Иза себе је оставио три сина. Један од њих, потоњи деспот, Ђурађ Бранковић наследио је свог ујака Стефана Лазаревића и владао Србијом скоро до краја њеног постојања у средњем веку. Да је Вук заиста био издајник на Косову, тешко да би деспот Стефан посинио Ђурђа и одредио га за наследника.

Како то да је Вук Бранковић у народном предању постао издајник? Ниједан извор из првих векова после Косовске битке не помиње његову издају. Говорило се тек о неслози међу српским великашима, која је била евидентна. Први га као издајника именује тек  Мавро Орбин, 1601. године, у спису „Краљевство Словена“. Током XVII века мит о Бранковићевој издаји на Косову постаје опште место. Од тада, углавном кроз епске песме, мотив издаје као опомена потоњим народним вођама, бива заступљен и у XIX веку. Народни песник је уз гусле попевао: „Бог убио Вука Бранковића, он издаде таста на Косову и одведе дванаест хиљада, побратиме, љутих оклопника“.
Митологизација прошлости, дијалог кнегиње Милице и Вука Бранковића

Тезу о Бранковићевој издаји први су оповргли представници критичког правца у српској историографији – Иларион Руварац и Љубомир Ковачевић. Независно један од другог, током 1888. године, први у свом делу „О кнезу Лазару“, а други у студији „Вук Бранковић“, установили су да Бранковић није био издајник у Боју. Љубомир Ковачевић је студиозно ишчитавао низ повеља, записа и свих осталих извора који би му помогли у склапању мозаика о оклеветаном великашу. У романтичарским погледима, како у ученој јавности, тако и у народу, ове су тврдње дочекане на нож. Вишевековни мит није се дао лако срушити. Ковачевић је узрок за клеветање Вука Бранковића видео у „поноситости предака“, који су као разлог за губитак битке на Косову наводили српску неслогу, а не турску надмоћ. У савременим тумачењима рачуна се и с тим да је Вуку Бранковићу приписана одговорност босанског војводе Влатка Вуковића, који је са својом војском напустио бојиште, као и одговорност Вука Лазаревића, који се 1409. у борби за превласт против брата Стефана ослонио и на турске одреде. Народни гнев и клетва тако су се безразложно излили на Вука Бранковића.

Поводом обележавања 600-годишњице Косовске битке 1989. сниман је филм чије се реплике памте и који је пресудно утицао на формирање нове народне свести. На основу мита, Бранковић је поново приказан као негативна личност. Судар чињеница и мита непрекидно прати погледе на српску прошлост. У овом случају мит јесте штетан. Етикета „националног издајника“ пришивала се и касније многим осведоченим родољубима. Будући да се на основу историјских извора зна права улога Вука Бранковића, требало би му се на прави начин и одужити. Да би се једна велика и дуга неправда исправила, овим текстом предлажем да српски властелин, који је предводио отпор туђину и умро у ропству, добије улицу у српској престоници. У реализацији те идеје нам, ваљда, ништа не стоји на путу. То је и симболичан тест о сазревању наше националне свести.

http://akademskikrug.rs/vuk-nije-bio-brankovic/

Friday the 21st. UG Jastrebarsko1942