Покрштавање Срба у Хрватској – подручје Жумберка

Категорија: Prekrštavanja

Ви сте православни Србин родом са Жумберка, у данашњој Хрватској. Ваши земљаци на Жумберку су углавном унијати, и изјашњавају се као Хрвати. Како је то могуће?



Ваше питање је кратко, но тачан и прецизан одговор захтевао би од мене да испишем бар двадесетак страна. Покушаћу то да сажмем у свега неколико реченица. Пошто мало ко у Србији уопште зна где је Жумберак, прво ћу читаоцима објаснити где га могу наћи на карти: почевши нешто северније од Јастребарског, простире се до надомак Метлике у Словенији, те до Стојидраге близу Самобора. Са три стране окружен је Словенијом, а на југу Хрватском. То је брдовит предео, а највиши врх, Света Гера (или Света Гора) уздиже се 1175 метара изнад нивоа мора.

Трећину Жумберка насељавају римокатолици који највећма говоре кајкавски. Две трећине су Срби, почетком 18. века поунијаћени па покатоличени од аустријске власти. Римокатоличка црква такве вернике назива „грко-католицима“. Дакле, као Хрвати се одувек изјашњавају једино римокатолици-кајкавци.

Што се преосталих две трећина Жумберчана тиче, није посве тачно да се „изјашњавају као Хрвати“. Наиме, у свом раду о Жумберку у Зборнику о Србима у Хрватској, број 8, бавио сам се мојим завичајем, западним делом Жумберка који запрема четвртину целог тог подручја – до конца Другог светског рата дела Словеније, то јест Дравске бановине. Мој крај је значајан и по томе што се у њему српска национална свест одржала најдуже, тако да су сви путописци, историчари и етнографи и због тога одлазили у Радатовиће. Јер национални састав становништва западног Жумберка, према попису из 1981, даје следеће податке: у Радатовићима је живело 52 посто Хрвата, 29 посто Срба, 14 посто Југословена и 4 посто Словенаца. Према попису из 1948, стање по насељима било је следеће: Будињак: 429 Хрвата и 18 Срба; Кашт: 481 Хрват, 236 Срба; Радатовићи: 917 Срба, 584 Хрвата и 51 Словенац. По том попису, на читавој територији Жумберка живело је 87 посто Хрвата, 12 посто Срба и 1 посто Словенаца. Да закључим; и у ранијој и новијој историографији има тврдњи да је унијаћењем Жумберчана било завршено и њихово однарођавање, то јест да су у великој мери хрватизовани а да се само појединци нису одрекли свог српског порекла. Статистика међутим доказује да се знатан број Жумберчана све до наших дана није похрватио, већ остао национално свестан, јавно се изјашњавајући да припада српској нацији. (Видети: R. Lopašić, Žumberak. Crte mjestopisne i poviesne, Zagreb 1881; Славко Гавриловић, О унијаћењу и покатоличавању Срба у Хрватској, Славонији и Угарској (ХIII–ХIХ век), Зборник о Србима у Хрватској, бр. 3, Београд 1995)

– Римокатоличка црква у Хрватској прошле године је славила 400-годишњицу унијаћења овог подручја. Том приликом се славило придруживање Жумберчана папи, али се Срби нису помињали. Говорено је о ускоцима и „Власима“, али Срба нигде. Зашто?

Масовна покрштавања трећина Срба у Хрватској

То је сасвим у традицији римокатоличке цркве и хрватске политичке мисли. Просто се боје да говоре о Србима. Зато су преузели аустроугарско-ватиканску терминологију, где се искључиво говори о „шизматицима“, „грчко-непоунијаћеним хришћанима“ и сличним појмовима. Спремни су да измисле све, само да не кажу „Србин“, и то се до данас није променило. Ни ове, 2013, хрватски медији никада не говоре о „српској полицији“, већ „србијанској“. Намера им је очевидна – да српску нацију сведу на територију обреновићевске Србије. Нашта би личило да ми, на пример, за Хрвате у Босни тврдимо да нису Хрвати, а да су они из, рецимо Вараждина, „Хрватијанци“? Будући аисторијски народ, Хрвати су очито присиљени да измишљају, фалсификују, да српску историју краду и представљају као своју. О томе је писао и Јован Дучић. Но, невоља по њих је што и сви меродавни историчари са Запада тврде да су Жумберчани Срби.
Јер, говорити о Жумберку и његовој прошлости значи бавити се аустријском Војном крајином, основаном у 16. веку, после мађарског слома код Мохача 1526. Аустрија је тада предузела енергичније мере у одбрани земље, у своје опустеле крајеве упућујући војне колонисте. Наиме, турско надирање на Балкану довело је на хиљаде избеглица, поглавито православних, у северну Хрватску. „Ови ратнички и жилави људи добили су земљу – које је било у изобиљу у тим попаљеним и уништеним граничним подручјима – под условом да се по потреби одазову војној служби“, писао је познати амерички историчар Гинтер Ротенберг (Gunther E. Rothenberg), у својој књизи Војна граница у Хрватској (The Military Border in Croatia, стр. 8).

Постоји и студија аустријског историчара Јохана Хајнриха Швикера (Johann Heinrich Schwicker), коју сам превео и написао јој предговор. На српском су изашла два издања те књиге, а у припреми је треће. Да поновим, Срби Жумберка пореклом су из Рашке, а склањајући се од Турака беху стигли до Срба и Гламоча, где су их аустријски агенти заврбовали да пређу у Жумберак. Реч је, дакле, о насељеницима у опустеле пределе, а не дођошима који су протерали староседеоце. Аустријанцима доброшли, ти ускоци су обрађивали опустеле пределе. Досељени Срби су тада говорили „Без крчевине нема ђедовине“.

– Данашња ситуација Срба у Хрватској је, благо речено, трагична. Да ли је Ватикан успео у намери да православље потисне ка Дрини управо захваљујући савезу са Вашингтоном (пакт Реган – Војтила), ако знамо да су САД стајале иза „Бљеска“ и „Олује“?

Краткорочно гледајући, они су добрим делом успели, но чини ми се да су дугорочно претрпели пораз. Управо је римокатоличка црква главни губитник у Босни што, опет, потврђује и статистика. До 1990. Хрвати су чинили око 18 посто становништва Босне и Херцеговине. Данас, 2013, њихов удео је спао на испод 10 одсто. Наиме, још је Туђман почео насељавати Хрвате из Босне у готово чисто српске крајеве као што су Книнска Крајина, Лика око Удбине, Грачаца и Коренице, или на Кордун и Банију. Пружио им је велике повластице и тиме римокатолике у Босни довео у катастрофалну демографску ситуацију. Сада римокатоличка црква и Запад оптужују Републику Српску због тога, мада веома добро знају да је главни кривац управо Туђманова политика.

– Како видите садашње стање Српског народа, а нарочито његове Цркве? Да ли, упркос свему што нам се десило, имамо свест о Ватикану као великој опасности по наш верски и национални идентитет?

СПЦ се налази у озбиљној кризи. Делом је то последица глобалних промена. Васељенски патријарх из Цариграда води политику очигледно усклађену с интересима Ватикана и Запада. Једини аутентични представник православља кадар да се одупре овакво погубном деловању Цариградске патријаршије остала је Руска православна црква. Наша једина шанса је да се вежемо за Москву, за РПЦ.

Стотине српских дечака са Козаре одевени су у усташке униформе у намери да буду одгојени у усташком духу

Невоља је што је наша Црква доживела геноцид. Прво су је осакатили Хрвати, између 1941. и 1945. побивши најспособније српске монахе и свештенике на територији НДХ. Покољу су придонели и Титови комунисти, проширивши га на целу Југославију. Тај губитак осећа се и данас. Наиме, СПЦ је била присиљена да „по кратком поступку“ именује многе владике, нарочито млађе. То је често вршено мимо устаљеног поступка и обичаја. Дакле, епископи су именовани а да нису довољно служили као искушеници и монаси. Најречитији пример таквог промашаја јесте однос према владици Артемију. Начин на који је смењен не служи на част СПЦ. Уз то, ваља се позабавити и примером владике херцеговачког Григорија, будући да се истакао дајући исхитрене, лакомислене, незреле и штетне изјаве за јавност. Позвао је, тако, Караџића да се преда Хагу, мада је морао знати какав је то суд. За Андрића је пак изјавио да је Хрват. Да је читао Дух самопорицања од Ломпара, видео би да је Андрић не само наш писац, већ да се и званично декларисао као Србин.

Титоистички режим урадио је све да Србима избрише историјско памћење. Међутим, темељна промена културне политике у Србији брзо би поништила таква достигнућа титоизма и омогућила нашем народу да поново задобије свест о себи, својој историјској улози и величини, а тиме и успешно нађе свој пут у будућност. Пример тога је, рецимо, промоција књиге Историја унијаћења Срба у Жумберку, концем јануара 1992. одржана у Крагујевцу. Предавање је било одлично посећено, дворана попуњена до последњег места. Вече је отворио епископ шумадијски Сава. Књига је објављена 1874. у Бечу, а тек се 1992. појавила на српском. Како објаснити да је једно по нас тако битно дело објављено на српском 118 година после немачког оригинала?

Но, враћам се нашој теми – феномену унијаћења. У том настојању велику помоћ римокатоличкој цркви пружили су Турци. Освојивши, наиме, највећи део источне, византијске хришћанске Европе, Османлије су се нашле под Цариградом, који су заузели тек 1453. Непосредно пре тога, међутим, византијски владар није имао избора него да се за помоћ обрати Западу. Но, та помоћ била је условљена признањем римског папе као „првог епископа међу једнаким“. Сабор по питању сједињења православних са Римом започет је у Ферари, но због појаве епидемије настављен је у Фиренци. Папа је захтевао да се православни Грци и административно потчине Риму, с тиме да задрже самосвојност богослужења. Грци су предлагали су компромис и по питањима верских догми, али је Рим тражио безусловно потчињавање. Због турске претње Цариграду већина грчких теолога прихватила је захтеве Ватикана. Византијски цар решио је да жртвује интересе православља не би ли сачувао државу, свестан да сам не може да је одбрани. Тако је 5 јула 1439, грчким пристанком на све захтеве Рима, потписана унија у Фиренци. Недостајао је једино потпис митрополита Марка из Ефеса, и цариградског партијарха Јосифа. Но, знајући Митрополита као најутицајнијег члана грчке делегација, папа Еугеније Четврти од тог формалног пристанка није много очекивао. И заиста, када се ромејска делегација вратила у престоницу, народ је жестоко протестовао против Уније. Убрзо су готово сви грчки потписници уније изјавили да је не признају, будући пристали на њу под притиском историјских догађаја. И остале православне цркве су је одбациле. Међу првима је то учинио Велики кнез московски Василиј Васиљевич, а 1443, на сабору у Јерусалиму, и патријарси Александријски, Антиохијски и Јерусалимски.

Зачудио сам се пажњи крагујевачке публике током мог излагања. Наиме, највише времена посветио сам Брест-Литовској унији, закљученој 1596. Као и Фирентинска из 1439, и она је била условљена историјским догађајима. Римске папе нису се никада помириле са постојањем било које друге хришћанске цркве мимо римске. С нарочитим жаром јуришале су на руску цркву, најбројнију и најјачу у православљу, сматрајући да ће ако сломе кичму Русима лако поунијатити и остале православне народе. Папа је чак био спреман да прихвати православне вернике у Пољској и Литви, под условом да не признају московског патријарха. Но, лишени заштите Русије, изложени притисцима да се поунијате, а потом покатоличе, православци Пољске и Литве су временом нестали. Кључну улогу у том процесу одиграли су православни митрополит Кијевски Михаил Рагоза и православни епископ Владимиро-Волински, Ипатије. Сам Ипатије отишао је у Рим и новембра 1595. потписао унију, одрекавши се православља. Он и још четири представника Кијевске митрополије потписали су затим унију и на сабору у Бресту, 6. октобра 1596. Од седам највиших представника Кијева, само два епископа нису хтела да потпишу, оставши верни Руској православној цркви. Тиме су у литавско-пољској држави православни стављени ван закона. Римокатоличка црква одузела им је храмове, школе и манастире и предала „гркокатолицима“, како Рим и данас назива унијате.

По смрти Михаила Рагозе на чело руске унијатске цркве дошао је Ипатије Потеј, а за њим Јосиф Рутски. Родом из Москве, из породице издајника православља и пребега литавском, римокатоличком непријатељу, тај је био најгори. Прогонио је православне свештенике, а у Виљнусу засновао женски монашки ред Базилијанки, чији је задатак био да теолошки оправда латинизацију православних.
Русима је тек 1620. успело да Кијеву врате православље. Оно је наиме имало срећу да је на тлу данашње Белорусије и северозападне Украјине деловао велики духовник Петар Могила. Рођен 1597. у Молдавији, после богословије у Лавову отишао је на студије у Париз, потом и у Рим, што је у то доба била реткост код православног свештенства. Вративши се у Кијев, 1626. постављен је за архимандрита у чувеној Кијево-Печерској Лаври, да би шест година касније у Лавову био хиротонисан за епископа. У Лаври је Могила окупио изузетно образоване монахе. Инок Киприан, рецимо, беше студирао у Венецији и познавао латински, док је протосинђел Јосиф припадао Александријској патријаршији и знао грчки. Дакле, школовање на Западу не само да им није нашкодило, већ их је учврстило у вери. У Кијево-Печерској Лаври они су писали дела у одбрану православља и преводили светоотачке књиге. Уз њихову помоћ, Могила се трудио да подигне ниво образовања међу монасима убеђен да је то неопходно за заштиту православља од унијаћења.

У Кијевској Лаври основао је и први дом за православне богослове, да би коначно био изабран за митрополита Кијевског. Један од његових првих потеза био је и унапређење Братско-Богојављанске богословије у Могиљеву у академију. Ту академију Могила је установио по узору на језуитске школе са, како је нагласио, „антијезуитском наменом“. Сами унијати признају да предлог за установљавање и унијатске Кијевске патријаршије и „гркокатоличког“ Жумберка није потекао од православног свештенства, већ Ватикана. Римска црква, наиме, упорно не помиње православну цркву, већ само „римокатоличку патријаршију источног обреда“. Наиме, унијатски митрополит Јосиф Рутски беше још 1624. сковао је такав прилаз покрштавању првославних у Риму, с папом и његовим повереницима. Било је много питања из публике. Једно је гласило: због чега сам толико говорио о унијаћењу православних у Украјини и Белорусији?
Одговорио сам да нисам случајно тако исцрпно причао о Брест-Литовској унији. Јер, цео поступак унијаћења се готово истоветно одвијао сто година касније и у мом родном Жумберку. И тамо су најокрутнији противници православља постали домаћи људи, „пребези“. Њихови родитељи беху због разних повластица пристали на унију, децу шаљући на римокатоличке теолошке студије у Грац, Падову или Рим – да би се они потом враћали у родни крај као „потурице горе од Турака“. Као што је Рус основао унијатски ред Базилијанки, тако је много касније учинио и Србин из Жумберка.

И, као што је 1617. Јосиф Рутски у Литви (данас је зову „Литванија“) на месту старог православног манастира Свете Тројице подигао нови, преименујући га у самостан Светог Василија Великог (Базила, по западњачком изговору) а његово сестринство назвао Базилијанкама, тако су 1938. те исте „часне сестре“ у Сошицама почеле градњу новог манастира свога реда. Кров за цркву даравао је Ђуро Предовић, а грађевно дрво словеначки самостан из Плетерја. Акцију је подржао и загребачки надбискуп Алојзије Степинац, али се најделатнијим показао гркокатолички жупник Станко Вишошевић. Утицајан у изградњи био је Жумберчанин др Јанко Шимрак, за Бановине Хрватске за србофобичну Хрватску стражу између осталог написавши да је тај самостан „Божји дар (…) нашем ускочком горју“. А распоп из Радатовића, Фирис, исељеник у Америку, почетком 1939. послао је из Кливленда већу суму новца прикупљену од поунијаћених Жумберчана из Сједињених Држава.

Самостан Базилијанки у Сошицама завршен је тако концем августа 1939. Свечаност су увеличали надбискуп Алојзије Степинац и гркокатолички бискуп Дионизије Њаради, Русин из Бачке. Но, 1942. партизани су запалили самостан, јер су у њему лечене усташе. Самостан је 1959. обновљен уз залагање сестре Василије Поповић, поунијаћених Жумберчана из Америке, и надбискупа Степинца. Нисам случајно испричао судбину ова два манастира: руског православног у данашњој Литванији, и жумберачког у Хрватској. Године 1686. Русија беше закључила „вечни мир“ с Пољском. Тим договором сва источна Украјина (Малорусија) с Кијевом постала је део Русије. Пољска се обавезала да својим православним поданицима пружи пуну верску слободу. Ускоро је и Базилијански самостан враћен Руској православној цркви, под старим именом Троицкого. Но, после „демократских промена“ у Источној Европи, наново је предат унијатима. Наиме, један од првих корака бивше совјетске републике Литваније био је да тај руски манастир још једном преименује у Базилијански. Тако је и тамо пад Берлинског зида некима донео „независност и слободу“ а другима ропство.
Јер, у осамостаљеним совјетским републикама Руси су постали грађани другог реда, без основних грађанских права. Запад, прегласан у „заштити“ тих права и „слобода“, никад није осудио тај чин тек проглашене, „независне“ „Литваније“.

Хрватски римокатолички великодостојници на челу са Алојзијем Степинцем поздрављају СС официре

Насупрот томе, у Краљевини Југославији у којој су Срби „угњетавали све југословенске народе“, Хрвати су 1938. на српској земљи слободно изградили самостан, а да нико у име државе или Српске православне цркве предложи да и ми почнемо обнављати своје православне цркве и подизати нове. Јер, историјска је истина да су до средине 18. века све цркве у западном Жумберку биле српске православне, о чему сведочи и Швикерова књига. Стога, недостатак залагања за повраћај имовине Српске православне цркве – током аустроугарске владавине узурпиране од унијата и римокатолика – сматрам тешким пропустом и Краљевине Југославије и Српске православне цркве после 1918. Данас, 2013, у „независној“ Хрватској, то ће се тешко исправити. Уједињење 1918. представљало је огромну, неискоришћену прилику и за Србе Жумберка.

– Деценије сте провели у Немачкој која је, с Ватиканом, прва признала Хрватску и Словенију у авнојским границама, тиме уништивши Југославију. Какав је однос Немаца према Србима, после свега што се десило?

Благодарим Вам на овом питању. Наиме, у српској јавности се последњих година појављују три или четири особе које се представљају као „експерти за Немачку“, а њихово „знање“ о том великом европском народу веома је скромно, површно. Они заправо штете српским интересима јер шире слику о некој непостојећој Немачкој. Ја јесам за то да сарађујемо са Немачком на свим пољима, нарочито у науци и техници. Има дивних Немаца, појединаца, који веома трезвено, па и са симпатијом гледају на Србију. Но, немачка политичка елита је већ сто и педесет година непријатељ Српског народа. У свим кључним историјским тренуцима она је била против Срба. И 1878, на Берлинском конгресу, Беч и Берлин били су јединствени против српских захтева, као и 1908, поводом Анексионе кризе. Немачка је била против нас 1912./13, 1914, 1941, 1991, 1999, а то је и данас. У тим кључним временима непријатељи нам јесу били и Енглези и Французи – те је, рецимо, Споменик захвалности Француској заправо споменик српске глупости, инфантилности и срамоте – али су нам Немци и даље најопаснији, будући економски најјачи у Европи. Они ту привредну моћ вешто користе да прошире и свој политички утицај – стипендирајући, на пример, српске студенте на које рачунају да постану нека врста модерних јаничара.

Уморио сам се објашњавајући многима да је њихово питање да ли се слика Срба у Немачкој мења детињасто и смешно. Велике државе не мењају своје представе о нечему преко ноћи. Њихови интереси су вековима константни. Прича еурофила да су Немци и Французи у прошлости ратовали, а да су сада пријатељи није тачна. Нису они никакви пријатељи, већ их је Вашингтон натерао да политички сарађују, и међу њима нема пријатељства. И прота Матеја Ненадовић и Иво Андрић, амбасадор Краљевине Југославије у Берлину, упозоравали су нас да су Немци наши непријатељи, и да ће таквима и остати.

– Предстоји нам живот у једном нестабилном и трагичном свету. Хоћемо ли као народ опстати, и сачувати свој идентитет?

Можда ћете се зачудити, али нисам песимиста. Наш народ, то је свакоме јасно, проживљава драматичне тренутке. Да ли смо у прошлости имали и страшнијих незахвално је упоређивати. Да ли нам је било теже 1389, 1690, 1804, 1914, 1941, 1999. или данас, казаће будући историчари. Историја нас учи да народи који поседују свест о својој мисији, који су дакле историјски народи далеко теже могу да нестану, него они, који су настали у катакомбама Ватикана – као што су Украјинци, Русини, или Хрвати – или у аустроугарском министарству пропаганде, попут Црногораца.

Никола Живковић
Разговор водио Владимир Димитријевић
Извор: Борба за веру

Wednesday the 28th. UG Jastrebarsko1942