Срби као аутохтон народ на Јадранској обали

Категорија: Prekrštavanja

Први савремени податак који посредно сведочи о Србима у пределима Далмације, потиче из 7. столећа, а сачуван је у арапским преписима 10. столећа (Масуди 1870. 135-137). Тамо се Срби набрајају (међу племенима чија се имена поуздано могу распознати), после Волињана и Дуљеба а пре Мораваца и Хрвата.



Из тог редоследа очигледно је реч о Србима настањеним у Југоисточној Европи, односно у Далмацији, а не оним насељеним у Полабљу. Тиме се објашњава и ко могу бити Словени Далмације каснијих латинских извора. У СН је забележено да су Срби од цара Ираклија добили за насељавање Далмацију, запустелу због аварских напада, а то су у његово време, средином 10. столећа, биле Србија, Паганија, земља Захумљана, Травунија. Реч је о Далмацији у целини; то не значи да су је населили сву, нити да су Срби задржали до 10. столећа све те области које су тада добили.

Србе латински извори називају Словенима, као што су и Срби себе сматрали Словенима (Мијушковић 1988: 68-71). У записима дубровачког, которског и улцињског архива, Срби су увек Словени — Сцлави; тек понекад се појављују називи као „Рашани“, „Босанци“, а изузетно и „Срби“. Србима то није сметало, па су латински писари српског двора преводили Србин са Словен; цар Душан себе назива „Сцлавоние Император“. А Свети Сава истиче да је превео Законоправило са јелинског језика на светло словенског, односно „нашег“ (српског) језика, на (Законо правило, Иловички препис). Очигледно је имао на уму да превод може росветити, спасти спознањем и друге Словене; знао је слабости Словена и Русије и Бугарске у превођењу књига са грчког језика.

Под именом Словена Срби се спомињу у писаним изворима из 7. столећа, мада у каснијим преписима, као што су Анастасије Библиотекар, ВИС.

Тако је и СН, написан у 10. столећу, сачувао предање о насељавању Срба у време цара Ираклија. У СН је описано и предање о заузимању Салоне, старе престонице римске Далмације, од стране Словена (1959: 10-12) или Авара (1959: 28-30), настањених са друге стране „Дунава“, заправо Цетине. Наиме, у време одсуства словенских ратника, Салоњани који су чували границу на „Дунаву“, опљачкали су њихова станишта; потом је уследила освета Словена, који лукавством заузму Салону и опустоше је. У ВИС бележе се само Словени, који се на почетку бркају са Срби или Готима, као и у Љетопису. Словени су заузели Салону, а део њеног становништва склонио се на острва, у данашњи Сплит и Раусу (Дубровник), по СН. Да су освајање Салоне предводили заправо Срби, посредно показују неки писани подаци. Прво, Салоњани су држали стражу на Цетини (у Тилуријуму – Триљу) према тамо настањеним Словенима, који их нису нападали. Забележено је у писму папе Григорија из 600, да су Словени већ настањени око Салоне, а вероватно се мисли на простор Цетине. Ту није јасно да ли је реч о мирно или сагласно насељеним Словенима (Србима) или Словенима који су самосвојно заузели те области, избегавши пред Аварима из Паноније.
У сваком случају, тај податак указује да Салоњанима страно племе не угрожава град више година, док их они сами нису изазвали, па би то могли бити византијски савезници, односно Срби. Треба се подсетити да су Латини били наклоњени узурпатору Фоки, и да се у његово време кроз оптицај новца може пратити известан привредни успон у приморским градовима Далмације. Потом, по ВИС (1967: 93), избеглице Латини насељени у Сплиту, зажеле да узму мошти светитеља из једне срушене цркве Салоне, али се то нису усуђивали због Словена; зато замоле за помоћ у Цариграду, а цареви (Константин и Ираклиона) нареде словенским војводама (дуцес) да им то омогуће. Тако и би. Овако нешто је могуће једино ако су Словени и Царство били савезници, а управо су то већ дуго били Срби. Ово савезништво потврђено је и 662, када су Словени напали лангобардски Сипонт. То могу бити само Срби, савезници Византије, којој је требала помоћ против Лангобарда, у време када цар Констанс II покреће рат 663. против њих, и настоји да заузме Беневент. Дакле, подаци писаних извора јасно указују да је реч о племену Словена у савезу са Цариградом, а то могу бити само Срби.

Управо ти Словени су у раном 9. столећу за франачке летописце Срби, које су добро познавали и са севера своје источне границе. Наиме, под 819, Франачки Анали бележе да Срби држе велики део Далмације.
Поред Срба Анали наводе на западу Далмације Гудушчане, Гачане (који би могли бити српско племе) и Хрвате. Тешкоћу представља то што не знамо да ли се под тим именима подразумева род или племе. Борна је кнез Гудушчана, а његов стриц је кнез Хрвата; чини се извесним да су Хрвати једно време били потчињени Гудушчанима, односно њиховом кнезу. У СН су у Захумљу поред Срба забележени и кнежеви из рода Лицика, са реке Висле. Као и у случају Гудушчана, и овде је реч о војној дружини, која се наметнула као владајућа (Катичић 1990). Произилази да Срби, који „држе велике делове Далмације“, поседују оне остале крајеве које нису заузели Гудушчани, Хрвати и Литцики. Изгледа да су Франци својом освајачком политиком успели да привуку различите војне дружине, да би добиле имања ратујући за њихов рачун.

Тако су вероватно ратничке дружине, предвођене својим кнежевићима, напустиле родне племенске области (у којима су земљу држала њихова старија браћа), ступиле у франачку службу и добиле поседе у новоосвојеним областима. Зато се подаци из ВИС о рано покрштеним Словенима не могу повезивати са овим племенима, већ са пре њих насељеним Србима.

Срби се називају Словенима и у белешкама о сплитским саборима 925. и 928, на којима учествује Михаило војвода (дуx) Хума (ВИС 1967: 96), односно архонт Захумља настањеног Србима (СН 1959: 59-60).

За разлику од краља Томислава, за кога се наводи да влада Хрватима, кнезу Михаилу се не истиче порекло од Лицика, као у СН. Занимљиво је да се у другим рукописима истог текста, још каснијих преписа, појављују представници „Серборум“, у којима једни виде Србе, као Н. Клаић (ВИС 1967: 99), а други те представнике читају „урборум“ — „грађана“ (Гуњача 1973б: 253-264).
Не постоји ни једна непосредна савремена писана вест баш о Србима у Зети 7-10. столећа; постоји само податак из СН о Диоклићанима — о чему ће касније бити речи. Међутим, постоји низ писаних извора о Србима касније Зете, који упућују на Србе као њене становнике и у Раном средњем веку, док о другим народима или племенима нема података. Треба имати на уму да Диоклеја као појам није старија од средине 10. столећа, када се први пут спомиње, и да раније није постојала као посебна културна целина, како то показује археологија. СН не зна за Превалу или Либурнију, већ само за Далмацију. Све забележене српске архонтије у СН су каснија творевина; неке су настале можда већ у 7, а неке тек у 10. столећу. Зато се Зета на основу писаних извора не може искључити из области које су Срби преузели у доба цара Ираклија.

У Љетопису је забележен етноним Моровласи, чију су земљу заузели „Вулгари“ (1950: 45): „Затим освајајући заузму цијелу Македонију, потом читаву покрајину Латина, који се у оно доба зваху Римљани, а сада се зову Моровласи (Моровлацхи), то јест Црни Латини (Нигри Латини)“. По освајању Македоније, они су живели уз границе краља Владина. О овим „Бугарима“ биће касније више речи. По Константину Јиречеку, који је утемељио савремена схватања о Моровласима, Морлацима, они су потомци тзв. Романа односно романизованих домородаца, и шта више, у време писања Љетописа у 12. столећу, још увек су били „Романи“.
То тумачење не може бити тачно. У 17-18. столећу, по италијанским изворима, они су били несумњиво Срби. На италијанском плану Београда из 1683, једина православна црква је обележена као Chiesa delli Seismattici, Morlachi, Valachi é Gréci (Поповић и Шкаламера 1976: 40-42). Власима су Латини називали становништво које се после монголске најезде шири са планина у бановину Хрватску (Клаић 1976: 600, 607-610), а то могу бити само Срби, по забележеним именима и презименима. По Алберту Фортису, Морлаци (Мауровлахи, Морлаццхи) себе називају Власима, што значи угледни, моћни, као што Словен значи „славан“ (1989: 33-34). По К. Јиречеку, у изворима 16. столећа Мурлаццхи су становници копна од Велебита до Бара; пре тога се у Дубровнику помињу Мороулацхи 1368, 1379; Мороблацхи 1378; Морлацхи 1451, итд., за које се може закључити да су живели у пределима између Хума и Неретве. К. Јиречек бележи и да се у византијским документима од друге половине 14. столећа Молдавија назива Μαυροβλαχία. Када се Љетопис правилно датује не пре друге половине 15. столећа, тада су дубровачки подаци о Морлацима најстарији. За Дубровчане, који су себе сматрали Латинима, Морлаци су били нешто слично Власима (по Фарлатијевом схватању), слободни људи који су повремено за њихов рачун ратовали и обављали друге послове.



Према томе, земљу Моровлаха из Љетописа треба тражити у Позном средњем веку западно од Дубровника, где су живели Срби. Занимљиво је да се за област Неретве користи назив Маронија (Maronia et Chulnie) у ВИС (1967: 107) и другим писаним изворима. Ту су могли бити досељени са југоистока почетком 9. столећа, како ће се видети из излагања о Комани-Кроја култури. Да се Морлаци могу сасвим одређено изједначити са Србима, уколико пратимо одредницу „црни“, види се из података прве половине 10. столећа. У књизи О церемонијама цара Константина Порфирогенита, наводи се и архонт „tîn Serbotiîn tîn legomšnoun Maàra paid…a“ (Ферлуга 1970: 161-165). Овај податак је код нас остао незапажен, као и архонт „tîn Serben“, јер их Б. Ферјанчић није укључио у своје преводе текстова Константина Порфирогенита о Јужним Словенима (1950).

Реч је о архонтима области у пределима Кавказа. Овде су Срби јасно изједначени са Maàra paid…а, што би могло значити „архонт Срба званих црна омладина“, или нешто слично. Уколико пратимо оно „Мор…“, може се кренути у другом правцу, али тумачење сложеног питања расељавања Срба излази из задатака ове књиге (било би неопходно започети проучавање писаних извора, топонимије и предања од области Кавказа до области Тарона, и упоредити их са оним на подручју Балканског полуострва).

По свој прилици је код цара Константина VII наведено допунско објашњење да би се знало о којим је Србима реч, јер се два пута спомињу, као и Хрвати. То је превод на грчки са српског, у приближном значењу „црна омладина“. Оно „црна“ можда може да се схвати у значењу „прост народ“, како се понекад користи тај израз (ЭССЯ 1977: 157). То се надовезује на значење речи „омладина“, односно „отроци“ која се користи и у Позном средњем веку да обележи сталеж завистан од властелина (Трубачов 2005: 256-257), код нас у смислу „чељад“. Дакле, можда би најприближнији превод био „проста чељад“, што би подразумевало оне који нису имали властелу, већ су били сви једнаки, предвођени „архонтом“. Ово не делује као самоназив; можда су их тако називали они други Срби. Слично се могу протумачити латинске изведенице. По свој прилици су називи „моровлах“ и слични, превод са српског „црни власи“ у смислу „прости власи“, што је касније Поп Дукљанин превео у „Црни Латини“.

„Живите морално! Не брините колико година ћете живјети, већ да сте примјерно живјели. Стефану(Стевану) Зовинићу, Србину који је избјегао од турског насиља,одличном човјеку, најдражем оцу и добром сину,петом по реду брату и највољенијем потомку. Ја Јовин(Јован), четврти по реду брат, заједно с мајком Урсулом побожно поставих. Престави се 25. августа, 1527.” Грб и надгробна плоча у клаустру самостана Св. Фране у Задру


Расположиви археолошки подаци из Зете сведоче да се од Словена изричито могу издвојити само Срби. Мало се који налаз може повезати са другим Словенима, на пример грнчарија општесловенских особина. Подразумева се да Срби нису били крвно јединствен народ, већ су упијали припаднике других народа, не само Словена, како су то показала истраживања раних српских насеља на Дунаву (различите врсте кућа, огњишта и пећи, што је непознато у другим словенским насељима). За разлику од југоисточног приморја, у северозападним пределима Далмације, које су почетком 9. столећа запосели Хрвати, установљен је слој са налазима неких раније насељених Словена, не само Срба.

Они су издвојени по урнама 7–8. столећа (Белошевић 1974; Јанковић 1998: 138-139). Могу се пратити и касније, кроз грнчарску производњу 9. столећа, како се види по различито израђеним и украшеним врстама посуђа у хрватским гробљима (Белошевић 1980: 109-115).

Слично су у Полабљу раздвојени слојеви старијег насељавања неког словенског племена и касније досељених Срба — на основу разлика у грнчарији, стаништима, утврђењима итд., као и других племена (Ди­е Слаwен). Таквим поступком, издвајањем археолошких особина, раздвојена су највећа племена Русије (Седов 1982) Срби се заиста по многим особинама могу разликовати од осталих Словена, како је то остало записано у Масудијевом делу, тако да су археолошки препознатљиви. Насеља су раштркана а станишта су по правилу надземна, са огњиштима. За спремање хране је особена употреба сача (вршника), уз црепуљу и уобичајене лонце. Грнчарство се одликује по раној занатској производњи грнчарије, а понекад и по особеном украшавању.
Привреда Срба се у значајној мери ослањала на сточарство; отуда су зборна места, игришта, била на врховима брда и планина. Сточарење је омогућавало и лаку покретљивост и сеобе — метанастазичка кретања, како је те ограничене сеобе изазване принудом назвао Јован Цвијић. Срби су били ратници, крајишници, и као такви у савезу са Византијом. Тај савез је археолошки потврђен у пограничним тврђавама и употребом византијских производа. У погребном обреду примењивано је подизање обредних громила и остављање сведочанстава тризне. Покојници су спаљивани, по Масудију, али гробови са изгорелим костима нису нађени осим у доњем Подрињу; можда је пепео покојника сипан у реке, поноре и море. Од почетка се морало примењивати и сахрањивање, захваљујући раном покрштавању. Такви су монашки гробови из Тврдоша и гробље у Каменом. У Шипову у Пљеви су 1998-1999. откривена три јединствена гроба из 7-9. столећа (један без скелета), у којима су нађени уломци грнчарије и животињских костију. Тризна је чак запажена у раним хришћанским гробовима наших манастира, у Тврдошу, Светом Николи у Топлици, а чини се и у Петро-Павловом манастиру код Требиња.

Православна Црква Светог Спаса, Цетина, 1395. година, отета од стране Млечана 1696. и од тада се води као католичка



Пре свега уз помоћ препознатљиве грнчарије, а затим из начина грађења утврђења, врсте коришћених станишта итд., закључено је да се Срби из предела око Беча у римском Норику и око ушћа Мораве, расељавају према Лаби (Ди­е Слаwен: сл. 5-6, 28). По досељавању Авара у Панонију, неки Срби са истог простора, насељени су на Дунаву у византијској области Аквиса, да би бранили пут дуж Дунава; одатле неки одлазе негде на југ почетком 7. столећа (Јанковић 2004).
Срби су заиста населили највеће делове римске Далмације, како то показује распоред громила (Јанковић 1998). Показало се да оне најстарије, откривене између Грахова и Дрвара, потичу још из позног 4. столећа, а да громила 5-6. столећа има између Дрвара и Грмеча, као и код Коњица. Зато се њихова појава и ширење морају повезати са Србима избеглим из Бојке пред хунском најездом. На југоистоку су забележене изнад Херцег Новог, односно у границама старе Травуније, али нису истраживане. Недавно сам наишао на њих и у Грбљу.

Има их око Дурмитора, око Пљеваља, Бијелог Поља; у долини Зете до сада нису познате, али нису ни тражене.

Аутор: Проф. др Ђорђе Јанковић (Текст је извод из књиге „Српско Поморје“)
http://www.magacin.org/2013/05/srbi-kao-autohton-narod-na-jadranskoj-obali/

Tuesday the 23rd. UG Jastrebarsko1942