Ширење хрватства почело тридесетих година 20. века. Парола Ватикана: Сви римокатолици Балкана - Хрвати

Категорија: Prekrštavanja

НАСУПРОТ многобројним документима и књигама о српско-католичком пореклу Буњеваца и Шокаца, хрватски историчар чешког порекла Јарослав Шидак, у добро познатом кроатофилском маниру, Буњевце и Шокце Славоније, Барање и Бачке једноставно сврстава у Хрвате. При том не наводи ниједан и мало озбиљнији извор који би потврдио такву његову хипотезу.



За специфични икавски буњевачки говор Шидак тврди да је хрватски: „Штавише у основним школама међу Буњевцима употребљавали су се од педесетих година (19. века) исти уџбеници као и у Хрватској, па се, на тај начин, и у њиховој средини проширила Гајева ортографска реформа, мјесто мађарске графије и ‘илирски правоспис’. Тиме је ударен темељ каснијем увођењу хрватског књижевног језика у литературу Буњеваца.“

Према Шидаку, произлази да су Буњевци ваљда даљинским преносом прихватили Гајеву тзв. хрватску ортографију, као да није постојао суседни српски културни миље и Вуков правопис.

Хрватство су крајем тридесетих година века почели пропагирати етнички Срби римокатолици, односно Буњевци, и то под утицајем идеје о стварању Велике Хрватске у лику Бановине Хрватске у августу 1939. године. Типични пример представља списатељ војвођанског хрватства Петар Пекић, који је наизглед писао у стилу монархистичког југославенства изједначавајући српску и хрватску народност у Војводини, али стављајући увек хрватско име испред српског.
Негирајући српски карактер Баната, Бачке и Барање, Пекић је искључиво користио територијално-етнички назив „Војвођани“, покушавајући да створи посебни војвођански ентитет. Пекић је био захвалан „родољубивом буњевачком свећенству“ што мађаризација „није захватила маха и сломила отпор хрватског народа у Бачкој и осталим покрајинама јужне Угарске“. Помињао је и улогу Ивана Мажуранића (пореклом Буњевац) чијим трудом су Буњевци и Шокци у Војводини добијали „штампане хрватске школске уџбенике“.

Романтична предања Буњеваца-Хрвата величала су улогу библиофила хрватства, који су пропагирали и ширили у буњевачки народ књиге Матице хрватске и Друштва св. Јеронима. Љубитељи „хрватске књиге“ у буњевачким селима сматрани су лучоношама „хрватске народне културе“.

Историчар Роберт Скендеровић, из Загреба, једноставно је преузео тезе Петра Пекића и у својим радовима фалсифукује историјске називе за Србе (Раци, Славени, Илири, Далматинци, Морлаци други) и представља их као називе за Хрвате. Он на неисторијски начин пише да све до поткрај 19. века однос Буњеваца и Шокаца према хрватском идентитету и имену није био позитиван:

„Неки су, као и у Славонији, сматрали да хрватско име није национално него регионално те да га зато не треба прихваћати. Неки су, попут бискупа Антуновића слутили да ће прихваћање хрватског имена изазвати хрватско-српски сукоб у Бачкој, па су сматрали да је боље прихватити само имена Буњевци и Шокци.“

Искључиво верску римокатоличку опредељеност буњевачког елемента стварали су и јачали фрањевци, нарочито сомборски фрањевци, њихова духовна елита, какви су били „најученији Буњевац и пјесник тог доба фра Гргур Пешталић“, фра Иван Антуновић и „отац буњевачког покрета“ Амброзије Шарчевић.
Према Шарчевићевој замисли, у Суботици је 1878. године утемељена „Пучка касина“ која је постала културно жариште и тврђава националне снаге Буњеваца Суботице и целе Бачке. „Пучка касина“ ће бити најзаслужнија за оснивање Буњевачко-шокачке странке у Краљевини СХС 1920. године.

Основна национална стратегија стварања хрватства спроводила се преко ширења хрватског регионалног имена Банске трожупанијске Хрватске на српске, мађарске и италијанске просторе. Од друге половине 19. века оваква тенденција је присутна и на српско-мађарским просторима Бачке, Барање и Баната. Примањем Јосипа Јураја Штросмајера, дон Миховила Павлиновића, Јураја Добриле и фра Грге Мартића међу почасне чланове „Ђачког друштва Хрватски дом“ 1878. године, симболично је требало да буду обједињени Хрвати Банске Хрватске, Далмације, Истре, Славоније, Босне и Бачке.

Историчари „буњевачког хрватства“ истицали су личност бискупа Ивана Антуновића (који се осећао Буњевцем - Србином римокатоликом) да је снажно афирмисала буњевачко и шокачко име, што је било предуслов за ширење хрватског имена на просторе Војводине. Међутим, сам бискуп Антуновић никада није за Буњевце и Шокце говорио да су Хрвати, већ да су једноставно сви они Срби римокатоличке вере.

Појава хрватства у Барањи, Бачкој и Банату везана је за ватиканску пропагандну паролу „сви римокатолици Балкана - Хрвати“, утемељену на Првом хрватском католичком конгресу из 1900. године. О улози РКЦ код истицања значаја „народности Хрватске“, на овом састанку говорио је Шандор пл. Брештјенски. Иако мађарског порекла, Брештјенски је посебно наглашавао да Хрвати никада неће тражити оснивање посебне народне цркве одвојене од Ватикана и свој говор завршио речима: „Останимо дакле, у непрекидној, јакој свези са Светом столицом, па ће нам домовина и народност бити обезбијеђени.“

Хрватство су у Хрватској и Славонији оберучке прихватали Немци римокатолици, нарочито после одржавања Првог хрватског католичког конгреса. Главни узрок тој појави Дака Поповић није видео у верској римокатоличкој истородности, која је била одлучујућа у наведеном случају, већ у чињеници што су се Немци на територији Хрватске и Славоније појединачно насељавали, као занатлије и чиновници, док су се сремачки Немци насељавали као компактни земљорадници, који су међу Србима сачували своју националну свест и језик.

Поповић превиђа главни разлог тој појави што се код Срба није спроводила организована верско-национална асимилација несрба, већ спорадично, према личном нахођењу и симпатијама појединца према српском народу. Хрватизујући се у Славонији и Хрватској, Немци су, с друге стране, германизовали многе Буњевце, Шокце и Србе у југославенском и мађарском Подунављу. Изнад Немаца, у погледу снаге националне асимилације, били су Мађари који су вршили снажан процес мађаризовања Немаца у данашњој Војводини.

ПРЕДВИЂАЊЕ ДАКЕ ПОПОВИЋА Римокатолички свештеници су у 20. веку накнадно велику енергију улагали у претварање Буњеваца и Шокаца у Хрвате. Историчар Дака Поповић је пророчки предвиђао да ће се, због те чињенице, поносно буњевачко и шокачко име изгубити у непосредној будућности: „Шокачки ће се назив изгледа потпуно изгубити (као што се изгубило име Далматинац и Бошњак) иако је још пре пола столећа име Шокац било распрострањеније и обухватало је Славонију, Срем, јужно бачко подунавље и Барању. У Срему и Славонији име Шокац је замењено именом Хрват, а у Бачкој и Барањи ће се врло брзо заменити буњевачким, а понегде и српским именом.“

САМО СРБИ И МАЂАРИ Срби и Мађари углавном су кроз 18. и 19. век водили политичке и националне спорове око историјских права на панонске крајеве. Никада се у то време нису помињали Хрвати као претенденти на територије Бачке, Барање и Баната, управо због чињенице што су у то време Буњевци и Шокци били Срби и, једноставно речено, још нису почели носити хрватско име.

Izvor: http://www.novosti.rs/

Saturday the 19th. UG Jastrebarsko1942