Окупираном Србијом харало 12 војски

Категорија: Други свјетски рат


Београд – Оптужбе против Милана Недића и данас се користе за дискредитацију целог српског народа, у маниру Коминтерне, каже др Бојан Димитријевић, који је у студији „Војска Недићеве Србије“, у издању „Службеног гласника“, обрадио тему која је остала табу и после пада комунизма.



„Рат на овом простору је био све само не једноставан. То је био комплексан спој окупације и вишеструког грађанског рата. Само у делу Србије под немачком окупацијом делује најмање 12 оружаних формација, што страних што домаћих“, истиче др Димитријевић.

Димитријевић сматра да се најкомплекснији рат у Европи 1941-1944. водио на територији Србије под немачком окупацијом, у данашњем централном делу државе, делу КиМ око Косовске Митровице и Банату којим су управљали фолксдојчери.

„Историчари су избегавали да се баве овом темом јер не даје црно-белу слику ратних дешавања. Најлакше је остати при оптужбама да су Недићева влада и све њене институције квислиншке, иако још не знамо како је преживела Србија од 1941. до 1944. у условима окупације, грађанског рата, узимања талаца, глади, реквирирања усева. Како је та Србија пружила уточиште и храну стотинама хиљада српских избеглица из НДХ, од чега 86.000 деце. Као и Словенцима који су протерани из своје земље. Недић је неоспорно сарађивао с окупаторима кад је слао своје оружане снаге да се боре против устаника. Али је и спречио да Немци узму 50.000 Београђана за таоце због устаничких акција“, каже Димитријевић.

Он подсећа да је после априлског бомбардовања држава Југославија подељена на бановине потпуно колабирала. Немачка је одредила границе окупиране Србије. Барању и Бачку је 1941. препустила Хортијевим трупама које су их анектирале, а затим изводиле масовне злочине, депортације Срба и њихово мађаризовање. Срем је припао нацистичкој творевини НДХ чији је државни програм био етничко чишћење српског становништва.

Део Срба, али и Хрвата из Далмације који су избегли у Србију, међу првима се укључио у Српски добровољачки корпус (СДК), чија је основа био ултраконзервативни покрет „Збор“ Димитрија Љотића.

Равногорски покрет Немци су третирали као непријатељски и устанички, као и партизански. После кратког савезништва ова два покрета су заратила. Оба су се борила против Недићеве оружане силе формиране од љотићеваца, бивше жандармерије, ратних заробљеника на одсуству и четника Косте Пећанца. Недић је називао партизане „агентима међународног бољшевизма“, а равногорце „слугама Лондона и савезницима Москве“, који позивањем Срба на устанак жртвују народ страним интересима.

Пећанчеви „владини четници“ и Недићева државна стража су били у сукобу с Михаиловићевим „војним четницима“, али су их после немачке офанзиве на Равну гору сакрили у своје редове и сачували их од одмазде. Било је и локалних четничких одредима које су формирала села ради заштите од „дивљих четника“, обичних разбојника. Пећанчеви четници су почетком рата били једина снага која је бранила Србе у Топлици и Јабланици од шиптарских и бугарских банди. Морали су да сарађују с истим Бугарима кад су Немци ове довели уместо својих гарнизона које су послали на источни фронт.

У Санџаку је владао хаос у коме су Србе убијале и пљачкале муслиманске милиције, шиптарски Бали комбтар и касније СС дивизија Скендербег. Против њих су се борили „војни четници“, али и љотићевци, кад нису ратовали међусобно. Као и против шиптарских банди с Косова, које је припојено Великој Албанији, под патронатом Мусолинијеве Италије. Качаци су нелегално упадали на територију под немачком окупацијом стижући до Бруса, али су Немци доводили и „легалну шиптарску жандармерију“ да чува железничку пругу у долини Ибра. Вермахт је у казнену експедицију против устанка у Србији повео 1941. усташе из НДХ. Слично су учинили Совјети 1944. кад су усташе заробљене на Источном фронту пресвукли и придружили Титовим јединицима, као и дојучерашње окупаторе Бугаре. Од „црвених“ Руса тад су побегли „бели“ који су у Србији били организовани у руске заштитне јединице.

„Тешко је и замислити опасности и хаос у коме је живело становништво Србије. Због мноштва идеолошких и искривљених одређења о времену Недићеве владе, остала су непозната и необјашњена искушења кроз која је пролазио српски народ после априлског рата. Нарочито контекст у коме је настала Недићева влада“, каже Димитријевић.

Протест у Чачку 1941. године са захтевом да се обуставе братоубилачке борбе у Србији

Официри југословенске војске окупљени око Равногорског покрета од маја 1941. интензивно су припремали велики устанак верујући да ће им западни савезници пружити обећану помоћ. Тек после напада Немачке на СССР и комунисти су одлучили да крену у оружану борбу.

„За комунисте главна сврха устанка била је да се помогну ратни напори СССР. Током лета 1941. они су нападали готово искључиво органе цивилне власти, а не окупаторе. Затваране су катастарске управе, срески судови и начелства, спаљиване земљишне књиге, уз речи „Нема више твоје или моје него је све наше“. Пљачкани су угледни домаћини, неретко и убијани, па се већ у овом периоду може говорити о почетној фази грађанског рата у Србији“, сматра др Димитријевић.

Према неким изворима чак неколико стотина коминтерниних професионалних револуционара у јулу 1941. дошло је у Србију. Њихово обрачунавање са свима који су им били сумњиви запањило је и истакнуте српске партизанске устанике, какав је био Драгојло Дудић. Он је у дневнику оставио сведочанство о „анархизму неких другова“ који су убијали свештенике, угледне домаћине, сеоске одборнике, резервне официре.

„Поједина убиства од лета 1941. изведена су с невиђеном бестијалношћу. Неки од извршилаца тих убистава нису били родом из Србије или нису били српске националности као Борота, Мајер, Филиповић, Леви. Они који су учествовали у шпанском грађанском рату као Жикица Јовановић су били посебно немилосрдни. Убиства која су извршили на готово ритуалан начин тешко да се могу оправдати било каквом револуционарном мисијом“, каже др Димитријевић.

Он подсећа да је због ужасних немачких репресалија према цивилном становништву Дража Михаиловић крајем 1941. зауставио своје снаге. Комунистички врх који је водио партизане сматрао је, пак, да су одмазде корисне за њихов покрет, јер се бежећи од немачких репресалија све већи број људи придружује устанку.

Изнуђена колаборација

Генерал Милан Недић доведен је у августу 1941. из кућног притвора пред немачког команданта који га је ставио пред избор – или ће прихватити да формира владу или ће Србија бити подељена међу суседним квислиншким државама и нестати.

„Недић пристаје да оформи владу и оружане снаге за борбу против устаника. Ушао је у изнуђену колаборацију, иако је знао да ће сносити тешке последице кад дођу ослободиоци, ко год они били. Пристао је у нади да ће зауставити масована хапшења и погубљења цивила у одмаздама“, каже Димитријевић.

Он наглашава да Недићеве оружане снаге нису учествовале у прогону јеврејског становништва.

„Тиме се у Србији бавио искључиво начелник СС полиције, чак ни Вермахт није имао увид у његово деловање. Органи Недићеве војске од формирања у септембру 1941. нису учествовали ни у једној операцији или акцији која је везана за јеврејско становништво“, истиче др Димитријевић.

Борис Субашић / Новости

http://www.vaseljenska.com/vesti/okupiranom-srbijom-haralo-12-vojski/

Friday the 20th. UG Jastrebarsko1942