Мило Ломпар: Зашто траже да промијенимо свијест?

Штампа
Категорија: Nekategorisani članci
Датум објављивања Аутор Super User

Ускоро ће изаћи нови двоброј часописа „Људи говоре“ (Торонто). У новој рубрици ”Дух самопорицања” објављујемо приказ најзначајније есејистичко-полемичке српске књиге која је изашла у последњих 20 година, по којој смо дали име овој рубрици, и изузетно актуелан и пунозначан интервју са њеним аутором проф. др Милом Ломпаром.


У чему је разлика самопорицања српских великаша из средњег века, на пример сестрића цара Душана Дејановића и Краљевића Марка Мрњавчевића који су се борили на страни Турака, а против Срба, од оног срамног одсецања главе вожду и куму Карађорђу од стране обер-кнеза Милоша Обреновића и ових најновијих самопорицања квази-демократских председника који су испоручили главе четворице српских председника и педесетак српских генерала, војника и интелектуалаца који су бранили свој народ и државу у грађанском рату у Југославији и од НАТО агресора?

— Прва разлика пребива у околностима које разликују средњовековно од нововековног друштва. Те околности дају посебно значење схватању народносног одређења у средњем веку у односу на много одређенији и обавезујући садржај националног одређења у бурним догађајима нововековне историје. Постоје, међутим, и оне разлике које премошћавају наизглед непрегледни јаз између удаљених времена. Оне почивају на сродним и константним значењима човековог избора у сличним околностима: ако се неко понашање у средњем веку – у окупационим околностима – разликује од нашег данашњег понашања, онда то не мора бити само услед деловања сталешког схватања света и аристократског морала у средњем веку него и услед различитих одговора које дају саме историјске личности као такве. Не разликују се само историјска времена него и људи у њима.

Учествујући на турској страни у бици на Ровинама 1394. године, у којој је – као и кнез (потоњи деспот) Стефан Лазаревић – учествовао на турској страни, Краљевић Марко беше рекао: „Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату.“ Жеља му се испунила, јер је погинуо, као што су и Турци поражени од војске влашког војводе Мирче. То није самопорицање: он је био турски вазал, приклонио се незаустављивој стихији османске силе, али није у свом духу – како нам је то пренео Константин Филозоф – поунутрашњио оно чему се у свету морао приклонити. Разлика није безначајна: у часу када попусте окови силе, човек може настојати – и по правилу и настоји – да доведе у склад своје место у свету са својим духовним светом.

Није било самопорицања ни када је – у бици код Никопоља, 1396. године – кнез Стефан Лазаревић показао своју војну снагу и спретност, јер је његовом заслугом Турска победила велику крсташку војску коју су сачињавали Французи, Немци, Енглези, Мађари и војска влашког војводе Мирче. Тада је, у знак султанове захвалности, Стефан добио некадашње земље Вука Бранковића: од Дечана до Приштине. Било је ту витешког поимања лојалности суверену и чувања сопствених државних интереса. И било је јунаштва: као када се, у бици код Ангоре (1402), у којој је Бајазит поражен од Монгола, у којој је султан заробљен и одведен да умре у ропству, кнез Стефан истакао у мери да је један летописац забележио како се „само један Лазарев син стално држао храбро са својом војском против непријатеља“. Нису српска јунаштва само плод уобразиље народног епског певача него су посведочена самом историјском стварношћу.

Да нема ни говора о самопорицању, откривају нам деспотови чинови: добивши прилику за самосталније деловање, јер је у Турској отпочео рат између претендената на султанов престо, он је повукао читав низ државних потеза којима је учврстио положај српске деспотовине. Међу тим потезима – никако то не би ваљало превидети – посебно место је заузимала разнородна и вишесмерна културна политика: од реформе језика до преписивања и превођења књига, од удомљавања избеглих песника, музичара и сликара до изградње и осликавања манастира, српска деспотовина нам је завештала – и до нас је допрло кроз таму турских векова – последњи сјај средњовековне духовне светлости и први зрак јутарњег ренесансног руменила у српској култури.

У том духу – само са неупоредиво ниже цивилизацијске пречаге, услед вековног ропства – настаје Милошева владавина: слабо писмен, примитиван, натопљен оријенталним осећањем света и моћи, крвник многих вредних људи, властохлепан и среброљубив, књаз Милош је на сваки начин настојао да унапреди земљу којом је владао. Не треба заборавити да је Слободан Јовановић писао како је једини наш владар који је имао осмишљену економску политику био неписмени књаз Милош. Да ли бисмо то могли казати за наше садашње властодршце?

У чему је онда разлика између вољних и невољних заточника туђинске власти у нашој историји? Ритам самопорицања – у мом разумевању српских историјских токова – репрезентативно оличавају две историјске формације: јањичарска у средњем веку и комунистичка у новом веку. Оне припадају различитим временима. Оне имају читав низ припремних стадијума у српској историји: процес присилне и добровољне исламизације свакако је предуслов за настајање јањичарског синдрома као историјског понашања, као што је југословенска идеологија идеални постамент за обликовање комунистичког синдрома у новијој српској историји. Ниједан од ових предуслова није закономеран: било је много праваца исламизације и југословенства који су заобилазили саблазан јањичарског или комунистичког менталитета у нашој историјској егзистенцији. Али, у сваком од ових предуслова постоје неопходни моменти који могу довести – као што су и довели – до испољавања историјског ритма самопорицања.

Да је то тако, видимо ако се осврнемо – као што смо то учинили и у историјским примерима средњег века – на недавне учеснике и околности. У 1989. години, као години у којој се руши свет који оличава Берлински зид, у часу када посмртна звона обележавају испраћај комунистичког света у ропотарницу историје, у време када – услед ових епохалних ритмова – подрхтавају темељи титоистичке Југославије, када се над српски народ надноси злокобна историјска сенка, Добрица Ћосић – као некадашњи политички комесар, као партијски повереник у културним пословима, као вишедеценијски предводник антититоистичке опозиције у једнопартијском систему – без имало зазора изјављује: „Поново да се родим, поново да имам двадесет година, и са овим историјским сазнањима и поразним исходима своје социјалистичке и партизанске идеологије, опет бих био партизан и ратовао бих против четника и четништва.“ Он, дакле, обнавља идеолошку поделу која је премрежила јавну свест у пет деценија титоизма: он то чини у часу када нестаје идеологије на којој је та јавна свест образована.

У исто време, у 1990. години, на оснивачком скупу ХДЗ-а, пре било каквих избора, Фрањо Туђман – и партизан, и комунистички генерал, и антититоистички опозиционар – износи своје програмско опредељење, јер каже како НДХ није била само квислиншка творевина него и израз историјских стремљења хрватског народа. Он, дакле, унутар хрватског становишта успоставља мост између две Хрватске: комунистичке и усташке.

Питање гласи: зашто Добрица Ћосић не може да каже оно што је рекао Фрањо Туђман? Зато што у комунистичкој идеологији има нечег непрелазног у односу на српску грађанску традицију, чак и антифашистичку, што су четници свакако били, без обзира на различите моменте и садржаје њихових историјских поступака. У комунистичкој идеологији, истовремено, нема непрелазног момента када је реч о усташкој – безусловно фашистичкој и расистичкој – хрватској традицији.

У часу када идеолошке разлике (комунистичка идеологија, југословенска идеологија) постану онемогућавајући моменат у националном самопрепознавању (српско становиште) или кад се државна посебност (Црна Гора) и културноисторијска посебност (Војводина) претварају у националне посебности на делу је дух самопорицања. Да би, међутим, тај дух постао историјски вектор, неопходно је да се кристализује у симболичким формама живота. Јер, тек тада се идеолошки свет психолошки и културно протеже на историјски свет. Тада настају – у XX и XXИ веку – нове нације, језици и цркве. Како то изгледа? У Кнежевини Црној Гори је – на попису 1909. године – било 90% Срба, да би – на попису 1948. године – Срба било 1,87%. До тога није могло доћи спонтаним него насилним путем. Да би историјски процес, међутим, могао постати неповратан, он је потом морао бити непрестано идеолошки и културно надограђиван.

Тако настаје историјска формула самопорицања: све што је српско – у прошлости, у култури, у трајању – треба свести на србијанско, да би оно што није србијанско – као Његош, Андрић, Селимовић, Куленовић, Лубарда – временом престало да буде српско.

Народ у Србији је сменио самопорицатељску власт жутих квазидемократа, који су изнедрили глупаву паролу ”Европа нема алтернативу”, а изабрао ново-стару напредњачко-социјалистичку власт, али остао је ”дух самопорицања, најмрачнији покрет српске културе и његова глупава парола Европа нема алтернативу”. О чему се ту ради када за том истом идејом срљају и жуте и црвене демократе не питајући народ коме, тобоже, служе?

— Реч је о једном истоветном историјском ритму који омогућава да промена власти не буде и промена режима. То значи да спољни чиниоци – као налози западних сила – морају бити претворени у унутрашње чиниоце, да би могли настати наизглед неусловљени плодови мисли и чинова који се закономерно поклапају са западним интересима. Није довољно овладати земљом и народом, већ је неопходно овладати колективним разумевањем света у колонизованој или окупираној земљи. Неопходна је, дакле, идеологија. Трећи услов Немачке – да би се сагласила са одређивањем датума у који ће Србија отпочети преговоре за приступање Европској унији – гласи: неопходна је промена свести. Он делује као престилизовани трећи услов аустроугарског ултиматума из 1914. године, у којем је записано да се српска влада мора обавезати „да избаци без одлагања из јавне наставе у Србији, како у погледу наставног особља тако и у погледу наставних средстава, све оно што служи или би могло да послужи стварању пропаганде против Аустро-Угарске.“ Тај став није никаква случајност. Тако је Ролф Дитер Клуге, професор универзитета и директор Славистичког семинара Универзитета у Тибингену, предложио 1999. године „да се српској деци забрани у школама учење српске националне поезије.“ Зашто се, дакле, константно понавља захтев за променом свести? Зато што само промена свести обезбеђује неповратни смисао насиљем устоличених чинова и мисли.

У томе је смисао пропагандног слогана Европа нема алтернативу. Тај слоган је кључна идеолошка окосница која има застрашујући смисао упркос несумњиво кловновским својствима њеног најгрлатијег протагонисте. То је онај човек који је – као председник Србије 2010. године – изместио, у складу са некритичким усвајањем овакве беусловности, одлучивање о Косову и Метохији из Уједињених нација. Тако је отклоњено наше присуство са места у којем је Србија могла рачунати на помоћ Русије и Кине, као и на разумевање поштовања достојног броја других држава. Где је, онда, смештена одлука о судбини не само Косова и Метохије него и целе Србије? У Европску унију. Какав је распоред сила у тој организацији? У њој Србија не може рачунати ни на једну силу са одлучујућим утицајем. И шта још? Ни могући приврженици наших молби не могу бити одвећ гласни и делатни, јер – као чиниоци знатно слабије снаге од Немачке – ипак морају превасходно бринути о својим интересима.

У сасвим конкретним условима предизборне кампање – у априлу 2012. године – истинска вододелница није више између власти и опозиције. С разлогом кажемо да је власт привилегована у медијима а да је опозиција потиснута. То је тачно, али није ту вододелница. Јер, има опозиционих странака које запремају више простора на јавној сцени од других опозиционих странака. То није у вези са њиховом величином. Јер, јавна вододелница иде између странака које су за ЕУ – било да су владајуће или не – и странака које за то нису. И док и евроентузијасти, и евроопортунисти, и еврофанатици, имају привилегован простор за своје аргументе, дотле они који су скептични према ЕУ немају простора за своје аргументе. То значи да присуствујемо идеологизацији политичке воље.

Ако дајемо јавно идеолошко првенство једној политичкој оријентацији, онда поново враћамо у јавност идеолошки дискурс. Тако смо – у јеку предизборне кампање 2012. године – могли да прочитамо у Политици, у чланку једног социолога, како је бити против ЕУ – срамота. То је – нота бене – написао човек који је професор универзитета. Он једну моралну категорију преноси на политичку оријентацију. То је класичан облик идеологизације. Ако је красти срамота, ако је лагати срамота, ако је чинити недостојна дела срамота, ипак то нису политичке него моралне чињенице. Јер, бити у политичком смислу чак и у заблуди није никаква срамота. То је једноставно заблуда. (Подразумева се да је реч о оријентацијама које искључују позивање на насиље.) Он, међутим, каже да је евроскептичка политичка оријентација – срамота. Он, дакле, јавно и једноставно идеолошки дискриминише становништво које се приклања таквом политичком мишљењу.

Управо је та идеологија у интелектуалцима добила своје оруђе. Јер, то никад не могу да ураде ни прагматици нити политичари. Политичари могу да поставе сцену и да обезбеде средства. Али, сцену попуњавају интелектуалци. Интелектуалци скривају политички садржај изборних тема, све теме које имају политички набој су склоњене, оне не постоје, делегитимизоване су, проглашене су или мање вредним или непостојећим. Тада су интелектуалци заиста у прединтелектуалном стању свести: они не виде чињенице какве јесу, оне не желе да се суоче са разлозима због којих су чињенице такве, него настоје да погоде политичко очекивање. Управо растућа идеологизација јавне свести повећава могућност друштвених сукоба. У интервјуу за Хрватску телевизију – 21. априла 2013. године – Латинка Перовић каже како је однос две Србије „борба на живот и смрт“. То понавља два пута. Тако се стари комунистички слоган о уништење непријатеља појављује у демократском шипражју европске агенде. Свест о уништењу јесте оно што открива континуитет.

Каква памет и какав морал су могли условити овакав редослед догађаја? Била је то организована и медијски привилегована – до насилне јавне једнообразности развијена – мисао о томе како Европа нема алтернативу. У њеној сенци су нам наметнути и други злокобни садржаји: противуставни Статут Војводине или скупштинска резолуција о Сребреници. Сви који би јој се противили били су што је могуће више потиснути са јавне позорнице, док су неки од њих веома често били подвргавани медијској криминализацији. Тако је створена слика: они који се противе некритичком усвајању пароле Европа нема алтернативу, без обзира какве доказе и чињенице да износе, могу бити или чудаци и намћори, јуродиви следбеници теорије завере, или хулигани, криминалци и разбојници.

То је институционално заковано у четворогодишњој владавини пароле да Европа нема алтернативу. Тада је оглашен и наум о неопходности промене српског културног обрасца. Будући да је та промена неминовна, пошто нема алтернативу, сваки јавни улог у корист колонијалне идеологизације има привилегован положај. Јер, он води промени културног обрасца. Да ли је говор мржње када Пешчаник назове председавајућег УН – „наопаким националфашистичким умом“? Могло би се тако помислити, јер ништа у његовом понашању не нуди оправдање за такво именовање: његови поступци нам могу изгледати више или мање симпатични, више или мање користољубиви, више или мање оправдани или сврсисходни, како кад и како коме, али никако нису – ни по једном критеријуму – фашистички. Ако се, међутим, сетимо да је он добио ту ознаку због тога што је омогућио да се „Марш на Дрину“ изведе на светској позорници Уједињених нација, онда ствари постају јасније. Јер, то извођење се не уклапа у задату промену српског културног обрасца.

Како се догодило да је наше секуларно свештенство у длаку истоветно реаговало као и босански глобални и локални медијски тужиоци, који су ову свечану песму неистинито повезивали са ратом на тлу титоистичке Југославије, док је чак и њујоршки дневник знао да је „Марш на Дрину“ композиција посвећена одбрамбеном рату Србије из 1914. године? Зато што наше секуларно свештенство тежи продужавању и унапређивању титоистичког наслеђа, јер у њему одлучујуће место заузима појам српске кривице. Отуд је „Марш на Дрину“ постао знак за нечији ни мање ни више него – фашизам. Под сумњом је, дакле, целокупна српска историја: није ли не тако давно пала реч о неопходном преиспитивању улоге и смисла Карађорђевог устанка? Неопходно је, дакле, испунити осећањем кривице сваку пору српске самосвести и историјског трајања, ма колико да су удаљени од деведесетих година прошлог века, као што је неопходно обременити сваког младог човека теретом идеологизоване кривице.

Овај идеолошки и политички пртљаг је кристализован у годинама неприкосновене владавине злог кловна, јадранског светионичара и „лидера у региону“: посебно између 2010 и 2012. године. У часу када нису само пропустили да се разрачунају са овим идеолошким и политичким пртљагом него су отворено прионули уз његове налоге, садашњи носиоци власти избрисали су сваку разлику између себе и својих претходника. Јер, они – својим поступцима – оправдавају оно чиме тврде да су условљени. Они претварају чинове својих претходника у прихватљиве или изнуђене историјске трагове. Ако у историјској перспективи сви ти чинови – и њихови, и претходника им – понесу одредницу националне издаје, онда нема битних разлика него су на делу само разлике у интензитету код партијских протагониста истоветног историјског кретања. Јер, заједно су зајемчили наставак ритма самопорицања.

Не треба превидети да се у таквом распореду сила одвија особена размена: страни чиниоци појављују се као гаранти домаће власти, као њени медијски и новчани подупирачи, па човек добија да влада, док опстаје непрекинута дужност сваке власти да заузврат испоручи одређени део државних и националних интереса. Основна формула је прецизна: да бисте добили временски ограничен период власти, неопходно је да неповратно отпишете део државних и националних права и интереса. Ту није крај. Јер, после сваког отписивања државних и националних права неопходно је у јавној свести усидрити прикладна идеолошка образложења, попут појмова српске кривице, неопходних прилагођавања модернизацији, уважавања реалности. Та образложења треба да прожму образовни, културни и јавни простор, да би оно до чега је дошло отвореним насиљем, које нема никакве везе са универзалним људским правима него је у служби западних интереса, било претворено – у свести нових нараштаја – у оно што је настало спонтано и оправдано. Отуд трећи услов Немачке гласи: неопходна је промена свести.

На чијим крилима се данас над Србијом одржавају титоисти и њихово секуларно свештенство?

— Увек је предодређујући страни утицај. Одлучујућа разлика се успоставља у односу на то чији је то утицај, као и ко су његови домаћи протагонисти. Од те две чињенице зависи како се обликује културна подлога, која – у дугом трајању – доноси и аутономне плодове, јер временом може створити такву јавну свест која би отежавала или ублажавала наметање штетних утицаја.

Ако прочитамо сећања Василија Штрандмана, чиновника руског посланства у Србији пре и током Првог светског рата, веома лако се суочавамо са сазнањем о томе да нестанак Србије није био никаква академска замисао. Подела Србије по угледу на поделу Пољске у XВИИИ веку била је значајна претпоставка у немачко-аустроугарским замислима око 1910. године. Она је играла улогу и у настојањима тадашњег бугарског владара Фердинанда Кобурга непосредно пре склапања Балканског савеза. Томе је ишла у сусрет енглеска увереност у то да ће Србија претежно постати део Хабзбуршке монархије, док ће њени делови припасти Бугарској и Албанији. Занимљиво је мишљење енглеског посланика у Београду, сер Ралфа Пеџета, да Црна Гора треба да остане независна, јер се у њој сударају италијански и аустријски интереси. Тако се мислило у европској дипломатији пред балканске ратове.

Али, зар није Фридрих Науман – и 1915. године – оценио како српски народ, као и сваки народ, има право на постојање, уколико не буде „реметилачки фактор“ на замишљеној трансверзали немачких интереса између Берлина и Багдада. А шта уколико буде био оцењен као препрека? Трагове свести о злокобности таквих замисли проналазимо на најнеочекиванијим местима. Тако Кашанин – пишући о Скерлићу, 1968. године – наизглед успутно помиње како се овај велики књижевни критичар „бојао за Србију“, јер је припадао народу „који није знао да ли ће сутра живети, или ће умрети“.

Титоизам се, пак, појављује – по први пут у нашој историји – као унутрашњи, делотворни и институционализовани чинилац који – у колективном саморазумевању Југославије – ствара свест о српском народу као „реметилачком фактору“. Отуд је управо он неопходан у актуелном историјском стадијуму који долази после њега. Није, дакле, неопходан као остварење социјалне правде него као стратегијска подлога за актуелну неутрализацију српских права.

Јер, он минимализује и инфантилизује сваку актуелну свест о знаковима времена. Ако албански средњошколски уџбеници наглашавају како су Прешево, Бујановац, Медвеђа, Врање, Бар и Подгорица неправедно остали изван Албаније, што је културна политика која има прецизан смер и циљ, како објаснити спремност људи у Подгорици да гласају за ону власт која их чини зависним од албанских интереса? Ти интереси су њима непосредно пред очима. Ако то не виде, онда то значи да су сами себе ослепели. Какво је њихово осећање сопствених интереса када усвајају представу о српском угрожавању њихове државе? Само усвојеном и појачаном представом о „реметилачком фактору“ коју је титоизам усадио у јавну свест. Само отуд проистиче самопорицање толиког замаха. Оно и чини да нестајање Србије никако није пука академска замисао.

Издавачка кућа Службени гласник из Београда прошле је године издала књигу аутора из Загреба, проф. др Миливоја Солара, који у свом лексикографском уџбенику Књижевни појмовник присваја српске писце и српске народне песме у корист хрватске књижевности, да би ове године објавила и његову Теорију књижевности у којој нема ниједног стиха или примера из пера било ког српског песника или писца. Тако ће српски ђаци и студенти учити о метафори или о историјском роману на примерима стихова само хрватских писаца. Уредници издавача били су све угледни српски књижевни критичари и универзитетски професори књижевности. На другој страни академик Предраг Палавестра у интервјуу, почетком 2013. године, жали се да је Крлежа сада скоро непознат у Србији. Истовремено, Ви у својој књизи Дух самопорицања кажете ”да у нас не постоји неко свесно кретање против делотворне и дуготрајне стратегије по којој целокупну српску културу – као историјску културу контакта три вере – треба свести на државну формацију Србије, што значи да све што је српско треба претворити у србијанско, па отуда треба поништити све трагове српске културне прошлости у Црној Гори, Босни и Херцеговини, Хрватској и Македонији. То нам показује како српска културна политика једноставно не постоји, зато што се некритички утапа у апсолутни опортунизам наше државне политике”. Нису ли то, још увек, титоизам и крлежијанство као цензори српске културе и културне политике? Ако нама из расејања, који се професионално и активно бавимо српском књижевношћу и културом, делују збуњујуће поступци уредника Службеног гласника и изјаве о Крлежи српског академика, историчара књижевности,како да се у том, најблаже речено, конфузном стању оријентишу ђаци, студенти и грађани Србије?

— Примери које наводите показују колоплет различитих и разнородних дејстава која обликују српску јавну свест. Тако уређивачке одлуке Службеног гласника и јавне изјаве доскорашњег секретара Одељења за књижевност САНУ можемо повезати на неколико нивоа. У идеолошком смислу, реч је о привилеговању југословенства у српском културном простору. У политичком смислу, реч је о привилеговању политичке оријентације Демократске странке као носиоца политике по којој Европа нема алтернативу. У личном смислу, на делу је лично користољубље.

Свакако да је најмање важан ниво личних користи, премда он показује на каквим начелима је заснована српска култура, као и какво друштво настаје у оквиру европске политичке оријентације. Није реч о човековом личном моралу као таквом него о култури која кроз однос са нечијим личним моралом открива како је устројен јавни морал. Отуд процена човекових чинова има значаја само уколико је одмакнута од подручја приватности, односно у оној мери у којој су човекови поступци постали део опште јавне свести.

Нико не зна да је Никола Милошевић, који је деценијама био репрезентативна фигура наше интелектуалне и духовне позорнице, умро оставивши хипотеку над сопственим станом. Од службених прихода предвиђених за странке које имају посланике у српској скупштини, његова СЛС – коју је он представљао, због које је и болестан седео у скупштинским клупама – купила је, међутим, неколико станова. Тако је обезбедио странци оно што није обезбедио себи.

Нико не зна да је Михаило Ђурић, који је одробијао девет месеци зато што је – 1971. године – рекао да се Југославија претвара у географски појам, умро у стану који није могао да откупи, пошто је имао само станарско право, док су готово сви људи у овој земљи откупљивали станове за неколико стотина евра. Он никада није тражио да у тој ствари дође у равноправан положај са толиким својим сународницима.

Није реч о томе да ли су они били вешти и сналажљиви људи него о томе да се њихова лична некористољубивост – доведена до максимума – у нашој средини уопште не цени, чак се човекова доследност извргава руглу. Није то нешто што је било раније непознато. Они су – можда и не знајући – наставили једну готово невидљиву линију у јавном ангажману наших врхунских професора и интелектуалаца. Тако је – увређен неоснованом примедбом о личном користољубљу – Љубомир Стојановић напустио не само положаје до којих је дошао политичком каријером него и права стечена професорском службом. Ствари су изгледале – по речима Милана Грола – овако: „Дугогодишњи професор Велике школе, министар, председник владе и државни саветник, остао је одједном без икојег сталног прихода.“ Одлучујућа је друштвена поента свих ових чинова: непоштовање човековог личног морала у јавним пословима погубна је константа српске културе, без обзира на владајућа времена и прилике.

Какав лични морал у јавним пословима показује Гојко Тешић, уредник Службеног гласника? Када је нова српска влада одлучила да смени директора Службеног гласника кога је поставила Демократска странка, Гојко Тешић – као високи дужносник ове странке – скупљао је потписе за петицију против овог чина који је оценио као антикултурни. Када је – неколико месеци потом – иста та српска влада поставила Гојка Тешића за председника Управног одбора Народне библиотеке Србије, овај врли заточник демократске културе није оклевао да прихвати ово намештење. Какав нам се концепт српске културе онда сугерише? Уколико угрози интересе Гојка Тешића, јер смењује директора Службеног гласника, у којем је Тешић само у 2012. години зарадио око 45.000 евра, онда српска влада спроводи антикултурну политику. Али, уколико постави Гојка Тешића на место председника Управног одбора Народне библиотеке Србије, онда наш врли заточник демократске културе не одбија намештење које му додељује једна влада чију политику је сам огласио као антикултурну него га прихвата. Ваљда је влада у том часу постала влада која спроводи исправну културну политику? На таквом личном моралу темељи се наша јавна свест.

Политичка резонанца јавне свести је оно што одсуство личног морала претвара у општи поредак. Јер, када високи функционер Демократске странке, као неко ко сматра да владајућа странка спроводи антикултурну политику, прихвати да постане учесник управо оне културне политике коју је јавно осуђивао, онда то показује да не постоје никаква уверења и идеје у нашој културној политици: ни код партија и интелектуалаца на власти нити код оних у опозицији. Јер, ако човек има левичарска уверења, онда је нормално да подржава ону власт која је у складу са његовим схватањем живота и културе: да јавно заступа оно што сматра да је добро. Када се – вољом народа – власт промени, има ли ичег природнијег него да човек постане део опозиције, да настави да заступа оно што сматра да је добро? Такво понашање омогућава да се у једној култури временом диференцирају леви и десни интелектуалци, да постоји нека јасноћа на позорници, да се различитост политичког спектра успостави према идејама и вредностима.

Ако до свега тога не долази, онда није реч само о срамотном личном моралу нити о његовој рђавој политичкој резонанци, него о томе да је – са становишта делатних сила – пожељан управо збуњујући изглед културне и политичке позорнице. Јер, ако је на позорници стање такво да се ништа не може разабрати, онда на њој суштински делују неоглашени континуитети. Један такав континуитет представља југословенска константа српске културе. У њој се сустичу и одлука Службеног гласника да српски ђаци и студенти уче о књижевнотеоријским појмовима само на примерима из хрватске књижевности и жал академика САНУ због слабог присуства Крлежиних дела у нас. Јер, обе чињенице – што би ваљало уочити – настоје да унапреде положај хрватске традиције. То сам назвао наслеђем титоистичког југословенства, јер се тако обликује српска култура у чијем се средишту налази хрватско становиште.

То нема својих последица само у култури, већ се – будући да је култура основ политичког деловања – дугим трајањем преноси на најразличитија подручја живота. Тако се сада – читамо у Политици од суботе 6. априла 2013. године – воде преговори о томе да Хрватска настави да буде привилегована у извозу цигарета у Србију, односно да се на њу не примене царинске стопе предвиђене за све земље Европске уније, иако Хрватска постаје члан Европске уније. Преговара се, дакле, о томе да Хрватска – пошто је добила жељене погодности уласком у Европску унију – задржи и оне погодности које је имала зато што није била члан Европске уније. Да ли је то нормалан начин размишљања у једној земљи? Да се не би затворила радна места у Хрватској, потребно је да Србија омогући мању царину за хрватске цигарете од царина предвиђених за земље Европске уније и на тај начин смањи број радних места фабрика цигарета у самој Србији. Да ли је јавна свест у којој је могуће да се о оваквим стварима преговара уопште нормална јавна свест?

Све се то догађа у часу када се у Загребу одржавају протести на којима 25.000 људи не дозвољава употребу ћирилице у оним општинама у Хрватској у којима српска мањина има право на службену употребу ћирилице по европским стандардима: изузимајући Хрватску из европских обавеза када је реч о Србима, било да је реч о трговини цигаретама, било да је реч о употреби ћирилице, Европска унија показује – по тачним речима Ноама Чомског – како има расистички однос према Србима. Како је он то могао да уочи, иако су српске теме ушле у његов фокус само услед дугогодишњег анализирања америчке политике, иако он – дакле – није ни био нарочито посвећен строго нашим историјским заплетима, док је једно тако очигледно сазнање промакло свим српским евроентузијастима, еврофанатицима и евроопортунистима, кроз чије је животе прошло толико упућујућих садржаја?

Сада ваља повезати ствари: државни српски издавач настоји да наши ђаци и студенти уче из књижевних дела само хрватских писаца, српски академик настоји да се повећа Крлежино присуство у нашој средини, премда нема никаквих назнака да хрватска култура помишља на било какву узајамност, док српски државни органи истовремено преговарају да хрватске цигарете остану привилеговане у тржишним условима Србије. Зар то није – у сегментима трговине и науке – дугорочно обликовање српске културе као културе у чијем се средишту налази хрватско становиште?

У таквим околностима је природно што нисам могао прихватити понуду министра културе – упркос личним симпатијама према њему и упркос поштовању за његово настојање да заснује сталну поставку историјског музеја – да постанем директор Народне библиотеке Србије. Јер, питање које моја књига поставља веома је једноставно: зашто је неопходно да околности буду овакве?

Академик Палавестра и ви сагласили сте се у разобличавању титоистичких ставова либералног свештенства у књигама и есејима Радомира Констатиновића. И Мирослав Крлежа је разобличавао философију паланке код Срба и Хрвата (балканску) с марксистичких позиција, а ипак се ви и Палавестра не саглашавате у оцени Крлежине естетике и етике?

— Код Крлежине критике српске и хрватске паланачке свести – како сам у својој књизи показао – ваља бити свестан да је она само наизглед истоветна, јер почива на битном асиметричном симетризму. Оштра и наизглед бескомпромисна критика хрватских жалобних провинцијалних прилика, иако је каткад имала идеолошку резонанцу, никада није извлачила битну консеквенцу, пошто никада није подразумевала усташку компоненту хрватске политике. Крлежа се – напротив – веома трудио да одвоји усташку идеологију од хрватске политике. Крлежина критика српске паланачке свести подударала се у много чему са његовим аустроугарским интелектуалним и политичким залеђем, подразумевала је сталну оптужбу српских грађанских традиција за хегемонијалну политику српског национализма и – штавише – анимализовала читаву једну средину и културу. У тој ствари Философија паланке је вођена сродним надахнућем.

Све нам то показује да је Крлежина критика српске и хрватске провинцијалне свести била различито идеолошки мотивисана, будући да је обликована у складу са темељном идејом титоистичког југословенства као – како је казао Јосип Видмар – југословенства са хрватском доминацијом. Како Палавестра настоји да рехабилитује српску грађанску традицију, до критике Константиновића долази због негативног осветљавања српске грађанске традиције у Философији паланке. Зашто је, међутим, оцењивање Крлежиних погледа – код Палавестре – ипак позитивно кад је Крлежа управо српску грађанску традицију вишеструко обезвређивао?

Ако схватимо да је титоистичко југословенство идеолошки конструкт који се састоји од два чиниоца, јер му припадају и комунизам и југословенство, ствари постају разумљиве. Неприхватљив по комунистичкој компоненти своје мисли, Крлежа је Палавестри ипак неопходан због хрватског југословенства. Константиновићево српско југословенство могло се занемарити у корист српских грађанских репрезентаната југословенства, док је Крлежа остао као најприхватљивији представник хрватског југословенства. А без та два југословенства нема критичарске и политичке идеологије коју заступа Предраг Палавестра. Отуд његово афирмисање југословенства претеже – у његовој оцени Крлеже – над његовом осудом комунизма. Очигледно је колико је Палавестрина оптика друкчија од оне коју сам настојао да представим у Духу самопорицања. Јер, у мојој књизи је предложена темељна критика титоистичког југословенства и поновно афирмисање једног важног појма српске културе и политике XИX века. То је српско становиште.

Позив интелектуалца као да захтева од њега да не пролази глув и слеп кроз време у којем се налази. То свакако не значи да он треба да се поистовети са тим временом. Као што не треба да све своје мисли везује за њега.

http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=33019#.UZd0WkvlxuB.facebook

Wednesday the 23rd. UG Jastrebarsko1942