Logor u Gornjoj Rijeci kod Marofa

Дјечији логор у Горњој Ријеци мјесту близу Новог Марофа, на путу према Крижевцима, се налазио у просторијама старог дворца Рубидо.  Ту су, у прољеће 1942. године, прво билa логорисанa јеврејска и српска дјеца и жене које су до краја маја премјештенa у друге логоре или убијенa.
Од 24. јуна Горња Ријека постаје логор за српску дјецу са Козаре. Званични назив логора је био „Дом за избјегличку дјецу". Логор је био под управом Усташке младежи а циљ логора је био да се српска дјеца, која су остала без родитеља, одгоје у усташком духу и постану јањичари.
Први транспорт од 100 српске дјеце из Уштице стигао је 24. јуна 1942. године. Након тога пристигло је још неколико транспорта дјеце старости од 7 до 10 година, 2. јула још стотину дјечака, а два дана касније и нова група од још 200 дјечака. Дјечаци су добили дрвене пушке и били су обучени у усташке униформе од папирне тканине. Усљед тифуса велики број дјеце из Горње Ријеке је умро. Налази се податак да је током јула умрло око 200 дјечака који су покопани иза зидина старог дворца.


Велики хуманиста проф. др Камило Бреслер из Загреба успио је спасити дио дјеце из логора. Он нам је и оставио свједочење о приликама у логору: „У току кампање спашавања козарачке дјеце настојао сам да сазнам сва мјеста и концентрационе логоре у којима има дјеце. Тако сам сазнао и за злогласни логор Горња Ријека код Крижеваца гдје се налази заточен велики број козарачке дјеце. Стрепио сам над судбином ове дјеце јер је Горња Ријека била познато мучилиште заточеника од тифуса, дизентерије, а касније и пјегавца. Више пута сам тражио од ресорног министра да ми дозволи да обиђем овај логор, но одобрење се увијек разбило на отпору усташке надзорне службе која је руководила овим логором. Сазнао сам да је заповједник усташки часник, студент технике, а замјеник му је неки заставник познати кољач. Није прошло ни 14 дана иза посјете министра „дјечијем дому“ Горња Ријека кад добијем допис:  „Преузмите смјеста дјецу, јер се здравствено стање погоршава.“ Још нисам ни стигао да организирам најнужније за транспорт и преузимање дјеце кад ми стигне брзојав: „Преузмите безувјетно сутра дјецу, јер заповједништво напушта Горњу Ријеку.“ Сутрадан са Драгицом Хабазин и још неколико сестара Црвеног крижа, отишли смо болничким колима и са два камиона у Горњу Ријеку да преузмемо дјецу. Претпостављао сам да је завладао пјегавац или каква друга заразна болест, јер сам знао за Горњу Ријеку као злогласни логор у којем су до пред кратко вријеме били заточени Жидови. Осим тога, већ сам преузео неколико група козарачке дјеце из разних логора, и сва су била заражана најмање дизентеријом. Ипак нисам предпостављао да усташе и младеж активно учествују у злочинима над недужном дјецом.
Заповједник логора био је један студент технике, из Петриње, а његов замјеник неки младић, за којег су ми касније рекли, да је познати усташки кољач. Одгајатељи-биле су елегантно униформисане чланице „усташке младежи“. Као помоћно особље биле су позване на обавезну праксу „часне радне службе“ студентице загребачког свеучилишта-десетак дјевојака, од којих смо неке нашли у сличном здравственом стању као дјеца. Било је рано јутро кад сам стигао у Горњу Ријеку, а сва дјеца су већ била на дворишту. Немоћно су и апатично лежала, дрхтала и шутила. Имала су на себи црна одијела без рубља – али на главикапу са усташком ознаком.
Брзо сам од једне студентице затражио попис дјеце, али ми она рече да та дјеца уопће нису пописивана. Кад смо позвали дјецу да се дигну, да их барем ми попишемо и смјестимо у камионе, дизала су се али многа нису могла ни да се држе на ногама, а камоли да се попну на камион. Отпремили смо их и утоварили у вагоне, које смо испословали у Загребу за превоз дјеце. На станици се око влака окупило тридесетак сељака, који су донијели нешто хране за дјецу. Кад су видјели дјецу и сазнали да су сва заражена тифусом, рекли су да се томе није чудити, јер су их стрпали у дворац одмах иза Жидова, који су умирали од тифуса. Питали смо их да ли знају, гдје су покопана дјеца која су умрла. Рекли су да су усташе то урадили тајно и да за то „не бу нико никад сазнал“.


Након што је дошао задњи камион, упитао сам, да ли су преузета сва дјеца. Једна од сестара одговорила је: „Сву коју су нам дали, јер болесници су остали“. „Болесници“? Нисам у први час схватио, јер сва ова дјеца били су тешки болесници. Са пар сестара се вратим натраг. Сада нас је дочекао заповједник јер је слутио да сам открио тајну преодгоја у „дјечијем дому“ усташке младежи. Без ријечи уђемо равно у зграду и пролазећи кроз неколико просторија у којима су као јасле у штали, један изнад другог била прикована уз зид три реда кревета, коначно нађемо болеснике. У двије собе величине 3x4 м, на тим трокатним уским полицама, на голим даскама, збијени једни уз друге, лежали су болесници – голи, покривенипокривени неким дроњцима. Потпуно сама дјеца, у свим стадијима пјегавца и агоније. На вратима иза нас стајали су заповједник и његов замјеник. Смијешећи се рекли су ми: „Па ваљда нећете то вући за собом. Само ви то оставите нама, до навече ми ћемо то уредит“. Имао сам осјећај да говоре са много рутине. Нису хтјели да нам даду болеснике, али кад нисмо попустили, пристали су уз увјет да потпишем да сам дјецу у реду преузео. Потписао сам што су тражили. Када смо изашли рекоше нам да су болесници већ у камиону. Погледам у камион и скоро сам се срушио. Два су камиона била до руба пуна дјечијих костура. Потпуно голу дјецу која се више нису могла ни мицати, набацали су у камионе као цјепанице. Умла су сва до једног у заразној болници у Загребу, када ми је упсјело да их смјестим. Осталу стотину се није могло премјестити у загребачке болнице – препуне дјеце из логора. Превезли смо их у Јаску, гдје су их, и поред готово безнадног стања, у којем су се налазила, доктори Драгишић, Давила, Глумац и Веисман, те остало медицинско особље, успјели у већини спасити.
Драгоје Лукић, Били су само дјеца, Бл, 2000, стр. 160

Saturday the 24th. UG Jastrebarsko1942