Као да сад пролазим кроз Јасеновац

Категорија: Svjedočenje djece logoraša

Судбине јасеновачка сећања Наде Станојловић, девојчице логораша из Поткозарја. У логору са пет сестара и маленим братом Славком. Мајку одмах убили.
Јасеновац сам преживела, а сећање ми не да да живим. Стално се враћају слике ужаса. С годинама, оне све више боле. Али нећу ни да заборавим. Плашим се да и други не забораве.


Нада Станојловић, рођена Тенџерић, из поткозарског Горњег Подградца, скида наочаре. Длановима притиска очи.

- Као да сад, баш сад, пролазим кроз тај ужасни логор. Сестра Љубица, најстарија, а још девојчица, вуче нас, млађе. Бориславу, Дару, Грозду, мене… и, нашег маленог брата Славка. Мајке нема. Где су је, у смрти, зауставили и како? Не знам. И то ме прогони. Сањам је. Нема лица. У логор сам стигла на њеним грудима. Тако сам мала била, а читав живот сам је жељна.

Разговарамо са Надом Станојловић у Умци, надомак Београда, у њеној и кући њеног супруга Драгише. Нежног и брижног Надиног сапутника, коме захваљујемо за овај сусрет и судбинску причу. Око ово двоје људи, који заједно већ пола века деле живот, на први поглед нема ниједног симбола, ниједног путоказа у горку прошлост. Ону, коју из велике љубави према својој животној сапутници, живи и њен супруг. Он је управо бележио свако њено сећање и сећање њених сестара на путу од завичаја до логора и касније – до ових година. Посветио им и роман “Живот моје Наде”.
Око ово двоје људи све саме играчке. Плишани медведићи, зеке, кучићи под балдахинима. И на све стране лутке…

- Желела сам децу, али вероватно од стреса није ми се посрећило да будем мајка – каже тихо Нада, све време држећи Драгишу за руку.

Време прошло. Почетак 1942. године. Сећање:

- Усташка експедиција упала у Горње Подградце. Пали куће, Србе утерује у колоне. Тата Лука, као војник Краљевине Југославије, већ је био заробљен и интерниран у Немачку. Нас, нејач са мајком Стевком терају у Јасеновац. Ту нас одвајају од ње. И више је нисмо видели. Не знам колико је било после тога, али знам да су нас децу, после, потрпали у некакав транспорт. У вагоне под сламом, па у коњске и воловске запреге. О нама је бринула наша најстарија сестра Љубица (15). Старала се о Дари, Борислави, Грозди, о мени, о нашем маленом Славку. Она нам је била и отац и мати. Славка је једва вукла. Мене је носила.

Овде Нада зауставља причу. Али, не може да заустави рамена која јој тресу цело тело.

- У том транспорту било је, ма, ни сама не знам колико српске сирочади – наставља када се малчице смирила.

- Зато су коњске и воловске запреге дуго тумарале од села до села. Тражили су се добри људи да нас, спасену сирочад, приме. Али ја данас мислим, ако смо икоме захвални за наше животе, сигурна сам да је то била госпођа Дијана Будисављевић. Она је спасавала мале јасеновачке логораше. Удомљавала их.

Љубица, и трећа по реду ћерка Стевке и Луке Тенџерић, Дара, одвојене су у Дугом Селу код Загреба. Поверене су на старање једној хрватској породици. Да помогну у пољу и кућним пословима. Неколико дана касније, на северу Хрватске, у селу Голи, између Драве и Костајнице, у самом центру села заустављен је други део транспорта, у коме је било још четворо деце Тенџерића. Српску сирочад, овде, траже и други добри људи. Четворо деце збијају се једно уз друго. Неће да се раздвајају.

    Пожелела сам, после скоро четири деценије, да посетим моје спаситеље, заправо, децу Катице и Павела Бећинај. Драгиша и ја, допутовали смо у село Голу где су ме, као малену, прихватили. Нисам затекла њих двоје, али јесам њихову децу. Био је то више него дирљив сусрет. Примили су ме као члана своје породице, кога дуго нису видели.

- А ко да нас прими свих четворо – прича Нада. – Одвајају, ипак, најстарију Бориславу. Додељују јој фамилију Укцин, а Грозду – Матезовима. Славка дају у друго село, удаљено од Голе. Мене су доделили Катици и Павелу Бећинај. Дивним људима, са чијом сам се децом срела после четири деценије. И то је, могу вам рећи, једно дивно сећање. Хвала и њима и Дијани. Али и старатељима мојих Бориславе и Грозде, што су допустили да се ми, сестрице, виђамо. Да не заборавимо једна другу… Са Славком се нисмо виђали… А он је, како су нам испричали, онако мален страдао од нагазне мине, док је са другом децом чувао стоку код усвојитеља. Тако су нам рекли.
Крај рата и прва година слободе… Тата Лука Тенџерић вратио се из заробљеништва. Тражи своју децу. Породице у којима су били враћају их све. Осим Славка. Јединца.

- Тата је био разочаран. Одао се пићу. Умро је несрећан. Јер, за нас у Поткозарју… син је ипак син. Ми сестре сналазиле смо се како је која знала и умела. Училе и радиле. Мени се посрећило да упознам Драгишу Станојловића. Али у мени живи рана Јасеновца. Са том раном тешко је бити срећан.

Ауторка: Милена Марковић
Извор: Вечерње Новости

Tuesday the 23rd. UG Jastrebarsko1942