Прошли смо све усташке логоре!

Категорија: Svjedočenje djece logoraša

Ако бисмо у једној реченици покушали да опишемо живот осамдесет једногодишње Смиље Тишма, Српкиње рођене у западној Славонији, довољно је да кажемо да је као десетогодишња девојчица, са млађим сестрама и братом, за годину дана остала без оца и мајке у тадашњој Независној Држави Хрватској.


Прогутале су њене родитеље усташке јаме у најозлоглашенијем логору-Јасеновцу.Ужасан рез преко дечијих живота никада није зацелио. Великим чудом сво четворо су преживели Јесеновац, Јастребарско, слугарење у хрватским кућама, и рат. Касније, титоистичка власт их је раздвојила, према интересовањима их школовала. Били су деца из сиротишта. И сви стасали у добре људе.
     Гази Смиља девету деценију. Врло је витална, крепка, подузетна, и још с лакоћом ствара уметничка дела.Слика. Вели да јој је реализам и у оку, и на платну. Очи плаве као Јадран, поглед детиње искрен, продоран, а ипак сетан.
     – Памтим моје родну Зрињску, прекрасно, бајковито место са пуно љупких пропланака на падинама Било-горе. Смештена између Вировитице, Бјеловара и Дарувара. Брежуљци, густе шуме, кристално чисти потоци, водопади, воденице, људи, реке, рибњаци... У срцу села православна црква посвећена Светом Виду. Цркву брвнару, веома стару усташе су запалиле почетком Другог светског рата, а Срби касније када је дошао мир, на том месту нису подигли другу светињу. Завичај носим у срцу. Са мном је где год да кренем. Куће нанизане као у Шумадији. У недоглед богати виногради, пропланци, питомина. Била сам лане у Зрињској, али и 1990. године да бих пописала све познате жртве страдале у логорима НДХ. Нема тамо више ништа. И никога! Пустош. Без иједне српске куће. Без иједне душе.Узалуд сам чекала данима. Нико се није појавио.
    
     Кажете да сте рођени на Видовдан, и да има у томе неке симболике.
     – То су ми говориле баке, очева мајка Марија и мајчина Евица. Мамин отац Јован био је из Горње Ковачице, а очев-деда Андрија је надалеко познати Солунац, добровољац у српској војсци 1914. Вратио се са Солунског фронта са неколико тешких рана, умро је 1924. Бака Марија остала је рано удовица, са дванаесторо деце, пет синова и седам ћерки. Продала је имовину у Ивошевцима код Кистања, купила је земљу и кућу у Зрињској. Бака је била прави херој. Кажу да је сачекивала усташе, домобране, фашисте, али није напуштала праг. Стриц Павле је убрзо отишао у партизане, а мога драгог оца Илију17. маја 1941. године као и већину честитих Срба из села, усташе су ухапсиле и отерале. Никада га више нисам видела. Маја 1941. започела је породична трагедија, били смо деца, и убрзо смо на сличан начин остали без мајке. Најмлађа Марија је имала тек четири, Деса осам година, а Николи је било седам лета.
     Сећам се тог дана велике колоне похапшених српских сељака, домаћина. Невиних честитих људи. И сада ми често искрсне слика колоне везаних мушкараца и разјарених усташа који их безочно гоне. Можда једног дана сакупим снагу па ту ужасну сцену насликам, за памћење. Ми деца, били смо негде у селу, посматрали смо дугачку колону људи озбиљних, тужних лица који иду у језивој тишини. Нисмо тада могли да видимо нашег оца. Нико од њих није пружао отпор, вероватно су им претили децом, породицом, мајкама, сестрама. Звер и мучитељ увек пронађе зликовчки изговор за жртвину послушност. Мој отац је био отресит, јак и храбар. Коначно потиче из јуначке фамилије, понижење, ударце и псовке тешко да би отрпео. Ко зна шта су им усташе говориле.У селу је било око 400 кућа, скоро цело је било српско-више од 80 одсто православних домова. Остало Мађари, Хрвати, Немци... И не само Зрињска, комплетна Било-гора, цела та велика област: Велики Грђавац, Бјеловар, Дапчевица, Ператовина, западна Славонија-била је српска. Сва српска села 1941. била су мета усташких зликоваца. Месецима су пролазиле непрегледне колоне измучених људи...
     Сећате се дана када је одведен ваш отац.
     – Била сам у школи када су одвели оца. Мајка ми је после испричала оно што је дознала од комшија, пошто је она тада радила у винограду. Отац је копао на нашој њиви. Имали смо великог ловачког пса који је редовно са оцем ишао у лов. Кад су усташе бануле пас није дозволио да приђу кући. Усташе су га убиле.Ушли су у кућу и чекали оца. Кад је стигао одмах су га ухапсили. Одвели су га одевеног у танку ланену кошуљу. Имао је дрвене кломпе. Без чарапа.Тога дана су похапсили су мушкарце из преко 30 српских кућа. Међу њима је био и Мирко Гужвица, од њега сам касније сазнала да је отац у Јасеновцу пресвиснуо измерцварен, мислећи да смо сви мртви. Вест језива о одвођењу Срба прострујала је Зрињском. Мајка је очајавала. Од тада је ретко када разговарала са нама и никада се више није насмејала. Послала ме је у Велики Грђавац са обуђом, одећом и храном за оца који је био заточен у грђевачком затвору. Плашила се мајка да отац не назебе, пошто је лагано био одевен.Сећам се, срце ми је од страха подрхтавало, када сам прилазила усташком табору који је био смештен у непосредној близини српске цркве. Ноге су ми клецале. Гушила сам се од страха док сам улазила у двориште црних кољача. Чуда ли, људи у црним униформама ме уопше нису приметили. Тражила сам тату. Нисам знала у којој је згради.Отац ме је угледао са затворског прозора. Пришла сам. Био је по лицу сав од крви. Тукли су га. Над оком огроман подлив. На челу дубока посекотина, уста и брада се нису видела од крви. Тихо, једва је скупио снагу, када ми је рекао:„ Сине мој, бежи, иди путем којим си ушла и никоме се не обраћај, бежи Смиљо! ”Ствари сам оставила поред куће у којој је био мој отац. Трчала сам као да ми од тога зависи живот. И горко сам плакала за оцем. Никада нисмо сазнали да ли је отац добио ствари. Два пута нам се јавио из Копривнице где су их убрзо депортовали. Једном нам је послао неку карту. Вероватно кријући. Гледали су свакога дана смрти у очи у злогласној „Даници”. Наиме, усташе су чекале да се изгради Јасеновац, како би могли да депортују на десетине, касније стотине хиљада Срба. Јасеновац је отворен, колико знам 19. јула 1941. Мајка је постала друга особа, беспомоћна, јадна, утучена, уплашена. Стрепела је за нас.
    
     Кажете да се добро памтите јул 1941. када су усташе одводиле српску нејач из Зрињске и околних места.
     – Била сам негде у селу. У игри, као свако дете. Усташе су упале у Зрињску и покупили сву децу и жене, наравно Српчад и Српкиње. Хрватима, Мађарима, Немцима није смела да фали ни длака са главе. Ишла сам према кући. Осећала сам неку злосутну, потмулу тишину. Језиву!Село без људских гласова. Ни птице нисам чула. Ни лавеж паса. На стотинак метара од наше капије, испред мене одједном је истрачала суседка Јана. Хрватица. Рекла ми је усплахирено:„Трчи Смиљо, низ сеоски пут, мајку, Марију и Николу усташе су одвеле са осталом децом и женама! Мораш да их стигнеш!” Убрзо се појавила и Десанка. Држале смо се за руке, јецале и јуриле да их пронађемо.У заселку Зринска Брда угледали смо колону. Било је жена са бебама, трудница са малом децом... Споро су се кретали, усташе су викале. Тражиле смо мајку Евицу, брата, сестру. Пронашле смо их.У колони је било преко 400 Срба. Очистили су Зрињску од нас „Србо-ћетника”!
    
     Напомињете да су села у Славонији очишћена од Срба и да су их Павелићеве усташе плански, организовано сабирали, како би их лакше касније депортповали у тек изграђене логоре.
     – Десетак дана су хиљаде жена, деце из Славоније били заточени, под ведрим небом”, на пољу код Сајмишта у Великом Грђавцу. А онда су нас једно јутро депортовали у Бјеловар. Хранили смо се оним што су јадне мајке из куће понеле на брзину, или су нам понешто давали други. Крајем септембра из бјеловарског сајмишта депортовано је много српске нејачи за Србију. Тако су моја тетка и брат од стрица доспели у Јагодину. Тада је био на снази неки договор са Недићем. Али убрзо је прекинут сваки такав споразим. Ми више нисмо могли у Србију. Усташе су нас по великој хладноћи пустили кућама. Наша кућа у Зрињској била је опљачкана. Вероватно су то учиниле најближе комшије. Стока растерана. Летина непокупљена. Ништа нисмо имали. Некако смо преживљавали. Мајка по ноћи није спавала. Приметила сам да само шета по кући, уплашено је гледала кроз прозор. Једне зимске ноћи док сам јој правила друштво рекла ми је:„Сине, тихо. Ноћима су усташе испод наших прозора. Неће нас оставити на миру. Прате нас, држе на оку, да случајно негде не одемо. ”Држали су нас у заточеништву. У сопственим домовима. НДХ још није била изградила довољно логора за Србе, Роме и Јевреје.
    
     У лето 1942. усташе су вас поново депортовале, овај пут у Бјеловар!
     – Неки мученици су били транспортовани у вагонима за стоку, а неки су ишли пешке до Бјеловара. Ми смо путовали у сточним вагонима. Према нама су се понашали као да смо животиње! Сећам се пута од Бјеловара до Јасеновца. Нити сам знала тада где нас воде, ни шта је то Јасеновац! Убрзо смо схватили, а неки су имали прилику да прочитају-Клаоница за Србе, Жидове и Цигане. Грубо су нас гурали, утоварали. Говорили :„Марш, унутра, српска стоко”! Било је страшно вруће, загушљиво. Деца су плакала, најмлађи су вриштали, жедни, уморни. Старци и старице, неми. Жене ужасно уплашене. Претили су нам. Говорили да смо опасни за поредак у НДХ!!И да морају да нас уклоне. Често бисмо и по десет пута на дан у логору слушали те речи. Још су говорили да ће тек када нас склоне, НДХ да буде слободна држава.Онда сам била дете, и нисам у почетку разумела како смо за НДХ ми Срби опасни и шта значи склонити нас. Мајка је копнила. Рекла нам је да ћутимо и да будемо што даље од усташа и њихових кундака, којима су сурово ударали, старе, болесне, жене, децу. Страшних сцена сам се нагледала.Тукли су као прави злочинци, човекомрсци, свакога ко би реч прозборио. Био би несрећник спљескан са влажном земљом. Или би кости оставио у некој од бара из којих се ширио несносни смрад. Људи су се распадали, пре него што би их бацили у Саву, или у неку од масовних јама, гробница. Свугде око нас мирис смрти-Јасеновца.Сада су на том месту„блажена” зелена брдашца. Све су у данашњој Хрватској потрли, склонили, избрисали. Остало само здање СПЈ, пројектор за некакво емитовање филма чије су сцене, разуме се, цензурисане. И недопустиво малобројан списак страдалих. Књижице! Око Саве зеленило, уз насипе од костију, споменик и два вагончића. Није ваљда да је НДХ имала само два вагончића у Јасеновцу. Чиме је онда НДХ довозила око милион несрећника, мученика до логора смрти!? Где су бараке, циглане, где су места и „реквизити” којима су усташки злочинци убијали, клали. И маљем у главу ударали су људе? Нема више ништа. Сакрили су трагове својих злочина. Али без обзира на њихов покушај да све подведу под неколико хиљада страдалих у Јасеновцу, или десетак хиљада Срба, знају они одлично шта је истина. Због тога и покушавају све да фалсификују. Да сакрију да су мржњом праве звери убијали наш народ.
    
     Кажете да сте убрзо увидели да усташе масовно уништавају српски род.
     – Ужасне су то године, замислите психологију, патологију монструма Павелића и „херојства” његове војске. Усташку изопачену идеологију! Дакле, за тадашњу НДХ смо били „велика опасност”, чак и ми-малени, гладни, измрцварени. Опасност по хрватску држеву-српска деца и напаћене мајке. Мучили су, кажњавали, пребијали, сатирали. Док смо били у Јесеновцу, сместили су нас испод стрехе једне бараке, близу главног улаза. Сећам се велике реке која је носила лешеве и огромног дрвета, које и данас постоји у Јасеновцу.У близини наша барака, једна од стотине јасеновачких где су нас угурали. Били смо на истом стратишту где и наш јадни отац, али то тада нисмо знали. Шапатом су измучени људи говорили да се тих дана у Јасеновац сручило неколико десетина хиљада Срба са Козаре. Данас кажу да је за само неколико дана преко 80 хиљада Козарчана депортовано у злогласни логор смрти. Тог јула из западне Славоније депортовали су у логор преко десет хиљада Срба. Било је и Рома. Море несреће, трагедије старих људи, деце, жена. Ужасно много нашег народа на стратишту. И ја са њима. И сви моји. Била сам престрашена. Како су дани више одмицали то сам постајала свеснија да ће нас све побити. Деца логорашка одрастају преко ноћи. Пред јесен 1942. године из Јасеновца су нас пребацили даље. Нисмо имали ништа да једемо, ни да пијемо. Ретко су нам доносили бљутаву белу кашу. Али могао је да једе само онај ко је имао посуду. Много је деце, жена, беба, стараца умрло од глади. Сваког дана смо гледали како лопатама трпају несрећнике у колица и „некуд” одвозе. Нас је само Бог сачувао. Јер нисмо имали ни воде, ни хране. Чудно је да човек преживи глад и жеђ. Сада се тим питањем баве неки психолози. Ја им кажем да само Божје чудо може да помогне да се преживи сав тај ужас.
     Али, ево и данас се чини геноцид над нашим народом. Када то кажем не мислим само на недавни несрећни рат и последице које су за српски народ несагледиве, него на болну чињеницу пред којом званична Србија затвара очи. Не знам колико је јавност упозната да се у Хрватској увелико обавља покрштавање српског живља. Преко 68 одсто наших сународника који су остали да живе у Хрватској после несрећног рата и Туђманове солдатеске „привољени” су да пређу у католичанство. То раде православним породицама систематски и годинама. Колико је Срба од Другог светског рата до данас-покатоличено, то вероватно зна само- Ватикан. Ти подаци се крију! Сада у Хрватској српској деци издају документа у којима дословце пише:„Срби православци-римокатоличке вере”. Родитељи ћуте, СПЦ ћути, Србија ћути!Несхватљиво је да као народ који је кроз историју ужасно страдао-нисмо ништа научили ни после Јасеновца, Јастребарског, Јадовна, јама , и јама...
    
     Сећате се одвајања од мајке. Отргли су вас децу од јединог преосталог родитеља!
     – Обоје мојих родитеља страдало је у Јасеновцу. И поред те чињенице и бројних очевидаца, ни мајке, ни оца ни у једном списку пострадалих у усташким логорима-нема. Као да никада нису постојали. Питам се колико ли је хиљада нерегистрованих јасеновачких страдалника, несрећника. Колико су само на тај начин злочинци утајили, „смањили” број жртава?
     Сећам се да су нас једног јутра, опет као стоку пребацили у логор, у Стару Градишку. Уместо људског погледа добијали су Срби животињске ударце кундацима. Поуздано се зна да је у Старој Градишци убијено преко 600.000 хиљада Срба, ту су их масовно стрељали, клали, мучили до смрти па затрпавали.У Старој Градишци смо ми деца и мајке, дане проводили у оронулом млину. На хиљаде нас.Одатле су нас убрзо депортовали у Сисак.Од шока, уопше се не сећам како смо стигли до Сиска.Знам само да је тада транспортовано камионима, вагонима за стоку на хиљаде нејачи. Био је 27. октобар 1942, Света Петка. Тог дана су нас раздвојили од мајке, наравно и сву осталу децу. Чак су и бебе отимали из наручја ужаснутих мајки. Било је веома хладно, ми у летњим хаљинама, прљави, подераних ципелица. Дрхтали смо од зиме, јада и страха. Мајка је тихо плакала. Нежно, са пуно љубави и бескрајне туге нас је гледала. Памтим мамине брижне, дивне плаве очи. Као море. Пољубила нас је, прекрстила сваког од нас, и рекла нам:„Децо моја мила, данас је Света Петка. Нека вас чува Бог и Света Петка.”То су последње мајчине речи у логору у Сиску. Били смо ужаснути!Несрећни и престрашени!Око нас иста несрећа српских малишана. Мајке су биле отеране иза логорске жице. Ридале су, кукале Српскиње! Ми смо неутешно грцали са друге стране. Грчевито смо се гурали ка жици и дозивали маму, молили је да се јави. Било је страшно пуно јецавих гласова, крикова, молби, није могла да нас чује. Сигурно је и мајка нас дозивала!
    
     Кажете да никада нећете заборавити дан када су Вам усташки зликовци отргли мајку, али и још једну стравичну сцену.
     – Једна млада, висока, плавокоса српкиња није хтела никако да се одвоји од своје бебе. Дојила ју је. Отимала се од звери у људском обличју. Један усташа јој је пришао са толико мржње у очима да смо сви занемели и на моменат заборавили сопствене муке.Тукао ју је кундаком из све снаге.Она се мученички спустила на колена, скупила, загрлила дете, грчевито га држала, све док се није мртва и сва у крви срушила у бару. Дете је вриштећи пало на другу страну. Јадну бебу које је била повређена војници у црним униформама-су докрајчили без милости. Питам ја вас, али и цели тај слободни демократски свет, има ли већег злочина него попут звери одвајати децу, бебе од мајки. Може тај „мирољубиви” свет новог светског поретка да окреће главу од српских стратишта, и цела Европа, па и данашња Хрватска? Сенке убијених пратиће и њих и њихове потомке. Лицемерно је ћутањем подржавати злочин над било којим народом. И они званичници у Србији који ћуте сносиће одговорност. Јер истина никуда не иде, станује код жртава. Она чека! И неумољива је. То су Божји закони. Не знам тачно како и којег је дана страдала наша несрећна мајка. Вероватно је скрхана болом, убијена у Доњој Градини, где су депортовали већину жена те јесени 1942. Тако си говорили они који су били са мајком. Отац је умро децембра 1943. Био је отац измрцварен, измучен, причао ми је много касније, преживели логораш Мирко Гужвица, који је са татом депортован у Јасеновац. Убио би га ударац кундаком. Нашли су тату мртвог поред пећи у циглани. Говорио је комшија Мирко Гужвица да су од јаког стаменог Илије Тишме остали само кост и кожа.
    
     После одвајања од мајке, извесно време били сте у том злогласном логору у Сиску, који ћете памтити докле год постојите ...
     – У Близини логора је била река Купа. Десанка и ја смо често долазиле до жице. Сви смо били ужасно мршави, бледи, гладни, ошишани до главе. Лако нас је било препознати. Барем ми Срби знамо како изгледају деца логора. Спавали смо у леденој стаклари, на слами. Јесен хладна и кишовита. Ту су била деца која су имала до 12 година. Свакога јутра смо гледали како износе мртву децу. Сећам се језивог човека који је на колица товарио малене лешеве. Пошто је сваког дана умирало много малишана, било му је комликовано да их лопатом утовара, него их је хватао онако од смрти укочене за руку, или ногу и бацао на колица, па у реку, или их закопавао...У близини логора видели смо брдашце и башту. Кришом смо се сестра и ја провлачиле кроз жице и чупале шаргарепу, купус. Био је то за нас богатсво. Могле смо да нахранимо нашу малу Марију. Понекад су нас сачекивала деца из логора, па нам онако гладна, унезверено то отимала. Једном смо се сестра и ја пробиле до пијаце у Сиску, али нас је упозорила уплашено пијачарка да се брзо вратимо у логор, јер ако виде да нас нема, све ће претражити док нас не нађу. И да ће нас убити. Сећам се да смо имале бројеве. Моје име било је 1008. Тако су нас зликовци звали!
    
     Транспортовали су вас, потом, у најужаснији логор смрти за српску децу, у Јастребарско!
     – Опет сточни воз и на хиљаде малишана. Непрегледна „сточна” композиција пуна српске деце. Не сећам се колико дуго смо путовали. Сећам се великог самостана у Јастребарском. Налазио се на узвишењу. Цео простор око самостана био је ограђен високом жицом. Логор! Усташе и католичка црква су на најзверскији, Јудин начин изиграли Бога, јер су самостан, Божју кућу употребили за мучење, убијање српске деце! Самостан су претворили у дечје мучилиште. То је, кажу у историји, највећи концентрациони логор на свету за децу! Да ли човечанство уопште хоће да зна за Голготу српске деце у Јастребарском?!Више од тога ме интересује–зашто Европа, свет неће да знају истину? Ко се усуђује да пореди Јасеновац, Јастребарско, Стару Градишку, стотине јама са било којим збивањем у недавном рату? По чијиј директиви се врши замена теза у случају Сребрница? У Сребрницу су заправо довожена из бројних босанских градова тела муслиманских војника, који су постхумно ископавани. Поуздано се зна да је огроман број њих био у војци Изетбеговића. Дакле оних који су убијали Србе. Муслимани то чак не крију, јер на улазу у Сребрницу на спомен- камену исписали су све те градове! СВЕТ ТО ВИДИ. ОД СРБА ПОКУШАВАЈУ САДА ДА НАПРАВЕ ЗЛОЧИНЦЕ.ОД ПРЕОСТАЛИХ СРБА, КОЈЕ НИСУ ПОБИЛИ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ.У Јасеновцу је убијено преко 730. 000 цивила, недужних људи. То су доказали научници.
    
     Кажете да је у Јастребарском такође умрло, или убијено много, на хиљаде деце.Указујете да су много дечака узимали, покрштавали и од њих правили узорне католике.Ви сте то гледали скоро свакодневно!
     – Никада није утврђен ни приближан број српских малишана који су у католичком самостану уморени глађу, убијени, или су подлегли од болести. Можда и на десетине хиљада. Јер много бивше деце логораша Јастребарског се уназад две, три деценије јављало. Били су изненађени што их нема на списковима, а неке часне сестре из времена злочина у Јастребарском, додуше остареле, срели су и после много деценија у истом самостану. Кажу да су тада доживели шок. Када су се усташе, НДХ, Павелић, Степинац, тако односили према преживелим, шта су за њих значила имена мртве деце, која никада неће проговорити. Тако барем мисле злочинци, и црква која је ту монструозност благословила. Злочинце је касније беатификовала у светитеље! Данас се покатоличени Срби ревносно клањају једном Степинцу, или Мерцу, кољачима српског народа.У Јастребарском смо били смештени у предворју самостана. Данима смо очајно гледали у пролазнике. Кроз жицу смо посматрали људе који су се напољу слободно кретали. Једна жена нас је тужно гледала, док је пролазила поред самостана. Змолила сам је да нам купи дописницу да пишемо баки. Она је сутрадан донела дописницу. Брзо сам написала неколико редака нашем комшији Мату. Жена је карту предала уредно у пошту.
    
     Писали сте комшији, а не преосталој фамилији!
     – Никада ми неће бити јасно зашто сам писала суседу Мати Блаженковићу! Можда зато што сам дубоко у души веровала да су сви наши мртви, а можда због тога што сам знала да су Блаженковићи честити људи, иако су били Хрвати. Знам да је тата са чика Матом увек био у лепим комшијским односима, а и ми деца смо га волели. Писала сам чика Мати, питала га да ли зна да ли су нам родитељи живи, и назначила му да смо сва Илијина деца у Јастребарском.Чекала сам данима, ноћима. Нагледала сам се страхота које бих најрадије да избришем из сећања. Ипак, највише сам се плашила да нас не раздвоје. Једино нас је Бог сачувао заједно. Сећам се дана када је запретила опасност да одвоје Николу од нас. Имао је тада девет година. У самостан улази католичка свита, великодостојници са белим шиљатим капама.Одводили су мушку децу.Сво четворо смо били много тихи, тужни. Као и сви остали малени заточеници. Гледали смо да се свима склонимо са пута. Да не примете да постојимо. Била сам успаничена, када сам схватила да ће нам узети Николу.Одједном нам је пришла једна сестра из самостана и казала нам:„ Брзо склоните вашег брата”. Зашто баш нама, као да јој је сам Бог рекао!Брата смо сакриле у оставу, иза стелаже којој, због калуђерских претњи, нико од деце није смео да приђе. Посматрала сам како хрватски поглавник у црној мантији, са белом капицом, великом розе свиленом траком око струка показује прстом на дечаке. Кога би означио, том детету су усташе и католичке сестре пришли одвукли га, пресвукли и ставили усташку капу на главу. Злочин! Деца су била ојађена. Потирање будућности великог дела српског народа!Брисање идентитета. Много тога злочиначког одвијало се у јастребарском логору ван наших очију. Низали су се кардиналски, свештенички, католички злочини над српском децом!! Пуно девојчица је силовано па убијено. Слушали смо по ноћи дечје крике из њихових соба за пријем! Преко 400 малишана страдало је само док смо ми били у Јастребарском. Николини вршњаци из Зрињске никада се из Јастребарског нису вратили, нити су се јавили. Били су мртви и Пане, и Јован, Ниџо, и Павле....
    
     Из Јастребарског су вас пребацили у село код Вараждина.
     –Прошао је католички Божић 1943. Из Јастебарског логора су нас транспортовали у село Лудбрег, у хрватско Загорје. Загорци су сасвим другачијег кова, имају људскости, за разлику од осталог дела усташоидне Хрватске. Вејао је снег, стајали смо промрзли у центру сеоског трга. Мештани су се окупљали и преузимали придошле мале логораше. Децу која ће да им служе. Били смо слуге по загорским кућама.Тако смо избегли смрт у Јастребарском логору.Сећам се да је падала језиво хладна, јака киша. Из облака потом и киша и снег. Ми у летњим хаљинама. И са бројевима. Нико нам тада од Загораца није дао ништа да обучемо, а били смо деца, сирочад. Мештани су и то знали. Вероватно нису смели тада да покажу бригу због страха од усташке казне. То вам кажем, јер сам се касније уверила да су нас Загорци прихватили и пазили. Ми смо служили колико смо могли и умели.
    
     Нисте тада желели да се одвојите од млађе сестре.
     – Моју Марију, пошто је била најмлађа, нико није хтео да узме. Од ње нису имали никакве користи. Молила сам жену која ме је преузела Софију Струшки да поведе моју сестру. Гледам у Марију и плачем. Нисам осећала ни кишу ни снег. Никакву хладноћу, само огромну жељу да поведем сестру са собом.Софија приђе једној познаници и пита је да ли би узела малу Марију пошто је вршакиња њене ћерке.„Кума, узмите деклицу”, тако је моја газдарица Софија молила Загорку. На крају је Софијина познаница пристала. Пао ми је камен са срца. Марија је била у суседном селу, чак је спавала у истом кревету са ћерком те жене која се смиловала. Друга сестра, Деса била је код једног учитеља Крижанића. Имао је огроман виноград. Наш Никола је много радио код богатог велепоседника који је био власник великог парног млина. Моје село звало се Храстовско. У лето код газдарице Софије у Храстовско стигао је чика Мато Блаженковић. Рекао је тетка Софији која није желела да идем, да је због деце Илије Тишме ризиковао живот, јер је ишао код Павелића да измоли дозволу. Водио нас је у Зрињску. Покупио је прво мене, а онда смо заједно ишли по Марију, Десу и Николу. Питала сам се касније, зашто је Мато то урадио.Он и тетка Ева нису имали деце. Можда жеља да спасе туђу, кад већ нема своје. Можда из поштовања према мом оцу. У време убирање жита стигли смо у Зрињску. Нас децу су крили, чували од метака, рафала митраљеза, јер су отворено ратовали усташе, партизани и Немци.Смењивали су се унашем селу. Дошло је ослобођење. Нешто веома необично нам се десило у родној Зрињској, када смо крочили на згарише нашег дома. На месту где је некада била кухиња, испод малтера, набацане земље и труле даске, пронашли смо и извукли фотографују нашег оца! Потпуно сачувану! Ни данас се не одвајам од ње. Право чудо-на кућном прагу после три паклене године сачекала нас је очева слика!
    
      Шта вам је било најтеже?
     – Сва поменута српска стратишта у усташкој НДХ су ужас за сваког човека.О деци да не говорим. Али, мени је најгоре било у логору у Сиску. Због црних призора, кукњаве мајки, вриске и јецаја деце, удараца кундаком и убијања. Вероватно да има много горих призора, али то што сам са сестрама и братом доживела у Сиску је оно што ме прати целог живота. У том логору су нас одвојили од наше мајке. То је најболније! Али и призори убијене деце и мајки које су се опирале. Интересантно је да од грозота тих дана уопште нисмо ни јели ни пили, а преживели смо. Као да нам је организам стао од шока. Страх је јачи од глади. Замислите ту агонију, када су мајке малишанима које је у вагонима мучила страховита жеђ, давале дечји урин да пију. У том магновењу не сећам се како су пролазили дани. Неко је можда имао хране. Ми нисмо. После свега што сам преживела, једем само једном дневно.
    
     Титова власт ратну сирочад васпитавала је у бројним сиротиштима, домовима за децу без родитеља. Како је било даље ваше детињство?
     – После рата општина којој је припадало село Зрињска децу палих бораца и малишане без родитеља дала је на старање у домове.Тада се бар водило рачуна о сирочадима.У престоници сам завршила основну школу, средњу, а касније, економски факултет. Брат и ја смо били у домовима за ратну сирочад у Крунској и Бранковој улици овде у Београду. Старија сестра је живела у Средњошколском интернату у Кикинди, затим у Дому„Соња Маринковић” у Новом Саду. Марија се школовала у Ваљеву. Сви смо, стицајем околности, били раздвојени, али смо се виђали за викенде, празнике и распусте. Касније сам радила у руководству Министарства за рад и борачка питања. Иначе, нас четворо смо стасали у честите људе. Стекли смо образовање, били добри у својим професијама. Никола којег је професионално занимала техника, има породицу и данас слави Светог Јована, нашу породичну славу. Тишме потичу из Црне Горе од Шпанића, сеобама су прво стигли у Херцеговину, потом у Хрватску у време формирања Војне Крајине и владавине Аустроугарске монархије. Сестре су се удале. Старија живи у Америци, млађа овде у Београду. Обе славе Светог Николу. Сви смо данас повезани, врло блиски. И њихове породице, деца и унучад. Знамо колико је човек богат и срећан када има своју фамилију и истинске пријатеље.
    
     Борите се за доказивење истине о геноциду над Србима у Другом светском рату у НДХ.
     – Формирали смо Удружење заточеника логора пре неколико година, односно удружење преживелих логораша Јасеновца, Јастребарског, Старе Градишке. Наши чланови су и потомци логораша. Има много људи који су заинтересовани за рад. Али, нажалост и оних који овом проблему, нашој великој националној тарагедији, не придају значај. Истине ради, морамо да се боримо да целом свету покажемо и докажемо да је над Србима у Независној Држави Хрватској извршен стравичан геноцид. Видите како то паметно раде Јермени. И они су малобројан народ, али су велики у својој истрајности и храбрости. Јермени поштују своје мртве. Треба упорно ићи њиховим путем у доказивању геноцида.То дугујемо жртвама, а било их је преко милион и триста хиљада, ако рачунамо Јасеновац, Јастребарско, Сисак, Стару Градишку и да не набрајам сва знана стратишта за недужне Србе под командом Анте Павелића, Ивана Мерца, Алојза Степинца и многих других усташких злочинаца!

 http://www.srpska.ru/article.php?nid=17210

Saturday the 19th. UG Jastrebarsko1942