Kukala nam majka ovako pametnim, piše Milorad Vučelić

Категорија: Tekstovi o dječijim logorima

Pre tridesetak godina našao sam se u jednom selu na Kozari. Razlog je bio više nego potresan. Jedna devojčica iz logora u Jastrebarskom, tada već slavna i lepa žena, posle dugog traganja, pronašla je svoju preživelu rodbinu i vratila se u mesto u kome se rodila.

Preživela je konc-logor i kao pokršteno i usvojeno dete nastavila je da živi, da se školuje, uspela je da napravi značajnu umetničku karijeru, i da postane slavna. Susret je bio dirljiv, navirale su pored suza i sećanja na ubistvo njene majke, pogibiju njenog oca, i na razne užase ustaških zločina. Mi, tu okupljeni, slagali smo se u tome da sva ta počinjena zla pripadaju nekoj nama dalekoj prošlosti kojom nije potrebno previše se opterećivati, i da tako šta nikada više neće i ne može biti ponovljeno. Slušajući nas i posmatrajući tako zagledane u srećnu budućnost zajedničkog života, u bratstvo, jedinstvo i jugoslovenstvo, jedna postarija žena poluglasno, blagonaklono a sa zabrinutošću, i bez trunke ironije, prozborila je: „E, kukala vam majka, tako pametnima.“
Vreme i događaji koji su usledili posle toga potvrdili su njenu zabrinutost koja je poticala upravo iz njenog suočavanja sa prošlošću i istorijskih pouka koje su se iz toga morale izvući.
Danas se svakog bogovetnog dana kao dnevna zapovest i najviši nalog vremena može čuti: Srbi, suočite se sa svojom prošlošću! To u Srbiji nije podsticaj za traganje za istinom i činjenicama, već gola propagandna fraza savremenog agitpropa i u njemu zaposlenih i plaćenih srpskih političara, odnarođenih nevladinih agitatora, novinara i urednika službi zaduženih za specijalni antisrpski rat, koji rade u organizacijama koje se samo kod nas nevino nazivaju medijima. Suočavanje s prošlošću, ističu svi oni, jedini je i isključivi garant naše srećne budućnosti. Nalazimo se, kažu, pred nekom velikom civilizacijskom novinom, pred nečim što srpski narod nikada pre nas nije činio.
A činio je, i te kako.
Srbi su kroz četiri godine Drugog svetskog rata bili žrtve genocida. Godine 1945. suočili su se sa tom prošlošću. Znali su istinu. Znali su za Jasenovac, za Kozaru, Jadovno, Jastrebarsko. Čak i najveći srbijanski Brozovi poslušnici govorili su potpuno podrazumevajuće o stotinama hiljada poklanih i pobijenih Srba. To je bilo opšte mesto. Tako je, primera radi, posleratni visoki partijski funkcioner, Užičanin Dobrivoje Vidić, rekao: „Šest stotina i pedeset hiljada streljanih Srba u Bosni i Hercegovini, to je dug koji je srpski narod platio za zločinačku politiku beogradskih vlastodržaca“.
Bez obzira na sumanuta obrazloženja ovih zločina, oni su bili svima poznati, i opšte priznati. O tome svedoče brojne publikacije i obilna dokumentaciona građa. Bila je to živa istina. Postojale su desetine hiljada neposrednih i živih svedoka počinjenog genocida nad Srbima. Srbi su se tada, znajući istinu, suočili sa prošlošću. Na osnovu tog suočenja i svoje antifašističke pobede srpsko vođstvo (danas bi rekli elita) odlučilo je da živi u zajedničkoj državi Jugoslaviji. Tu su i takvu pouku oni izvukli iz suočavanja s neposrednom i već jednom ponovljenom prošlošću, i to smatrali rešenjem koje obezbeđuje našu bolju i srećniju budućnost.
Da bi opravdali svoj izbor i pokazali svoju iskrenu spremnost da grade bratstvo i jedinstvo počeli su namerno da prikrivaju genocid nad svojim narodom, da višestruko umanjuju žrtve, da prećutkuju, uopšte ne pominju, da falsifikuju činjenice, i vremenom, što je najgore, služeći politici nasilnih simetrija, počeli su da preuveličavaju svoje, a da potpuno prećutkuju i zataškavaju tuđe zločine. Istovremeno su i antifašističku borbu prikazali kao nacionalno ravnomernu.
Zahvaljujući i tome, ponovo su se pred našim očima početkom devedesetih godina prošlog veka, samo četrdeset pet godina od kraja antifašističkog rata, pojavile aveti počinilaca genocida. Ponovo oživljene, za dom i klanje spremne, i čile a postrojene u borbene formacije sa prepoznatljivim ustaškim i handžar simbolima. Ustaška NDH-a pretvorila se sa najviših političkih govornica samo u deo neprekinutog kontinuiteta hrvatske državnosti. Bilo je još uvek živih svedoka ustaških zločina i katoličkog pokrštavanja i njihovih potomaka sa potresnim sećanjem koji su prepoznali opasnost ponavljanja genocida. Podsetili su ih na prošlost, i Srbi su iz tog suočavanja sa prošlošću izvukli pouku da je neophodno posegnuti za samoodbranom.
Srbija se suočila sa stvarnošću pokušaja ponavljanja genocida i pritekla je u pomoć svom narodu u borbi za preživljavanje. Setili smo se i osnovanosti onog kozaračkog uzdaha upozorenja i prekora, koji onda nismo dobro razumeli: „Kukala vam majka“. Srbija se, kako bi rekao jedan cinični literata, pokazala hipersenzibilnom u odnosu na svoje sunarodnike. Umesto trista hiljada pobijenih, ostalo je trista hiljada izbeglih, ali živih Srba. Naravno, ostalo je i na hiljade pobijenih.
Današnji političari, tužioci i medijske četovođe, uglas govore da je to suočavanje sa prošlošću i tadašnjom stvarnošću bilo agresija i ratno huškanje. Ponovo nismo uspeli da se suočimo sa prošlošću na njima zadovoljavajući način. Trebalo je ponoviti i slediti „pouke“ sa početka četrdesetih godina toga veka. Najveći deo današnje elite („Kukala im majka“) to i misli. Sve je trebalo uraditi ponovo, i sve iz početka, baš kao 1945. godine, i živeli bi u mirnoj i srećnoj zajedničkoj državi. Na sve to bi današnja srpska elita bila spremna. Tako izgleda njima poželjno, a nama zadato i naloženo suočavanje s prošlošću.
Ali današnja srpska elita ima jedan veliki peh. Oni bi na sve pristali, sve zaboravili, ne bi nikada pominjali nikakav genocid nad svojim narodom, oni bi da prihvate svaku optužbu i krivicu, da svaki zločin nad sopstvenim narodom opravdaju, obrazlože, razumeju i pripišu srpskoj strani. Nekada je to bila velikosrpska buržoazija, beogradski režim, onda je to bila srpska UDB-a, pa velika Srbija, zatim Ranković i Milošević. Ali svi drugi iz bivše države ne žele da žive sa Srbijom ni po koju cenu. Oni nijednog trenutka ne kriju da je bilo koja i bilo kakva Jugoslavija ili zajednička država za njih oduvek bila odvratna, mrska i neprihvatljiva. Oni javno i otvoreno dokazuju da je za njih svaka Jugoslavija bila samo obična tranzitna stanica i nužna tvorevina na putu ka nezavisnoj i nacionalno čistoj državi. Oni se tom strategijom ponose, i u tome su jedinstveni i čvrsti kao stena.
Sa tom prošlošću, istorijskom istinom i aktuelnom stvarnošću trebali bismo da se suočimo, i izvučemo konačne istorijske pouke. Umesto toga, naša politička i medijska elita izvršava novi zadatak, naložen od strane svetskih moćnika. Potrebno je Srbiju primorati da pod maskom suočavanja sa prošlošću prihvati potpunu laž i izmišljenu krivicu. Ona se mora izložiti, bezdušnim samorasističkim  kampanjama, raznim Deklaracijama o Srebrenici, izvinjavanjima, samobičevanju, samooptuživanju i samookrivljavanju. Ali njima je isuviše malo da Srbija i Srbi budu krivi. Nipošto. Svi drugi istovremeno moraju biti potpuno nevini, čisti i bezgrešni.
Zbog čega?
Ne više zarad nekog zajedničkog života. Sa Srbijom i Srbima niko neće i niko nikada iskreno nije ni hteo da živi u bilo kakvoj državnoj zajednici, i to je nepobitno jasno. Srbija sada vodi odsudnu bitku za geografiju. Srbija sada mora da se kvalifikuje za suseda, za komšiju, za geografsko postojanje. Nije to mali zadatak za srpsku elitu. Uterati Srbiju u potpunu laž da bi ona bila priznata kao geografski pojam, tačka na zemljinom atlasu. Ta elita, kukala nam majka, tek treba da se izbori za kandidaturu za sticanje geografskih prava. Srbija se nekada kako-tako suočavala sa prošlošću i manje ili više pogrešno birala, a danas mora da zaboravi istinu, da poništi sve svoje žrtve i prihvati laž da bi bila priznata kao geografski pojam, da bi joj priznali da je tu gde je!
Kukala nam majka ovako pametnim!


http://www.pecat.co.rs/2010/04/milorad-vucelic-kukala-nam-majka-ovako-pametnim/

Saturday the 19th. UG Jastrebarsko1942