По духу части у огњишту српском „геноцид, истина и правда“

Категорија: Tekstovi o dječijim logorima

Рајића кућа, односно Просветни центар „Огњиште Српско“ је огњиште за душу српску. То је кућа за подсећање и понос на етичке, историјске, духовне, војничке, државотворне, стваралачке и јединствене вредности славе и величине нашег народа. То је огњиште за подстицај сазнавања и афирмацију истине о Србима; за обнову и афирмацију части као највећег постулата човековог земаљског живота; за оплемењивање националне свести и духа на васкрс и срећу Српства.



За оне који се осећају Србима као и оне који су нам искрени пријатељи, „Огњиште Српско“ је и лек за душу јер на њу има васпитан и благотворан, рекло би се чак и лековит утицај – као нека необична „бања за душу српску“. Тако је осмишљено да изложеним садржајима и уметничким делима, те њиховом симболиком, позицијама, распоредом и добронамерим информацијама, на јединствен и оригиналан начин по духу предања – као неко живо биће, побуђује генетско памћење за оно више у нама него што ми знамо о себи. У данашње време, „Огњиште Српско“ се супротставља општој моралној кризи друштва, посебно кризи идентитета нашег народа. Оно захтева и нуди путеве враћања ауторитета српске државе, устава и закона, указујући уједно на поучне примере наших великана. Уједно нуди плодоносне поруке и важна обавештења, језгровито представљајући најлепше и трајне вредности нашег народа. За наук „Огњиште Српско“ нас подстиче на веру у Бога, и слободно и сложно Српство, афирмишући јасно и недвосмислено част и частољубље, достојанство и патриотизам, те родољубље и наравно понос што смо Срби православци и потомци славних и великих предака.

Оно што „Огњиште Српско“ чини оригиналним, садржајним, поучним, васпитним, моћним и актуелним је ЧАСТ. А част је заветни, племенити, морални, етички, осведочени и највреднији културни постулат нашег живота, како националног и службеног, тако и породичног, односно личног идентитета и усмерења.

С друге стране, Част је сама по себи наметнула темаски садржај рада центра за ову годину. По тој мисији приређен програм на тему: „ГЕНОЦИД, ИСТИНА и ПРАВДА“. Гост вечери је била госпођа Зорка Делић – Скиба, логорачица из Јасеновца и дечијег логора Јастребарско.

Овим програмом је указано достојно поштовање пре свега свој страдалој деци по усташким логорима НДХ, потом и њиховим мајкама, те и свим осталим мученицима које на зверски начин убише зликовци хрватског народа. Јединствено и живо сведочење Зорке Делић-Скиба је било посвећено таквом духу. Садржај програма је обогаћен учешћем наше познате новинарке, писца и публицисте госпође Биљане Живковић која је у својим радовима обрађивала и геноцид над Србима, и гостима које је довела Зорка Делић..

Као неопходан научни увод на ову изузетно осетљиву, важну, поучну и морално значајну тему за наш народа пре свега, али и друге наше сународњаке и народе, као домаћин овог просветног центра и организатор скупа, обратио сам се окупљеним гостима и званицама где сам истакао следеће:

„У одбрани виталних инереса нашег народа и његове државе када се напада на све што је српско уз злонамерну пропаганду Запада и наших осведочених непријатеља, поставља се питање актуелности геноцида, истине, правде па и клетве. Ово нарочито због тога што нам прети опасност биолошког опстанка обзиром на вековни континуитет геноцида и тренд да се он понови и настави.

Ипак, злочини геноцида против српског народа вршени током Другог светског рата нарочито, имали су стравичне показатеље како по броју уморених, мучених и понижаваних Срба, тако и по осећањима уживања и весеља у клањима, масакрирању и злостављањима које су показивали припремани и васпитавани злочинци Независне државе Хрватске. Бројни логори у тој држави по њиховој организацији, политичкој мотивацији, суровости у методама мучења и убијања људи, стараца, жена и деце, од којих су најпознатији Јасеновац и Јадовно, однели су преко један милион Срба.

Оно што се мора истаћи је чињеница да се овде ради и о систему логора, односно државном пројекту геноцида Независне државе Хрватске. У том контексту неопходно је имати у виду резултате истраживања америчког научника Грегори Стентона. Он наводи осам фаза у геноциду које су научно прихваћене: разврставање, обележавање, дехуманизација, организација, поларизација, идентификација, истребљење и порицање. На систему логора смрти у Јадовну који је по укидању аугуста 1941. обновљен у Јасеновцу ради настављања геноцидне политике, то се по свим наведеним фазама и данас (кроз порицање), јасно види и потврђује. Да подсетимо, истог дана 10. априла 1941. године када основана хрватска држава, тог поподнева су пристигли први затвореници у госпићки затвор. Током четири месеца постојања овог логорског система читава државна инфраструктура је учествовала у извршењу злочина геноцида.“

О геноциду над нашим народом је написано доста књига, чланака, студија, иако су таква дела и њихови садржаји били некако непожељни, понекад оспоравани, па и нападани. Оно што заслужује посебну пажњу је чињеница да смо имали и имамо личности које су се свим срцем, истинском жељом и праведним смислом и циљем руководили да нам проблеме геноцида над нашим народом осветле и прикажу као неопходан услов опомене, наука и пута којим се ваља руководити у садашњости и будућности.

Ово је била прилика да се у име свих наших писаца и прегалаца који су писали и расветљавали теме о геноциду, својим делима представи Биљана Живковић. Госпођа Живковић је у веома надахнутом, сажетом и дивном беседом истакла јединствен, тежак али и племенит рад и упорност проф. Зорке Делић-Скиба на расветљавању злочина геноцида над нашем народом, посебно над децом током Другог светског рата. Ношена снажним осећањем за истину, правду и памћење злочина геноцида над Србима, она се потом осврнула на своје ангажовање писањем о зверствима усташког режима НДХ у логору Јасеновац кроз приказ њене књиге „Јасеновац и сребренички мит“.

Да геноцид над Србима има један континуитет током двадесетог века, потврдила су и ратна догађања на просторима бивше Југославије од 1991. године где је у периоду до 1996. било формирано 788 логора за Србе и у којима је примењивано преко 150 метода мучења, иживљавања, убијања и малтретирања. О тим зверствима над нашим народом на просторима Братунца, Скелана и Сребренице, најуверљивија писана дела сачинила је госпођа Љиљана Булатовић. Једна од њених књига „Српске мученице из Сребренице“ је била изложена на увид посетиоцима. Уз ову, на столу су биле и следеће књиге: „Јасеновац“ (Др Никола Николић), „Концентрациони логор Јасеновац“ (Антун Милетић), „Геноцид у Југославији 1941-1945, 1991…“ – књига прва (Смиља Аврамов), Геноцидом до Велике Хрватске (Василије Ђ. Крестић), „Злочин над Србима Б-Х 1992-1995“ и „Сребреница јул 1995. У трагању за истином“ (Миливоје Иванишевић), „Затирање Срба у Хрватској“ (Приредио Прим. др Богдан Златар), „Хрватски геноцид над српским и јеврејским народом у концентрационом логору Госпић- Лика, 1941-1945. А Србима и 1991-…“ и „Бездане јаме Независне Државе Хрватске – ждерњаче српског народа 1941-…“ (Дане Ластавица), „Хрвати у светлу историјске истине“ (Псуњски), „Бикуша, јама смрти“ (Милан-Милован Ерцег, Саша Ерцег), Савез логораша Републике Српске (припремили Миле Миловановић, Бојан Раковић и Боро Медић), и „Римокатолички злочиначки пројекат стварања вештачке хрватске нације“ (Проф. Др Војислав Шешељ). У име осталих часописа, ту су била изложена и два од Двери српских и то број 43. „Сребреница“ и број 47-50 „НД Хрватска- држава геноцида“.

Посебну част те вечери је учинила својим обраћањем госпођа проф. Зорка Делић – Скиба, једна од ретких и живих сведока логорашког и мученишког живота у Јасеновцу, а посебно у Јастребарском, једином дечијем логору у Другом светском рату. То је уједно била прилика да јој се у име свих нас присутних захвалимо што је и поред својих здравствених проблема, нашла могућности и снаге да буде то вече у „Огњишту Српском“ (Општина Барајево, месна заједница Баћевац), и нама саопшти оно што је желела да чујемо, запамтимо и другима пренесемо.

Ова дивна жена, професор, мајка и бака, благих и милих очију, особа која зрачи племенитим, великодушним и честитим српским духом, говорила је о заиста претешким догађајима, ситуацијама и амбијентима једног злокобног времена геноцидне државе хрватског народа из Другог светског рата на ипак смирен, јасно сликовит, неприкосновено уверљив, трајно памтљив и надасве поучан начин. Слушали смо је крајње пажљиво, уосталом као и свака друга публика пред којом се она у бројним приликама обраћала. Кроз своје излагање највећи део преживљених страхота и суровости малтретирања, исцрпљивања, мучења, масакрирања и убијања је био везан за време проведено у дечијем логору Јастребарско. Њене животне поуке су од изузетног значаја за наш народ и опомена да се никад не смеју заборавити злочини геноцида, те да они треба да буду наук свима људима како да се понашају у временима ратним да би се спречиле или бар умањиле страхоте људских страдања, посебно деце.

Филм који је снимљен о њој и њеном животном искуству и страдању, и коначно животно-моралној победи људског духа добра над злом, није био приказан због полуотвореног простора и невремена које је тада захватило шири простор Београда.

Након захвалности драгој и милој Зорки Делић прочитана је песма нашег великана двадесетог века песника и дипломате Јована Дучића „Поема о Хрватима“ која говори о њиховој посрнулој и обруканој моралној вредности.

Према ранијем договору госпођа Зорка Делић је желела да се и њени гости обрате присутним. Било нам је посебно задовољство да смо имали прилику да чујемо проф. Универзитета Др Радослава Лазића. Осврћући се на усташке злочине геноцида напоменуо је да је и он ратно сироче коме су усташке звери на Светог Илију 1941. године стрељали оца и два брата у стравичном убијању и покољу српског православног народа на Шушњару, у Санском Мосту са још 5500 Срба из Подгрмеча. Њега су са другом нејачи насилно покатоличили и прогнали са остатком породице у Бања Луку и припремали за екстрадикцију у Концентрациони логор у Јасеновац. Од последица устаких малтретирања и иживљавања у Јасеновцу остао је доживотни инвалид.

Овај уважени професор и диван човек упознао нас је са његовим предлогом да се госпођи Зорки додели Орден Светога Саве Српске православне цркве. Предлог дајемо у целини:

Поштовани,

Част ми је, да Вас замолим за подршку да се проф. Зорки Делић Скиба додели Орден Св. Саве, с благословом патријарха српског г. Иринеја и Св. Синода Српске православне цркве.
Она је као петогодишње дете провела паклено време мучења и преживљавања у злогласном усташком концентарционом логору за децу у Јастребарском у време злогласне НДХ. Преживела је у Загребу само захваљујући насилном покатоличењу. Ипак, никад се није одрекла своје часне православне вере и српског имена, због чега су у највећим мукама страдале десетине хиљада православне деце и стотине хиљада Срба у злочиначкој НДХ.

Данас, у њеним позним годинама старости, ово високо одличје представљало би сјећање на трагедију српске православне нејачи и страдања целокупног српског народа у злогласно диба те хрватске државе.

Сматрам да би Орден Св. Саве био знак да никада не можемо заборавити, нити опростити усташка злодјела геноцидног истребљења српског народа невиђеног у целокупној историји човечанства.
Потресна свједочанства о личној трагедији, као и о трагедији српске православне деце у логору Јастребарско, у околини Загреба, проф. Зорка Делић је описала у књигама „Спасиле ме умиљате очи“ и „Били смо деца логораши“. О голготи проф. Зорке Делић снимљено је неколико документарних филмова, а угледни редитељи Драган Елчић и Мирјана Вукомановић припремају нове филмове о девојчици-хероини, која је преживела пакао дечијег логора Јастребарско, о чему најречитије сведочи крвнички рез на њеном врату. Била је звјерском руком заклана и божијом промисли спасена са стратишта више хиљада жртвоване српске православне деце у невиђеном усташком покољу.

С дубоким уважавањем трагичне историје девојчице-хероине Зорке Делић и многих дечака и девојчица, српских православних жртава,
Проф. Универзитета, Др Радослав Лазић, позоришни редитељ и театролог с.р.“

Очекујемо подршку нашег народа, свих родољубивих организација и доброманерних људи како овде тако и у расејању.

Сачинитељ и аутор
„Огњишта Српског“
Др Раде С. Н. Рајић

_________________________________________________________
1 Мање је познато да су између два светска рата спелеолози Хрватске и Словеније испитивали и снимили око 1300 јама, пећина и амбиса што је послужило за одабир оних које су најпогодније за масовна сатирања пре свега Срба, али и Јевреја и цигана. Тако су између осталих одабране и три јаме Јадовна на Велебиту недалеко од Госпића у које је бачено и уморено преко 60.000 Срба.
2 Од 788 логора било је 536 у БиХ, 121 у Хрватској и 21 у Словенији. (Опширније:Савез логораша Републике Српске, Штампа „D&S Desing „, Бања ЛУка, 2007, с. 34, 61, 72, 74 – 88.)
3 Уз ову поему, неопходно је истаћи Рузвелтово мишљење о Хрватима. Наиме, претресајући о ратним и поратним проблемима Европе и имајући сазнања о злочинима Хрвата над Србима, при чему су Хрвати потврдили да не могу владати собом, амерички председник Теодрор Рузвелт (према Хопкинсовим забелешкама) је рекао да „Србија треба да буде самостална држава, а Хрвати да буду стављени под старатељство.“ (Опширније: Србија или Југославија- политичка студија, књига прва, с. 304.)

 

Извор: Магацин

Sunday the 23rd. UG Jastrebarsko1942