Јама Гавраница на Козарици

Категорија: Jame i pećine

Увече 26. јуна 1941. године усташе блокираше Горње Храсно. 27. јуна 1941. године, ујутро, усташке патроле ишле су по српским кућама у Горњем Храсну, дијелиле позиве и наређивале да сваки мушкарац од 15 година старости па докле може ићи дође у Основну школу Горње Храсно ради саопштења и договора. Мушкарци су долазили у школу без усташке пратње. Људи нису могли замислити шта ће их снаћи. Школска зграда била је блокирана усташама. Нико није терорисан. Чак су неки наређивали кафе и ракије из кафане Милана Ђоге и Луке Вујиновића. Усташе су саопштиле да чекају предсједника Општине Дреновац да им одржи говор. У овој усташкој војсци било је присилно мобилисаних људи. To доказује и овај догађај. Око 12 часова међу позване у школску просторију дошао је Марко Билић, Хрват из Храсна са словом „У“ на руци. Марко је плакао као дијете на очи свих присутних комшија. Питао је своје комшије Славка и Радована Буквића ово: „Куд сте дошли овдје кад сам вам ја рекао да не долазите, да ћу вам ја доносити храну у брдо? Ја вам кажем да бјежите, а ви не слушате!“ Ову истину причају преживјели.

Послије доласка Марка Билића и његовог плакања за својим комшијама, међу затворенима наступи паника и сумња. Неки су говорили да бјеже, али их стари људи у томе спријечише. Око 15 сати један усташа долази у продавницу Милана Ђоге и распитује се има ли конопа. Чим је он изашао напоље, Стоја Ђого узима 80 кг жице и баци je у чатрњу с водом. Чатрња се налази у продавници. Онда се врати да баци и коноп, али усташа уђе на врата и узе јој из руке понесени смотан конопац, па однесе према школи, гдје су се налазили затворени мушкарци. Усташа је поново тражио жицу, а Стоја рече да нема. Да није бацила жицу у чатрњу, можда нико не би побјегао с ове јаме.

Око 17 часова дошао је Грга Вујиновић, предсједник и Стојан Марић-Брњиловић са Голије Брда, војни референт. Грга Вујиновић родом са Пушишта, на дужности предсједника Општине Дреновац саопшти сљедеће: „Не бојте се ништа, ми смо добили наређење да вас спроведемо у Столац и тамо задржимо док прође Видовдан. Можда ће 2-3 човјека бити затворена као политички кривци, а остали ће бити пуштени кући.“
Војни референт Стојан Марић-Брњиловић каже: „Не бојте се, браћо моја. Ја сам ваш школски друг, комшија и пријатељ. Добио сам наређење од војних власти да вас морам везати до Стоца.“

Послије говора војног референта, негдје око 19 сати, један усташа прозивао је затворене који су излазили из просторије у двориште и ту су их везали у конопе, од 10 до 12 заједно. Кад су све повезали, колона је кренула у правцу Стоца. У тој колони био је 101 мушкарац свезан у конопима и 313 усташа. Уз сваког свезаног ишао је по један наоружан усташа са стране свијетлећи батеријом путем. Терора није било. Колона се споро кретала. После 4 км путовања кад смо дошли на Козарицу, чело колоне скрену с пута ка јами Гавраници, а Стево Ђого на сав глас инстиктивно повика: „Јама људи!“ Чим је то повикао, Стево скочи из конопа и побјеже. За њим наста плотунска паљба. У несрећи послужи нас срећа што је ноћ била доста мрачна без мјесечине. Усташе су носиле батерије у руци и нису могли држати пушку једном руком и гађати док се не ослободе батерије, а онда је мрак. Пред колоном је ишао Мирко Араповић, усташа са Широког Бријега. Стаде пред јамом, опали из пиштоља и повика: „Спремни!“ To je било од 22 до 23 сата ноћу. Око јаме су били објешени фењери. Наста плотунска паљба у нас. Сваки свезани у конопу имао је свога пратиоца усташу, који је био задужен да га убије. Одмах кроз те пушчане плотуне чу се продоран глас: „Не пуцај више, побисмо се између себе. Погибе усташа!“ Многи се фењери од пуцњаве угасише и наста мрак. И, заиста, међусобно пуцајући, убили су усташу Мату Превишића. Наста паника. Усташе се престројише на једну страну да виде ко је од њих погинуо. Наста пребројавање између њих и прозивање.

У међувремену, чим је запуцало, ево шта се догодило у првом конопу свезаних људи који су били одмах до саме јаме. Из овог конопа побјегао је Стево Ђого. Јанко Рагуж-Воденац био је усташа пратилац уз Радована Буквића и задужен да га убије над јамом. Чим је запуцало Јанко, умјесто да пуца у Радована, одмах је угасио батерију и припремљеним ножем из својих корица брзо пресјекао коноп, ослободио Радована и рекао му: „Бјежи!“ Радован је скочио и побјегао. Кад је пресјекао коноп, Јанко Рагуж-Воденац, „усташа“, то је и другима омогућило да ослободе руке из конопа и да побјегну. По свему судећи он је убио усташу Превишића да би створио забуну међу усташама и викао: „Не пуцајте, изгибосмо између себе!“ Тако је направљено затишје које је омогућило многима, из конопа свезаним, да побјегну и спасу живот. У конопу, чији је био пратилац усташа Јанко Воденац, било је свезано 13 људи и од тога броја побјегло је њих девет, а само су четири бачена у јаму. Јанко Рагуж-Воденац, присилно је мобилисан у усташку војску, али он није хтео убијати невине људе. Ето и на самој јами имао је снаге да жртвује свој живот пред усташким кољачем Мирком Араповићем и да умјесто, по његову наређењу, пуца у своје комшије Србе, прекида коноп ножем, спашава их и они бјежећи остају живи. Ову истину причају преживјели и побјегли очевици с јаме Гавранице на Козарици, Јован Ђого и други. Радован је и данас жив. Изгледа да је на јами било још рањених усташа. Постоји вјероватноћа да је још неки од ових присилно мобилисаних у усташку војску, умјесто да пуца у свога комшију који је везан, пуцао у огорченог усташу да створи забуну да би што више побјегло из конопа свезаних. Али, од овог броја било је и огорчених усташа, што говори и овај примјер. Перо Буквић одвезао се из конопа и бјежао с јаме. За њим je трчао усташа 500 м да га стигне и убије. Усташа је трчећи стављао бајунету на пушку да би га ножем пробо кад се буде пео преко зида ограде. Трчећи, Перо је прескочио зид, усташа то није могао, па се стаде пети уза зид, а Перо узе камен и дочека га у главу. Усташа је јаукнуо, а Перо побјегао.
Интересантно је навести један детаљ из кога се види колико је било и оних наивно убијеђених да нису никоме ништа криви и да их као такве неће нико убити. О томе говори случај старог Јована Ђоге, коме је његов комшија Стојан Папац, Хрват, рекао да бјежи и да не иде жив у руке усташама. Јован није бјежао. Кад су их усташе дотјерале до јаме и запуцале из пушака у њих, Јован из свега гласа повика: „Ко пуца? Наши смо! He пуцај у нас, нисмо ништа криви!“ Његову вику усташа скрати метком из пушке у главу и ријечима: „Мајку ти српску, ко је твој?! Ево што је за тебе.“ Јован је пао мртав. Ово причају они који су били свезани у том конопу и побјегли с јаме.
Један од свезаних имао је сакривен нож у рукаву ког је извадио зубима и пресјекао коноп, па побјегао. Гојко Жарковић поче да бјежи, а усташе дочекаше и пребише му обје ноге. Гојко паде и поче да виче: „Уби ме, мајку ти твоју! Русија ће побиједити!“

Усташа скочи и кундаком му разлупа лобању. После тога, усташе су сваком који је лежао на земљи, у конопу свезан, испалиле метак у главу и разбиле лобању, говорећи: „Србуј.“ Око 4 сата ујутро, 28. јуна 1941. године, кад се боље видјело, усташе су дошле и мртве људе свезане у конопима побацале у јаму. Од 101 свезаног и дотјераног до јаме Гавранице на Козарици, побјегло je 39 људи. Од 39 који су побјегли било је шест тешких рањеника. Јован Ђого је био најтеже рањен. Један метак прекоси му леђа, а други прође кроз мишицу. Кад је побјегао са јаме, он је четири дана лутао по брду и био непревијен. Кад су му црви досадили у ранама, онда је тек потражио помоћ у селу Банчићима. Јован Михић повади му црве, очисти ране ракијом и преви хајдучким мелемом. Тако је Јован остао жив. Тешки рањеник с јаме био је и Арсен Комад. И њему је Јован хајдучким  мелемом излијечио ране.
Убијени су и бачени у јаму Гавраницу на Козарици сљедећи: Буквић Дамјан, Славко, Лазо, Милан, Чедо, Јово, Ристо, Данило, Божо, Данило, Перо, Алекса, Златоје, Душан, Марко, Вељко, Новак, Никола, Манојло; Ћук Перо, Лазо, Спасоје; Ђого Михо, Спасоје, Јован, Душан, Глигор, Сава; Комад Новица, Бранко, Спасоје, Гојко, Милорад, Ристо, Милован, Милош, Чедо, Љубо; Божо Лугоња; Данило Медан; Бошко, Владислав, Михо, Перо Станковић, Вукосав Грујо, Лазо; Жарковић Огњен, Данило, Ристо, Ђорђе, Лука, Јово, Војко, Илија, Перо, Мићо, Никола, Душан, Гојко, Крсто. У јами су нашла смрт 62 човјека.
Побјегли су с јаме и остали живи: Буквић Милан, Никола, Милан, Огњен, Анђелко, Данило, Перо, Спасоје, Радован, Трифко; Ђого Милан, Ђорђо, Перо, Стево, Јован, Ристо, Милослав; Комад Милан, Арсен, Максим, Славко, Медан Ђуро, Милутин, Спасоје, Михо, Вукосав Јово, Сава, Милан, Чедо, Жарковић Спасоје, Милосав, Јово, Нико, Данило, Душан, Ново, Милорад и Драго Кокотовић - побјегли с јаме свега 39.

27. јуна 1941. године жене су чекале мужеве, а дјеца очеве да се врате. Ноћу око 23 часа чуо се пуцањ у правцу Козарице, а жене узеше дјецу на рамена и побјегоше од куће да се склоне по брду. Бјежала је од куће и Зора Жарковић „Ђордануша“ носећи своје двоје дјеце: Илију од 6 година и Николу од 18 мјесеци. Ова жена и дјеца као да су знали да су ти плотуни дигли живот њихова хранитеља, мужа и оца, и да је његово тијело бачено у јаму. Зора је нашла јазбину у Кличку и ту се зауставила. Освануо је 28. јуни, а усташе су претраживале брдо и по њему побјегле с јаме и народ из села. „Ево га, држи, уби!“ - говориле су усташе и пуцњем најавиле свој долазак. Дјеца су плакала, а мајка Зора стави јашмак преко њихова лица да се плач мање чује. Чу се глас: „Излази из јазбине!“ Мајка се подиже да тијелом својим заштити дјецу, али плач дјеце брдом одлијеже. Изнад себе угледа црне униформе с двије пушчане цијеви упрте у главу. „Удри ту гамад, Перо Гргићу“, наређивао је Шћепо Билић. Пушка је планула, а метак прозуја поред дјечиjе главе и заустави плач. Мајка Зора виђе како скочи трећи мушкарац у црној униформи и увати за пушку Гргића. „Не пуцај у дјецу и ту сиротињу. Пусти их на миру! Ми тражимо побјегле с јаме. Ако покушаш још једном испалити у дјецу, ја ћу пуцати у тебе!“ - говорио је Стојан Мачинко, човјек у усташкој униформи, који је ишао у строју с њима. Зора чу по први пут гдје Стојан говори Пери и Шћепи да су ноћас бацили у јаму њеног Ристу и да оставе на миру његову сиротињу. Дјеца су уперила очи у тројицу наоружаних мушкараца у црним униформама који су сијали смрт и пролијевали невину крв. Тако свађајући се између себе, једни да убијају, други да оставе на миру дјецу и жене, одмакоше брдом. Зора узе двоје дјеце и стави на леђа, кроз зановет Меданова брда настави пут према збјегу у Банчићима.

Овај догађај је усташким зликовцима показао да ни они које су на силу мобилисали и обукли их у усташка одијела, не мисле као они. Доказ за то је поступка Јанка Рагужа - Воденца, који жртвује свој живот, пресијеца коноп да бјеже његове комшије, или Марко Билић који говори да бјеже, да ће им он храну носити, а кад га нису послушали, долази у школу код њих и плаче за својим комшијама јер зна каква их судбина чека те вечери. Тако и Стојан Мачинко штити својим животом дјецу и жене.

1941. године усташе су убиле и Стану Буквић, Перу и Лазу Жарковића. Ни до дан данас нико није сазнао гдје су убијени и у коју су јаму бачени.
Јама Гавраница на Козарици удаљена је од Банчића 6 км, а тако исто и Кучинари у Прокозићима - Бурмазе.

Monday the 23rd. UG Jastrebarsko1942