JAMA KAPAVICA: Stradanje Srba i bacanje u jamu

Категорија: Jame i pećine


foto: Mitar L. Đurica

31. маја 1941. године на мјесту Подобор, које је стражама обезбијеђено, постројено је око 500 наоружаних војника у црним униформама са словом „У“ на мишици руке. Овом свечаном чину присуствовао је Франчетић и Лео Тоногал, који су дошли из Сарајева. Одржани су свечани говори, усташе се заклеле на вјерност поглавнику. Послије заклетве одржана је војна парада кроз Љубиње. На челу параде биле су усташе, а послије њих италијанске трупе. Послије параде настала је паљба из пушака и славље без преседана.



3. јуна 1941. године око 10 часова усташе су дошле у село Ранковце и мирне душе, без икакве кривице, убили су Митра Милојевића на прагу његове куће. Иза његa je остала жена са двоје мале дјеце, млађем је било свега 10 дана. Послије тога из куће су покупили ужад и конопе. Извукли су све товарине из коњских самара и однијели. Сутра су сакупили све мушкарце од 16 до 60 година и затворили их у Милојевића шталу на Ранковцима.
Од првог до трећег јуна 1941. године усташе су опколиле села: Влаховиће, Убоско, Поцрње (Рђусе и Ћуковце), Ранковце и Капавицу. У Ранковцима је смјештена усташка команда и припремљено сабиралиште похватаних људи.

Кад је опкољена Капавица, 3. јуна 1941. године, тад су усташке патроле дошле у Радимљу с намјером да иду и у Жрвањ. Код кућа су нашли жене и дјецу. Људи су побјегли. Усташе су тражиле људе као таоце да не би дошло до устанка на Видовдан. Кад је дошла вијест да усташе пљачкају Радимљу, двадесет бораца из Жрвња направило им је засједу између Радимље и Жрвња. Међутим, о овом догађају обавијестио је усташе Михајло Кош, подофицир бивше југословенске војске, који је живио у Жрвњу код свога таста и побјегао. Усташе су из Радимље потјерале 8 коња опљачканог материјала и на брзину се вратиле.

3. јуна око 100 усташа преко Радимље стигло je у Влаховиће. 4. јуна око три сата изјутра усташе су ишле низ засеок Вуковиће према Радићима и жандармеријској станици. У Вуковићима су ухватили пет Чолића и дотјерали их близу куће Гојка Ковача, гдје су убили тројицу, један је побјегао, а једнога су довели у Ковачеву кућу и ту га убили заједно са Петром Ковачом и Илијом Домазетом. У току 4. јуна убили су шест људи. Из засеока Радића усташе су кренуле према жандармеријској станици и тамо говорили да су убили у Вали 6 људи који су бјежали, а да ће тако бити сваком који покуша бјежати. Ко не буде бјежао неће му бити ништа. To je преварило људе па нису бјежали, тако да су усташе увече уватиле 18 људи. 5. јуна 100 усташа дошло je у Шкрљане, ухватило 5 људи и опљачкало заселак. Усташе су продужиле у засеок Љубомишље и ухватиле 24 човјека, у Дрвеници једног. У Стањевићима су људи већ сазнали што чине усташе и сви побјегли. Ове људе отјерали су према Ранковцима. Неки познаник пустио је Саву Малтеза и рекао му да бјежи.
И ето, из Влаховића помоли прва колона људи, у конопе свезаних и усташама окружених. Људи су ишли погнутих глава, тужни, јер је међусобни разговор забрањен. Конопом вуку једни друге. У тој колони били су сљедећи: Домазет Урош, Љубенко Видоје, Гојко, Митар и Данило, Перишић Михајло, Риндо Вељко, Милан и Славко, Кнежевић Трипо, Стево и Којо, Херета Раде и Данило, Ковач Јово, Кашиковић Милан, Чолић Бошко, Церовина Алекса и Јово, Пиљевић Гојко, Миљевић Васо, Сикимић Богдан, Малтез Јово, Павић Гашо, Милан и Владо, Пивац Данило и Богдановић Михо.
Људи у конопима везани, рекло би се као да још гаје наду за животом. Они су били очевици кад су усташе без икакве кривице убили на кућном прагу Домазета Илију, Ковача Петра, Чолића Васу, Војку, Анђелка и Максима, Перишића Михајла и Љубенка Видоја.

Из Капавице помоли друга колона конопцима свезаних људи у којој су били: Ђурић Илија, Данило, Ђуро, Славко и Милан, Климента Вукан, Ристо, Крсто и Љубан, Ћоровић Милан и Јово, Гордић Милан, Марко и Максим, Пецељ Стеван и Милосав, и Бркљача Митар.
Људи у конопима свезани смјештени су на једном ограђеном мјесту у Ранковцима, које је стражарима окружено.

Трећа колона дотјерана је из Поцрња. У тој колони конопима свезани били су: Круљ Владо, Дојчило, Гојко, Максим, Павле и Мирко, Милошевић Цветко, Бранко, Раде, Милош и Шћепо и Мостарица Душан.

Из Убоска дотјераше четврту колону конопима свезаних људи у којој су били: Банђур Лазар, Гојко, Бранко и Милутин, Ђого Ђорђе и Вељко, Жарковић Којо, Митар и Јово, Јањић Максим, Михо, Новица, Нико, Крсто, Сава, Бранко и Радослав, Буквић Илија, Владо, Раде, Гојко, Васо и Новица, Мичета Анђелко, Ђоко, Владо, Милан, Спасо и Илија, Ћук Ристо, Радован, Раде, Војко, Никола и Рајко и Дутина Ристо.

3. јуна 1941. године колоне свезаних људи дотјеране у Ранковце, по злу су запамтили очевици који живе на подручју Љубињске општине. Ти похватани људи, доведени у конопима, затворени су у тор, шталу и кућу Јована Пецеља. Просторије су биле толико тијесне да су људи држећи један другога падали с ногу на патос. Људи су тражили да им се каже зашто их власти окривљују кад нису ништа криви. Усташе су на то пријетиле да морају бити мирни, иначе, употријебиће оружје. „Нисмо ништа скривили владару, немају нас зашто убити“ - говорили су стари људи. Млађи људи хтјели су напасти стражаре голим рукама и бјежати, али то старији нису дали сматрајући да нису ништа криви и да ће их пустити. Од 4. до 8. јуна (од сриједе до недеље) било је неколико одлука за напад и бјежање, али увијек спријечених од старих људи.

Жене су доносиле храну својима. Иначе, усташе затвореним ништа нијесу давале. Нико од родбине не би се могао састати са затвореним. Кад би жене донијеле храну, стражар би то узео и бацио преко зида међу затворенике. Тамо у затвору дијелило се свако парче хљеба. Жене су питале: „Кад ћете нам људе пустити?“ Усташа одговара: „Доћи ће вам који дан, а ви одмах кућама и више не долазите!“
Усташе су изводиле појединце и пребијале. Чуо се удар и јаук. Таквих сцена било је сваког дана.

У усташама који су дошли на Ранковце било је присилно мобилисаних који нису жељели убијати и палити, a то нам говори и овај податак:
4. јуна 1941. године на Ранковцима усташе су чувале похватане људе и спремали се да их поубијају и баце у јаму. Они који нису били похватани, под пријетњом усташа њиховим породицама, нису знали шта да раде. Нико није знао каква судбина чека похватане људе. У тој усташкој војсци на Ранковцима био је и Краљ Мишо из Голубинца (Беленићи), Попово поље. Он је био у војсци за вријеме старе Југославије са Шћепаном Круљем из Ранковаца. Краљ je у току дана сазнао гдје је кућа Шћепанова и донио је одлуку да га обавијести о намјерама усташа па да бјежи. 4. јуна 1941. године у касно доба ноћи, око 23 часа, Краљ је био на усташкој стражи па је изуо ципеле и ставио их преко руке и тако бос, наоружан пушком, ишао око 500 м до куће Владе и Николе Круља. Кад је отворио врата, у кући је седјело 12 мушкараца. Људи угледаше човјека у усташком одијелу, с пушком на рамену, с ципелама преко руке, бос. Поглед им стаде. Краљ рече: „Људи, бјежите кумим вас богом. Гдје је Шћепан Круљ? Кажите му нека одмах бјежи у шуму!“
Између оних који су били у кући, Милан Милојевић упита: „Усташе ми данас отјераше оца и брата, шта ће бити са њима?“
Краљ одговори: „Све ће похватане поубијати и бацити у јаму. Бјежите одмах. He жив у руке усташама. Кажите свима да бјеже. Ја сам напустио стражарско мјесто и дошао да вам кажем. Морам ићи. He казујте ко вам је рекао да бјежите, јер би ме усташе убиле кад би то сазнале. Поздравите Шћепана нека одмах бјежи. Поздравља гa онај који је са њим био у војсци и хљеба заједно доста појео - Краљ Мишо из Беленића.“ Краљ се бос вратио на стражарско мјесто да га не примjете остале усташе. Чим је Краљ отишао, одмах су из куће побјегли у шуму: Милојевић Милан, Пецељ Шћепан, Круљ Никола, Милан, Коста, Јово, Душан, Максим, Владо, Светко, Илија и Рајко. „Захваљујући Краљу Миши ми смо сви спасили живот“ - прича очевидац и преживјели свједок Милан Милојевић. И Шћепан Круљ је побјегао и остао жив, али је касније, у мају 1942. године, погинуо као борац партизан у борби са Италијанима на Храсну.

Било је и таквих који су пошли у усташе, али кад су видјели да усташе убијају, побјегли су кући. Један од тих био је и Перо Бендер са Мишљена. Перо је био у усташкој војсци неколико дана, али кад је видио да усташе убијају невине људе пo Убоску и Ранковцима, његове комшије Србе, 7. јуна побјегао је из Ранковаца из усташке војске кући у Мишљен. Свима који су га срели при повратку кући у Мишљен, рекао је да не иду живи усташама у руке. Неке српске жене ишле су у Љубиње да ваде пасош за прегон стоке на планину Трескавицу, сретоше Перу у Никољу брду с пиштољем и словом „У“ на руци. „Перо, издају ли се пасоши?“ - упиташе жене.
Перо одговори: „Какви пасоши, него бјежи. Усташе убијају српско становништво!“
Успут сврну у Стајчића Махалу и рече Ђоки Рудану ово:
„Ђоко, бјежи у шуму и не иди усташама жив у руке. Кољу све редом, него бјежи.“ Перо је отишао кући и није више хтио ићи у усташку војску.

7. јуна увече, Нико Богдановић, преварио је једног млађег стражара, да иде вршити нужду. Нико је изашао до зида и преко њега прескочио, па ишчезао кроз шуму. Стражар није смио напустити своје стражарско мјесто, да не би и други бјежали. Неколико усташа пошло je у потјеру, пушкарали су, псовали, али све би узалуд. Сутри дан усташе ради тобожњег оправдања пред јавности припремају ухапшеним смицалицу. Шаљу Османа Тасламана да однесе пошту до Љубиња. Усташе му поставе засједу и убију га. Тасламаново убиство је инсценирано, да су га убили одбјегли Срби. Можда је Тасламан био на стражи кад је побјегао Богдановић, па су га на такав начин казнили. Сахрањен је уз војничке почасти. На сахрани су држани говори и захтјеви да се побију сви затворени Срби за убиство једнога Тасламана. To je сутри дан и учињено.

У недељу 8. јуна 1941. године нико од затворених у логору није спавао. Од разних мириса није се могло опстати. „Овако се више не може, нека нас поубијају.“ Стражари се врте око затвореника у зградама и бране од мува. Број стражара се повећава. Затворени то цијене према броју корака које чују око зграде. Ипак, затвореници мисле да то иду усташе да их воде на испит. На тражњу да их више пуштају из затвора усташе су одвраћале ријечима: „Мајку вам вашу, платићете све што сте уживали за протеклих двадесет година.“ 8. јуна око 15 часова село је блокирано, a нарочито зграде у којима се налазе затворени. Ту је стајао стражар до стражара. Љутито је говорио логорник: „Излазите, један по један!“ Људи су излазили. Усташа је везао у конопе једног за другим. Тако свезаше 170 људи, а онда по команди колона крену за Горњу Капавицу. У тој колони тешко је било путовати: конопом стегнуте руке, близу један до другог, посрћу и падају стари људи, млађи их вуку. Ко посрне, по казни кундак од усташе добије у леђа. У конопима свезани ишли су на челу колоне: Круљ Манојло, Петко, Владо, Душан, Данило, Илија, Славко, Спасоје, Ђорђе, Илија, Максим, Михајло, Владо и Буквић Бошко, Милојевић Ђоко, Ристо, Милорад и Митар, Јањић Данило, Милош, Новица, Ристо, Ћетко и Светко. Кундаци лупају по онима што клецају. Остаје крвав траг иза измучене колоне. Онесвијешћен од ударца пада и натјера друге да стану, у једном конопу везане. Стражари се скупе око тог да би убрзали кретање. Кад би се стражари прориједили, људи су говорили један другоме да их воде у смрт. Усташе су цијениле да су људи, у конопима свезани, за протеклих шест дана измрцварени и неће моћи бјежати. Ипак, сви виде неизбјежну смрт. „Бјежимо!“ - неко полагано повиче у одсутности стражара. Руке се могу ослободити од свих конопа. Урош Домазет скочи из колоне и поче бјежати. „Побјеже, пуцај, мајку му!“ - говориле су усташе и бијесно гађале Уроша. Урош је тешко рањен. Али, успио је да се склони од усташа и умре од добивених рана. Док су усташе пуцале за Урошем, из колоне је искочио Раде Пивац и трчећи побјеже кроз шуму засипан безбројним пушчаним мецима. Створи се гужва. Из конопа искочи Арсен Церовина и побјеже. „Удри, побјеже, мајку му, пуцај!“ - говориле су усташе. Пушке пуцају - плотуни. Митар Мичета искочи из колоне и поче да бјежи. Усташе запуцаше. Митар погођен оста на мјесту мртав. „Одликовање си заслужио као добар стрелац“ - говориле су усташе оном који Митра погоди. Свима је јасно да их тјерају у смрт. Гледајући ове злочине, стари људи изнемогли падају у конопима. Бранко Банђур скочи из конопа и поче да бјежи. Погоди гa усташки метак и паде мртав. Митар Бркљача искочи из конопа и поче да бјежи. Исти усташа који је убио Бранка погоди и Митра и он ту оста мртав. „Жури, жури, примиче ноћ“ - говорио је усташки старјешина Али, за свако бјежање колона успори кретање. Усташе љуте. Почеше све редом кундацима тући. „Пожури! Морамо стићи док се види.“ И тако, послије пјешачења од 4 км, колона стиже у Горњу Капавицу. Усташа колону скрену с главног пута десно. Тај пут води у Љубиње. Нико није могао сањати да пут води на јаму удаљену 2 км. „Идете у Љубиње на испит“ - каже усташа. Колона стиже до једне ливаде на којој су стајале усташе са својим руководиоцима: Бороје, Жутац, Тонолаг и Мишкулин. Око Гувна су били постројени митраљези. Многи од тих усташа били cy у колони а неки су отишли прије. Људима свезаним би јасна судбина. Ту ће се извршити „испит“, a не у Љубињу, како су им усташе говориле. Ред по ред свезаних постављају у правце и командују: „Сједи!“ Свак сједе. „Лези на леђа!“ Сви легоше. „Отпашите им пасове!“ Стражари то учинише. „Исцијепајте пасове и завежите сваком очи!“ Понеки старац поручује посљедње жеље својим најближим. Младићи говоре: „Бјежте!“ Главни усташа командује: „Сад десет по десет гоните до јаме!“ Јама је удаљена око 250 м од тог мјеста. Прву десетину дотјераше на врата јаме, двојицу прву у конопу свезане убише. Они падоше у јаму и остале живе повукоше за собом. Ако неки стане, усташа удари и потисне људе у јаму. И тако су отјерали неколико десетина људи у конопе свезаних, док нису напунили јаму. „Не може више у јаму!“ - говоре усташе. Неки су покушали бјежати од саме јаме, али су их стражари убили. Јечи Ђурђева глава од пуцања пушака и митраљеских рафала. Мрак је. Многи од преосталих који стоје на Гувну, руку свезаних у конопе и очију пасом, извлаче руке из конопа и подижу главе. Наједном, неколико њих се подиже и трком кроз усташке страже побјегоше у крашку шуму Ђурђеве главе и Облог брда. Усташе збуњене. Људи свезани испред њих се дигоше и на све стране побјегоше. Једни вичу: „Пуцај!“ Други: „Не пуцај, убисте наше!“ Међу усташама завлада паника. Преста плотун да не би било жртава међусобно. Док се усташе средише, прориједише се конопи испред њих.

И тад на Гувну, у једном од неколико конопа било је свезано 12 људи. Стали су завезаних очију испред пушчаних цијеви. Пушке су запуцале -плотуни. Људи су се дријешили из конопа и бјежали. У том конопу од 12 људи остао је једини Гојко Сикимић из села Влаховића. Лежећи на земљи чуо је како му човјек у усташкој униформи, који пуца, говори: „Што ти чекаш, бога ти твога?!“ Тек кад је човјек у усташкој униформи пушчаном цијеви ударио у земљу поред њега, онда се Гојко сјетио да му даје знак да бјежи. Скочио је из конопа и побјегао. Усташа је и даље пуцао, али преко њега у ваздух да он даље бјежи. Из тог конопа од њих 12 свезаних сваки је побјегао и остао жив. Коноп је једино остао на мјесту злочина. Гојко Сикимић никад није сазнао како се звао тај човјек у усташкој униформи што га није хтео убити него је пуцао изнад њега и давао му знак да бјежи, спасио му живот - прича Славко Павић.

Из конопа су побјегли и спасли се сљедећи: Шаренац Душан, Владо, Јово, Риндо, Лазо, Вељко и Милорад, Кашиковић Мирко, Пивац Раде, Стајчић Милован, Сикимић Ђоко, Круљ Данило, Радослав, Рајко, Радомир и Војислав, Милошевић Слободан, Стево, Васо и Слободан, Сикимић Гојко и Лука, Пиљевић Владо и Илија, Крунић Васо, Милан, Риндо и Шћепан, Кнежевић Перо, Љубенко, Радослав, Церовина Перо, Богдановић Нико, Мичета Илија и Војко, Буквић Славко, Ћук Рајко, Церовина Арсен, Чолић Ђорђо, Ђурић Славко и Владо, Климента Вукан, Ћоровић Никола, Данило и Војислав, Пецељ Ристо, Илија, Дамјан и Чедо, Шакота Анђелко и Бркљача Јован. Напомињем, од горе наведених људи неколико их је остало живих под лешевима убијених. Кад је обавијештен шеф усташке дружине да је јама пуна људских лешева, на Гувну постројене људе усташе су све рафалима изрешетале и тако оставиле. Под тим мртвим, лежало је и живих, у конопима свезаних, људи. Кад су видјели да нема усташа око њих, извлачили су се испод мртвих, крвљу преливени, и бјежали од људског мучилишта. Буквић Славко из села Убоска био је бачен у јаму на Капавици. Успио је да се одријеши и изађе из јаме. Његова одјећа била је сва крвава и упрскана од мозга из људских глава. Ово је једини живи свједок који је изашао из јаме. Интересантни су и ови догађаји с прве јаме у љубињском срезу:

Видјевши да је готов Перо Кнежевић одвезао се из конопа и на неколико метара прије јаме почео да бјежи. Усташе пуцају, а Перо пада тешко рањен и умртвљује се као да је убијен. Њему је дошао усташа и ударио га ногом у главу. To je било провјеравање да ли је мртав. Усташе рекоше да је мртав и одоше. Послије завршетка пуцњаве на јами и стријељања на Гувну, усташе су отишле. Перо се враћа на Гувно и ту налази мртво тијело свога оца, извади кутију из његова џепа и запали цигару. Види испред себе људе мртве у конопима свезане којима су очи завезане пред стријељање. У том се диже између стријељаних Шћепан Крунић и виђе Перу како пуши цигару и сједи. „Бјежи, шта чекаш!“ - Шћепан рече Пери. „Не могу, тешко сам рањен!“ - одговори Перо. Шћепан Крунић узео је на своја леђа Перу Кнежевића и тако га носио око 3 км, па оставио на сигурну мјесту више кућа у Капавици, према Радимљи. Шћепан је отишао на Влаховиће и обавијестио сестру Пере Кнежевића, те су идуће ноћи двије женске дошле са Шћепаном по рањеног Перу и однијеле га кући у Влаховиће. Перо је остао жив.

Војко Мичета из Убоска одвезао се из конопа и бјежао. Усташе су пуцале и тражиле га. Бјежећи испред усташа, изнемогао, нашао је подесан шкрип и завукао се. Један усташа попео се на камен изнад Војка и почео викати: „Ево га!“ Усташа није видио Војка, па иако је то говорио. Војко је био онесвијешћен, а кад је дошао себи, почео је да бјежи. У том тренутку причини му се да у правцу њега иде усташа наоружан пушком, скупио је снаге да се са њим обрачуна.

Васо Милошевић из Убоска одријешио се из конопа на Гувну и бјежао по брду. У истом тренутку и он је опазио човјека који њему иде у сусрет. И њему се чинило да је то наоружан усташа те је и он ријешио да се са њим обрачуна. Васо је носио дрво у руци, а Војко камен. Приближавали су се један другоме и почели ударати један другога. Васо је Војка ударио штапом по глави и тако онесвијестио. Тад је Војкан препознао Васу Милошевића, човјека који бјежи са исте јаме из истог конопа, свог најближег комшију из села. „Јеси ли то ти Васо?“ „Јесам!“ „Умало се не потукосмо“ - рече Војкан. „Па ја сам те ударио штапом по глави“ - рече Васо. Стали су и изљубили ce, а онда наставили бјежање заједно према њихову селу.

Било је и таквих који су побјегли с јаме у неко српско село и причали о страхотама шта усташе раде. Људи им не би то вјеровали, мислили су да су усташки шпијуни и хтјели их убити. Једног од њих, на срећу, препозна жена из села и рече да је то Србин из Убоска. И тако преживје другу смрт код оних код којих је дошао да сачува живот. У овим тешким данима нико није имао повјерења у непознатог човјека. Побјегли људи с капавичке јаме причали cy о злочинима усташа. Али, треба споменути и оне који нису хтјели на Гувну гађати у своје жртве него су пуцали преко њих, а они су падали у конопу свезани са онима који су погођени. To cy били они који су присилно мобилисани у усташе, они су ризикујући свој живот спасавали оне који су у конопу. Управо, захваљујући таквима остало је десетина живих људи међу стријељанима на Гувну, код капавичке јаме.

Из овога се види да je у усташкој војсци било присилно мобилисаних људи који нису ишли да убијају, па су спасавали људе ризикујући свој живот. Сем Мише Краља у Убоску је неки Лонац рекао једном Милошевићу: „Ти немој ићи на Ранковце.“ Милошевић се сакрио. Неки усташа из Ранковца је пустио Саву Малтеза и он је побјегао. У Влаховићима је један Шљука рекао комшији да се склоне ђаци. Један усташа је гонио петорицу преко Радимље и питао их: „Зашто је шуму бог дао?“ Очито је, другим рјечима, говорио онима које гони да бјеже у шуму и спасу живот. Тако је један усташа рекао Ђурићу: „Иди у ограду па се пресвуци!“ Другим рјечима му је рекао да бјежи, али он се поново вратио. Интересантан је био сукоб у затвореној штали у Ранковцима између старих и млађих људи. Кад су видјели убиства, младићи су говорили да провале врата на штали и да убију та два стражара и бјеже. О том стари људи нису дали говорити. „Не, нисмо ништа криви.“ И тако су стари савладали млађе да не провале врата, убију стражаре и бјеже. Ту је настао сукоб између поштења старе и храбрости млађе генерације. У овим тешким данима може се говорити о бројним примјерима жртвовања живота и спасавања људи, или на другој страни злочина од појединих злочинаца.

Тако је почетком јуна 1941. године убијено или бачено у јаму 36 људи само из села Влаховића, a 25 ухапшених је побјегло са стријељања.

Tuesday the 23rd. UG Jastrebarsko1942