Страдање народа Прњаворског краја (3) Злочин над Србима у селу Штрпци 7. фебруара 1942.

Стари споменик са обновљеном спомен-плочом, 2020.

Дана 7. фебруара 1942. године догодио се покољ Срба у селима око Бања Луке, Дракулићу, Шарговцу, Мотикама и руднику Раковац гдје је према до данас непотпуним списковима побијено углавном хладним оружјем преко 2.300 Срба, већином стараца, жена и дјеце, јер су војно способни мушкарци углавном били у заробљеништву.
У овом покољу страдало је 551 српско дијете старости од колијевке до 14 година. Починиоце овог покоља предводио је капетан Јосип Мишлов у пратњи петрићевачког жупника, фратра Мирослава Филиповића. Извршиоци су били усташе из Загреба и Бање Луке, потпомогнути дијелом домаћег хрватског становништва.
Побијени су углавном сви Срби који су се тог јутра затекли код својих кућа. Тих фебруарских дана, хрватске усташе су извршиле покоље и у селима Пискавици и Ивањској гдје су 5. и 12. фебруара 1942. године убили 520 Срба. За разлику од покоља у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама, усташе нису Србе у Пискавици и Ивањској клале камама нити убијале сјекирама, крамповима и другим справама, већ су их убијали искључиво ватреним оружјем.

Готово у исто вријеме док се дешавао покољ Срба у селима Дракулић, Шарговац и Мотике, у селу Штрпци код Прњавора хрватске усташе су на најсвирепији начин извршили тежак злочин углавном над женама и дјецом. Жртве су биле старости од 3 мјесеца до 70 година.

Акција хрватске војске је трајала неколико часова, а започела је у рано јутро 7. фебруара 1942, по великој хладноћи, када је група од стотину усташа стигла из Прњавора у центар села познат као Глоговац (тада преименован у Schutzberg), који је био настањен њемачким становништвом – фолксдојчерима. Важно је напоменути да су штрбачки Фолксдојчери одмах по окупацији Краљевине Југославије организовани у војне формације и наоружани, а самим тим започиње и терор над комшијама Србима, са којима су до окупације сложно и у добрим односима живјели.

Из Глоговца су око 9 часова усташе кренуле у правцу Ганинаца и Мусиног Цера. Сеоска стража која је држала извидницу на Кесеровом брду имала је задатак да прати цесту према Глоговцу и у случају какве опасности узбуни село. Тога дана, због великог снијега који је тих дана нападао изнад кољена, сеоска стража није успјела да узбуни село сем неколико оближњих кућа који су се разбјежали у правцу Укрине. Усташе су на брежуљку на Мусином Церу поставили тешки митраљез и заузели положај према Мусама и Ружевцима. Подијељени у неколико група, усташе су кренуле у три правца. Једна група је кренула према Игњатићима, друга у правцу Бијелића и Мусића, а трећа према Ганинцима. На путу према Ганинцима, успут хватају тројицу Срба: Томић Бору, Жунић Милана[1] и Илишковић Гавру, те их дотјерују пред кућу Станоја Чавића.

Мајке са дјецом побијене на кућном прагу, НДХ 1942.

Доласком пред кућу Станоја Чавића, усташе хватају Станоја и његову снаху Пеју, а седморо мале дјеце у свој тој пометњи заборављају бачене у снијегу, да би се ова дјеца по одмицању усташа сакрила у сламу иза куће. Дјецу је сакрила Владанова и Пејина ћерка Босиљка која је тада имала четрнаест година. Ових петоро Срба усташе тјерају према кућама Илишковића и Дујаковића, а успут хватају још и Марка Чавића те га придружују заробљенима.

Усташе тада раздвајају мушкарце од жена и дјеце, те их тјерају према кућама Станка и Гавре Илишковића и кући Симеуна Дујаковића, кога је друга група усташа већ била ухватила. Мушкарце тада спроводе у правцу Хабијанаца у поток „Глоговац“, гдје су их након страшног мучења поклали. Све жртве су имале и повреде тупим предметима. Станоју Чавићу (70) су усташе чупали бркове, да би га потом девет пута измасакрирали камом по цијелом тијелу, а имао је и повреде тупим предметима. Марко Чавић (59) је избоден бајонетом на једанаест мјеста по читавом тијелу, док су Милан Жунић (29), Боро Томић (19) и Гавро Илишковић (60) премлаћени и потом заклани. Након иживљавања над жртвама, усташама ни то није било довољно, па су их накнадно изрешетали мецима из пушака.

Милан Жунић (29), Станоје Чавић (70), Марко Чавић (59), Гавро Илишковић (60) и Боро Томић (19) заклани и масакрирани у потоку Глоговац, НДХ 1942.

Друга група усташа је живог распорила Симеуна Дујаковића јер није хтио да иде са осталим мушкарцима према потоку.
Према свједочењима преживјеле Пеје, док је на улазним вратима куће Симеуна Дујаковића један усташа клао Савку Гашић, друге усташе су са упереним пушкама у жене викали: „Лијежи да кољемо!“
Док су неке жене клали, друге су силовали а дјеца су вриштала од ужаса. Један усташа је наредио Видосави Илишковић да легне да је закоље. Видосава је била трудна и у наручју је држала двогодишњу ћерку Наду, а за сукњу јој се држала четворогодишња ћерка Марица. Како Видосава није хтјела да легне од страха и ужаса, усташа је пуцао у њу из пушке и убио и Видосаву и њено двогодишње дијете у наручју. Једно мало дијете је усташа убио пошто му је пуцао у уста.
Тада је наступио општи јаук а усташе у бијесу почињу насумице да пуцају по женама и дјеци.
Овај покољ Пеја је чудом преживјела, а по одласку усташа се извукла испод лешева и побјегла својој кући. У тој кући је убијено седморо жена и дјеце. У Видосавиној и Станковој кући је лежала њена мајка Ђурђија Каиновић, старица која је годинама била непокретна. Поред ње је био и њен шестогодишњи унук Здравко. Усташе су заклали и Ђурђију и њеног унука на постељи. То је било и треће страдало дијете Видосаве и Станка Илишковића. У њиховој кући је убијена и још једна жена из Ганинаца.
Када се након одласка усташа из села народ вратио својим кућама и окупио на мјесту злочина, у једној кући је била затворена и свиња која је већ била почела да једе лешеве.

Ђурђија Каиновић и њен унук Здравко Илишковић и још једна жена убијени у кући Станка Илишковића, НДХ 1942.

У кући Гавре Илишковића су усташе заклале четворо дјеце и четири жене који су измрцварени и избодени бајонетима по цијелом тијелу, а потом су изрешетани мецима из пушака. У Гавриној кући су остали скривени у другој просторији и такође чудом преживјели: Вида Илишковић са сином Милорадом (1940) и Чедомир Гашић (1938).

Усташе након овог покоља и пљачке села, са опљачканом српском имовином из Штрбаца одлазе у Прњавор, одводећи и коње, волове, свиње, одвозе запреге пуне пшенице, суво месо, ракију и много других ствари. Усташе ову опљачкану робу продају по Прњавору по повољним цијенама и многи је купују.

Опљачкану стоку из Штрбаца усташе затварају у цркву Светог Ђорђа и тиме започиње скрнављење храма. Према свједочењима и записима, у храму пијане усташе организују и „православну литургију“, тако што су увели једног црног вола у олтар испред чијих очију је један усташа држао Свето Писмо а са лијеве и десне стране су стајала двојица усташа држећи у рукама упаљене свијеће. Један усташа је покушао да поскида иконе са иконостаса у храму Светог Ђорђа. Када је бајонетом покушавао да скине централну икону Тајне вечере Божанска сила га је неколико пута одбацила од иконостаса и он би падао на леђа. Након неколико покушаја је одустао од своје намјере и престрашен побјегао из храма.

Истог дана након одласка усташа из Штрбаца, из Глоговца долазе Нијемци и обилазећи мјеста злочина, праве записнике и фотографишу жртве. Нијемци су тада наредили стновништву да се сви мртви сахране без православних обреда, и то у једну заједничку гробницу на гробљу у Ганинцима. Гробница дуго времена није била адекватно обиљежена, а онда је подигнут камени споменик са списком жртава.

Стара спомен плоча на споменику, фотографисано 2007.

Тог 7. фебруара 1942. године у Штрпцима су страдали:

  1. Чавић Станоје, 70
  2. Илишковић Гавро, 60
  3. Чавић Марко, 59
  4. Дујаковић Симеун, 55
  5. Жунић Милан, 29, родом из Кремне
  6. Томић Боро, 19
  7. Каиновић Ђурђија, 60
  8. Дујаковић Јока, 55
  9. Дујаковић Ђука, 33
  10. Дујаковић Стана, 21
  11. Дујаковић Босиљка, 18
  12. Илишковић Миља, 59
  13. Илишковић Видосава, 28
  14. Гашић Савка, 21
  15. Малетић Милева, 21
  16. Дујаковић Гроздана, 7
  17. Илишковић Здравко, 6
  18. Илишковић Марица, 4
  19. Илишковић Нада, 2
  20. Гашић Марица, 1
  21. Дујаковић Вида, 11 мјесеци
  22. Дујаковић Угљеша, 3 мјесеца
  23. Дујаковић Љубица, 3 мјесеца
  24. Видосавина нерођена беба

Бојан Милијашевић
Удружење “Јастребарско 1942”
Удружење дјеце логораша, њихових потомака и поштовалаца

Везане вијести: